Gretel & Hansel

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Osgood Perkins

scenario: Rob Hayes

uloge: Sophia Lillis, Samuel Leakey, Alice Krige, Charles Babalola

Otprilike se svi sećamo kako ide priča o Ivici i Marici. Zla maćeha nagovori nevoljnog oca da ostavi svoje dvoje dece u šumi, staza od kamenčića, staza od mrvica koju pojedu ptice, kuća od kolača, veštica koja hoće da ih pojede, spas, blago, povratak i srećan završetak. Iako je verzija koju poznajemo svakako pročišćenija od originalne verzije braće Grimm (a i oni su je, uz određene izmene, zapisali a ne napisali - poreklo verovatno vodi od srednjevekovne verzije nastale u doba Velike gladi u XIV veku ili neposredno posle), važi za jednu od morbidnijih klasičnih evropskih bajki.

Kao i uvek kada je reč o klasičnom literarnom ili mitološkom predlošku, brojne su prerade za druge medije, od opere do filma, uglavnom po istom, uhodanom ključu i sledu događaja gde je Ivica (na nemačkom originalno Hansel) taj koji preuzima inicijativu, a njegova sestra Marica (Gretel) tek na kraju dolazi do izražaja. Naš vek je, međutim, doneo i neke nove interpretacije, kao recimo lagano treš "nastavak" po kojem brat i sestra postaju lovci na veštice, što je unekoliko originalno, premda ne baš temeljno osmišljeno. Nova filmska verzija koju kao scenarista potisuje malo poznati Rob Hayes, a kao reditelj Osgood Perkins, međutim, iz temelja menja poznatu bajku, ili je možda vraća na originalne, eksplicitno morbidne postavke.

Radnja je smeštena u neimenovano selo u neimenovanoj evropskoj zemlji gde haraju glad i kuga i počinje sa legendom o devojčici sa ružičastom kapicom koja je sposobna i voljna svakoga, pa članove vlastite familije, ubediti na samoubistvo. Tu priču mali Ivica (Leakey) sluša za "laku noć" od svoje starije sestre Marice (Lillis) koju od gladi i bolesti unezverena majka (oca nema u priči) pritiska da se osamostali i sa sobom povede brata. Svetom vladaju beda, glad, blato, prljavština i ljudska gadost...

Osim toga, Marica je devojka u nekakvim formativnim godinama na putu prema odraslosti i čini se da je more i utvare proganjaju čak i kad je budna. Kako je oni oko nje sve više doživljavaju kao ženu, neuglednoj odeći, odbrambenom stavu i neprivlačnoj frizuri uprkos, tako i ona sve više sebe doživljava, pa se instinktivno brani od nasrtaja, pritom se trudeći da zaštiti i svog mlađeg, naivnijeg i nevinijeg brata. Nakon noći provedene kod lovca (Babalola) koji ih upućuje na put prema naseobini drvoseča, oni kreću na put kroz šumu, a jedina hrana su im pečurke, odgovorne za jedinu iole humornu sekvencu u filmu.

Veštica i kuća svakako ulaze u priču. Kuća doduše nije sama od hleba i kolača, ali u njoj svega ima, pa i hleba i kolača, ali i mesa i voća, a iznutra deluje kao da je veća nego spolja. Tom kućom vlada Holda (Krige), sasvim očito veštica i poveznica sa legendom kojom se film otvara. Marica je ta koja je isprva sumnjičava jer obilje hrane deluje previše dobro da bi bilo istinito, a noćne more koje ima postaju sve žešće, dok je Ivica usmeren na zadovoljavanje svojih apetita i vežbanje veština sa sekirom. Stvari se, međutim, okreću kada Holda počne da pokazuje interes za Maricu u smislu da joj želi da ovlada svojim moćima. Marica će se tu naći u dilemi, ne toliko šta žrtvovati ne bi li dobila ono što joj je nužno u surovom svetu, nego kako to izvesti na bi li sačuvala ono jedino što voli.

Već od samog naslova i inverzije imena u njemu je jasno da je ova nova verzija svakako sa nešto više feminističkog naboja od ranijih, obojenih romantizmom braće Grimm. Hayes i Perkins su se svakako više fokusirali na žensku perspektivu, i to zrelo-pubertetsku, a ne nužno na dečiju. Njihova Marica je tako ekvivalent Ree Dolly iz filma Winter's Bone Debre Granik, premda Sophia Lillis nema snagu Jennifer Lawrence, u okruženju Hagazusse, potresnog i iznenađujuće realističnog austrijskog "period piece" horora Lukasa Feigelfelda. Poređenja sa potonjim filmom koji se ispod površine bavi mentalnom bolešću u okruženju kojim vlada sujeverje ne staju samo na portretu grozote sveta i ljudske grozote mračnog Srednjeg veka: sličan je i usporeni tempo, slični su i atmosfera i vizuali, premda se direktor fotografije Galo Olivares tu poigrava i sa širinom slike, kao i upotreba moderne (u ovom slučaju elektronske) muzike.

S tim u vezi, interesantan je tretman i veštice, odnosno veštica, među njima i Marice kao buduće veštice. Savremena tumačenja govore u prilog tome da su veštice bile, jednostavno rečeno, samostalne žene (najčešće ne svojim izborom), prinuđene da ovladaju natprirodnim moćima (simbolika u filmu je prilično jasna) kako bi vodile brigu o sebi u društvu koje ih je odbacilo. Zastranjivanja su moguća, reklo bi se i česta (Holda je tek donekle humanizirana, ali se svejedno hrani dušama zalutale dece), ali ni u kojem slučaju nužna.

Pomalo je čudno da režiju ovog temeljno modernog artističkog horora potpisuje Osgood Perkins, barem u jednakoj meri kao i to što se jedan takav film našao u širokoj bioskopskoj distribuciji i to u "otpadnom" zimskom terminu. Osgood Perkins nije naročito mlad autor, bivši je glumac i sin legendarnog Anthonyja Perkinsa, tako da je zanimanje za horor u najmanju ruku logično. Čudan je stvaralčki razvoj mlađeg Perkinsa, od prilično promašenog i izveštačenog The Blackcoat's Daughter u kojem je prosto pobacao sve žanrovske i art-klišee, preko Netflix izdanja I Am the Pretty Thing That Lives in the House do nečeg ovakvog, inovativnog čitanja literarnog klasika, filma vizionarski kompletnog i teško opisivog. Zanimljivo je, međutim, spomenuti da se Perkins kroz celu svoju filmografiju fokusira na ženske likove i da to iz filma u film čini sve bolje, pa ga se mora uvrstiti na spisak horor-autora koje valja pratiti.