Everything That's Wrong With You / Vse, kar je narobe s tabo

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Urša Menart se vratila na filmsku pozornicu s novim igranim filmom i jedinom svetskom premijerom u takmičarskom programu Sarajeva, Sve što s tobom nije u redu, koji se unekoliko nastavlja na njen prethodni dugometražni igrani uradak Nikad više luzerka (2017). S prethodnikom je pretendovala da bude glas generacije, pa je bez sentimentalnosti govorila o specifičnoj poziciji u životu mlade osobe, onoj između svršenih studija i građenja karijere, kao i o egzistencijalnim i psihološkim problemima s kojima se te mlade osobe suočavaju. Sada ima dve protagonistkinje umesto jedne, za nijansu su starije, ali su im životi i dalje „u leru“, bilo da imaju posao ili ne, a ti životi su se još i više preselili u virtuelnu sferu.

Maruša (Anuša Kodelja) se vratila iz Berlina u Sloveniju da bi se brinula o bolesnoj majci. Majka je umrla, a na Maruši je da se suoči s gubitkom i reši „administrativne repove“ potpuno sama. S ocem i njegovom novom porodicom se ne razume najbolje i to je jedan od razloga zašto pribegava autodestruktivnim obrascima ponašanja kao što su napijanje i drogiranje.

U virtuelnom svetu, Maruša upozaje i počinje da se dopisuje s Aljom (Klara Kuk) koja živi u Nemačkoj, negde na severu i na obali. Njih dve se zbližavaju preko sličnog načina života i obrazaca ponašanja, pa Maruša rešava da, pre nego što se vrati u Berlin, svoju novu prijateljicu poseti uživo. Međutim, za razliku od Maruše koja je brutalno iskrena do nivoa uvredljivosti, čini se da je Alja malo „frizirala“ svoju internetsku personu. Je li prijateljstvo u takvim uslovima života moguće?

Urša Menart je, po sopstvenom priznaju, inspiraciju vukla iz dva izvora. Prvi su bile anegdote, najčešće iz Amerike, o putešestvijama najčešće usamljenih devojaka na drugi kraj zemlje da upoznaju svoje virtuelne prijateljice. Drugi, pak, korona i nametnuta izolacija koja je ljude još dodatno preselila u virtuelni svet.

Rezultat je slojevit film koji je krcat važnim pitanjima s kojima se suočavaju ljudi u savremenom svetu – izolacija, mogućnost prijateljstva, odnos prema sebi i drugima, laži, istini i projektovanoj slici – zapakovan u kamernu dramu i nekakav „roud muvi“ koji tapka u mestu. S time u vezi, valja posebno pohvaliti izdanja mladih glumica i njihovu sinergiju s autoricom koja u karakterizaciji nije pribegavala prečicama i stereotipima, već ih je navodila da odigraju kompletne i životne osobe. Takođe, pomalo dokumentaristička, adaptivna fotografija Roja van Egmonda odlično kreira osećaj „zimske depresije“, „milenijalske anksioze“ i nesigurnosti. Kao nedostatak se može navesti relativna repetitivnost u prosedeu, ali i ona ima neku svoju dramaturšku funkciju, pa možemo zaključiti da se Urša Menart razvija u filmsku autoricu s vrlo distinktivnim potpisom.

Orchestra / Orkester

 kritika objavljena na XXZ

2021.

scenario i režija: Matevž Luzar

uloge: Gregor Zorc, Gregor Čušin, Jernej Kogovšek, Alexander Mitterer, Marie Hofstätter, Lovro Ležič, Gaber K. Treseglav, Vesna Pernarčič, Ana Facchini, Mateja Pucko, Mojca Funkl, Marinka Štern, Ela Murko, Ines Pavlič

Uvreženo je mišljenje da jednom kada je ono materijalno osigurano, sve drugo dolazi na svoje mesto. Međutim, puzajući besmisao života zna biti nemilosrdan, a njega je možda najlakše uočiti u provincijalnoj sredini neke zemlje koju možemo nazvati uređenom. Besmisao uzrokuje prazninu koja zahteva popunjavanje. Sve je dobro dokle god je to popunjavanje društveno prihvaćeno kao konstruktivno. Ali šta se dešava kada mehanizmi nošenja sa svakodnevicom i/ili begovi od iste postanu (auto-)destruktivni?

O tome nam govori drugi dugometražni film slovenačkog autora Matevža Luzara pod nazivom Orchestra. Luzar je već zagrejao srca domaće publike svojim prvencem Good to Go (2012) u kojem se dotakao apsurda toga da čovek može početi da zapravo živi i kada se već u svojoj glavi oprostio od života i „prijavio se u čekaonicu smrti“, a režirao je i prvu sezonu serije The Lake koja se kači na talas regionalnih krimića. Orchestra je premijerno prikazan na istočnoevropskom festivalu u nemačkom gradu Cottbusu prošle godine, a ove je godine zaigrao i na festivalu u Trstu, i kod nas na Festu, dok se domaća premijera iščekuje.

U filmu pratimo limeni orkestar (ono, vojna muzika za marševe i parade) iz Zagorja ob Savi (gradić ne toliko daleko od Ljubljane) na vikend-gostovanju u jednom austrijskom gradiću gde je zakazan nastup na smotri takvih sastava. Dešavanja tokom tog vikenda pratimo u pet različitih (i različito dugačkih) poglavlja ispripovedanih iz pet različitih perspektiva. Tačke gledišta pripadaju dvojici vozača unajmljenog turističkog autobusa, žena koje su ostale kod kuće dok su muškarci otišli na put, tinejdžerima u orkestru čiji će prvi impuls biti da naprave neko sranje, nepoverljivih austrijskih domaćina i konačno celog orkestra jednom kada se suoče s poslednjom preprekom na povratku kući.

Pripovedački metod kao da pomalo simulira „hyperlink“ pristup u stilu potpisnih filmova Atoma Egoyana u kojem se autor vraća na iste scene i situacije iz različitih uglova. Poente su, doduše, uglavnom očekivani truizmi: kolegijalnost postaje prva žrtva borbe za opstanak u kapitalizmu (ili je posredi ipak ljudsko pokvarenjaštvo prisutno u svakom sistemu), u orkestru je muzika sekundarna u odnosu na pijanstvo gde svi cugaju, a neki baš preteruju, bračna neverstva nisu problem dok se ne otkriju, a onda pokreću lance događaja, „provod“ se slično otrže kontroli i kod kuće i na strani, pod pretpostavkom da bračni drugovi konačno imaju vreme svako za sebe, ekonomska zavisnost u braku nije mit, egalitarnoj legislativi uprkos, tinejdžerima među matorcima je dosadno, Slovenija je za Austriju onaj mitski „Divlji Jug“, odnosno Balkan, baš kao što je to ostatak bivše Jugoslavije za Sloveniju, a „gosti“ i došljaci odatle se očekuju s nepoverenjem, a na koncu je svako kolektivno iskustvo – kolektivno.

Luzarov pristup sa sobom vuče neke od očekivanih nedostataka, pre svega na dramaturškom planu, jer razvoj likova mora biti ubrzan, pa se oni međusobno razlikuju po jednoj do dve crte ličnosti, a to takođe dovodi i do toga da glumci nemaju dovoljno vremena da se u njih udube. Srećom, pa je to u priličnoj meri „ispeglano“ jasnim konceptom filma i estetsko-stilskim pakovanjem u evokativnu crno-belu fotografiju Simona Tanšeka, dok montaža Jelene Maksimović savršeno održava kontinuitet u priči koja itekako može da se rasprši. U svemu tome jedini potencijalni nedostatak, odnosno višak, su povremena iskliznuća u estetiku društvenih mreža i vertikalnih snimaka mobilnim telefonom koji se nekako „ne rimuju“ najbolje s crno-belom fotografijom u nijansama sive.

Opet, Orchestra je pre svega emocionalno iskustvo od filma, jedno od one vrste koja sjajno komunicira s globalnom publikom, a nijednog trenutka ne deluje generično. Sastavni elementi su možda standardni, na momente njihova običnost graniči s banalnošću, ali na koncu je Luzarov film daleko više od prostog zbira svojih delova. Gledanje ovakvog filmskog dela u sećanje priziva najuspelije filmove iz perioda Praške Škole u kojima se naizgled običnost podiže do nivoa univerzalnosti i sija punim sjajem.

Oroslan

 kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Matjaž Ivanišin (po noveli »Tačno tako je to bilo« Zdravka Duše)

uloge: Milivoj Roš, Dejan Spasić, Eva Gyecsek

Sa svakim svojim novim filmom, slovenački autor Matijaž Ivanišin pomera granice dokumentaristike. Njegov dosta cenjeni dokumentarac Karpopotnik (2013) o još jednom velikanu slovenačke i jugoslovenske kinematografije Karpu Godini snimljen uz barijeru koju je sam Godina postavio: da se on ne pojavi ni u slici, ni glasom. Tako smo umesto očekivanog portretnog dokumentarca dobili filmski esej o Godininom nedovršenom, izgubljenom filmu Imao sam jednu kuću koji je bio sačinjen od sačuvanih fragmenata i rekonstrukcije u vidu filma ceste i intervjua sa ostarelim sudeonicima Godininog filma.

Sledeći film, Playing Man (2017) počinjao je kao klasičan antropološki dokumentarac o muškim igrama i muškarcima koji igraju različite igre na širem području Mediterana, pa tako imamo kamena s ramena u Bosni, rvanje nauljenih muškaraca u Anadoliji, kotrljanje sira s vrha grada na brdu na Siciliji, igru vikanja moru u severnoj Italiji, odnosno šijavicu u Dalmaciji... U tom trenutku sledi introspektivni intermeco u kojem se autor suočava sa krizom ideja i krizom uloge reditelja koju mora odigrati, da bi nakon te kratke pauze film okrenuo u drugom smeru, prema konvencionalnoj sportskoj igri, tenisu, i ikoničkom meču, finalu Wimbledona između autsajdera Ivaniševića koji se praktično vratio iz sportske penzije i favorita Hewitta, te igri uloga države, naroda i samog tenisera na orkestriranoj proslavi u Splitu.

Sa Oroslanom odlazi još nekoliko koraka dalje. Za početak, uopšte nije reč o dokumentarcu, iako po svemu na dokumentarac, odnosno na triptih dokumentaraca liči. Jednako tako se nikako ne može okarakterisati kao »mockumentary« jer je satirična, parodična, sprdačka ili uopšte komična nota isključena. Reč je tu o fikciji koja nije »lažnjak«, i tek na kraju filma otkrivamo da je u pitanju adaptacija literarnog dela, novele Zdravka Duše, pritkom još i temeljna rekontekstualizacija u smislu premeštanja sa zapadnog pola slovenačkog kulturnog prostora (italijanske granice u dolini reke Soče u blizini Tolmina) na istočni, odnosno u Porablje s mađarske strane granice, u selo nastanjeno pripadnicima slovenačke nacionalne manjine.

Naslovni junak filma (reč »oroslan« znači »lav« na mađarskom i to je po svoj prilici njegov nadimak, iz razloga neznanih) fizički je gotovo odsutan iz filma koji počinje saznanjem o njegovoj smrti kada komšinica (Gyecsek) u statičnom kadru ulazi i izlazi iz njegove trošne seoske kuće, te ga zatiče mrtvog u elipsi. To je okidač za prvu, opservacijsku trećinu filma u kojoj u selo dolazi pokojnikov brat (Roš) u pratnji snimatelja (Spasić) kako bi saznao detalje o njegovoj smrti i kako bi preduzeo određene korake u smislu priprema za sahranu.

Prvi, uvodni deo se pretapa u drugi, kada brat i snimatelj odlaze na put preko granice u obližnji grad koji takođe ostaje neimenovan, ali se vidi da je reč o Mariboru da završe neki posao, pa brat snimatelju priča priče i anegdote o Oroslanu i o njihovom rodnom selu, te o teškim vremenima s one strane »gvozdene zavese« pod čizmom real-socijalizma. Nakon drugog čina treći, potpuno konvencionalno dokumentarni sačinjen od intervjua sa ostatkom meštana na temu Oroslana i sela, pomalo dolazi i kao šok.

U Ivanišinovoj perfektnoj izvedbi po zaokruženoj viziji, Oroslan se približava savršenstvu u filmu. Zrnasta analogna fotografija na traci od 16 milimetara filmu daje patinu vremena, ali i organski osećaj bliskosti i neposrednosti sa akterima i sa mestom radnje, za šta treba posebno pohvaliti direktora fotografije Gregora Božiča. Heroji filma su, međutim, pre svega glumci, profesionalci i naturščici od kojih u krajnjoj liniji sve zavisi, a njihov naturalizam je nešto što retko imamo prilike viđati na filmu.

Oroslan je premijeru imao prošle godine u Locarnu, gde je privukao pažnju kritičke javnosti, a daljnja festivalska turneja uključivala je značajne, izvrsno programirane festivale na evropskom (Viennale, Trst) i na regionalnom planu (beogradski Festival Autorskog Filma). Pomalo možda čudi odluka programera prizrenskog DokuFesta da ga uvrste u takmičarski program, jer se, striktno govoreći, radi o igranom filmu, ali ni iz prošlih edicija ovom festivalu nije strano poigravanje sa »docu-fiction« pristupu naročito sa onim polom pristupa gde material naginje fikciji, a pristup dokumentaristici. U svakom slučaju, reč je o jedinstvenom, neponovljivom delu filmske umetnosti.

All Against All / Vsi proti vsem

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Andrej Košak

uloge: Vlado Novak, Silva Čušin, Aleksandra Balmazović, Iva Krajnc Bagola, Blagoj Veselinov, Valter Dragan, Peter Musevski, Rok Vihar, Uroš Potočnik, Jure Ivanušič, Milan Točinovski, Igor Zupe

Možda to sada deluje sasvim trivijalno, ali situacija sa globalnom epidemijom može iz korena promeniti način distribucije i konzumacije filmova na globalnom nivou. Nije to čak ni neka naročita novina, "streaming" platforme su u usponu već godinama, ljudi filmove gledaju sami, u parovima ili manjim grupama u udobnosti vlastitog doma, a, sudeći po finansijskoj statistici, u bioskop se ide u porodičnoj ili drugarskoj varijanti na spektakl, 3D, IMAX, 4D (ili kako se već zove onaj lunapark sa drmanjem, produvavanjem i prskanjem).

Međutim, to nije bio centralni motiv da se u karantinskim uslovima, kada su već kino-dvorane zatvorene, na stranici Baze slovenačkih filmova (BSF, inače hvalevredan projekat u kojem učestvuje kompletna filmska struka) pojavi novi film Andreja Košaka Svi protiv svih. Nije to bila ni prekinuta bioskopska distribucija koja je ionako na domaćem terenu bila pri kraju, dok je međunarodna premijera održana nedavno na beogradskom Festu. Razlog za to je bila iznenadna smrt glumca Petra Musevskog kojem je uloga inspektora u ovom filmu bila poslednja.

Mesto radnje filma je fiktivni pod-alpski gradić Rovte kojim već decenijama vlada gradonačelnik Franc Kramberger, zvani Franta (Novak), kadar konzervativne (takođe fiktivne) stranke KDS. Za vreme svoje vladavine je svakako nakupio dovoljno afera, izbori su iza ugla i on u anketama ne stoji najbolje, čini se da njegov oponent Jerovšek (Vihar) vodi. Franta, sklon aferama i privatno dok njegova žena Tončka (Čušin), čini se, ništa ne sumnja, a kćerka Petra (Balmazović) ga smatra za heroja, mora nešto da učini, a rešenje mu predlaže njegova ljubavnica i neto-dobitnik najsvežije afere u kojoj joj je dodelio opštinski stan, Jožica (Krajnc Bagola): da angažuje kriminalca Fleischmanna (Dragan) kako bi Jerovšku brzo napakovao aferu.

Štos je u tome da je Fleischmann sa svojom ekipom preterao i uslikao omamljenog političara u krevetu sa dvojicom maloletnika, a fotografije poslao lokalnom listu. Jerovšek tako postaje predmet policijske istrage koju vodi inspektor starog kova Berginc (Musevski), ali pritisak ne izdržava, pa je inspektor još rešeniji da pohvata sve konce i stvar ispita do kraja. U tome će mu ključno pomoći fotograf Bojan (Veselinov) koji verovatno jedini nema šta da krije, dok se između njega i Petre razvija nešto što bi moglo da preraste u romansu...

Ko Sloveniju ne poznaje izbliza, pa je oduševljen njenom uređenošću, funkcionalnošću, prirodnim lepotama i disciplinovanim stanovništvom, ne može ni da pretpostavi šta se sve zapravo dešava na mikro-nivou lokalnih sredina i idiličnih, uspavanih malih gradova. Uostalom, onaj "zimski ustanak" 2012/13. počeo je sa protestima protiv ondašnjeg mariborskog gradonačelnika po kojem je Franta modeliran, što je dodatno pojačano time da je uloga dodeljena prvaku mariborskog pozorišta Vladi Novaku. U međuvremenu, sa novom vladom ultra-desne orijentacije i diktatorskih ambicija koja vanredne mere oko suzbijanja epidemije koristi kako bi ugušila opoziciju i koja je dotičnog bivšeg gradonačelnika uposlila kao državnog sekretara u ministarstvu policije, Svi protiv svih je postao izuzetno aktuelan film.

Problem je, međutim, u tome što su aluzije na stvarne afere oko kojih Košak gradi zaplet celog filma suviše direktne i očigledne svakom ko makar i elementarno prati slovenačku političku scenu. Samim time što one vode poreklo iz ipak većeg grada (sve su mariborske, uključujući i dodeljivanja stana vidovnjakinji), one bi teško bile izvedive u gradiću poput Rovti gde svi praktično znaju sve (lokacija snimanja je bio Kamnik, s tim da Rovte u filmu deluju još manje od toga). U tom smislu, Košak ima ispravan instinkt za društvene probleme (ipak je reč o filmskom stvaraocu čiji su filmovi po pravilu angažovani, i čiji je Autsajder presudno uticao na generacije filmske publike u Sloveniji i celoj bivšoj Jugoslaviji), ali nepotrebno podiže uloge da priča ode dovraga ili se trivijalizuje.

To se i dešava: prosto, klupko zločina je masivno i zapleteno, pa se u rasplitanju istog Košak oslanja i na klišee kojima je mesto u melodramama i na prigodna ad-hoc rešenja da pametni inspektor sve pokopča iz prve. Pritom su i Peter Musevski i Vlado Novak sjajni glumci i zadovoljstvo ih je gledati kako se nadmudruju, iako dele samo dve scene, tako da gluma tu nije problem. Nije ni kod Blagoja Veselinova, iako njegov lik ipak poseduje jedan neiskorišteni potencijal jer se Košak ne usuđuje da se pozabavi odnosom Slovenije i na državnom i na lokalnom nivou prema imigrantima iz bivše Jugoslavije (možda to zapravo nije ni loša odluka, makar nema rasplinjavanja). Problem je, međutim, sasvim promašen "casting" Aleksandre Balmazović koja je vidno prestara za lik studentkinje, pa makar i večite, ali je to verovatno ustupak koji je Košak morao da učini glumici koja je ujedno i producentkinja.

Na tehničkom planu, Svi protiv svih je kompetentno urađen, ali ne više od toga. Fotografija Jasona Manna ima određene "turističke" kvalitete, totali podsećaju na razglednice, montaža Martina Ivanova osigurava preglednost i pratljivost, dok je Košakova režija školska, naročito u smislu kadriranja (uglavnom plan-kontraplan u dijaloškim scenama kojima se, u odsustvu akcije i budžeta za nju, stvara napetost), zbog čega se teško može nazvati spektakularnom. U krajnjoj liniji, Svi protiv svih je film dobrih i ispravnih namera, ali ne i takvih dometa. Ali je gest slovenačkih filmskih institucija da se na taj način oda počast pokojnom glumcu u svakom slučaju izuzetan.

The Corporation / Korporacija

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Matej Nahtigal

scenario: Zoran Benčič

uloge: Primož Vrhovec, Uroš Fürst, Jana Zupančič, Ivo Barišič, Jelena Perčin, Borut Veselko, Katarina Stegnar, Lejla Korać, Matija Vastl, Niko Goršič, Pia Zemljič, Marinko Prga

Pre četiri godine je produkcijska kuća Lignit na neki način dovela film noir u Sloveniju sa filmom Case Osterberg (domaćeg naziva Psi brezčasja, prevodivog kao Bezvremenski psi) kao stilskom vežbom "hard boiled" noira po striktnim američkim uzorima. Reč je tu o kreativnom kolektivu koji je operisao van ustaljenih filmskih kanala i koji je zanat pekao na rock sceni: scenarista Zoran Benčič je zapravo pisac i lider rock sastava Res Nullius, reditelj Matej Nahtigal se kalio režirajući njihove spotove, a i producent Tomi Matič je bio član grupe. U konačnici, Case Osterberg je bio efektniji kao pokazna vežba da je film noir moguće snimiti u Sloveniji i van sistema, nego što je to bio kao celovit film: naprosto, čvrsti žanrovski kanoni u tekstu nisu najbolje funkcionisali lingvistički, a ni u pretpostavljenom kontekstu, ali su Nahtigal, Benčič i Matič pokazali potencijal za nešto bolje i veće od toga.

Sada smo to dočekali sa filmom Korporacija koji je ovog puta snimljen u sistemu, i to u slovenačko-hrvatskoj koprodukciji, na lokacijama u Velenju, Ljubljani i Zagrebu, uz jedan izlet do Kočevja i sa makar pristojnim budžetom koji je omogućio da film produkcijski, stilski i vizuelno štima, a da mnoštvo lokacija tvori jednu zaokruženu geografiju koja nema nužno veze sa onom našom, običnom. Takođe, ovde se generički internacionalna imena likova u centralnoevropskom ključu i mesta (imenuju se samo Metropola i Provincija) još bolje uklapaju u priču o korupcionaškoj mreži između policajaca, kriminalaca, političara i tajkuna nego što je to bilo u Nahtigalovom prethodnom filmu. Američki uzori su potisnuti pomalo u drugi plan i zamenjeni evropskim, u vizuelnom smislu skandinavskim, a politički triler u centru zbivanja pogađa čak i one mete koje nije prevashodno gađao.

Leon Gal (Vrhovec) je neotesani policijski inspektor kakve viđamo i na ulici, a ne samo na filmu. U skladu sa žanrom, on ima problem sa autoritetima, ali zato ispravan moralni kompas i mračnu prošlost koja je oblikovala njegove veštine plivanja među sitno-kriminalnim polusvetom i koja mu je glavna motivacija da se upetlja u slučaj koji je iznad njegovog nivoa odlučivanja. Reč je o sumnjivom građevinskom projektu u kojem učestvuju gradske vlasti i tajkunska korporacija kojim će na mestu naselja baraka u kojem je on odrastao biti podignut najnoviji i najmoderniji trgovački centar, a njegovi nekadašnji susedi će završiti na ulici. I zaista, uzalud su i saveti njegovog šefa Urbana Pavlova (Fürst) koji zna da pliva i sa krupnijim ribama i briga i supervizija partnerke Kaje (Zupančič) koja voli da igra po pravilima, Gal je krenuo putem uništenja, pritom potencijalno ugrožavajući i sve sebi bliske, uključujući i svoju ljubavnicu, elitnu prostitutku Veroniku (Stegnar) i njenu maloletnu kćerku Alex (Korać) i starog pozorišnog glumca Svena (Barišič) koji je jedina očinska figura koju je on ikada imao.

Njegova istraga kriminalne hobotnice vodiće preko jednog dokumenta koji je po svemu sudeći falsifikat, a koji je verovatno i zataškan jednim starim trostrukim ubistvom zamaskiranim u saobraćajnu nesreću. Leonova upornost, preka narav i prakse da nestaje i pojavljuje se kako mu padne na pamet najviše brige, pak, zadaju njegovom šefu, naročito kada Gal jednom prilikom nestane na duže vremena. Urban je, pak, u moralnoj nedoumici jer će mu pakt sa politikom i tajkunerijom oličenom u familiji Rihter koju čine otac Roland (Veselko) i "fatalna" kći Brigita (Perčin) doneti željno čekano unapređenje, a opet, rezultati Leonove istrage se ne mogu tek tako ignorisati...

Mešavina noir krimića i političkog trilera nije tolika novina u globalnim kinematografskim okvirima, ali na lokalnom nivou u neku ruku ipak jeste, premda se taj spoj u poslednje vreme probija na televiziji, tako da je Korporacija promptno dobila nadimak "slovenački Chinatown". To nije bez osnova, naročito ako se povuku paralele između likova, ali opet je pristup malo drugačiji i svedeniji. U svom scenariju Benčić uspeva da bez problema podvali štos sa zamenom glavnog junaka u drugoj polovini filma koji po pravilu bolje radi u literaturi, ali ni ovde ne smeta, te sa jasnom promenom motivacije određenih sporednih likova. U neku ruku je problematično to što film više zahvata u širinu nego u dubinu kada je reč o centralnoj aferi, pa se čini da su ključna otkrića koja usmeravaju zaplet suviše laki poeni, premda u kompaktnom formatu od 90-ak minuta to teško da može biti drugačije.

Benčić je, pak, sa svoje strane odradio izvrstan posao u smislu dijaloga koji predstavljaju gotovo idealan omer žanrovskih standarda i onoga što percipiramo kao realno u govoru, što je se na slovenačkom (a i drugim srodnim jezicima) može ispostaviti kao pretežak zadatak. Ovde, za promenu, dijalozi ne zvuče drveno i prevedeno sa stranog jezika, već imaju kvalitet fluidnosti i prepoznatljivosti u nekom realnom svetu. To, takođe, umnogome olakšava posao glumcima od kojih neki prosto briljiraju. Sudar ega između svojih likova Vrhovec i Fürst igraju realno i sa određenom dozom alfa-mužjačke hemije, dok ponajbolji posao u filmu rade Jana Zupančić i Pia Zemljič, ma koliko potonja imala minornu epizodu od samo jedne scene. Unekoliko su, međutim, u problemu hrvatski glumci u postavi kojima bi ipak trebalo malo više vokalnog treninga naročito kada imaju ozbiljnije replike (što je slučaj sa Jelenom Perčin) na jednom vrlo specifičnom stranom jeziku čiju akcentologiju i melodiju ne poznaju i ne osećaju.

Pa opet, Korporacija bi, solidna kakva jeste uprkos određenim nedostacima, mogla da bude sasvim dobar izvozni proizvod i smernica za regionalne autore kako je moguće napraviti žanrovski film po pravilima struke koji je istovremeno uronjen u lokalni kontekst, ali ga i nadilazi. U tome određenu ulogu igra i kamera finskog direktora fotografije J-P Passija koja izvlači najbolje od lokacija i temeljno ih rekontekstualizira bez opterećivanja i bez kompleksa, ali i glatka montaža Vladimira Gojuna, kao i diskretna muzička pratnja braće Sinkhauz. Korporacija je prilčan korak napred za regionalni žanrovski film.

Erased / Izbrisana

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i na portalu Analitika

Slovenački pisac, scenarista i režiser Miha Macini je, prema sopstvenom priznanju, za problem „izbrisanih“, stanovnika Slovenije koji su zbog rođenja u nekoj drugoj bivšoj jugoslovenskoj republici preko noći ostali bez državljanstva, dokumenata i statusa, čuo tek četiri godine kasnije. Tom problematikom bave se neke humanitarne organizacije, ali izostao je njen tretman kroz kulturu i medije. „Izbrisani“ su još u velikoj meri tabu tema koju i pored međunarodne sudske presude osporavaju određene političke partije i delovi društva. 

 

Stoga, Macini je napisao prvu verziju scenarija, a onda ju je zbog nemogućnosti finansiranja pretočio u roman, da bi ga nakon solidnog uspeha ponovo adaptirao i režirao dugometražni prvenac. 

Film jednostavnog, a moćnog naslova „Izbrisana“ premijerno je prikazan prošle godine na nacionalnom festivalu u Portorožu (uz četiri nagrade Vesna), da bi u bioskope došao početkom ove.

Iako sadržaj možda vapi za političkom doku-dramom, Macini se opredelio za ličniju priču koja u centar stavlja odskora majku Anu Jovanović, rođenu u Kragujevcu, ali odraslu u Ljubljani. 

 

Njeni problemi počinju u porodilištu, gde ne mogu da pronađu njeno ime zavedeno u kompjuteru iako je tokom trudnoće redovno posećivala doktoricu. Otpisavši to kao administrativnu grešku, Ana se fokusira na porođaj, ali problem se vremenom stepenuje. 

 

Ne mogu je otpustiti iz bolnice dok ne plati račun, a naročito ne mogu pustiti njenu kćerku. Tek nakon scene koju napravi, pa završi u azilu za imigrante Ana saznaje da je izbrisana iz evidencije državljana.

Nakon prvog pokušaja da sredi problem u opštini, Ana ostaje i bez lične karte, ali sa saznanjem da je neće deportovati ako se bude držala ispod radara. Njoj to nije opcija jer želi kćerku nazad, pa bira teži put koji uključuje šaltere, potezanje veza, traženje pomoći od nadležnih organizacija, pa čak i obraćanje medijima...

Dramaturški film funkcioniše solidno jer Macini vrlo dobro zna da će nas desenzitizirati ako nas bude zasipao samim crnilom, pa tako Ana s vremena na vreme doživljava trenutke radosti i sitnih pobeda u borbi sa birokratskim i ne samo birokratskim vetrenjačama. Naravno, Macini će se tu i tamo osloniti na poneki kliše, možda čak i nepotrebno. Otac njenog deteta je, recimo, bogat i oženjen, a igra ga ko drugi nego Sebastijan Kavaca.

Režijski film nije impozantan, ali nije ni loš, a momenti inspiracije (recimo, kontrast između relativno sitne Ane i brutalističke arhitekture koja predstavlja državne institucije), detalji perioda i rad sa glumcima zaslužuju svaku pohvalu. Kada smo kod glume, valja reći da celi film stoji na plećima izvrsne hrvatske glumice Judite Franković-Brdar koja je sposobna za mikro-glumu bez odlaska u melodramatične aporije. Čak je i specifični ljubljanski akcenat kojim govori uverljiv sa tek pokojom greščicom.

Ostatak glumačke postave čine izvrsno izabrani slovenački glumci Marko Mandić kao televizijski novinar, Jernej Kogovšek kao Senad, još jedan od „izbrisanih“, pokojni Jernej Šugman kao policijski inspektor, Pia Zemljič i Maruša Majer kao bolničke administratorke, Doroteja Nadrah kao studentkinja medicine koja Ani izlazi u susret, kao i crnogorski glumac Izudin Bajrović u ulozi Aninog oca. Relativno male uloge ipak daju glumcima dovoljno prostora da zablistaju.

U konačnici, reč je o prilično dobrom filmu u žanrovskom ključu „čovek protiv sistema“, kog tema čini potrebnim i, nadajmo se, unekoliko katarzičnim za društvo čije ga sklonosti ka nepriznavanju krivice, žmurenju pred problemima i forsiranom odmaku od Balkana čine tom istom Balkanu upadljivo sličnim.

 

Consequences / Posledice

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Darko Štante

uloge: Matej Zemljič, Timon Šturbej, Gašper Markun, Lovro Zafred, Lea Cok, Rosana Hribar

Iako se po pitanju prihvaćenosti gay osoba Slovenija čini milionima godina ispred ne samo svojih balkanskih suseda, nego i kompletnog istočnog bloka, situacija svejedno nije sjajna. Zakon o sprečavanju diskriminacije se poštuje, uvedena je opcija životnog partnerstva, ali ono se svejedno ne naziva brakom, niti postoji mogućnost usvajanja dece (istini za volju, procedura je dugotrajna i kompleksna čak i za heteroseksualne, podrazumeva se bračne, parove). Međutim, relativno povoljna regulativa i generalno nenasilno društvo (za tu ciljnu skupinu, dok je sada bes svetine usmeren prema “migrantima”, baš kao što je do pred koju godinu bio prema “južnjacima” i “čefurima”) i dalje ne znače nikakvu garanciju da će gay osobe biti bezrezervno privaćene, prvo u svojoj familiji, pa onda i u neposrednom društvenom okruženju.

Darko Štante, autor prvog slovenačkog gay filma Posledice, premijerno prikazanog ove godine u Torontu, a od nedavno uvrštenog na redovni repertoar gradskih i arthouse bioskopa, ipak pronalazi vrlo uzak ugao da ispriča tipičnu priču o “izlasku iz ormara” tamo gde se to ne čini kao baš toliki problem. Taj ugao je ono što se naziva toksičnom muževnošću u zatvorenim čisto muškim grupama, a ovde su to delikventi, stariji maloletnici u popravnom domu, što Štante koji i sam ima volonterskog iskustva u ustanovama tog tipa, pak, ne okreće na izlizani pop-kulturni “zatvorski” kliše, već tu sredinu koristi kao tačku ulaza u ispitivanje disfunkcionalnosti određenih društvenih aspekata, pre svega birokratije, u Sloveniji.

 

Naš anti-junak je Andrej (Zemljič), momak koji se za početak ne zna nositi sa svojim besom. Usled skrivanja svoje seksualne orijentacije, biva osramoćen u situaciji sa devojkom, pa se iskali na njoj, za šta ona podnese prijavu. Na sudu ga majka (Hribar) spektakularno uvali u još veću nevolju svedočeći iz svog ugla kako je on užasan sin kojeg nikad nema kod kuće i u školi, i eto njega u popravnom domu, da se suoči sa posledicama svojih dela.

Znamo već kako to ide, takva mesta ne samo da ne mogu nekoga da “poprave” i izvedu na pravi put, već najčešće služe kao neka vrsta škole za ozbiljniji kriminal. Računica je prosta: raspored, škola i rad u radionici im neće oduzeti dovoljno vremena da se oni ne bi međusobno socijalizirali i formirali bande koje po pravilu vodi “alfa-baraba”, ujedno i najozbiljniji prestupnik. Vaspitača je malo i relativno su nemoćni, vrhunac kaznene politike je da pitomcima zabrane izlazak vikendom ili da prijave bekstvo i pošalju nekome policiju za vrat, policiju koja će dotičnog kad ga uhvati ispratiti nazad i tako u nedogled. Kao i kod svake birokratije, pravilo tuđeg problema i tuđeg posla ovde “savršeno” funkcioniše.

Alfa-mužjak u Andrejevom slučaju je agresivac Žele (Šturbej) kojeg u stopu prati Niko (Markun) i Andrej je pred izborom da im se postavi ili da pristane da bude njihova žrtva. Bira prvo i za nagradu biva pozvan da im se pridruži u “biznisu” sitnih do srednjih krađa, te reketiranja / kamatarenja kako “domaca”, tako i sitnih baraba na slobodi u miljeu ljubljanske periferije gde večito trešti domaća ili srpska muzika rap, trap ili turbo-folk orijentacije. Pokazuje se kao koristan, za uzvrat ne traži puno, toliko da ide s njima po žurkama, pije žestinu, puši travu i šmrče kokain… Gay aspekt ulazi u priču kada otkrijemo da ni Žele nije imun na dečke, iako to ne pokazuje otvoreno, ali nameće se pitanje koliko je on zaista zainteresovan za Andreja, a koliko ga “uzima u rad” i traži manevarski prostor za buduće manipulacije.

Istini za volju, linearni prosede deluje iskonstruisano, često neopravdano ničim drugim do scenariom samim po sebi u kojem veliki broj ranije izrečenih sugestija dolazi na naplatu. Viši cilj je, čini se, dati smisao naslovu iako posledice nisu uvek direktne i propisane. Isto tako, svi likovi osim Andreja i do neke mere Želeta su linearni i svoju svrhu nalaze samo u scenariju, dok ih je teško takve zamisliti van njega, što naročito važi za Andrejevu karikaturalno sebičnu majku i donekle popustljivog oca čija je međusobna dinamika posve neuverljiva. Što se režije, pak, tiče, Štante tu klizi u repetitivnost, što donekle ima smisla kada je reč o životu u “sistemu”, dok u slučaju žurki i provoda to deluje pomalo nespretno, bilo iz razloga neiskustva, bilo kao manifestacija poentiranja teškom rukom.

S druge strane, rad s mladim i neiskusnim glumcima mu je izvanredan, Matej Zemljič briljira kao Andrej u svoj njegovoj kompleksnosti, nesnađenosti i napadima besa, pritom retko promašujući ton, dok je Timon Šturbej posve uverljiv kao psihopata Žele. Na taj način Štante vrlo uspešno priča gay priču i u tome se ne oslanja na kanone (moguće je povući paralelu s prošlogodišnjim naslovom Beach Rats u smislu miljea s margine, mužjaštva i homoerotike, ali priča je tu nešto drugačija), a u drugom planu se bavi problemima od svih napuštene omladine i pitanjem malograđanštine u Sloveniji. Imajući u vidu mladost i limitirano iskustvo ekipe ispred i iza kamere, Posledice mogu, svojim nedostacima uprkos, s vremenom postati prelomni film u nacionalnoj kinematografiji.

The Basics of Killing / Družinica

drugi deo teksta pročitanog u emisiji Filmoskop HR3

Cvitkovičev film sa Burgerovim dijeli direktora fotografije (premda se Brdar ovdje poigrava sa kontrastima toplo-hladno) i kompozitora Avdića čije su gitarske solo dionice ipak za nijansu melodioznije, ali su mu ishodište i tok potpuno drugačiji. Dok se obitelj kod Burgera možda neće ni okupiti, kod Cvitkoviča joj prijeti raspad uslijed interpersonalnih trvenja i individualnih psiholoških mehanizama obrane koji su, opet, izazvani dijelom lošom srećom, dijelom iznuđenim izborima, a dijelom lošom socijalnom zaštitom i legalnim paradoksima u Sloveniji. Obitelj čine gimnazijski profesor Marko (Primož Vrhovec), inženjerka kemije zaposlena u nekakvom razvojnom odjelu tvrtke Dunja (autorova partnerica Irena Kovačević), te dvoje djece, školarac i potencijalni judo šampion Taras i djevojčica Mala predškolske dobi. Njihov život je isprva na svakom planu ugodan, dok ih ne sustigne loša sreća da oba roditelja ostanu bez posla u slično vrijeme, Marko zbog lažnih optužbi za seksualno uznemiravanje učenice koju je odbio, a Dunja zbog racionalizacije uslijed krize, a možda i zbog odbijanja svog šefa koji “šalje signale”. Isprva su oni vedrog duha, naći će nešto, bilo što, ali vrlo brzo će shvatiti da to nije baš moguće. Sol na ranu će im utrljati zakonsko rješenje donijeto kao mjera štednje, da se podaci o osobnim primanjima mijenjaju jednom godišnje, što će ih bar na neko duže vrijeme ostaviti bez prava na socijalnu pomoć, dječji doplatak, subvencioniranu prehranu... Njihove zalihe, ako su ih i imali, brzo su se otopile, isključuju se internet i struja zbog neplaćenih računa, oduzima se auto i ostala imovina, a gladna djeca iz poslovica i “plašilica” postaju realnost, kao i alkohol, depresija, verbalno i fizičko nasilje. Postavlja se pitanje kuda dalje - u prosjačenje, prostituciju, kriminal i ne-etično ponašanje zarađivanja novca tako što se u bijedu gura drugog.

Sličan prosede je dvije godine ranije imao film Inferno Vinka Möderndorfera, uz par drastičnih razlika u generalnoj izvedbi (Möderndorfer je čovjek teatra, pa namjerno igra na oštre kontraste) i klasnoj pozadini protagonista (Cvitkovičevi ne dolaze iz redova proleterijata), što ima svoj utjecaj i na realističnost filma (Cvitkovič kaže da je ideju dobio kada je u okviru socijalnog programa djeci iz socijalno ugroženih obitelji u ljetnim kampovima držao filmske radionice), kao i na njegovu stabilnost da se ne utapa u crnilu iz crne kronike, već da u fokusu drži odnose unutar obitelji i psihologiju svakog pojedinačnog lika. Cvitkovič u svom strukturiranom scenariju i u svojoj preciznoj režiji ne ukida nadu i ne gasi svjetlo na kraju tunela, makar ne potpuno, već nas sve vrijeme drži u relativnoj neizvjesnosti. Što ne znači da neće tu i tamo posegnuti za preočitom metaforom poput one u kojoj se pleše uz hit Buđav ‘lebac prije nego li se cijela katastrofa dogodi ili kada Marko kafanskim pijancima drži predavanje o Sokratu i od šankera traži svoj otrov. U konačnici, Sasvim obična obitelj je film trenutačnog i snažnog dojma, šok i izjava upozorenja da je pad iz komfora srednje klase na društveno dno strm i bolan i da fraza “obitelj na okupu” nije tako snažna kao “gladna djeca”.

Ivan

prvi deo teksta pročitanog u emisiji Filmoskop HR3

 Ove je godine slovenska filmska produkcija iznjedrila najmanje četiri dugometražna naslova koja su ili će tek odjeknuti na globalnom i regionalnom nivou. Osim Rudara Hanne Slak koji u žanrovskom okviru doku-drame na osnovu memoarske proze rudara Mehmedalije Alića tematizira otkrivanje duboko zakopanih leševa civila, žena i djece u Barbarinom rovu Hude Jame, tema ostala tri filma manje ili više gravitira oko obitelji. Dva od ta tri filma, Ivan Janeza Burgera i Sasvim obična obitelj Jana Cvitkoviča, prikazana su u okviru programa Ponovo s nama Zagreb Film Festivala. Da je u istom programskom sklopu prikazan i treći slovenski film, dokumentarac Obitelj Roka Bičeka sniman poput Linklaterova remek-djela Odrastanje, neki bi pomislili da je riječ o nekakvoj susjedskoj uroti, a ne samo o iznimno plodnoj godini za slovenski film.

Burgerov Ivan počinje izuzetno neprijatno, u rodilištu gdje već iscrpljena Mara (igra ju mlada nada slovenskog glumišta Maruša Majer) završava mukotrpan porod i dobiva sina, naslovnog junaka. Međutim, njene su misli očito odlutale nekamo drugdje jer sina odbija i nakon prospavane noći, manično nekoga zove telefonom, a taj netko se ne javlja. Naše iznenađenje koliko je Mara nespremna za ulogu majku će biti još veće kada saznamo da je otac djeteta i čovjek kojeg ona naziva poslovnjak Rok (Matjaž Tribušon) upleten u korupcijski skandal toliko da je proveo nekoliko noći u zatvoru. Centralna dilema sa kojom će se Mara suočiti je dilema lojalnosti, odnosno tko joj je i zašto bitniji od dvojice muškaraca, jednog odraslog, nepouzdanog i samoživog, i jednog tek rođenog kojemu je nasušno potrebna.

Jedini, ali nezanemarivi problem filma predstavlja njegova osnovna priča i njena scenaristička razrada. Burger je tu, uz pomoć Aleša Čara i bračnog para Koljević, Srđana i Meline, ubacio nekoliko stvari koje se mogu nazvati općim mjestom slovenske i istočnoeuropske post-tranzicije, poput privrednog kriminalca u bijegu od zakona, nesavršenog i rigidnog sistema socijalne zaštite i naivne mlade žene koja i sama dolazi iz tog okruženja, ne bi li glumica koja ju igra dobila “mesnati” monolog na tu temu, a ideja da je nepokretni pokretač tajkunovog pada i maltretiranja njegove ljubavnice zapravo njegova žena (Polona Juh) koja je, prigodno, jalova i stoga jalna, opasno koketira sa mizoginijom. Srećom pa Burger dosta toga ispravlja svojom preciznom i svježom režijom. Čak i u prvom, ponekad klimavom dijelu Burger zna razbiti monotoniju zamućenim subjektivnim kadrom Ivanovog pogleda na svijet, a kasnije kada film u okvir socijalne drame ubaci i elemente trilera i filma ceste, napetost održava pomoću muzike, snažnog “dronea” električne gitare koju potpisuje slovensko-bosanski kantautor Damir Avdić. Za svaku pohvalu je i fotografija Marka Brdara, digitalna, oštra i u hladnim tonovima, te glumačka izvedba Maruše Majer koju je Burger otkrio široj publici u svom prethodnom filmu Autoškola i koja uspjeva da izvede “luk” od inicijalno nesimpatičnog, odbojnog lika u nešto poput heroja, više svojom snažnom i preciznom interpretacijom nego uz pomoć scenarija.

Psi brezčasja / Case: Osterberg

2015.

režija: Matej Nahtigal

scenario: Matej Nahtigal, Zoran Benčič (po romanu Zorana Benčiča)

uloge: Primož Vrhovec, Vida Breze, Niko Goršič, Ivo Barišič, Predrag Mitrović, Blaž Šetnikar, Radko Polič, Akira Hasegawa, Borut Veseljko, Valentina Plaskan

Na ex-Yu prostoru nismo te sreće da noir kao američki prozvod prilagodimo svom kontekstu kao što su to još odavno učinili Francuzi ili u nešto skorije vreme Skandinavci. Koraci u pravcu uspostavljanja kriminalističkog žanra su još uvek u fazi slepog kopiranja američkih uzora do te mere da se domaći kontekst potčinjava tipovima likova, a isto važi i za jezik koji po pravilu zvuči kao rogobatni prevod stranih fraza. Dok papir više trpi, pa se u književnosti to može smatrati stilskom vežbom (ili vežbanjem stila), pa čak i laganom subverzijom, na filmu sa živim glumcima koji izgovaraju te rečenice sa ozbiljnim licem i montiranom dikcijom to deluje amaterski i sub-standardno. Čak je i ponajbolji primer eksperimenta sa noirom, doduše ne u čistom obliku i više okrenutim ka francuskim uzorima, srpski nezavisni film Amanet (2015) patio od te neke rogobatnosti u dijalogu koji ima više smisla kada se pročita strani prevod nego kada se čuje izgovoreno.

Pa ipak svaki korak prema žanru u kinematografiji opterećenoj artističkim formalizmom treba poštovati, naročito kada je on entuzijastički, nezavisni, snimljen isključivo voljom svojih autora i producenata da kažu nešto novo. I Psi brezčasja su upravo to: prvi, energični, premda nespretni korak jedne ekipe ljudi, jedne lokalne filmske trupe van sistema prema čistom žanrovskom filmu jednako razumljivom domaćoj i potencijalnoj stranoj publici. Na tome im treba čestitati, iako su Psi brezčasja daleko od nečega što možemo nazvati sjajnim filmom.

Problem je izbor žanra i pripadajućeg stila. Noir, neo- ili ne, naprosto ne funkcioniše u Sloveniji, maloj zemlji izdeljenoj na još manje sredine, jezički, stilski i formalno, pa deluje kao kopija koja glumce stavlja pred nemoguće zadatke da odigraju tipove likova neprisutne u svojoj domaćoj sredini na jednom krutom jeziku koji zvuči kao nespretan prevod. Da se stil prilagodio sredini i njenim zakonitostima, film bi svakako bio bolji, a ne bi ni izgubio na univerzalnosti.

Priča se svodi na novinara Roka Osterberga (dobro je da nije detektiv) koji se nakon godina izbivanja vraća u rodni grad (nigde se ne spominje, ali to je Velenje) da bi ispitao okolnosti ubistva svog brata čiji je leš pronađen u gradskom parku. U njegovom odsustvu se brat upetljao u opasnu igru sa lokalnim mafijašima, reketašima, perverznjacima, ucenjivačima, pokvarenim policajcima, političarima i bogatašima, pa se, kako stvari stoje preigrao. Rok će se dalje u priči susresti sa svima njima, ali i sa svojom bivšom curom, fatalkom koja je sada žena izglednog kandidata za gradonačelnika. Hoće li se snaći u tom zapletenom socijalnom pejzažu?

Istini za volju, Velenje je solidno poslužilo kao kulisa za radnju, snimljeno je elegantno i pametno, sa akcentom na modernu arhitekturu, pa može proći i kao neka druga lokacija. Međutim, nisam siguran koliko Nahtigal i ekipa uspevaju u nameri da Velenje “prodaju” kao veći grad nego što je zapravo, a kakav je jednostavno potreban za priču koja ima kriminal i korupciju na tom nivou. Recimo to ovako, u malim gradovima umreženost svih struktura nije patološka pojava koliko je stanje stvari: ljudi se poznaju, ljudi govore, pa zbog toga izostaje efekat šoka u trenutku saznanja kolika je to zapravo “kanalizacija”, a zapravo i ne može biti ne znam kako velika. Internacionalna imena likova to malo maskiraju, ali ne puno.

Neki kritičari u Sloveniji su tu videli kritiku modernog tranzicionog, post-socijalističkog društva i nemilosrdnog kriminogenog kapitalizma. Meni je to uglavnom promaklo, ali nije li većina filmova u kojima imamo umrežene policajce, kriminalce i političare upravo to, pa bilo da se radi o Los Angelesu, Parizu, Newcastleu ili Velenju? Nije li to tipičan noir setting, po pravilu fiktivan i možda tek sa ponekom referencom na stvarni svet?

Psi brezčasja je vežba iz noira koja živne tek kada se povremeno makne iz tog konteksta, kada likovi počnu govoriti uličnim slengom kao barabe u čemu se najbolje snalazi Akira Hasegawa u ulozi nesrećnog kriminalca niskog nivoa. Drugi glumci od mlađe ekipe su prilično indisponirani u tumačenju svojih tipova, a oni stariji sa nešto “mesnatijim” replikama se ne snalaze sa tipovima koje još nisu igrali. Nije lako “prodati” svet u kojem moteli na periferiji smrde na prevaru, u kojem su se panduri nagledali sranja i u kojem “fatalke” obavezno puše na muštiklu. Cenim trud, ali rigidno držanje zadatih kalupa naprosto uzima svoje.

Mama

2016.

scenario i režija: Vlado Škafar

uloge: Nataša Tič Ralijan, Vida Rucli, Pierluigi Di Piazza, Gabriella Ferrari

Mama je četvrti celovečernji film Vlade Škafara. A Vlado Škafar je autor i čovek kojeg je teško opisati, čiji tok misli nije lako uhvatiti, čija svaka reč ima težinu jednog eseja. Škafarovi filmovi su nedvojbeno “arthouse” profila, fokusirani na čiste forme, a često hodaju po liniji između dokumentarnog i fikcije, a to čine na jedan promišljen, osebujan i nimalo izveštačen način tako da se ne mogu tek tako podvesti po “docu-fiction” trend prisutan u poslednje vreme.

Mama je neformalni nastavak filma Oča (2010) u kojem se Škafar kroz narativni okvir pecaroškog izleta i banalne dijaloge koji polako postaju višesmisleni i filozofski bavio odnosom (to jest deformacijom i nedostatkom istog) između oca i sina koji se ne poznaju najbolje. Ovde imamo drugi par “uloga”, majku i kćerku, ali nam u fokusu nije njihov međusobni odnos koliko njih dve posebno, odnosno njihova različita viđenja iste, zajedničke situacije.

Ono što prvo upada u oči je nedostatak dijaloga. Film počinje u vožnji, bez reči, zatim se seli u kuću, takođe bez reči. Majka (Tič Ralijan) i kćerka (Rucli) ne komuniciraju, čak ni kadar ne dele često, jednostavno egzistiraju jedna pored druge. Prvi dijalog, zapravo više monolog koji ćemo čuti delo je italijanskog sveštenika i terapeuta u komuni za lečenje bolesti zavisnosti. I većina dijaloga koji čujemo dalje kroz film vezan je za komunu, dnevna zaduženja, terapiju muzikom i sudbine nekih od njenih stanovnika.

Ti dokumentarni delovi čine čuda za kontekst situacije, pošto iz usta kćeri ili majke nećemo ništa saznati. A stvar je u tome da je kćerka ovisnica i da ju je majka odvela u komunu, ali narativni okvir je ionako manje bitan. Ono što je važno je iskustvo, filmsko, gledalačko i glumačko, i obe žene imaju vrlo kompleksan zadatak da bez dijaloga, čak i bez očite i naivne mimike kao kod starih nemih filmova, dočaraju težinu situacije u kojoj su se našle. Škafar im za to ostavlja dosta prostora i nudi im jedino lagano vođenje.

Škafar otvoreno kaže kako je radio bez scenarija, navodeći najrazličitije autore kao inspiraciju, od samih glumaca u filmu, preko kolega-autora i jedne slovenske pesnikinje, pa do Margite Stefanović. Film zbog toga možda deluje razvedeno i “na sve strane”, ali svejedno uglavnom nije konfuzan.

Škafar nam skoro ceo film do poslednje scene daje iz majčine perspektive, da bi sa kćerkom poentirao tek u poslednjoj sceni pred odjavnu špicu. Mama je iskustvo, Mama je autorski komentar, Mama je meditacija o samoći i zajedništvu, prirodi i ljudima, životu i vežbanju života. U tom smislu, perfekta kamera Marka Brdara postaje treći, ako ne i prvi akter filma. Sami ti pejzaži su dovoljan razlog za gledanje. Ostalo je već stvar ličnih preferencija.

The Rift

2016.

režija: Dejan Zečević

scenario: Barry Keating, Milan Konjević

uloge: Ken Foree, Katarina Čas, Monte Markham, Dragan Mićanović, Denis Murić

Iako njegovo ime nije navedeno u mojoj “credits” listi, ključni čovek ovog projekta, producent Milan Todorović retka je i nasušno potrebna zverka u močvari srpskog filma. The Rift, naime, dolazi iz iste kuhinje kao i Zone of the Dead i Mamula i fura žanrovski horor na engleskom jeziku namenjen globalnom tržištu, pre svega njegovom video-segmentu.

To je nešto, dragi moji, što možemo nazvati industrijom: barem jedan film godišnje, nešto stranih i prilično poznatih glumaca (barem fanovima žanra), sve ozbiljnija produkcija i uhodani kanali distribucije. U zemlji Srbiji gde se filmska industrija svodi na iznajmljivanje lokacija i studija Europacorpu, a televizijska podseća na automobilsku iz perioda Zastave (proizvodi se nešto, ali je zastarelo, nekvalitetno i namenjeno osiromašenom i otupljenom domaćem tržištu), žanrovski pristup koji fura Todorović sa saradnicima je osveženje.

Ako ćemo pravo, kvalitet tu nije od presudne važnosti. Ti filmovi ostaju u okvirima B produkcije i možda čak trasha, recikliraju matrice američkog filma i u najboljem slučaju služe za jednokratnu i lako zaboravljivu zabavu u trajanju od sat i po. Uostalom, sa budžetima skromnim čak i za srpske prilike, u potpuno privatnoj produkciji i bez “umetničkih” i “dođeš mi - dođem ti” kombinacija, nije uputno očekivati više. Za takav “ako prođe - prođe” pristup je ipak potrebna određena količina hrabrosti.

Nemojmo, dakle, očekivati čudo: The Rift je film sa svojim nedostacima (ima ih onoliko) i u rangu nečega što se vrti na opskurnim kablovskim kanalima. Ono što je primetno na prvi pogled je produkcijski napredak: film izgleda dosta upeglanije od Mamule, o drmusavoj i haotičnoj Zoni da i ne govorimo, sa nekoliko vrlo atraktivnih “drone” kadrova, upotrebom CGI-ja (ništa posebno, ali retko viđano u Srbiji) i čak ekskurzijom u svemir (žanrovska odrednica filma je SF-horor), te sa elaboriranom rekvizitom oko koje je, po rečima reditelja Dejana Zečevića (T.T. sindrom, Četvrti čovek, Neprijatelj), cela priča i nastala.

Prema Zečevićevoj ideji Dimitrije Vojnov je napisao dva “treatmenta” sa različitim lokacijama u planu, ali oni su napušteni, a Todorovićevi stalni saradnici Milan Konjević i Barry Keating su uneli i neke novine. Veoma ugrubo, u konačnoj verziji radi se o CIA-inoj misiji sastavljenoj od agenta-spavača u Beogradu (Čas), usamljenog specijaliste pred penzijom (Foree), naučnika na umoru (Markham) i domaće podrške (Mićanović) sa ciljem da, navodno, pokupe ostatke špijunskog satelita koji se srušio u retko naseljeno močvarno područje u Vojvodini. Naravno, stvari nisu kakve se čine, pa se tu ne radi o satelitu koliko o seriji fenomena koji uključuju vremensko-prostornu crvotočinu između NASA-ine misije na Mesec iz 70-ih godina i sadašnje Srbije, astronautu u odelu koji nepomično leži na stolu i kojeg domaći štuju kao božanstvo, sablasnom detetu koje ne govori (Murić) i, na kraju, suspenziji smrti. Zanimljivo, ovo je već drugi domaći naslov na Festu koji igra na tu kartu.

Sad, kako je to izvedeno? Pa... Recimo da deluje skoro slučajno, motivi se uvode i napuštaju bez nekog naročitog reda i smisla. Zbog toga film izgleda kao ekskurzija kroz žanrove, od relativno trilerastog zapleta na početku, preko SF-horora do zombie-slashera i “cliffhangera” na kraju kao mamca za nastavak. The Rift bi profitirao od još jedne “ruke” scenarija, ali nikako od još jedne autorske ruke, koliko od toga da se svi ti motivi logički povežu u jednu koherentnu celinu. Ovako, The Rift više deluje kao portfolio nego kao film.

Na glumačkom planu, ono što očekujemo, to ćemo i dobiti: Ken Foree i Monte Markham su pouzdani u svojim ulogama nalik na one na kojima su izgradili karijeru. Njih dvojica su B glumci oko kojih se stvorio nekakav kult i oni ga opravdavaju. Dragan Mićanović sa svojim dobrim engleskim jezikom se sve češće pojavljuje u stranim produkcijama u Srbiji i onim domaćim koje liče na strane i u njima igra tipske uloge koje su možda ispod njegovog glumačkog nivoa, ali to čini sigurno i rutinirano. Blago razočaranje je Denis Murić u nedovoljno razvijenoj i napisanoj ulozi koji lagano mesečari i ni on, a ni reditelj Zečević ne uspevaju da toj ulozi učitaju nekakav smisao. Pozitivno iznenađenje je Katarina Čas koja se do sada u stranim filmovima pojavljivala više kao telo nego kao osoba. Ovde vidimo neke naznake karaktera i korak u pravom smeru, ali budimo svesni da su njeni glumački dometi ipak ograničeni i da joj je ovo za sada maksimum. U nekom drugom svetu, onom anglofonom, ona bi na osnovu izgleda i malo talenta napravila ozbiljnu karijeru, ali ni Slovenija, kao ni Srbija, nije pogodna teritorija za B filmove.

Što se reditelja Dejana Zečevića tiče, moram reći da sam skeptičan. T.T. sindromom nisam oduševljen nimalo, ranijim radovima još manje, a televizijskim tezgama ponajmanje. Jednako tako, Četvrti čovek mi je delovao kao nespretni krpež motiva iz stranih filmova. Neprijatelja sam propustio, došao mi je u nezgodno vreme, iako sa relevantnih mesta čujem reči hvale. Pitanje je koliko je on pravi čovek za projekat poput The Rift, koliko ima autoriteta, šta je tačno bio njegov zadatak i koje su odluke bile njegove u celom filmu. U režiji se od kadra do kadra može osetiti i poznavanje zanata, ali i amaterizam. Muzika je, recimo, preglasna na nelogičnim mestima, većina filmskog nasilja se odvija van pogleda kamere, a kamera se ljulja levo-desno-gore-dole kroz ceo film. Mislim, imamo svemir, ali nemamo svemirske brodove, a ni oni se ne ljuljaju kao turistički jedrenjaci na Jadranu.

Ono što mogu pohvaliti su “production values” i The Rift kao projekat koji je sklopio vrlo neobičnu koprodukciju partnera iz Srbije, Slovenije i Južne Koreje. To je značajno za filmsku industriju barem Srbije i Slovenije i za nadati se je da će se slični aranžmani ponavljati kada je u pitanju žanrovski film. Inače, The Rift kao film nije potpuno gubljenje vremena, ali nije ni obavezna lektira. Možete s njim zadovoljiti svoju radoznalost, ali to je otprilike to.

Julija in alfa Romeo / Juliet and Alfa Romeo

2015.

režija: Blaž Završnik

scenario: Dimitrije Vojnov, Danilo Bećković, Blaž Završnik, Andrej Zupanec

uloge: Dario Nožič Serini, Jan Gerl Korenc, Špela Colja, Katja Škofič, Andrej Nahtigal, Ana Dolinar, Lena Capuder, Petra Robek

Trakavica od Dobu nevinosti, nikad realizovanom filmu Danila Bećkovića po scenariju Dimitrija Vojnova se završila tako što je projekat koji je trebalo da trasira put novog srpskog repertoarskog filma prenesen u Sloveniju i preimenovan. Autori su na svom blogu povukli paralelu između novog srpskog repertoarskog filma i Crnog Talasa u smislu uslova sistemske podrške. U oba slučaja, ta podrška je bila deklarativna, ako je uopšte i bilo. I u oba slučaja nešto od onoga što nije smelo ili moglo biti snimljeno u Srbiji, bilo je snimljeno u Sloveniji. Radi li se tu o bauku političkih sloboda ili komercijalnog filma, nebitno je.

Bilo kako bilo, film je jesenas imao premijeru u Sloveniji, a nedavno i na Festu, i to u okviru Plazma Festića, programa za decu i mlade. Kako izbegavam da se bavim moralnom podobnošću, neću ulaziti u to je li sadržaj ovog filma primeren baš za decu i mlade i koliko će im dobro doći u rešavanju svakodnevnih briga. Jedino što mi nije jasno je: čemu cela ta frka sa konkursima, kampanjama, finansiranjem i stopiranjem projekta? Možda je dosta toga izgubljeno u prevodu, što između različitih “ruku” scenarija, što u rekontekstualizaciji za prilike u Sloveniji, ali Julija in alfa Romeo je film u kojem nema ničeg spornog, pa čak ni provokativnog. Čak ni u originalnom scenariju pretpostavljenog okretanja žanrovskih obrazaca glede momaka i cura, nevinosti i saletanja.

Naš junak je Tilen (Nožič Serini), tajkunski sin koji je obećao vernost atraktivnoj Leni (Capuder) dok je ona odsutna. Njemu su počela da se dešavaju sranja u životu, prvo mu je umrla majka, pa mu se otac (Nahtigal) ponovo oženio dosta mlađom ženom (Dolinar), da bi na koncu umro pod sumnjivim okolnostima, ali to na njega malo utiče. Nije mu prioritet ni to što se otac (dobro jutro!) obogatio na ne baš sasvim legalan način. Njega ne muči čak ni to što mu je najbolji prijatelj Željko (Gerl Korenc) karikaturalno gadan lik, moguće sociopata u razvoju. (Znate one likove koji ne samo da vam upadaju u kuću i ostavljaju pustoš u frižideru, nego vam navuku virus na kompjuter usled gledanja pornografije o kojoj imaju enciklopedijsko znanje, da ne govorimo o virenju u žensku svlačionicu – e, pa, Željko je takav.)

Ne, Tilen je počeo da se zaljubljuje u Saru (Colja), dežurnu štreberku u školi, inače svoju komšinicu iz starog kraja i perioda pre tajkunskog statusa u životu. A Sara je štreberka sa kosom vezanom u konjski rep, fiksnom protezom i naočarima “preko socijalnog”, znate takve curice koje mogu postati top ženske samo da raspuste kosu, skinu protezu i nabave sočiva. A bilo kakvo petljanje sa Sarom mu može ugroziti status u školi. On je ipak frajer koji se u školu fura oldtimer kabrioletom (otud Alfa u priči, ne znam samo kojom je pravopisnom magijom veliko slovo pretvoreno u malo), njemu su imidž i status sve.

Znamo kako ide sa tinejdžerskim mukama, par epizodica sa komičnim “sidekickom”, par blamantnih trenutaka, ulasci u slow-motionu, slatkaste animacijice za ovo ili za ono, i na kraju izjava ljubavi, najbolje kroz pesmu. Štos kod ovakvih filmova je formula i ništa drugo, sve dok je u skladu sa tim pisano, režirano i odglumljeno, što u principu stoji. Fora je, međutim, u jednom drugom gubljenju u prevodu.

Nije tu reč o razlikama između Srbije i Slovenije, pa čak ni u prekrajanju scenarija glede na to. Ovde je jedna druga dihotomija primetnija: likovi, situacije i objekti u filmu imaju smisla samo u nekom hollywoodskom, fantasy-američkom kontekstu, gde viđamo kuće sa bazenima i klinačke lude žurke sa sve skupim, iznajmljenim ozvučenjem i jebenom binom u njihovim dvorištoma. Sve je premoderno i groteskno bogataški deluje, čak i škola u koju naši junaci idu. To naprosto bode oči u evropskom kontekstu i tu ne govorim samo o bivšoj Jugoslaviji (gde “lifestyle” i mentalitetski pripada i Slovenija), nego o Evropi generalno.

Zato i likovi deluju tako, plastično, pozajmljeno iz nekog drugog sveta. I u konačnici nas nije briga za njih ili nas, još gore, nerviraju samim svojim postojanjem. Koga zapravo briga za ljubavne jade tajkunskog sina koji se nikad nije krpio s ekipom za flašu vina i paklu pljuga u nekom parku? Njegovi problemi deluju nam trivijalno. Onim ozbiljnijim se film vrlo malo bavi.

Opet nije to loše i ne stoji mu loše nezreli humor koji je za moj ukus potopio Malog Buda, ipak je ovo teen film u kojem seksualne frustracije igraju bitnu ulogu. Film upeglano izgleda zbog onih silnih filtera, ima nekakav ritam i pratljiv je barem onoliko koliko je nepamtljiv. Negde drugde, ovakvi se filmovi, za nijansu bolje ili lošije izvedeni, štancaju u tri smene, za kablovsku televiziju, VOD servise ili zasipanje kino-repertoara negde oko Valentinova. I oko toga se svakako ne diže tolika frka.

Možda je bolje da se okanemo repertoarskog filma (nisam siguran da znam šta kovači te sintagme pod njom podrazumevaju) i da počnemo da razmišljamo o filmu. Da ga osmišljamo, pišemo i radimo da bude dobar, nov i po nečemu pamtljiv, pa neka bude repertoarski, populistički, komercijalni, festivalski ili kakav god. Sve te revolucije i “borbe za...” završe kako završe, ne samo u filmu.

Šiška Deluxe

2015.

scenario i režija: Jan Cvitkovič

uloge: Žiga Fondrašperg, Marko Miladinović, David Furlan, Jana Prepeluh, Petere Arsovski, Marijana Brecelj, Aleksandar Rušić, Marjuta Slamić

U filmskom životu Slovenije teško je naći autora sa impresivnijom karijerom od Jana Cvitkoviča. Počevši od pronicljivog scenarija i glavne uloge u filmu V leru (1999) Janeza Burgera i briljantnog rediteljskog debija Kruh in mleko (2001), preko sjajnog Od groba do groba (2005) do umetnički ambicioznog Archea (2011) i učešća na projektu Venice 70: Future Reloaded (2013), Cvitkovič je uvek sonosio hrabre, umetnički relevantne i argumentima potkrepljene autorske odluke. Šiška deluks je njegov ubedljivo najslabiji film, jedini koji deluje nedokuhano i kao igra na sigurne i lake poene kod potencijalne publike.

Što je šteta jer počinje dovoljno intrigantno, kao dokumentarac snimljen amaterskom kamerom i sečen igranim scenama lociranim u ljubljanskom soc-realističkom kvartu Šiška. Naši protagonisti su simpatični zgubidani: skinhead Žiga zvani Fedr (Fondrašperg), punker David zvani Zekir (Furlan) i čefur (osoba poreklom iz južnijih krajeva bivše Jugoslavije) Marko zvani Mile (Miladinović). Svoje dane provode u dangubljenju i pričanju o poslu, bez ikakve šanse da se zapravo pokrenu. Fedr za sobom ima propali brak, Mile još uvek živi sa majkom, dok Zekir kuburi da uopšte nađe neki posao.

Njihova blejačka svakodnevica brojanje siće za pivo u kvartovskoj birtiji će se promeniti kad Fedru umre tetka i ostavi mu krojačku radnju. Sad, kako niko od njih nema pojma sa šivenjem, niti ima dostupa do klinaca iz Bangladeša, oni reše da na tom mestu, u vlažnom i mračnom haustoru otvore piceriju, ma koliko to bizarno zvučalo. Pa, kako zvuči tako i izgleda, naročito kad se napiju na otvaranju, zeznu prve mušterije sutradan, a jedini koji ih redovno obilazi je reketaš (Rušić). Međutim, ta trojica zgubidana sasvim slučajno dobijaju genijalnu ideju: naslovni specijalitet kuće za koji sama mušterija bira sastojke. Ne, nije tu štos u feferonima, ajvaru ili majonezu, nego se na toj pici može naći sve, recimo karte za koncert ili živi labud, kao u najuspešnijem štosu u filmu.

Štosevi nisu problem, Cvitkovičev smisao za humor je pomeren kao i obično. Problem je što one najbolje ispuca do polovine filma. Jasno je od samog početka da će Šiška deluks biti “feel good” film, ali šta nam ostaje kad dobri štosevi, očekivani ili ne, prođu?

Ostaje nam samo sentimentalnost. Svaki od likova ima svoju tipsku i cendravu pozadinsku priču i svaki od njih mora da pređe put kako bi postao bolja osoba. Fedr će bataliti alkohol i postati bolji čovek i bolji otac, Mile će morati da razreši sukob sa svojim ocem i dileme koje ima sa samim sobom, a Zekir će se zaljubiti u “magičnu klošarku” Janu (Prepeluh). U filmu zapravo nema negativaca, čak će i reketaš sticajem okolnosti postati grubijan dobrog srca.

Sve smo to već videli, nekoliko puta. Čak ni auditivna ni vizuelna shema nisu ne znam kako impresivne. Prosto, imamo kvart, nekoliko prepoznatljivih ulica (naravno, za one koji su se našli u tom delu Ljubljane), doduše ne i Kino Šišku kao jedini pravi “landmark”, ambijentalne zvukove života u jednom takvom naselju i kvartovsku muziku, što će reći punk i oi!

Možda te vinjetice funkcionišu kao posveta jednom kraju grada i možda je priča tu samo kao neki kostur. Par štoseva će biti univerzalno smešni, neki drugi lokalno, neki treći će biti suviše pomereni da bi funkcionisali, a neki četvrti suviše izlizani. Na momente ćemo se zabaviti, ali u celini Šiška deluks će ostati prolazno iskustvo koje se brzo zaboravlja. Od Cvitkoviča sam očekivao ipak nešto više. Makar malo pronicljivosti i vešto zapakovane oštrice.