Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ričard Linklejter nema nijedan loš film, a snimio ih je više od dvadeset. Čak i njegovi slabiji filmovi, kojima je određeni deo kritike i publike zamerao derivativnost, nedostatak izvorne inspiracije i kačenje na postojeće trendove, zapravo su više nego okej. Jasno je: da ih je snimio bilo koji drugi reditelj, bili bi smatrani za dobre.

Snimio je Linklejter i neke od genijalnih i apsolutno prelomnih filmova, zbog kojih ga komotno možemo smatrati najsnažnijim autorskim glasom takozvane ,,generacije X“.

U to svakako možemo ubrojati njegov rani rad ,,Slacker“ iz 1990. godine kojim je radikalno redefinisao pojam filmske naracije. Potom ,,Dazed and Confused“ (1993) gde je upotrebio formulu ,,Američkih grafita“ (,,American Graffiti“, 1973) Džordža Lukasa da ispriča priču o mladosti u predgrađu i lansira karijere nove generacije američkih glumaca, slavnu ,,Before“ trilogiju, naročito njen prvi deo ,,Before Sunrise“ (1995) s kojim je uspostavio izraz „walk and talk“ filma. Celu trilogiju, pak, možemo sada smatrati genijalnom, zbog toga što je pustio omiljenim likovima da odrastu i čak da počnu da stare. A na kraju, tu je i film ,,Boyhood“ (2014), ostvarenje genijalni makar zbog činjenice da je takav projekat praćenja lika i pričanja priče, kroz dvanaest dugih godina - uopšte završen.

Linklejter ima običaj da se vraća onim pričama i temama, koje se vrte oko protoka vremena, odrastanja i starenja, kao i predgrađa. ,,Boyhood“ je tu primer izuzetne konciznosti i upornosti, a i ,,Before“ trilogiju možemo uzeti kao primer (inače, po aritmetici ova bi nam godina morala doneti i četvrti nastavak, premda o tome nema informacija). Ima i drugih primera, recimo ,,Everybody Wants Some!“ (2016) možemo uzeti kao tematsku i stilsku ekstenziju ,,Dazed and Confused“, u kojoj prvi brucoški dani slede matursko veče, doduše sa drugim likovima i smeštenu u blago drugačiji vremenski period.

S tim u vezi, Linklejterov najnoviji film ,,Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood“, koji nam se tokom sedmice za nama ukazao na Netfliksu, možemo posmatrati kao nastavak njegovog postojećeg opusa. Tematski, u pitanju je nastavak, odnosno svojevrsna konkretizacija filma ,,Boyhood“ (umesto raspona od 12 godina, imamo jedno leto „koje će promeniti sve“ u životu jednog dečaka iz predgrađa Hjustona). Stilski, pak, ,,Apollo 10 1/2“ se nastavlja na Linklejterove animirane filmove ,,Waking Life“ (2001) i ,,A Scanner Darkly“ (2006), iz prostog razloga što upotrebljava rotoskopsku tehniku digitalne animacije.

Naš junak i narator je dečak Sten, kojem glas daje Majlo Koj u detinjstvu, a Linklejterov česti saradnik Džek Blek u odrasloj dobi, kao i u funkciji naratora. Sten odrasta u predgrađu Hjustona kao najmlađi u osmočlanoj familiji. Otac je činovnik u američkoj svemirskoj agenciji NASA zadužen za transport, majka domaćica, starija braća se trude da zarade koji dolar poslićima po komšiluku, sestre prate muzičku scenu i preko nje polako formiraju političke stavove, koji idu u kontru njihovom konzervativnom ocu. Sten provodi vreme učeći u školi, družeći se sa komšijskom decom, praveći nestašluke i povremeno upadajući u nevolje.

Godina je 1969, mesto radnje je centar američkog svemirskog programa, a „svemirska trka“ između Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza je nacionalna, a naročito lokalna opsesija. Svoju neobičnu ulogu u tome odigraće i Sten. Dvojica agenata u odelima se pojavljuju na školskom igralištu, gde Sten s društvom igra igru koja podseća na bastardno dete američkog fudbala i bejzbola - i biraju upravo njega za supertajni program trening misije, pred spuštanje na Mesec. Naučnici su, naime, greškom napravili lunarni „rover“ koji je pretesan za odraslog čoveka, pa im za test-misiju treba dečak. Zvuči kao san, je l‘ da?

Taj će se san isprepletati sa stvarnošću, sećanjima, velikom i „malom“, sasvim intimnom istorijom, naknadnom pameću i komentarima. U tome Linklejter, obilato se služeći naracijom, priča silne anegdote koje zvuče uverljivo, a opet sigurno nisu sasvim autobiografske (on je, naime, bio dete razvedenih roditelja). Već su, umesto toga, pre kompozitne, skupljene s raznih strana. Ali, režiser nudi i komentar na stanje stvari, po pitanju različitih pojava datog vremena.

Tako ćemo saznati nešto o ratu u Vijetnamu i percepciji istog od strane različitih generacija u okviru iste porodice. Saznaćemo nešto o načinu života, odricanjima i imperativu štednje (one anegdote o polovnim gumama na autu koje uvek pucaju i racionalizaciji krađe šperploče s gradilišta za improvizovani sto za ping-pong, su prosto divne). Dotaći ćemo se i vaspitnih tehnika koje se uglavnom svode na fizičko kažnjavanje (na vrlo kreativne načine) ili na pretnju istog, kao i bezbednosnih i ekoloških standarda onog vremena. Tu će mesto naći i školski program, od gradiva do „atomski zdesna“ vežbi, igrarije koje sa distance izgledaju dosta rizičnije nego što ih dečije oči tako percipiraju, pa izlete i posete zabavnim parkovima. Dobićemo uvid i u televizijski program, serije i filmove, muzičke i kontakt-emisije što je takođe bojilo nečije detinjstvo, nečiju mladost, nečiju zrelost, a i nečiju starost.

Kao i ,,Boyhood“, i ,,Apollo 10 1/2“, dakle, funkcioniše na barem dva paralelna koloseka: kao pričanje priče, ali i kao svojevrsna „vremenska kapsula“ koja nas teoretski, preko detalja, može vratiti u našu prošlost (ako smo je doživeli), ili povesti u jedan svet iz prošlosti o kojem smo znali poneku generaliju, ali detalje ne baš. Štos je, međutim, u tome što ovaj animirani film zapravo više funkcioniše kao verbalno, dakle literarno, nego kao filmsko (audio-vizuelno) iskustvo, pa se stoga možemo zapitati je li animacija doista bila potrebna da bi se ta priča ispričala.

Paradoksalno, odgovor je pozitivan, i to upravo zbog navedenih kvaliteta. Naime, oslanjanje na naratora kao aparaturu, autoru omogućuje digresiranje, skakanje iz jedne perspektive u drugu, poigravanje s nivoima pripovedanja (stvarnost, san, sećanje), što do izražaja dolazi u poslednjoj etapi filma. A tu količinu naracije ima više smisla animirati, nego snimiti kao igrani film. Druga bitna stvar tu su upravo svi ti silni detalji: njih bi bez naracije bilo izvodljivo ubaciti kao elemente vizuelnog pripovedanja, ali ne i tako detaljno objasniti i posvetiti im se. A u igranoj (ili verovatnije igrano-dokumentarnoj) varijanti, oni bi iziskivali ekstenzivno petljanje s različitim formatima snimaka koje, bi na kraju moglo rezultirati totalnim haosom.

Pod upitnikom je i tehnika rotoskopije, inače ne baš omiljena u krugovima strogo animiranog sektora, koji ga smatra za svojevrsnu „štaku“ za precrtavanje igranog materijala (osobito pokreta) i pretvaranja istog u pokret. Ali, ona svejedno iziskuje ekstenzivan rad, a autorima koji ne dolaze striktno iz krugova animacije pomaže da ispričaju svoje priče koristeći se (i) sredstvima animacije. Linklejter je s njom već imao iskustva i upotrebio ju je smisleno i za obuhvatanje toka svesti i filozofskih tema u ,,Waking Life“, kao i za svoj za sada jedini naučno-fantastični film ,,A Scanner Darkly“, adaptaciju dela Filipa K. Dika. Dok se cilj hvatanja toka svesti donekle poklapa, efekat koji Linklejter postiže je ipak drugačiji, a za njega tako karakterističan: akcenat na nostalgiju i humanost. To garantuje da ,,Apollo 10 1/2: A Space Age Childhood“ bude izuzetno pozitivno iskustvo.