Dark Waters

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Todd Haynes

scenario: Mario Correa, Matthew Michael Carnahan (prema novinskom članku Nathaniela Richa)

uloge: Mark Ruffalo, Anne Hathaway, Tim Robbins, Bill Pullman, Bill Camp, Victor Garber, Mare Winningham, Louisa Krouse

Teflon. Ispostavilo se da vas vaš omiljeni tiganj može ubiti zato što njegova presvlaka sadrži kancerogene materije. To više i nije neka naročita novost, a nju smo, kao i obično, saznali iz medija gde je dospela zahvaljujući upornosti jednog čoveka koji je predstavljao grupu obespravljenih ljudi u borbi za istinu i satisfakciju protiv korporativnog giganta, kako to u filmovima ovog tipa obično biva, što je i tema filma Dark Waters koji nekako nije dovoljno odjeknuo da bi se o njemu govorilo u sezoni nagrada, a čiju režiju potpisuje izuzetno cenjeni Todd Haynes.

Mala digresija pre nastavka. Pečenje šnicli u kućnoj radinosti uglavnom nema smisla bez teflona. Limeni ili, još bolje, gvozdeni emajlirani tiganji mogu vršiti posao neko određeno vreme dok se usled lepljenja i ribanja presvlaka ne sastruže, a keramika i staklo tek nemaju smisla i po pitanju lepljenja i po pitanju ukusa. Opet, je li rizik od raka dovoljna cena koju smo spremni platiti zarad hedonizma? Hoćemo li zapaliti još jednu cigaretu da o tome razmislimo?

Priča počinje početkom 90-ih godina prošlog stoleća (uvod je, doduše i pomalo štrčeće lociran u 70-te, ali priča će se ubrzo vratiti i na to) kada Wilbur Tennent (Camp), farmer iz ruralno-šljakerskog gradića Parkersburg, savezna država West Virginia, dođe u kancelariju korporativne advokatske firme u Cincinnatiju, savezna država Ohio, ne bi li sa jednim od zaposlenika, Robom Bilottom (Ruffalo) koji je u ranije pomenutom gradiću odrastao. Tema razgovora je mogućnost tužbe protiv velike korporacije DuPont koja je, ispuštajući hemikalije u vodu, nanela štetu celom gradu i regionu, trujući stoku i ljude.

Problem je tu dvostruk. Sa jedne strane, Bilott je zaista ekspert za ekološko pravo, ali je u svom životu radio uglavnom za drugu stranu, odnosno branio je korporacije od tužbi za štetu, a njegova firma bi se radovala ako bi privukla korporaciju DuPont u svojstvu velikog i bitnog klijenta. Sa druge strane, Parkersburg u principu živi od DuPonta koji drži i pokreće celu lokalnu ekonomiju, pa je pitanje koliko bi tužba tu urodila plodom.

Bilott prihvata slučaj po sistemu "realnost je realnost, ali uspomene iz detinjstva su uspomene iz detinjstva" i postaje nešto stručnija i svedenija varijacija na temu Erin Brokovich, igrajući za raju, ali ne zanemarujući taktiku. U tome, barem do neke tačke, ima podršku svog šefa Toma Terpa (Robbins) i svoje požrtvovane, a zapostavljene žene (Hathaway), te pomoć lokalnog advokata Harryja Deitzlera (Pullman). Bilott je takav tip da će ići do kraja, odlaziti na večere ne bi li nešto priupitao korporativnu glavešinu (Garber) koja ga izbegava, a na putu do pobede je spreman da žrtvuje i svoje psihičko i fizičko zdravlje. Epilog priče je da je DuPont na kraju morao da plati nekoliko "masnih" i zapravo sve "masnijih" odšteta dok kompanija nije pristala na kompromis koji ju je koštao nekih 600 miliona dolara.

Todd Haynes, inače autor koji se po pravilu bolje snalazi u indie okruženju i sa filmovima smeštenim u određeni period manje ili više bliske prošlosti gde se pojedinac sukobljava sa društvom, odnosno njegovim reakcionarnim elementima (homofobija, rasizam), ovde je gotovo neprepoznatljiv, odvodeći film u pravcu standardne hollywoodske sudske drame po istinitom događaju. Pa opet, dodirne tačke sa autorovim filmovima nisu baš nevidljive, naročtio kada je reč o filmu Safe koji za protagonistkinju ima domaćicu osetljivu na razne hemikalije. Takođe, Dark Waters je tip filma koji bi svojim stavom nepoverenja prema spletu vlasti i kapitala savršeno pasao i među paranoidne trilere 70-ih i među njihovu reinkarnaciju 90-ih, dok mu hladna, sivo-plava paleta boja izvrsno pristaje.

Svoju dodatnu vrednost da ga digne iznad proseka Dark Waters crpi i iz glumaca. Anne Hathaway je, doduše, svedena na stereotip zapostavljene supruge, ali je zato prilično ugodno ponovo videti Tima Robbinsa na velikom ekranu sa kojeg u poslednje vreme često odsustvuje. Bill Pullman od relativno male epizode uspeva da ostvari mesnatu ulogu, Bill Camp toliko dobro skida težak seljački akcenat da su titlovi neophodni da bi ga razumeli, a Victor Garber sjajno kanalizira stav bogataša uverenog da čini dobru stvar, a da pritom nema pojma o posledicama koje njegovo činjenje i nečinjenje ostavljaju.

Pa opet, Dark Waters je film koji u potpunosti na svojim plećima iznosi Mark Ruffalo koji je možda postao i neka vrsta tipskog izbora za intelektualce koji se bore protiv nepravde u sistemu zahvaljujući svojoj ulozi u filmu Spotlight Todda McCarthyja gde je igrao novinara koji raskrinkao pedofiliju u okvirima Katoličke Crkve u Bostonu i okolini. On je zaista tip glumca kojem stoje ti zamišljeni likovi koji deluju kao da "kasno pale" i kojima treba vremena da progovore, ali ne zato što su tupi, nego zato što se usuđuju pitati ono što drugi pre njih nisu, pritom pazeći na formulaciju. Ovde je izvrstan i sasvim u skladu sa tipom svog lika koji možda neće biti "narodski" poput Erin Brokovich, niti će dobiti priliku da izdeklamuje završnu reč "za Oscara", ali je zato sasvim na liniji intelektualnog integiteta i poštenja, što je sasvim dovoljan razlog da se Dark Waters pogleda.