The Eyes of Tammy Faye

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je Temi Fej Bejker svojevremeno bila punokrvna medijska zvezda u Americi, kod nas nikada nije bila poznata. Razlog tome su kulturološke, pa i verske razlike. Temi Fej je bila aktivna na hrišćanskoj televiziji kao pevačica, prezenterka i supruga „televanđeliste“ Džima Bejkera.

Kod nas korena nisu uhvatili ni hrišćanska pop-muzika na biblijske teme (premda je Tajči imala pokušaj „povratničkog albuma“ u tom stilu), ni televizijski propovednici, ni američke evanđelističke sekte kao takve.

Sva je prilika da bi isto tako prošao i film ,,The Eyes of Tammy Faye“ režisera Majkla Šuvoltera, kao što je, uostalom, prošao i dokumentarac Fentona Bejlija i Rendija Barbata iz kojeg je ovaj igrani film izveden, ali su se u priču umešali određeni faktori u vidu dve zlatne statuete. I Džesika Čestejn i šminkerski tim su pokupili Oskare, čime je ,,The Eyes of Tammy Faye“, uz ,,CODA“ Sian Heder, postao jedan od onih koji su imali stopostotni, višestruki učinak na ovogodišnjoj dodeli.

Oba ova Oskara se mogu smatrati zasluženim. U slučaju maske i šminke, situacija je kristalno jasna, kako zbog toga što su tim putem Džesika Čestejn i ostatak glumačke ekipe toliko transformisani u likove da ih je zapravo teško i prepoznati, tako i zbog toga što je elaborirana šminka sastavni deo ličnosti Temi Fej Bejker ili makar njene medijske persone, pa stoga i važan deo filma. Što se glumice u ulozi naslovne protagonistkinje tiče, pak, situaciji je pridonelo nekoliko faktora.

Prvo, ova godina baš i nije imala toliko ženskih uloga za pamćenje, pa je izbor Džesike Čestejn bio jednako legitiman kao što bi, recimo, bio i izbor Kristen Stjuart za ulogu u filmu ,,Spencer“ Pabla Laraina. Drugi faktor bi bio činjenica da su Džesika Čestejn i njena gluma svakako pružile odlučujući doprinos filmu i time ga kvalitativno podigli za nekoliko stepenika. Konačno, Džesika Čestejn je Oskara već zaslužila za dosadašnji doprinos američkoj kinematografiji, pa ovaj kipić može poslužiti kao kompenzacija za Oskare koje glumica nije osvojila kada je bila nominovana za sporednu ulogu u filmu ,,The Help“ (Tejt Tejlor, 2011) ili za glavnu u filmu ,,Zero Dark Thirty“ (Ketrin Bigelou, 2012), pa i za propuste Akademije kada je ista nije nominovala.

Opet, ni dva zasluženo osvojena Oskara ne znače da je ,,The Eyes of Tammy Faye“ naročito dobar film, kako u detaljima, tako i u celini. Čak i kada zanemarimo nedostatak originalnosti u izboru teme, ipak nam ostaje isti nedostatak u obradi iste. Naime, ,,The Eyes of Tammy Faye“ je vrlo standardan, čak pešački biografski film koji pokriva duži vremenski period, ali vrlo retko zalazi ispod površine.

Autor Šuvolter i scenarista Ejb Silvija film otvaraju s malom Temi (u tom periodu je igra Čendler Hed) i njenim životom u kući kod pobožne majke Rejčel (Čeri Džouns) i u lokalnoj crkvi u ruralnoj Minesoti. Temi je živahna, možda čak i problematična po standardima onog vremena, toliko da je majka stalno opominje, a crkveni posetioci trpe njene nestašluke zbog muzičkog talenta (Temi svira klavir na misama), a možda i zbog toga što njena padanja u trans smatraju izrazom istinske vere i Božjeg proviđenja.

Kada Temi odraste, a ulogu preuzme Džesika Čestejn, ona na studijama u verskoj školi upoznaje vršnjaka Džima Bejkera (Endrju Garfild koji je i sam ove godine „kasirao“ nominaciju za Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,Tick, Tick... Boom!“ Lin-Manuela Mirande), koji se i sam izdvaja od kolega-studenata. Za početak, Džim ima nesvakidašnje ideje u domenu teologije koje se razlikuju od uobičajene dogme siromaštva i asketizma. Drugo, on ima ideje kako to pretočiti u stvarnost kao putujući propovednik. Na kraju, i njegova vera je jednako iskrena i duboka kao njena, zbog čega se njih dvoje zaljubljuju jedno u drugo i kreću na put.

Sticajem okolnosti koje se mogu smatrati i srećnim i nesrećnim, njih dvoje dospevaju na lokalnu hrišćansku televiziju pod mentorstvom mogula Peta Robertsona (Gabrijel Olds) gde prebacuju šou s lutkama, koji su izvodili dok su putovali. Džim ubrzo dobija „tezgu“ kao propovednik, a Temi priliku da peva. Njihovi programi su popularni, iako previše neortodoksni za ukus baptističkog sveštenika i moćnika Džerija Folvela (Vinsent d‘Onofrio koji začudo ne preglumljuje), pa se oni odvajaju i pokreću sopstvenu televizijsku mrežu.

Ostatak je, kako se kaže, istorija, nekima možda ovlaš poznata iz medija ili iz izvornog dokumentarca. Posao isprva cveta, pa Džim preduzima korake u smislu proširenja, otvaranja zabavnog parka, ulaganja u nekretnine i resort za odmor, dok Temi gradi pevačku karijeru. Problemi, međutim, izbijaju i na poslovnom i na privatnom planu. Prvo su tu dugovi, pa finansijski marifetluci i bračna neverstva, pa onda i potpuni pad i šansa za iskupljenje, uz litre i liter dijetalne koka-kole koju je Temi konzumirala i njene elaborirane „vrišteće“ šminke.

Silvija i Šuvolter kroz ceo film zapravo samo ređaju događaje poznate iz „vikipedijske“ biografije Džima i Temi Fej Bejker, a da pritom nikada niti ne pokušavaju da se udube ni u likove, ni u međusobne odnose, ni u fenomen američke evanđelističke scene, društvene i medijske. Tako nikada ne dobijamo uvid u suštinu Džima kao osobe (s Temi stojimo tek neznatno bolje jer možemo „kupiti“ njenu ideju o tome da Bog voli sve i svakoga, pa čak i izopštenike, grešnike i homoseksualce). Pa ni u suštinu odnosa između njih dvoje koji deteriorira s vremenom, niti u rivalstvo unutar hrišćanske zajednice koje im je na kraju došlo glave.

Konačno, i to što bolje upoznajemo Temi dugujemo činjenici da je ona kao lik, a Džesika Čestejn kao glumica, prisutna u svakoj sceni, a delom i glumičinom angažmanu koji je svejedno više usmeren ka imitaciji, nego ka interpretaciji i komentaru, ali opet nekako „izbija“ ispod svih tih slojeva maske i šminke. Džesika Čestejn je uloga za pamćenje imala onoliko od svog velikog proboja iz indi-sfere,, ulogom u ,,The Tree of Life“ (2011) Terensa Malika, setimo se samo ,,Miss Sloane“ (Džon Meden, 2016) ili ,,Molly‘s Game“ (Aron Sorkin, 2017), ali je svejedno bilo moguće opaziti svojevrstan trend da je ona često bila bolja od filma u kojem je igrala. Ova „oskarovska“ joj sigurno nije najbolja u karijeri, ali joj je i manevarski prostor od samog starta bio sužen.

Ostatak glumačke postave ne prolazi tako dobro. Pošto Džim ostaje neizgrađen kao lik, Endrju Garfild je sveden na tikove i grimase kojima imitira manirizme ovog medijskog šarlatana i manipulatora. Čeri Džouns je, doduše, dobra u relativno koloritnoj epizodi Temine majke u tih nekoliko scena koliko ima, ali ni tu nije prisutan neki naročiti razvoj lika. Ostatak ansambla zapravo ne dolazi do izražaja s likovima koji defiluju kroz film, pojavljuju se i nestaju kada prosede u nemaštovitom scenariju od njih to zahteva.

Iako Šuvolter ponekad uspeva da razigra film ponekim detaljima kojima zajedno s montažerima Meri Džo Marki i Endrjuom Vajsblumom razbija monotoniju pešačke režije, recimo ubačenim montažnim sekvencama starih televizijskih klipova, novinskih naslova i omota LP ploča, ponekad i grafički dorađenim info-karticama, pa čak i štosevima kao što je ekran u ekranu, ,,The Eyes of Tammy Faye“ se čini bolno predvidljivim filmom. Utisak donekle popravljaju razrađeni i koncizni detalji perioda, ali su i efekti takvog dekora zapravo limitirani na površinu.

Krajnji utisak je da Šuvolter, usled izbora rigidnog, pešačkog i nemaštovitog pristupa, nije do kraja iskoristio potencijal igranog filma, iako je za to bilo potencijala. Ni on kao on se tu nije činio kao pogrešan izbor, naprotiv. Iza sebe je u poslednjih nekoliko godina ostavio nekoliko solidnih i razigranih komedija u različitim žanrovskim i produkcijskim registrima, od ,,Hello, My Name is Doris“ (2015), preko ,,The Big Sick“ (2018), pa do ,,Lovebirds“ (2020)...

I možda bi skretanje ,,The Eyes of Tammy Faye“ u tom nekom smeru bilo funkcionalnije, tako da bi i detalji produkcijskog dizajna, kostima i šminke još i više došli do izražaja, a Džesika Čestejn dobila zahtevniji i zahvalniji glumački zadatak. Ovako, ,,The Eyes of Tammy Faye“ ostavlja onaj ustajali ukus u ustima jer deluje kao površna igrana rekonstrukcija dokumentarnog materijala. Šteta.