The Corporation / Korporacija

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Matej Nahtigal

scenario: Zoran Benčič

uloge: Primož Vrhovec, Uroš Fürst, Jana Zupančič, Ivo Barišič, Jelena Perčin, Borut Veselko, Katarina Stegnar, Lejla Korać, Matija Vastl, Niko Goršič, Pia Zemljič, Marinko Prga

Pre četiri godine je produkcijska kuća Lignit na neki način dovela film noir u Sloveniju sa filmom Case Osterberg (domaćeg naziva Psi brezčasja, prevodivog kao Bezvremenski psi) kao stilskom vežbom "hard boiled" noira po striktnim američkim uzorima. Reč je tu o kreativnom kolektivu koji je operisao van ustaljenih filmskih kanala i koji je zanat pekao na rock sceni: scenarista Zoran Benčič je zapravo pisac i lider rock sastava Res Nullius, reditelj Matej Nahtigal se kalio režirajući njihove spotove, a i producent Tomi Matič je bio član grupe. U konačnici, Case Osterberg je bio efektniji kao pokazna vežba da je film noir moguće snimiti u Sloveniji i van sistema, nego što je to bio kao celovit film: naprosto, čvrsti žanrovski kanoni u tekstu nisu najbolje funkcionisali lingvistički, a ni u pretpostavljenom kontekstu, ali su Nahtigal, Benčič i Matič pokazali potencijal za nešto bolje i veće od toga.

Sada smo to dočekali sa filmom Korporacija koji je ovog puta snimljen u sistemu, i to u slovenačko-hrvatskoj koprodukciji, na lokacijama u Velenju, Ljubljani i Zagrebu, uz jedan izlet do Kočevja i sa makar pristojnim budžetom koji je omogućio da film produkcijski, stilski i vizuelno štima, a da mnoštvo lokacija tvori jednu zaokruženu geografiju koja nema nužno veze sa onom našom, običnom. Takođe, ovde se generički internacionalna imena likova u centralnoevropskom ključu i mesta (imenuju se samo Metropola i Provincija) još bolje uklapaju u priču o korupcionaškoj mreži između policajaca, kriminalaca, političara i tajkuna nego što je to bilo u Nahtigalovom prethodnom filmu. Američki uzori su potisnuti pomalo u drugi plan i zamenjeni evropskim, u vizuelnom smislu skandinavskim, a politički triler u centru zbivanja pogađa čak i one mete koje nije prevashodno gađao.

Leon Gal (Vrhovec) je neotesani policijski inspektor kakve viđamo i na ulici, a ne samo na filmu. U skladu sa žanrom, on ima problem sa autoritetima, ali zato ispravan moralni kompas i mračnu prošlost koja je oblikovala njegove veštine plivanja među sitno-kriminalnim polusvetom i koja mu je glavna motivacija da se upetlja u slučaj koji je iznad njegovog nivoa odlučivanja. Reč je o sumnjivom građevinskom projektu u kojem učestvuju gradske vlasti i tajkunska korporacija kojim će na mestu naselja baraka u kojem je on odrastao biti podignut najnoviji i najmoderniji trgovački centar, a njegovi nekadašnji susedi će završiti na ulici. I zaista, uzalud su i saveti njegovog šefa Urbana Pavlova (Fürst) koji zna da pliva i sa krupnijim ribama i briga i supervizija partnerke Kaje (Zupančič) koja voli da igra po pravilima, Gal je krenuo putem uništenja, pritom potencijalno ugrožavajući i sve sebi bliske, uključujući i svoju ljubavnicu, elitnu prostitutku Veroniku (Stegnar) i njenu maloletnu kćerku Alex (Korać) i starog pozorišnog glumca Svena (Barišič) koji je jedina očinska figura koju je on ikada imao.

Njegova istraga kriminalne hobotnice vodiće preko jednog dokumenta koji je po svemu sudeći falsifikat, a koji je verovatno i zataškan jednim starim trostrukim ubistvom zamaskiranim u saobraćajnu nesreću. Leonova upornost, preka narav i prakse da nestaje i pojavljuje se kako mu padne na pamet najviše brige, pak, zadaju njegovom šefu, naročito kada Gal jednom prilikom nestane na duže vremena. Urban je, pak, u moralnoj nedoumici jer će mu pakt sa politikom i tajkunerijom oličenom u familiji Rihter koju čine otac Roland (Veselko) i "fatalna" kći Brigita (Perčin) doneti željno čekano unapređenje, a opet, rezultati Leonove istrage se ne mogu tek tako ignorisati...

Mešavina noir krimića i političkog trilera nije tolika novina u globalnim kinematografskim okvirima, ali na lokalnom nivou u neku ruku ipak jeste, premda se taj spoj u poslednje vreme probija na televiziji, tako da je Korporacija promptno dobila nadimak "slovenački Chinatown". To nije bez osnova, naročito ako se povuku paralele između likova, ali opet je pristup malo drugačiji i svedeniji. U svom scenariju Benčić uspeva da bez problema podvali štos sa zamenom glavnog junaka u drugoj polovini filma koji po pravilu bolje radi u literaturi, ali ni ovde ne smeta, te sa jasnom promenom motivacije određenih sporednih likova. U neku ruku je problematično to što film više zahvata u širinu nego u dubinu kada je reč o centralnoj aferi, pa se čini da su ključna otkrića koja usmeravaju zaplet suviše laki poeni, premda u kompaktnom formatu od 90-ak minuta to teško da može biti drugačije.

Benčić je, pak, sa svoje strane odradio izvrstan posao u smislu dijaloga koji predstavljaju gotovo idealan omer žanrovskih standarda i onoga što percipiramo kao realno u govoru, što je se na slovenačkom (a i drugim srodnim jezicima) može ispostaviti kao pretežak zadatak. Ovde, za promenu, dijalozi ne zvuče drveno i prevedeno sa stranog jezika, već imaju kvalitet fluidnosti i prepoznatljivosti u nekom realnom svetu. To, takođe, umnogome olakšava posao glumcima od kojih neki prosto briljiraju. Sudar ega između svojih likova Vrhovec i Fürst igraju realno i sa određenom dozom alfa-mužjačke hemije, dok ponajbolji posao u filmu rade Jana Zupančić i Pia Zemljič, ma koliko potonja imala minornu epizodu od samo jedne scene. Unekoliko su, međutim, u problemu hrvatski glumci u postavi kojima bi ipak trebalo malo više vokalnog treninga naročito kada imaju ozbiljnije replike (što je slučaj sa Jelenom Perčin) na jednom vrlo specifičnom stranom jeziku čiju akcentologiju i melodiju ne poznaju i ne osećaju.

Pa opet, Korporacija bi, solidna kakva jeste uprkos određenim nedostacima, mogla da bude sasvim dobar izvozni proizvod i smernica za regionalne autore kako je moguće napraviti žanrovski film po pravilima struke koji je istovremeno uronjen u lokalni kontekst, ali ga i nadilazi. U tome određenu ulogu igra i kamera finskog direktora fotografije J-P Passija koja izvlači najbolje od lokacija i temeljno ih rekontekstualizira bez opterećivanja i bez kompleksa, ali i glatka montaža Vladimira Gojuna, kao i diskretna muzička pratnja braće Sinkhauz. Korporacija je prilčan korak napred za regionalni žanrovski film.