Luzifer

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Peter Brunner

uloge: Franz Rogowski, Susanne Jensen, Monika Hinterhuber, Theo Blaickner, Markus Eibl, Erwin Geisler, Clemens Göbl

Čak i ako se strogo držimo Biblije, na Lucifera prvenstveno možemo gledati kao na palog anđela koji se okrenuo protiv Boga. Iako ga percipiramo kao prvenstveno mračnu silu, Lucifer zapravo označava svetlost: on je lučonoša. Tu svetlost, pak, možemo metaforički tumačiti kao znanje ili progres. Lucifer je itekako prisutan i kao mračna sila i kao sila neumitnog progresa u filmu Luzifer austrijskog reditelja Petera Brunnera.

Luzifer koji je premijeru imao na prošlogodišnjem izdanju festivala u Locarnu, da bi posle zaigrao na raznim filmskim manifestacijama, uključujući i beogradski Fest i, najrecentnije, Festival Austrijskog Filma Diagonale koji se održava u Grazu, nastavlja se na trendove uvrnutijeg pola austrijske kinematografije (produkcijski ga potpisuje Urlich Seidl), ali i na poetiku Petera Brunnera. U svojim dosadašnjim filmovima, Brunner se uglavnom bavio bolešću, falinkom i usudom individua koje je stavio u centar zbivanja. U slučaju Luzifera, Brunner, pak, odlazi po korak dalje u dva smera, s jedne strane horora, a s druge „realnosti”.

Luzifer je, naime, baziran na istinitim događajima. Majka Maria (Jensen) i njen sin Johannes (Rogowski) žive sami i skoro potpuno odsečeni od sveta negde u Alpima, sve dok „civilizacija” oličena u projektu izgradnje žičare, praćena armijom drvoseča i dronovima za snimanje, ne zakuca na njihova vrata. Majka i sin, međutim, nisu nekakvi hipici i fanatici prirode, već su oboje religiozni fanatici i pritom su sudbinski vezani jedno za drugo, a oboje i za pokojnog muža, odnosno oca koji ih je u svojstvu nekakvog gurua i terapeuta doveo upravo na to mesto. Maria je, naime, bivša narkomanka i alkoholičarka, a Johannes je izraženo mentalno zaostao, što je vrlo verovatno posledica majčinog ranijeg načina života.

Njihov svakodnevni život se uglavnom sastoji od rituala, kako verskih, tako i onih sasvim profanih (poslovi oko imanja), i od samoće. Tehnologija je prisutna minimalno, baš kao i veze sa spoljnim svetom. U crkvu se ide, očev / mužev grob pored jezera se posećuje, sa susedima se komunicira minimalno i funkcionalno, toliko da možemo zaključiti da je „patronažna” veterinarka (Hinterhuber) zapravo jedino dobronamerno ljudsko prisustvo u njihovim životima. Samim time, kada navale luciferijanske sile civilizacije, njih dvoje nemaju nikakve šanse da im se odupru, ali to ne znači da neće pokušati jer drugačije ne znaju (u slučaju sina) ili neće (u slučaju majke).

Iako je „akcija” u povremenim izbrusima u Luziferu brutalna, u pitanju je više film stanja stvari i stanja svesti. Ritam je uglavnom usporen, a autor zapravo studira ponašanje svojih subjekata, naročito kada se nađu pod pretnjom spoljnog sveta. U tom smislu, idila netaknute prirode oko njih (koja će u budućnosti biti itekako taknuta, možda čak i devastirana) snimljena kamerom Petera Flickenberga stoji u oštrom kontrastu s nemirom koji prvo postupno, a onda krajnje eksplozivno ulazi u njihov život, a koji se da naslutiti i iz izuzetno efektne muzike koju potpisuje Tim Hecker.

Ipak, Luzifer je pre svega glumački film, a Susanne Jensen i Franz Rogowski briljiraju u svojim ulogama. Ona je hiper-verbalna, prateći sasvim prirodne instinkte svog lika, a time popunjava zvučnu shemu filma. Johannes kao lik nije sposoban za verbalnu komunikaciju dalje od ponavljanja pojedinih reči ili kratkih sintagmi koje čuje, zbog čega Franz Rogowski (inače jedan od najprominentnijih evropskih glumaca svoje generacije), mora glumiti pre svega mimikom i pokretom, za šta mu ranije plesačko iskustvo dolazi u pomoć. On ovde zapravo glumi svojim čitavim telom, tako da gledaoce ostavlja bez daha. Ono što je apsolutno fascinantno u Luziferu je, međutim, njihova interakcija u zajedničkim scenama.

Luzifer je u svakom slučaju težak film i nikako nije za svakoga. Ali zato itekako nagrađuje i, više od svega, provocira na razmišljanje onoga ko je spreman da mu se prepusti.