The Corporation / Korporacija

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Matej Nahtigal

scenario: Zoran Benčič

uloge: Primož Vrhovec, Uroš Fürst, Jana Zupančič, Ivo Barišič, Jelena Perčin, Borut Veselko, Katarina Stegnar, Lejla Korać, Matija Vastl, Niko Goršič, Pia Zemljič, Marinko Prga

Pre četiri godine je produkcijska kuća Lignit na neki način dovela film noir u Sloveniju sa filmom Case Osterberg (domaćeg naziva Psi brezčasja, prevodivog kao Bezvremenski psi) kao stilskom vežbom "hard boiled" noira po striktnim američkim uzorima. Reč je tu o kreativnom kolektivu koji je operisao van ustaljenih filmskih kanala i koji je zanat pekao na rock sceni: scenarista Zoran Benčič je zapravo pisac i lider rock sastava Res Nullius, reditelj Matej Nahtigal se kalio režirajući njihove spotove, a i producent Tomi Matič je bio član grupe. U konačnici, Case Osterberg je bio efektniji kao pokazna vežba da je film noir moguće snimiti u Sloveniji i van sistema, nego što je to bio kao celovit film: naprosto, čvrsti žanrovski kanoni u tekstu nisu najbolje funkcionisali lingvistički, a ni u pretpostavljenom kontekstu, ali su Nahtigal, Benčič i Matič pokazali potencijal za nešto bolje i veće od toga.

Sada smo to dočekali sa filmom Korporacija koji je ovog puta snimljen u sistemu, i to u slovenačko-hrvatskoj koprodukciji, na lokacijama u Velenju, Ljubljani i Zagrebu, uz jedan izlet do Kočevja i sa makar pristojnim budžetom koji je omogućio da film produkcijski, stilski i vizuelno štima, a da mnoštvo lokacija tvori jednu zaokruženu geografiju koja nema nužno veze sa onom našom, običnom. Takođe, ovde se generički internacionalna imena likova u centralnoevropskom ključu i mesta (imenuju se samo Metropola i Provincija) još bolje uklapaju u priču o korupcionaškoj mreži između policajaca, kriminalaca, političara i tajkuna nego što je to bilo u Nahtigalovom prethodnom filmu. Američki uzori su potisnuti pomalo u drugi plan i zamenjeni evropskim, u vizuelnom smislu skandinavskim, a politički triler u centru zbivanja pogađa čak i one mete koje nije prevashodno gađao.

Leon Gal (Vrhovec) je neotesani policijski inspektor kakve viđamo i na ulici, a ne samo na filmu. U skladu sa žanrom, on ima problem sa autoritetima, ali zato ispravan moralni kompas i mračnu prošlost koja je oblikovala njegove veštine plivanja među sitno-kriminalnim polusvetom i koja mu je glavna motivacija da se upetlja u slučaj koji je iznad njegovog nivoa odlučivanja. Reč je o sumnjivom građevinskom projektu u kojem učestvuju gradske vlasti i tajkunska korporacija kojim će na mestu naselja baraka u kojem je on odrastao biti podignut najnoviji i najmoderniji trgovački centar, a njegovi nekadašnji susedi će završiti na ulici. I zaista, uzalud su i saveti njegovog šefa Urbana Pavlova (Fürst) koji zna da pliva i sa krupnijim ribama i briga i supervizija partnerke Kaje (Zupančič) koja voli da igra po pravilima, Gal je krenuo putem uništenja, pritom potencijalno ugrožavajući i sve sebi bliske, uključujući i svoju ljubavnicu, elitnu prostitutku Veroniku (Stegnar) i njenu maloletnu kćerku Alex (Korać) i starog pozorišnog glumca Svena (Barišič) koji je jedina očinska figura koju je on ikada imao.

Njegova istraga kriminalne hobotnice vodiće preko jednog dokumenta koji je po svemu sudeći falsifikat, a koji je verovatno i zataškan jednim starim trostrukim ubistvom zamaskiranim u saobraćajnu nesreću. Leonova upornost, preka narav i prakse da nestaje i pojavljuje se kako mu padne na pamet najviše brige, pak, zadaju njegovom šefu, naročito kada Gal jednom prilikom nestane na duže vremena. Urban je, pak, u moralnoj nedoumici jer će mu pakt sa politikom i tajkunerijom oličenom u familiji Rihter koju čine otac Roland (Veselko) i "fatalna" kći Brigita (Perčin) doneti željno čekano unapređenje, a opet, rezultati Leonove istrage se ne mogu tek tako ignorisati...

Mešavina noir krimića i političkog trilera nije tolika novina u globalnim kinematografskim okvirima, ali na lokalnom nivou u neku ruku ipak jeste, premda se taj spoj u poslednje vreme probija na televiziji, tako da je Korporacija promptno dobila nadimak "slovenački Chinatown". To nije bez osnova, naročito ako se povuku paralele između likova, ali opet je pristup malo drugačiji i svedeniji. U svom scenariju Benčić uspeva da bez problema podvali štos sa zamenom glavnog junaka u drugoj polovini filma koji po pravilu bolje radi u literaturi, ali ni ovde ne smeta, te sa jasnom promenom motivacije određenih sporednih likova. U neku ruku je problematično to što film više zahvata u širinu nego u dubinu kada je reč o centralnoj aferi, pa se čini da su ključna otkrića koja usmeravaju zaplet suviše laki poeni, premda u kompaktnom formatu od 90-ak minuta to teško da može biti drugačije.

Benčić je, pak, sa svoje strane odradio izvrstan posao u smislu dijaloga koji predstavljaju gotovo idealan omer žanrovskih standarda i onoga što percipiramo kao realno u govoru, što je se na slovenačkom (a i drugim srodnim jezicima) može ispostaviti kao pretežak zadatak. Ovde, za promenu, dijalozi ne zvuče drveno i prevedeno sa stranog jezika, već imaju kvalitet fluidnosti i prepoznatljivosti u nekom realnom svetu. To, takođe, umnogome olakšava posao glumcima od kojih neki prosto briljiraju. Sudar ega između svojih likova Vrhovec i Fürst igraju realno i sa određenom dozom alfa-mužjačke hemije, dok ponajbolji posao u filmu rade Jana Zupančić i Pia Zemljič, ma koliko potonja imala minornu epizodu od samo jedne scene. Unekoliko su, međutim, u problemu hrvatski glumci u postavi kojima bi ipak trebalo malo više vokalnog treninga naročito kada imaju ozbiljnije replike (što je slučaj sa Jelenom Perčin) na jednom vrlo specifičnom stranom jeziku čiju akcentologiju i melodiju ne poznaju i ne osećaju.

Pa opet, Korporacija bi, solidna kakva jeste uprkos određenim nedostacima, mogla da bude sasvim dobar izvozni proizvod i smernica za regionalne autore kako je moguće napraviti žanrovski film po pravilima struke koji je istovremeno uronjen u lokalni kontekst, ali ga i nadilazi. U tome određenu ulogu igra i kamera finskog direktora fotografije J-P Passija koja izvlači najbolje od lokacija i temeljno ih rekontekstualizira bez opterećivanja i bez kompleksa, ali i glatka montaža Vladimira Gojuna, kao i diskretna muzička pratnja braće Sinkhauz. Korporacija je prilčan korak napred za regionalni žanrovski film.

Psi brezčasja / Case: Osterberg

2015.

režija: Matej Nahtigal

scenario: Matej Nahtigal, Zoran Benčič (po romanu Zorana Benčiča)

uloge: Primož Vrhovec, Vida Breze, Niko Goršič, Ivo Barišič, Predrag Mitrović, Blaž Šetnikar, Radko Polič, Akira Hasegawa, Borut Veseljko, Valentina Plaskan

Na ex-Yu prostoru nismo te sreće da noir kao američki prozvod prilagodimo svom kontekstu kao što su to još odavno učinili Francuzi ili u nešto skorije vreme Skandinavci. Koraci u pravcu uspostavljanja kriminalističkog žanra su još uvek u fazi slepog kopiranja američkih uzora do te mere da se domaći kontekst potčinjava tipovima likova, a isto važi i za jezik koji po pravilu zvuči kao rogobatni prevod stranih fraza. Dok papir više trpi, pa se u književnosti to može smatrati stilskom vežbom (ili vežbanjem stila), pa čak i laganom subverzijom, na filmu sa živim glumcima koji izgovaraju te rečenice sa ozbiljnim licem i montiranom dikcijom to deluje amaterski i sub-standardno. Čak je i ponajbolji primer eksperimenta sa noirom, doduše ne u čistom obliku i više okrenutim ka francuskim uzorima, srpski nezavisni film Amanet (2015) patio od te neke rogobatnosti u dijalogu koji ima više smisla kada se pročita strani prevod nego kada se čuje izgovoreno.

Pa ipak svaki korak prema žanru u kinematografiji opterećenoj artističkim formalizmom treba poštovati, naročito kada je on entuzijastički, nezavisni, snimljen isključivo voljom svojih autora i producenata da kažu nešto novo. I Psi brezčasja su upravo to: prvi, energični, premda nespretni korak jedne ekipe ljudi, jedne lokalne filmske trupe van sistema prema čistom žanrovskom filmu jednako razumljivom domaćoj i potencijalnoj stranoj publici. Na tome im treba čestitati, iako su Psi brezčasja daleko od nečega što možemo nazvati sjajnim filmom.

Problem je izbor žanra i pripadajućeg stila. Noir, neo- ili ne, naprosto ne funkcioniše u Sloveniji, maloj zemlji izdeljenoj na još manje sredine, jezički, stilski i formalno, pa deluje kao kopija koja glumce stavlja pred nemoguće zadatke da odigraju tipove likova neprisutne u svojoj domaćoj sredini na jednom krutom jeziku koji zvuči kao nespretan prevod. Da se stil prilagodio sredini i njenim zakonitostima, film bi svakako bio bolji, a ne bi ni izgubio na univerzalnosti.

Priča se svodi na novinara Roka Osterberga (dobro je da nije detektiv) koji se nakon godina izbivanja vraća u rodni grad (nigde se ne spominje, ali to je Velenje) da bi ispitao okolnosti ubistva svog brata čiji je leš pronađen u gradskom parku. U njegovom odsustvu se brat upetljao u opasnu igru sa lokalnim mafijašima, reketašima, perverznjacima, ucenjivačima, pokvarenim policajcima, političarima i bogatašima, pa se, kako stvari stoje preigrao. Rok će se dalje u priči susresti sa svima njima, ali i sa svojom bivšom curom, fatalkom koja je sada žena izglednog kandidata za gradonačelnika. Hoće li se snaći u tom zapletenom socijalnom pejzažu?

Istini za volju, Velenje je solidno poslužilo kao kulisa za radnju, snimljeno je elegantno i pametno, sa akcentom na modernu arhitekturu, pa može proći i kao neka druga lokacija. Međutim, nisam siguran koliko Nahtigal i ekipa uspevaju u nameri da Velenje “prodaju” kao veći grad nego što je zapravo, a kakav je jednostavno potreban za priču koja ima kriminal i korupciju na tom nivou. Recimo to ovako, u malim gradovima umreženost svih struktura nije patološka pojava koliko je stanje stvari: ljudi se poznaju, ljudi govore, pa zbog toga izostaje efekat šoka u trenutku saznanja kolika je to zapravo “kanalizacija”, a zapravo i ne može biti ne znam kako velika. Internacionalna imena likova to malo maskiraju, ali ne puno.

Neki kritičari u Sloveniji su tu videli kritiku modernog tranzicionog, post-socijalističkog društva i nemilosrdnog kriminogenog kapitalizma. Meni je to uglavnom promaklo, ali nije li većina filmova u kojima imamo umrežene policajce, kriminalce i političare upravo to, pa bilo da se radi o Los Angelesu, Parizu, Newcastleu ili Velenju? Nije li to tipičan noir setting, po pravilu fiktivan i možda tek sa ponekom referencom na stvarni svet?

Psi brezčasja je vežba iz noira koja živne tek kada se povremeno makne iz tog konteksta, kada likovi počnu govoriti uličnim slengom kao barabe u čemu se najbolje snalazi Akira Hasegawa u ulozi nesrećnog kriminalca niskog nivoa. Drugi glumci od mlađe ekipe su prilično indisponirani u tumačenju svojih tipova, a oni stariji sa nešto “mesnatijim” replikama se ne snalaze sa tipovima koje još nisu igrali. Nije lako “prodati” svet u kojem moteli na periferiji smrde na prevaru, u kojem su se panduri nagledali sranja i u kojem “fatalke” obavezno puše na muštiklu. Cenim trud, ali rigidno držanje zadatih kalupa naprosto uzima svoje.