Orchestra / Orkester

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Matevž Luzar

uloge: Gregor Zorc, Gregor Čušin, Jernej Kogovšek, Alexander Mitterer, Marie Hofstätter, Lovro Ležič, Gaber K. Treseglav, Vesna Pernarčič, Ana Facchini, Mateja Pucko, Mojca Funkl, Marinka Štern, Ela Murko, Ines Pavlič

Uvreženo je mišljenje da jednom kada je ono materijalno osigurano, sve drugo dolazi na svoje mesto. Međutim, puzajući besmisao života zna biti nemilosrdan, a njega je možda najlakše uočiti u provincijalnoj sredini neke zemlje koju možemo nazvati uređenom. Besmisao uzrokuje prazninu koja zahteva popunjavanje. Sve je dobro dokle god je to popunjavanje društveno prihvaćeno kao konstruktivno. Ali šta se dešava kada mehanizmi nošenja sa svakodnevicom i/ili begovi od iste postanu (auto-)destruktivni?

O tome nam govori drugi dugometražni film slovenačkog autora Matevža Luzara pod nazivom Orchestra. Luzar je već zagrejao srca domaće publike svojim prvencem Good to Go (2012) u kojem se dotakao apsurda toga da čovek može početi da zapravo živi i kada se već u svojoj glavi oprostio od života i „prijavio se u čekaonicu smrti“, a režirao je i prvu sezonu serije The Lake koja se kači na talas regionalnih krimića. Orchestra je premijerno prikazan na istočnoevropskom festivalu u nemačkom gradu Cottbusu prošle godine, a ove je godine zaigrao i na festivalu u Trstu, i kod nas na Festu, dok se domaća premijera iščekuje.

U filmu pratimo limeni orkestar (ono, vojna muzika za marševe i parade) iz Zagorja ob Savi (gradić ne toliko daleko od Ljubljane) na vikend-gostovanju u jednom austrijskom gradiću gde je zakazan nastup na smotri takvih sastava. Dešavanja tokom tog vikenda pratimo u pet različitih (i različito dugačkih) poglavlja ispripovedanih iz pet različitih perspektiva. Tačke gledišta pripadaju dvojici vozača unajmljenog turističkog autobusa, žena koje su ostale kod kuće dok su muškarci otišli na put, tinejdžerima u orkestru čiji će prvi impuls biti da naprave neko sranje, nepoverljivih austrijskih domaćina i konačno celog orkestra jednom kada se suoče s poslednjom preprekom na povratku kući.

Pripovedački metod kao da pomalo simulira „hyperlink“ pristup u stilu potpisnih filmova Atoma Egoyana u kojem se autor vraća na iste scene i situacije iz različitih uglova. Poente su, doduše, uglavnom očekivani truizmi: kolegijalnost postaje prva žrtva borbe za opstanak u kapitalizmu (ili je posredi ipak ljudsko pokvarenjaštvo prisutno u svakom sistemu), u orkestru je muzika sekundarna u odnosu na pijanstvo gde svi cugaju, a neki baš preteruju, bračna neverstva nisu problem dok se ne otkriju, a onda pokreću lance događaja, „provod“ se slično otrže kontroli i kod kuće i na strani, pod pretpostavkom da bračni drugovi konačno imaju vreme svako za sebe, ekonomska zavisnost u braku nije mit, egalitarnoj legislativi uprkos, tinejdžerima među matorcima je dosadno, Slovenija je za Austriju onaj mitski „Divlji Jug“, odnosno Balkan, baš kao što je to ostatak bivše Jugoslavije za Sloveniju, a „gosti“ i došljaci odatle se očekuju s nepoverenjem, a na koncu je svako kolektivno iskustvo – kolektivno.

Luzarov pristup sa sobom vuče neke od očekivanih nedostataka, pre svega na dramaturškom planu, jer razvoj likova mora biti ubrzan, pa se oni međusobno razlikuju po jednoj do dve crte ličnosti, a to takođe dovodi i do toga da glumci nemaju dovoljno vremena da se u njih udube. Srećom, pa je to u priličnoj meri „ispeglano“ jasnim konceptom filma i estetsko-stilskim pakovanjem u evokativnu crno-belu fotografiju Simona Tanšeka, dok montaža Jelene Maksimović savršeno održava kontinuitet u priči koja itekako može da se rasprši. U svemu tome jedini potencijalni nedostatak, odnosno višak, su povremena iskliznuća u estetiku društvenih mreža i vertikalnih snimaka mobilnim telefonom koji se nekako „ne rimuju“ najbolje s crno-belom fotografijom u nijansama sive.

Opet, Orchestra je pre svega emocionalno iskustvo od filma, jedno od one vrste koja sjajno komunicira s globalnom publikom, a nijednog trenutka ne deluje generično. Sastavni elementi su možda standardni, na momente njihova običnost graniči s banalnošću, ali na koncu je Luzarov film daleko više od prostog zbira svojih delova. Gledanje ovakvog filmskog dela u sećanje priziva najuspelije filmove iz perioda Praške Škole u kojima se naizgled običnost podiže do nivoa univerzalnosti i sija punim sjajem.