The Northman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nešto odmah odskače u slučaju filma ,,The Northman“ od ostatka filmografije Roberta Egersa. I ,,The Witch“ (2015) i ,,The Lighthouse“ (2019) imali su zvučne festivalske premijere. Jedan je premijerno prikazan na Sandensu, drugi u Kanu, kako to i priliči filmovima koji se mogu etiketirati kao izdignuti žanrovski („elevated genre“), odnosno kao art-žanrovski hibridi, te kako priliči i režiseru koji je presudno doprineo uspostavljanju takvog filmskog postupka.

,,The Northman“ je, pak, uleteo direktno u bioskope, ali svejedno sa hipotekom jednog od naiščekivanijih filmova ove godine, što nam govori i o unekoliko promenjenim pravilima igre koju Egers sada igra. Dok su prethodna dva filma bila nezavisna ili makar polunezavisna, tj. mogli su, dakle, da budu snimljeni s manje sredstava, a pod punom autorskom kontrolom (kada bolje pogledamo, oba ta filma su bila pre svega kamerna), ,,The Northman“ je od početka produkcije intoniran kao spektakl, što znači da Egers svoju kreativnu kontrolu mora da podeli sa studiom.

Koliko je od Egersa, koji je autor kojeg pre svega zanima dubinsko propitivanje paradigme, uopšte moglo da ostane u tom i takvom aranžmanu? U slučaju ,,The Witch“, paradigmu je predstavljao folklor prvih američkih kolonista, umnogome obojen puritanskom verom s kojom su krenuli na put iz Engleske, i u toj paradigmi su veštice, demoni, ugovori sa Đavolom i jezive životinje koje govore, stvarna stvar. ,,The Lighthouse“ je obitavao u paradigmi kasnog romantizma američke horor-varijante, gde izolacija vodi do ludila, a ludilo do pokolja. Sada su na tapetu Vikinzi...

Godina je 875, i mladi princ Amlet (Oskar Novak) čeka oca, kralja Aurvandila (Itan Hok) da se vrati s trijumfalnog vojničkog pohoda. Čim ga s vrha brda ugleda, odlazi da javi majci Gudrun (Nikol Kidman), a na dvoru se priprema gozba. Među gostima na gozbi će se naći i Aurvandilov brat Fjelnir (danski glumac Klaes Bang), a jedan komentar dvorske lude Heimira (Vilem Dafo) naslutiće da odnosi na dvoru nisu baš idilični.

Aurvandil se možda vratio kao pobednik, ali se takođe vratio ranjen, a sam po sebi je opterećen sudbinom i imperativom da pogine u borbi i ode u Valhalu, zbog čega oseća poriv da mladog Amleta što pre usmeri na putu od dečaka do muškarca i pogura u odrastanju. Nakon što u hramu otac podeli sa sinom tajne u prisustvu vrača, sin sutradan svedoči atentatu koji je na Aurvandila pripremao njegov brat Fjelnir, ali uspe da pobegne, pritom odgrizavši jednom od napadača nos. Dok vesla čamcem prema pučini, zaklinje se na osvetu.

Dosta godina kasnije, sada već odrasli Amlet (Aleksander Skarsgord) je „beserker“, ludi ratnik u transu, zajedno sa saborcima u jedinici za specijalne namene sejanja terora i hvatanja robova iz redova seljana. Mesto radnje je zemlja Rus (zapravo, termin „rus“ označava svaki istočnoslovenski posed uređen u nešto nalik državi), verovatno negde na teritoriji današnje Rusije ili Belorusije. Amlet i njegovi saborci napadaju selo i unose strah u kosti, odvajaju „upotrebljive“ robove i robinje od onih neupotrebljivih koje čeka smrt u plamenu. Čini se da je Amlet zaboravio svoj zavet i napustio svoju sudbinu, ali ga na njegovo kraljevsko poreklo i zavet podseti lokalna veštica-vidovnjakinja (niko drugi nego Bjork).

Kada sazna koju grupu robova vode gde, on se preruši u jednog između njih i uvuče na čamac koji tranšu prevozi Fjelniru na Island. Fjelnir je, naime, u međuvremenu izgubio kraljevstvo, ali je zajedno sa Gudrun, svojim iz prvog braka Torirom, njihovim zajedničkim sinom Gunarom i grupom vernih slugu i ratnika, osnovao koloniju i farmu na dalekom ostrvu. Na brodu Amlet upoznaje pronicljivu slovensku robinju Olgu (Anja Tejlor-Džoj kojoj je uloga kod Egersa u ,,The Witch“ lansirala glumačku karijeru) koja ima i skrivene moći. Ono što dalje sledi je osveta koja se polako priprema i izvodi, dok se kod Amleta rađa dilema je li važnije osvetiti se neprijateljima i onima koji su ga povredili, ili, pak, zaštititi svoje, odnosno one do kojih mu je stalo.

Prosede u scenariju koji je Egers napisao s islandskim piscem, pesnikom, libretistom, muzičarem i eruditom Sjonom, apsolutno je predvidljiv - od imena glavnog junaka napred jasno nam je da se zaplet zapravo oslanja na ,,Hamleta“. Opet, imajući u vidu i Egersa i Sjona, ovde se ne radi o pukom prepisivanju Šekspira, već pre o pokušaju trasiranja originalne nordijske legende, koju je Bard pretočio u jedno o svojih najpoznatijih i najizvođenijih dela.

To nas opet dovodi do paradigme kojoj obojica scenarista posvećuju dužnu pažnju i od nje grade detaljističku pozadinu koja ponekad preuzima i konce „mehanike“ u suštini jednostavne i dosta puta ispričane priče o osveti. Za početak, svi natpisi koji označavaju mesta radnje ostavljeni su u runama, sav neupravni govor u formi monologa ili ritualnog mantranja ostavljen je u autentičnim jezicima kao što su staronorveški i istočna varijanta staroslovenskog, a nordijski i slovenski paganizam diktiraju sisteme vrednosti likova. U pozadini takođe možemo videti i sliku vikinškog društvenog uređenja, a osećamo i prisustvo natprirodnih pojava poput trolova i divova duboko ukorenjenih u folklor i verovanja.

Egersova opsesija paradigmom se preliva i na dizajn filma koji je detaljan, temeljan i morbidan, iako se on sam nije bavio detaljima scenografije ili kostima, već se i tu oslonio na svoje stalne saradnike Krega Letropa za scenu i Lindu Muir za kostim. Na poziciji direktora fotografije je opet Jarin Blaške koji sve to (krv, blato, livade i vizije) hvata u širokom formatu analogno na film od 35 mm, dok je za montažu opet zadužena Luiz Ford. Ako se mora izdvojiti scena za nagradu, onda bi to morala biti parafraza one scene iz filma ,,Come and See“ (1985) Elema Klimova, odnosno scena napada beserkera na selo izvedena u simulaciji jednog kadra sa skrivenim rezovima.

Glumački, Aleksander Skarsgord je unekoliko „zadat“ činjenicom da je on sam producent, i to onaj od čije je želje da igra ulogu Vikinga i potekla ideja za film. Sjonov uticaj na kasting se poznaje i u prisustvu Bjork, ali i njene kćeri Izadore Barni u jednoj manjoj ulozi.

Sa svoje strane, Egers je u film ubacio Anju Tejlor-Džoj (apsolutno savršeno, jer se u njoj stapaju zavodljivost, fragilnost i misticizam), ali i njene „filmske roditelje“ Kejt Diki i Ralfa Inesona u manjim ulogama. Klaes Bang je uverljiva, premda suviše očita zlica od prvog kadra (ipak je Fjelnir polubrat kopile tamnije kose, očiju i puti u „arijevskom“ okruženju plavookih), a Nikol Kidman deluje poluzainteresovano i prilično neprirodno moderno u filmu u kojem čak i kraljevske figure prljaju ruke i odežde. Što se, pak, Skarsgorda tiče, on je solidan kao i uvek, ali sa ovakvim likom, u suštini svedenim na brdo mišića koje poganja jednodimenzionalna, predestinirana osveta, neće uspeti da pokaže širinu svog glumačkog znanja kakvu bi, recimo, mogao kao neki klasičniji Hamlet s opipljivijom moralnom dilemom.

Kada se crta na kraju podvuče, ,,The Northman“ postaje i ostaje najslabiji Egersov dosadašnji film i to iz razloga što je najmanje Egersov. Odnosno, čini se da je Egers, potpuno van svoje paradigme, pristao na kompromis na koji se ne pristaje, pa je ono „svoje“ u filmu proturio kao pozadinu, začin, dekor i asesoar, u najboljem slučaju kao izbruh nečega što je svakako izuzetak od pravila. „Pravilo“ je u ovom slučaju studijski spektakl, staromodnog klasično-holivudskog tipa koji je po okusu novih vremena ipak malo umrljan blatom i poliven krvlju zaradi efekta realističnosti.

Da li je moglo drugačije? Svakako. Eto, Nikolas Vinding-Refn je napravio ,,Valhalla Rising“ (2009) za sitne pare, a film je bio vikinški do srži, krvav, brutalan, neretko spektakularan, i uvek visceralan, verovatno baš onakav kakvim ga je autor zamislio. Egers je očito imao nešto drugo u mislima, raskoš i zvezde, a za to mu je bio potreban studijski novac. Rezultat je tek solidan repertoarski film kojeg vodi standardna priča, koji uglavnom ne intrigira, već publici crta.

Kruži priča da je test-projekcija originalne verzije prošla loše pred fokus-publikom koja se pogubila u nordijskoj mitologiji, pa je studio od Egersa tražio novu, „pitkiju“ i „zabavniju“ verziju dostupnu svačijem intelektu i obrazovanju. Rezultat koji vidimo nije filmski impresivan, a pitanje je hoće li finansijski uopšte biti uspešan posle neimpresivnog vikenda otvaranja. Ako postoji film za koji bi vredelo izdati „director’s cut“, onda bi to mogao biti ,,The Northman“.