The Monkey

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Horor kod Ozguda Perkinsa ne izvire toliko iz smrti i straha od iste, koliko iz napuštanja. Smrt dolazi na kraju, kao finalna ritualna muka, olakšanje ili fatalna slučajnost, a do tada treba živeti i mučiti se. Pitanje je samo da li to činiti u samoći, skrivajući se od gadosti, ili je, pak, prigrliti, boriti se protiv nje i smejati joj se u lice.

Smrti i napuštanja obeležile su autorov život. Otac Entoni, čuveni glumac i horor-kult (zbog uloge u Hičkokovom Psihu pre svega) umro je kada je Ozgud bio tinejdžer, prethodno provevši život u skrivanju svoje prirode. Entoni Perkins je umro od AIDS-a, a bio je skriveni homoseksualac kojem su brak i deca služili kao maska. Kao mladić, pak, Oz je ostao i bez majke, glumice Beri Berenson koja je bila putnica u avionu koji se 11. septembra 2001. godine zakucao u zgradu Svetskog Trgovinskog Centra u Njujorku.

Smrti, užasi i životi u izopštenosti tema su Ozovih filmova. Pretenciozni debi The Blackcoat‘s Daughter (2015) bio je smešten u okruženje katoličkog internata gde su dve devojke „napuštene“ od svojih roditelja. Sledeći, nastao u produkciji Netflixa, I Am the Pretty Thing That Lives in the House (2016) bio je lociran u kuću duhova. Ponajbolji Gretel & Hansel (2020) vraćao se na čuvenu bajku o Ivici i Marici, ali ju je pričao iz ženske perspektive i s dozom istorijski utemeljenog morbidnog realizma. Za ambiciozni promašaj Longlegs (2024) neki kritičari su pokušali da učitaju inspiraciju u sudbini autorovog oca Entonija. Interesantno, svi ovi filmovi bili su centrirani oko ženskih likova.

U tom smislu, The Monkey predstavlja izvesnu novinu. Oz Perkins po prvi puta ima muškarca za protagonistu, što sugeriše da se film može čitati u vrlo ličnom ključu. Takođe, spoj morbidnosti i humora kroz slučajne smrti sugeriše da se ovde autor na svoj način bavi pogibijom svoje majke. Konačno, on po prvi put radi s autorskim književnim predloškom, kratkom pričom Stivena Kinga, budući da je njegova verzija Ivice i Marice po svom duhu bila više na tragu narodnih priča, nego romantičarskog „pakovanja“ braće Grim.

Kad smo već kod ogromnog, ali kvalitativno neujednačenog opusa Stivena Kinga, ponovićemo da „kralju strave“ treba znati kako prići, s jakom vizijom ili makar s dosta stava. Perkins radi potonje.

To nam je jasno od uvodne scene u kojoj se postavljaju pravila igre. Muškarac u okrvavljenoj avijatičarskoj uniformi (nepotpisani i jedva prepoznatljivi Adam Skot) dolazi u britansku zalagaonicu gde pokušava da vrati igračku, muzičku kutiju u obliku majmuna koji lupa po dobošu dok sa zvučnika dopire melodičnija muzika. Prodavac to ne prihvata, pa majmun započinje svoju tačku koja u pogon stavlja zamku u stilu Rub-Goldbergove lančane reakcije, što se završava sa strelom koja prodavca prvo pogađa u trbuh, a onda mu izvlači creva.

U Americi, pak, žive njegovi sinovi, blizanci Hal i Bil (Kristijan Konveri ih igra u detinjstvu) sa svojom rezigniranom samohranom majkom Lois (Tatjana Maslani). Braća nisu nimalo složna: dominantniji Bil, ošišan na „čitanku“, koristi svaku priliku da maltretira šonjavijeg Hala, ošišanog na „debilku“ s dodatkom naočara. Kada pronađu igračku majmuna na dnu plakara s očevim poklonima i suvenirima, neće odoleti da ga naviju iako su upozoreni da to ne čine olako. Majmun će uzeti svoju sledeću žrtvu, njihovu dadilju Eni koja će demonstraciju japanske kuhinje u obližnjem restoranu završiti prerezanog vrata.

Iz toga nam je jasno da majmun neće ubiti onoga ko ga je navio, ali će zato izabrati slučajnu ili prigodnu žrtvu u blizini. U sledećem incidentu saznajemo da majmun ne prima komande i ne sluša želje: umesto Bila kojeg Hal u napadu besa želi da pošalje u smrt, strada Lois koja je s dečacima prethodno podelila centralnu mudrost filma, da ništa nije slučajno ili je, pak, sve slučajno, kako je kome volja. Dečaci odlaze da žive s tetkom i tečom, a kada i teča nastrada u nesreći u lovu nakon što su njih dvojica pokušali da unište majmuna, Hal i Bil rešavaju da ga zaključaju u kutiju i bace na dno bunara.

Nekih 25 godina kasnije, Hal i Bil (dvostruku ulogu preuzima Teo Džejms) nisu u kontaktu, a Hal vodi svoj usamljenički, neispunjeni život. Jedino što istom daje nekakav smisao je po jedno viđanje godišnje s njegovim sinom Pitijem (Kolin O‘Brajen). A ovo će verovatno biti poslednja prilika da ogorčeni sredovečni čovek i pomalo nabusiti tinejdžer stvore neke zajedničke uspomene pre nego što potonjeg zvanično usvoji novi muž njegove majke, iritantni „ekspert za očinstvo“ Ted (Ilajdža Vud u urnebesnoj kameo-ulozi).

Hal, međutim, dobija poziv od Bila da je tetka umrla, i to u nesreći, te da se majmun možda vratio. Halov zadatak je da ga pronađe dok gradić u kojem su odrasli potresa serija bizarnih pogibija nesrećnim slučajem. Tako ćemo imati i lovačku pušku koja slučajno opali da raznese glavu agentkinji za nekretnine, još jednu razorenu porodicu iz koje dolazi duboko traumatizovani Riki (Roan Kembel s „Džoi Ramon“ frizurom), roj pčela koji prolazi kroz slomljeno vetrobransko staklo, jedan bizarni „zamak“ sa svojim zamkama i jednu zaveru...

Dok se Perkins drži humora i slučajnosti, The Monkey je slika i prilika punokrvne morbidne, crnohumorne zabave koja pritom prenosi poruku o slučajnosti i nepredvidljivosti smrti. Nju je nemoguće prevariti, ona će svoj danak uzeti na ovaj ili na onaj način. Perkins tu ne upada u zamku da objašnjava njene mehanizme, sve ostaje slučajno i arbitrarno, po čemu se The Monkey razlikuje od svoje najočitije narativne reference, serijala Final Destination. Izvedbeno, Perkins se tu oslanja na Sema Rejmija i Evil Dead serijal, s prilično dobrim osećajem za „set-pis“ momente koje možemo da vidimo i kao odbljeske autorove iskreno morbidne psihe.

Moguće je da se Perkins tu sprda s Kingovom literarnom grandioznošću i potrebom pisca da mudruje subvertirajući to svojom životnom pričom i životnom pričom svoje majke. Zabrinutiji ili zlonamerniji među gledaocima će tu možda pronaći i animozitet autora prema svom bratu, muzičaru Elvisu, dodatno podvučen time da su skoro svi likovi, uključujući tu i Bila, dati u karikaturalnom i parodičnom ključu, kao potpune budale čijoj smrti se valja smejati i koje ne treba žaliti.

Eh, skoro svi, ali ne baš svi. Izuzetak su tu Hal i Piti koji egzistiraju u potpuno ozbiljnom ključu što sugeriše da Perkins to ima da kaže i nešto ozbiljno o porodičnim i uopšte međuljudskim odnosima. Pritom, reditelju drama kao žanr baš i ne leži, a čini se da ima i značajne zadrške po pitanju toga šta želi da podeli sa širim gledalačkim auditorijumom. Tako dobijamo film s krizom identiteta, daleko bolji u delovima (onim naizgled neozbiljnim) nego u celini.

Srećom, The Monkey traje prilično ugodnih 95 minuta, pa makar gledaoca neće smoriti, iako će se i efekat morbidnih smrti do kraja malo razvodniti. A Ozgud – Oz Perkins će već krajem ove godine imati priliku da s nama podeli svoj sledeći film, Keeper.

Gretel & Hansel

kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Osgood Perkins

scenario: Rob Hayes

uloge: Sophia Lillis, Samuel Leakey, Alice Krige, Charles Babalola

Otprilike se svi sećamo kako ide priča o Ivici i Marici. Zla maćeha nagovori nevoljnog oca da ostavi svoje dvoje dece u šumi, staza od kamenčića, staza od mrvica koju pojedu ptice, kuća od kolača, veštica koja hoće da ih pojede, spas, blago, povratak i srećan završetak. Iako je verzija koju poznajemo svakako pročišćenija od originalne verzije braće Grimm (a i oni su je, uz određene izmene, zapisali a ne napisali - poreklo verovatno vodi od srednjevekovne verzije nastale u doba Velike gladi u XIV veku ili neposredno posle), važi za jednu od morbidnijih klasičnih evropskih bajki.

Kao i uvek kada je reč o klasičnom literarnom ili mitološkom predlošku, brojne su prerade za druge medije, od opere do filma, uglavnom po istom, uhodanom ključu i sledu događaja gde je Ivica (na nemačkom originalno Hansel) taj koji preuzima inicijativu, a njegova sestra Marica (Gretel) tek na kraju dolazi do izražaja. Naš vek je, međutim, doneo i neke nove interpretacije, kao recimo lagano treš "nastavak" po kojem brat i sestra postaju lovci na veštice, što je unekoliko originalno, premda ne baš temeljno osmišljeno. Nova filmska verzija koju kao scenarista potisuje malo poznati Rob Hayes, a kao reditelj Osgood Perkins, međutim, iz temelja menja poznatu bajku, ili je možda vraća na originalne, eksplicitno morbidne postavke.

Radnja je smeštena u neimenovano selo u neimenovanoj evropskoj zemlji gde haraju glad i kuga i počinje sa legendom o devojčici sa ružičastom kapicom koja je sposobna i voljna svakoga, pa članove vlastite familije, ubediti na samoubistvo. Tu priču mali Ivica (Leakey) sluša za "laku noć" od svoje starije sestre Marice (Lillis) koju od gladi i bolesti unezverena majka (oca nema u priči) pritiska da se osamostali i sa sobom povede brata. Svetom vladaju beda, glad, blato, prljavština i ljudska gadost...

Osim toga, Marica je devojka u nekakvim formativnim godinama na putu prema odraslosti i čini se da je more i utvare proganjaju čak i kad je budna. Kako je oni oko nje sve više doživljavaju kao ženu, neuglednoj odeći, odbrambenom stavu i neprivlačnoj frizuri uprkos, tako i ona sve više sebe doživljava, pa se instinktivno brani od nasrtaja, pritom se trudeći da zaštiti i svog mlađeg, naivnijeg i nevinijeg brata. Nakon noći provedene kod lovca (Babalola) koji ih upućuje na put prema naseobini drvoseča, oni kreću na put kroz šumu, a jedina hrana su im pečurke, odgovorne za jedinu iole humornu sekvencu u filmu.

Veštica i kuća svakako ulaze u priču. Kuća doduše nije sama od hleba i kolača, ali u njoj svega ima, pa i hleba i kolača, ali i mesa i voća, a iznutra deluje kao da je veća nego spolja. Tom kućom vlada Holda (Krige), sasvim očito veštica i poveznica sa legendom kojom se film otvara. Marica je ta koja je isprva sumnjičava jer obilje hrane deluje previše dobro da bi bilo istinito, a noćne more koje ima postaju sve žešće, dok je Ivica usmeren na zadovoljavanje svojih apetita i vežbanje veština sa sekirom. Stvari se, međutim, okreću kada Holda počne da pokazuje interes za Maricu u smislu da joj želi da ovlada svojim moćima. Marica će se tu naći u dilemi, ne toliko šta žrtvovati ne bi li dobila ono što joj je nužno u surovom svetu, nego kako to izvesti na bi li sačuvala ono jedino što voli.

Već od samog naslova i inverzije imena u njemu je jasno da je ova nova verzija svakako sa nešto više feminističkog naboja od ranijih, obojenih romantizmom braće Grimm. Hayes i Perkins su se svakako više fokusirali na žensku perspektivu, i to zrelo-pubertetsku, a ne nužno na dečiju. Njihova Marica je tako ekvivalent Ree Dolly iz filma Winter's Bone Debre Granik, premda Sophia Lillis nema snagu Jennifer Lawrence, u okruženju Hagazusse, potresnog i iznenađujuće realističnog austrijskog "period piece" horora Lukasa Feigelfelda. Poređenja sa potonjim filmom koji se ispod površine bavi mentalnom bolešću u okruženju kojim vlada sujeverje ne staju samo na portretu grozote sveta i ljudske grozote mračnog Srednjeg veka: sličan je i usporeni tempo, slični su i atmosfera i vizuali, premda se direktor fotografije Galo Olivares tu poigrava i sa širinom slike, kao i upotreba moderne (u ovom slučaju elektronske) muzike.

S tim u vezi, interesantan je tretman i veštice, odnosno veštica, među njima i Marice kao buduće veštice. Savremena tumačenja govore u prilog tome da su veštice bile, jednostavno rečeno, samostalne žene (najčešće ne svojim izborom), prinuđene da ovladaju natprirodnim moćima (simbolika u filmu je prilično jasna) kako bi vodile brigu o sebi u društvu koje ih je odbacilo. Zastranjivanja su moguća, reklo bi se i česta (Holda je tek donekle humanizirana, ali se svejedno hrani dušama zalutale dece), ali ni u kojem slučaju nužna.

Pomalo je čudno da režiju ovog temeljno modernog artističkog horora potpisuje Osgood Perkins, barem u jednakoj meri kao i to što se jedan takav film našao u širokoj bioskopskoj distribuciji i to u "otpadnom" zimskom terminu. Osgood Perkins nije naročito mlad autor, bivši je glumac i sin legendarnog Anthonyja Perkinsa, tako da je zanimanje za horor u najmanju ruku logično. Čudan je stvaralčki razvoj mlađeg Perkinsa, od prilično promašenog i izveštačenog The Blackcoat's Daughter u kojem je prosto pobacao sve žanrovske i art-klišee, preko Netflix izdanja I Am the Pretty Thing That Lives in the House do nečeg ovakvog, inovativnog čitanja literarnog klasika, filma vizionarski kompletnog i teško opisivog. Zanimljivo je, međutim, spomenuti da se Perkins kroz celu svoju filmografiju fokusira na ženske likove i da to iz filma u film čini sve bolje, pa ga se mora uvrstiti na spisak horor-autora koje valja pratiti.

The Blackcoat's Daughter / February

2015.

scenario i režija: Osgood Perkins

uloge: Kiernan Shipka, Emma Roberts, Lucy Boynton, James Remar, Lauren Holly

Pametovati ne znači biti pametan. Stvar je elegancije i na vreme uloženog truda. Treba se potruditi i postati pametan, a posle toga bez muke ostati pametan u različitm situacijama. Pametovanje je obrnut proces: ne trudiš se da napraviš i nadgrađuješ bazu, a uporno se trudiš u različitm situacijama i to uglavnom bez (dugoročnog) efekta. Poziraš tako kao da si najpametniji u prostoriji, a zapravo te čitaju kao otvorenu knjigu. Prazninu je nemoguće sakriti.

Kako to pametovanje izgleda na filmu, pa još u horor-varijanti, na svom primeru pokazuje Osgood Perkins, sin čuvenog glumca Anthonija, u svom filmskom prvencu. Čovek je pokupio šablone i “fraze” (poteze) koje zvuče pametno, razbacao ih bez razumevanja, mentalnog napora ili makar glumačkog talenta da nas ubedi da zna šta čini. Blefirao je, pa ako prođe – prođe. Nije prošlo. Da ga jebeš, praznina odzvanja...

Okruženje internata za devojke ima potencijala. Internati su sami po sebi sablasna mesta koja dosta govore o patološkim odnosima u familijama. Od toga bi se složio dobar psihološki horor kada bi autor znao šta hoće.

I izlomljena struktura sa različitm tačkama gledišta na iste ili slične događaje je takođe vrlo efektna stvar ako je primenjena kako treba. Ali Perkins junior nije Lynch.

Drone kao muzička podloga je dušu dao za horor, posebno onaj sa umetničkim ambicijama, ali čuti isti “loop” po deseti put takođe nije vrhunski zanimljivo.

Zavijeni i višesmisleni dijalozi su uvek blizu da mi upale alarm za proseravanje, ali dosta često su osnovno sredstvo za uspostavljanje misterije.

Ispranost boje je legitiman umetnički potez i čini čuda za atmosferu, ali ne kada se s tim preteruje i kada je samo sebi svrha.

I konačno, spori tempo u hororu nije smrtni greh, naprotiv. Ali tu hipnotičku sporost i izradu atmosfere treba znati naplatiti. Snažnim krajem ili tempiranim obratom. Što da ne, odgovarajućim žanrovskim skretanjem. Videti pod The Invitation. Ne sa ponovljenim “jump scare” momentima koji prolaze samo prvi put, i to možda, i ne sa objašnjenjem u obliku najstarijeg trika ikada. Ne pacerski, dunsterski, bleferski.

Priča je toliko tanka i glupa da mi se ne da trošiti tekst na nju. Zapravo čini se da vrli autor njome samo kupuje vreme fingirajući da nam sprema nešto veliko i bitno. Džaba dobrih glumaca i naročito glumica koje čak uspevaju da svoje utvaraste likove učine makar na trenutak ljudskima kada nema ni najosnovnije poente.

Čak su i naslovi glupi. Februar je mesec u kome se sve to događa. Nije čak ni glupo ime za neki lik. So fuckin' what, zima i sneg, neka izolacija, strašno strašno. I zašto je boja očevog kaputa toliko bitna kada se otac i njegov kaput pojavljuju u jednoj jedinoj sceni koja je možda samo trip? Prosto da čovek poželi generički naslov.

Ne, tu ništa ne valja. U svom dunsteraju Perkins nije čak niti minimalno simpatičan upravo zbog te poze mudraca, zbog toga što misli da je mnogo pametan i umetničari da ga niko ne razume. Kako mali Đokica vidi art-film.

Što me podseti na osećaj posle gledanja Firecrackera koji je makar ponosno nosio sav taj trash i makar postigao to da njegovu bazičnu poentu uvidim, a epske promašaje i nenamerna iskliznuća zapamtim. The Blackcoat's Daughter nije čak ni to. U pitanju je jedan beznadežno dosadan, nepamtljivo usran film koji vetri iz glave odmah nakon pitanja “šta mi je sve ovo trebalo”.