Mama

2016.

scenario i režija: Vlado Škafar

uloge: Nataša Tič Ralijan, Vida Rucli, Pierluigi Di Piazza, Gabriella Ferrari

Mama je četvrti celovečernji film Vlade Škafara. A Vlado Škafar je autor i čovek kojeg je teško opisati, čiji tok misli nije lako uhvatiti, čija svaka reč ima težinu jednog eseja. Škafarovi filmovi su nedvojbeno “arthouse” profila, fokusirani na čiste forme, a često hodaju po liniji između dokumentarnog i fikcije, a to čine na jedan promišljen, osebujan i nimalo izveštačen način tako da se ne mogu tek tako podvesti po “docu-fiction” trend prisutan u poslednje vreme.

Mama je neformalni nastavak filma Oča (2010) u kojem se Škafar kroz narativni okvir pecaroškog izleta i banalne dijaloge koji polako postaju višesmisleni i filozofski bavio odnosom (to jest deformacijom i nedostatkom istog) između oca i sina koji se ne poznaju najbolje. Ovde imamo drugi par “uloga”, majku i kćerku, ali nam u fokusu nije njihov međusobni odnos koliko njih dve posebno, odnosno njihova različita viđenja iste, zajedničke situacije.

Ono što prvo upada u oči je nedostatak dijaloga. Film počinje u vožnji, bez reči, zatim se seli u kuću, takođe bez reči. Majka (Tič Ralijan) i kćerka (Rucli) ne komuniciraju, čak ni kadar ne dele često, jednostavno egzistiraju jedna pored druge. Prvi dijalog, zapravo više monolog koji ćemo čuti delo je italijanskog sveštenika i terapeuta u komuni za lečenje bolesti zavisnosti. I većina dijaloga koji čujemo dalje kroz film vezan je za komunu, dnevna zaduženja, terapiju muzikom i sudbine nekih od njenih stanovnika.

Ti dokumentarni delovi čine čuda za kontekst situacije, pošto iz usta kćeri ili majke nećemo ništa saznati. A stvar je u tome da je kćerka ovisnica i da ju je majka odvela u komunu, ali narativni okvir je ionako manje bitan. Ono što je važno je iskustvo, filmsko, gledalačko i glumačko, i obe žene imaju vrlo kompleksan zadatak da bez dijaloga, čak i bez očite i naivne mimike kao kod starih nemih filmova, dočaraju težinu situacije u kojoj su se našle. Škafar im za to ostavlja dosta prostora i nudi im jedino lagano vođenje.

Škafar otvoreno kaže kako je radio bez scenarija, navodeći najrazličitije autore kao inspiraciju, od samih glumaca u filmu, preko kolega-autora i jedne slovenske pesnikinje, pa do Margite Stefanović. Film zbog toga možda deluje razvedeno i “na sve strane”, ali svejedno uglavnom nije konfuzan.

Škafar nam skoro ceo film do poslednje scene daje iz majčine perspektive, da bi sa kćerkom poentirao tek u poslednjoj sceni pred odjavnu špicu. Mama je iskustvo, Mama je autorski komentar, Mama je meditacija o samoći i zajedništvu, prirodi i ljudima, životu i vežbanju života. U tom smislu, perfekta kamera Marka Brdara postaje treći, ako ne i prvi akter filma. Sami ti pejzaži su dovoljan razlog za gledanje. Ostalo je već stvar ličnih preferencija.

Narodni heroj Ljiljan Vidić

kritika originalno objavljena na: monitor.hr

2015

režija: Ivan-Goran Vitez

scenario: Zoran Lazić

uloge: Kristijan Jaić, Tena Jeić Gajski, Stjepan Perić, Ljubiša Savanović, Ivan Đuričić, Stojan Matavulj, Drago Despot, Dražen Čuček, Dražen Kuhn, Živko Anočić

Šta možemo očekivati od filma koji se reklamira kao “prva partizanska komedija” u doba kada je od partizana i njihove borbe prošlo 70 godina, a od perioda kada su se partizanski filmovi snimali barem 30? Šta kad uz to vidimo da je u pitanju hrvatsko-srpska koprodukcija podržana od strane Eurimages fonda koji forsira politički korektne filmove koji “ne talasaju”. Čak i ta tvrdnja o partizanskoj komediji ne stoji ako se malo raširi kontekst (bivalo je toga u Jugoslaviji), ali Narodni heroj Ljiljan Vidić je svejedno svež i potreban film. Da stvar bude još čudnija, čak i izuzetno aktuelan u današnjoj Hrvatskoj, a i šire.

Na stranu to što je hrvatsko društvo opterećeno pitanjima nekoliko decenija starim i što još uvek ne postoji konsenzus ko je taj Drugi svetski rat dobio i zašto (drugačije i nije moglo biti, moralno i faktički), nego je taj diskurs podgrejan u ratovima 90-ih i još uvek sveprisutan. Od političkih manipulacija koje bi morale biti kažnjive zakonom, pa do svakodnevnih razgovora običnih ljudi, a ne samo dokonih kafanskih filozofa. Vrednost Vitezovog ne leži u tome što revitalizira stari žanr, koliko što kroz njega govori o onome što imamo danas na jedan uvrnut i parodičan način i pritom nikom ne ostaje dužan.

Čitanje opisa i novinskih napisa nas neće pripremiti niti na početak filma. “Setting” je uistinu nalik na partizanske filmove, NDH, ustaše, četnici, partizani, Vladimir Nazor, Ivan Goran Kovačić, Tito, Pavelić, pa čak i Hitler, ali već prva scena u kojoj mladi seoski pesnik Ljiljan (debitant Kristijan Jaić) recituje svoju najnoviju pesmu neočekivano skreće u domen trasha, koji će se periodično javljati kroz ceo film. Ne samo u detaljima, već će dominirati pojedinim scenama i za sobom ostavljati štoseve koji su ponekad simpatično debilni, a ponekad promišljeni, elaborirani, izgrađeni i naplaćeni. U takvoj inflaciji štoseva, kada su najrazličitije strelice odapete na sve strane, neki od njih ostaju nepovezani, ne baš najpotrebniji i njihova izrada ponekad čak guši ritam filma, pa nam se ponekad čini da gledamo sitcom i da su oni sami sebi cilj. Međutim, oni uspeli (većina) su svakako dovoljni za iskupljenje, a Lazić i Vitez uspevaju da izvedu i izuzetno pametan i subverzivan “running joke” sa nemotiviranim streljanjima u drugom ili trećem planu.

Strukturno, film teče pravolinijski i podeljen u poglavlja kroz koja pratimo uspon našeg prostodušnog i naivnog seoskog pesnika i njegovog partizanskog društva do konačne bitke. On igrom slučaja biva zarobljen od strane četnika, pa spasen od strane partizana kojima se, pun ideala, priključuje u ratnim akcijama. Naravno, Ljiljan je naša ulazna tačka, ali je ostatak družine zanimljiviji od njega i na tekstualnom, a naročito na kontekstualnom nivou. Mišo (Perić) je oportuni ljigavac, Salko (Savanović) prostodušni i pomalo agresivni Bosanac, Okac (Đuričić) tipičan štreberski tip, a tu je i lepa Vesna (Jeić Gajski), partizanska varijacija na temu “fatalke” sa tajnom i planom. Kad ostatak njihove čete predvođen komandantom Strujom (Matavulj) izgine, oni će smisliti hrabri plan da pobedom na “talent showu” Čimbenik X osiguraju pozivnice na domjenak kod Pavelića (Čuček) i tamo ostvare konačnu pobedu u ratu koji im ne ide najbolje.

Asocijacija na Tarantina i Inglorious Basterds je svakako tu, ali Narodni heroj Ljiljan Vidić nije tek kopija. Moram priznati da sam bio skeptičan, jer u ovakvom konceptu sa gomilom istorijskih ličnosti iz sfera politike i kulture svašta može poći po zlu, pogotovo kada se kroz njih, aktere jednog drugog vremena, govori o današnjem. To su stvari koje će mnogi probati, ali niti će o njima dobro razmisliti, niti povući prave paralele, pa ostaje mogućnost da u takvim parodijama ne bude ničega osim malo jeftinog smeha.

Možda se većim delom Narodni heroj Ljiljan Vidić čini kao nekakva trash ekstravaganca, ali jednostavna priča iz jeftinih romana se sjajno uklapa sa kontekstom Hrvatske danas preobučene u NDH 40-ih. Finansijski savetnik krvopija nudi svoje usluge pri pridobivanju subvencija Trećeg Reicha za poljoprivredu, takmičarski show, trgovački centri sa nemačkim radnjama i nemačkom robom, hipsteri iznad banalnih stvari kakve su politika i rat, indisponirani intelektualci koji govore “krležijanskim” jezikom, četnici koji imaju "out of character" komentare na svoju ulogu, ustaše čiji je govor kombinacija NDH-zijskog i nepismenog u stilu internetskih fašista, Tito kao pećinski bonvivan i "self-help guru", referenca na Tuđmana i još dosta toga. Za pretpostaviti je da su neke od tih stvari u izmenjenom obliku referentne na onovremene ličnosti i događaje, ali je znakovito i zabrinjavajuće koliko to korespondira sa današnjim trenutkom i uverenjem da ideološka “utakmica” još nije gotova i da će njen rezultat značiti nešto.

Da ne bih zvučao pesimistično, utešno je to što se barem možemo slatko izezati na tu temu. Generalno nema ničeg lošeg u zezanju, čak i kad nam je samo to dostupno u relativno ozbiljnoj situaciji. Narodni heroj Ljiljan Vidić je legitiman primer kako se na tu temu zezati. Možda se većini neće svideti ono što ima za reći (jer govori neprijatnu istinu) i kako to govori (jer to čini kroz uvrnuti, nesputani, politički nekorektni i često apsurdni trash), možda će humor biti suviše specifičan, ali to ne znači da nije lekovito gledati ga. Možda i više nego jednom.

Mandariinid / Tangerines

2013.

scenario i režija: Zara Urushadze

uloge: Lembit Ulfsak, Giorgi Nakashidze, Mikheil Meskhi, Elmo Nüganen, Raivo Trass

Gruzijski film je novi globalni kritičarski hit, obavezni sastojak većine filmskih festivala. Cela ta štorija sa gruzijskim stilom i gruzijskom školom nije tako nova, poznata je širom sovjetskih prostora upravo iz tih vremena, samo je, recimo to tako, nedavno dobila globalnu pozornost. Mandariinid, iako zapravo estonski kandidat za Oscara ove godine i u konkurenciji Ide i Leviathana potpuni autsajeder, predstavlja nekakvu krunu tog vala, a svoju snagu crpi iz nedvosmislene pacifističke poruke koja je prenesena jednostavno, u komornom okruženju, iskreno i sa integritetom.

Dakle, imamo rat u Abhaziji, 1992/3. godine (koji je sam po sebi tema ili makar pozadina u gruzijskim filmovima, ima ga i negde u trećem planu festivalskog hita In Bloom) i dvojicu ranjenih vojnika sa obe zaraćene strane, čečenskog plaćenika Ahmeda (Nakashidze) i gruzijskog dobrovoljca Niku (Meskhi), te njihov razvoj od uske etno-nacionalističke percepcije drugog kao neprijatelja i uzurpatora kojeg treba oterati / ubiti do spoznaje ljudskosti u istom tom drugom i razvoja prijateljstva. Na to možete gledati kao na klasičan “workshop” scenario sa politički korektnom porukom za Eurimages kliku (što i jeste, verovatno) ili kao na nekakvu gruzijsko-abhasku transkripciju Tanovićeve Ničije zemlje.

Paralele su tu, samo zemlja nije ničija, nego je u ovoj mikro-priči zapravo estonska, a njen vlasnik je vlasnik kuće u kojoj se dvojica vojnika oporavljaju, Ivo (Ulfsak). I on je baš onako impozantan lik: starac uspravnog držanja i sede brade koji sa autoritetom filozofa i generala određuje ko se sme, a ko ne sme spominjati i ko koga sme ubiti u njegovoj kući. Ivo je i jedan od dvojice preostalih meštana tog malog estonskog sela, drugi je Margus (Nüganen). Ostali su se razbežali i vratili u otadžbinu koju verovatno nikad nisu videli (budući da su generacijama živeli u Abhaziji, da su se tu skućili, bilo kao migranti, bilo kao raseljenici), a i njih dvojica planiraju slediti njihov primer, samo da oberu i prodaju te naslovne mandarine koje su te godine baš rodile. Mađutim, ratno sranje je na vratima i sve je teže ostati neutralan.

Upravo je Ivova, neutralna perspektiva i njegov filozofski odmak od trenutnog haosa ono što ovaj film čini iskrenim i moćnim. Taj starac je slika i prilika čovekoljublja i mudrosti, te primer koji valja slediti u kriznim situacijama. Njega maestralno igra Lembit Ulfsak, sa tako moćnim prisustvom na ekranu kakvo se zaista retko viđa. Sa pozadinom u vidu predivne, netaknute prirode, Ulfsak u sećanje priziva Bergmanove filmove i njihove kompleksne likove. Sa takvim likomu centru, moguće je od generičke anti-ratne priče napraviti snažan i ubedljiv film.

I Zara Urushadze tu prednost sjajno koristi i upotpunjuje sliku sa filigranskim detaljima. Sa malim ritualima kojima svi likovi pribegavaju. Sa pejzažima. Sa arhitekturom koja pripada nekom drugom vremenu. Sa muzikom, tužnom gruzijskom instrumentalnom narodnom kroz ceo film do samog kraja, kada sa kasete čujemo ruski prepev neke rock pesme koja mi je odnekle poznata, samo se ne mogu setiti. Sa mandarinama koje i na ekranu deluju sočno i slatko, ratu, manipulaciji i ljudskoj zlobi i ludilu u inat. Zbog toga je Mandariinid film radi i na emotivnom i na racionalnom nivou i nije samo očekivana varijacija na standardnu temu. Preporuka.

Sangaile / The Summer of Sangaile

2015.
scenario i režija: Alante Kavaite
uloge: Julija Steponaityte, Aiste Diržiute

Teme odrastanja i mlade, odnosno prve ljubavi su večite. Ne znam koliko toga novoga se ima tu za reći, jer je šablon postavljen davno, u literaturi, još pre pojave filmske umetnosti, ali to očito prolazi. I kod kritike, festivalskih selektora i žirija (nagrada na Sundance festivalu za Sangaile), ali i kod publike. Pitanje je samo u obradi, koja može biti populističkija, feel-good ili pak mračnija i umetničkija. Sangaile je od ove druge varijante i zbog toga, kao i zbog činjenice da su u fokusu dve devojke, poređenja sa jednim drugim filmom su neizbežna. Ali o tom - potom.
Dakle, naslovna junakinja Sangalie (Steponaityte) je mršava kao grančica, nesigurna curica iz situirane prestoničke familije. Mi je pratimo na formativnom letovanju na jugu zemlje gde upoznaje godinu-dve dana stariju curu Auste (Diržiute), radnicu u muzejskoj kantini koja svoju dosadu uslovljenu poslom krati intenzivnim izlaženjem sa prijateljima, modnim dizajnom i fotografijom. Auste će kroz film pomoći Sangaile da se oslobodi strahova od života, naročito potenciranim kroz kontrast fascinacije akrobatskim letenjem i straha od visine.
Ono zbog čega film valja gledati je izvrsna vizuelizacija, od palete boja do veoma promišljenih i poetičnih dugih kadrova u relativno dugim scenama koji oslikavaju spoljni svet i nagoveštavaju unutarnji život cura. Drugi razlog su simpatične, senzualne i izuzetno talentovane mlade glumice koje snagom sirovog talenta sjajno prenose svoje likove, odlično napisane, kompletne i kompleksne. Kroz ta dva aspekta se najbolje očitava da je Sangaile film pod kontrolom osobe sa izuzetno snažnom autorskom vizijom.
A to Alante Kavaite svakako jeste. Ova litvanska autorica sa adresom u Parizu je pažnju na sebe skrenula sa naslovom Fissures / Ecoute le temps (2006), začudnom mešavinom kriminalističkog filma, drame i misterije koja je pobrala odlične kritike i svojoj autorici otvorila vrata. Kavaite je jako inteligentna i promišljena autorica koja je svoj drugi film dugo pripremala i koja vešto prepliće evropske art i američke indie uzore.
Tu, međutim, dolazimo do ograničavajućeg faktora, odnosno šablona od kojeg Sangaile pati. Naime, Sangaile se može jasno i precizno opisati kao “light” verzija La vie d’Adele, i taj opis ne bio ni netačan ni površan. Njih dve prolaze kroz isti uspon i pad kao i Adele i Emma u svom filmu, od tačke do tačke zapleta. Razlika, međutim, postoji ne samo u smanjenoj eksplicitnosti i dosta kraćem trajanju, već je fokus pomeren sa samo i isključivo ljubavne priče na formativnost i odrastanje. Opet, dodatna sličnost je i socijalni kontekst kao faktor raspada veze, ovde dosta direktniji od suptilnih nagoveštaja u francuskom filmu.
Recimo da je Sangaile jedan od onih solidnih, ali ne i odličnih filmova kojima šablon i nemogućnost da se odvoji od njega jako odmaže da dostigne svoj potencijal. To se, i pored prestižne nagrade (ili možda baš zbog nje) može osvetiti autorici na vrlo nezgodan način da postane i ostane večiti potencijal. Malo originalnosti u toj mešavini zaista ne bi škodilo. A ne bi škodio ni bolji opis na IMDB-u, jer ovaj ljude navodi na krivi trag da se tu radi o generičkom “coming of age” omladinskom filmu.

Kosac / The Reaper

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2014.

režija: Zvonimir Jurić

scenario: Zvonimir Jurić, Jelena Paljan

uloge: Ivo Gregurević, Mirjana Karanović, Igor Kovač, Nikola Ristanovski, Zlatko Burić, Lana Barić, Dado Ćosić

Hrvatsko regulatorno telo za film, HAVC, ratuje sa hrvatskom publikom, hrvatska publika ratuje sa HAVC-om. Rat je malo prejaka reč, ali osećaj je takav. Filmovi koji dobijaju nagrade u Puli imaju po bednih nekoliko stotina gledalaca u kino-dvoranama, domaćih uspešnica gotovo da i nema. Glupo je reći da su žrtva filmovi, ali na kraju to tako ispada. Od toliko željenih uspeha na međunarodnim festivalima za sada nema ništa, one sitne ko još broji. Istina, Dalibor Matanić se dočepao Cannesa i svaka mu čast na tome, ali to je jedna duga i druga priča. Naprosto, nije tema...

Tema je Kosac Zvonimira Jurića, film koji sjajno oslikava disparitet u ukusu “establishmenta” i kritike sa jedne strane i publike sa druge. Istina i među kritičarima ima oštrijih i više po ukusu široke publike, pa će Kosac tu i tamo dobiti kakvu packu, možda će ga poneko i rastaviti na komadiće, ali generalna kritika doma i po svetu mu je naklonjena. Festivalska publika i žiriji tako-tako, što ništa ne pomaže u slučaju 400 ili 500 prodatih ulaznica. Kosac jednostavno ne korespondira sa publikom.

U prevodu, to znači da više figurira kao festivalski “showcase” čega se sve autor setio nego kao film sa glavom i repom. U pitanju je vrlo muljavi pokušaj “hyperlinka” smeštenog u jednu pustu slavonsku noć. Prva priča prati Ivu (Gregurević), ćutljivog i povučenog radnika koji živi u kombinatu i ima mutnu i mračnu prošlost. On je stao Mirjani (Karanović) kojoj se pokvario auto na cesti usred ničega i ponudio joj pomoć. Međutim, njegova mračna prošlost će upaliti alarm kod Josipa (Kovač), radnika na benzinskoj pumpi koji će, opet, pozvati policajca Krešu (Ristanovski) da malo ispita stvar.

Druga priča prati Josipa i dešavanja na pijanci koju organizuje njegov brat Dado (Ćosić), gde sedi i grupa ratnih veterana kratkih živaca predvođena žovijalnim Rodićem (Burić). Josip ne može izbiti iz glave brigu oko Mirjane koju je Ivo pokupio, pa ne samo da se drži pokislo nego je i ekstremno razdražljiv. Policajac Krešo je junak treće i najkonfuznije priče. On je friško postao otac, sin mu je bolešljiv, a žena mu Ana (Barić) se pomalo i stidi siromaštva u kojem žive. Obe priče se nekako hvataju socijale, kao, uostalom, i prva.

Svaka od njih ima svoje probleme. U prvoj očekujemo nekakvu kulminaciju, nekakvu tajnu, ali je ne dobijamo. Jurić gradi atmosferu i možda nas namerno navodi na krivi trag, ali pitanje je s kojom poentom. Ne kažem da nužno mora biti horor, ali priča sama po sebi ima osnovu za “backwoods” noir sa slavonskim šmekom. I druga priča, iako malo šira i socijalnije orijentirana, može se nekako ugurati u noir osnovu. Jurić je, međutim, bespotrebno opterećuje sa previše standardnih tema na jednom mestu, ne uspevajući da ispoentira niti jednu jedinu. Treća je, pak, potpuno čudna, utišana, nalik na lažni rumunski film, gde i pored najbolje volje ne kapiramo otkud ona u filmu. Motivacija likova ostaje mutna, komunikacija skoro isprazna. Centralni problem je što dve slabije priče čak i potencijalno interesantnu prvu okreću u smeru pseudo-filozofskih naklapanja i igre pogađanja.

Neurednost scenarija se prenosi i na vizuelni nivo. Autori se nisu opredelili za jedan stil snimanja, kadar-sekvence se skraćuju i zamenjuju istim takvim sekvencama iz drugih uglova bez reda i smisla. Posebno iritantno je ispadanje iz fokusa, igranje sa oštrinom slike, opet bez ikakve motivacije.

Stvar donekle spasavaju glumci. Mirjana Karanović ne šmira kao što joj inače zna izleteti. Ivo Gregurević, taj tipični “pater familias” hrvatskog filma, ovde ima dosta mračniju, ali zato impozantnu ulogu koja od njega zahteva potpuno drugi registar od očekivanog frustrirano-komičnog. A i osveženje je videti Osječanina sa danskom adresom Zlatka Burića u domaćem filmu, pa makar i u epizodici kakvu ima. Igor Kovač i Nikola Ristanovski očito znaju koju o glumi, samo ih je neprijatno gledati u ovako nedorečenim i konfuznim ulogama.

Najgora stvar sa Koscem nije što je u pitanju loš film kome nema spasa. Daleko od toga. Kosac ima masu dobrih ideja i poneko pojedinačno dobro rešenje. Problem je što je tih ideja previše, što su međusobno suviše različite i zbog toga ne mogu skladno stajati u jednom filmu. Ni Jurić nije filmska neznalica, ako je suditi po “kreditima” kao što su navijački omnibus Seks, piće i krvoproliće i izuzetni anti-ratni film Crnci. Simptomatično je da mu je Kosac prvi potpuno samostalni dugometražni film i čini se da je ovog puta uprskao i izgubio kontrolu nad materijalom.

Borgman

2013

scenario i režija: Alex van Warmerdam

uloge: Jan Bijvoet, Hadewych Minis, Jeroen Perceval, Alex van Warmerdam, Tom Dewispelaere, Sara Hjort Ditlevsen, Annet Malherbe, Eva van de Wijdeven

Film počinje napeto i celim svojim trajanjem nas drži u napetosti. Tri tipa, jedan okoreli “redneck” sa opakom džukelom, jedan sportista sa kopljem i jedan pop sa lovačkom puškom bauljaju po šumi i traže nekog u maniru prave seljačke hajke. Pas njuši, onaj sa kopljem bode zemlju, a pop tu i tamo okine iz puške. Vidimo i metu hajke, zapuštenog klošara koji živi u zemunici duboko u šumi, oseća da su mu za petama i beži brzinom munje, usput alarmirajući dvojicu kolega (van Warmerdam, Dewispelaere) u sličnim zemunicama koji mu se pridružuju.

Potera ostaje kratkih rukava, mete im izmiču. Priznajem, odlična je to “udica” za ono što će uslediti – već nekoliko puta viđen film. Vođa “klošarske bande”, naslovni junak Camiel Borgman (Bijvoet) se malo uljudi na benzinskoj pumpi i zaputi se pravo u sterilno buržoasko susedstvo, grozno kako samo u Holandiji može biti, sa modernim kućama na livadi usred ničega, ogradama i neukusnim vrtovima. U takvim kućama žive i takvi ljudi, nepoverljivi, ograđeni, čiji prividno očuvani maniri (buržoaski par u priči ima dadilju koja govori stranim jezikom i vrtlara) o njima govore kao o najmanju ruku površnim skorojevićima.

Kada im Borgman zakuca na vrata njihov savršeni mali svet je uzdrman iz temelja: Richard (Perceval) već od početka gaji neprijateljstvo prema nižim klasama (videćemo uskoro i prema “nižim rasama”), a njegova žena Marina (Minis), očajna domaćica i “wannabe” slikarka ima onu blaziranost tipičnu za buržoaske žene. Njoj je neprijatno kada muž brutalno prebije nezvanog gosta, ali joj nije dovoljno neprijatno da tog gosta pozove u kuću među ljude (i decu, naročito decu) nego ga skriva u baštenskoj kućici na improvizovanom krevetu.

Ali Borgman nije samo obični klošar. Nije ni prerušeni princ kakvi se sreću u bajkama, nego je neka vrsta princa tame, demona osvete arogantnim i ignorantim ljudima. On ulazi u snove, njegovi kompanjoni se pretvaraju u savršeno poslušne pse (i to hrtove, jedine pse koji se tako po rasi pominju u Bibliji), a ima i dve vanjske pomagačice, Brendu (Malherbe) i Ilonku (van de Wijdeven). Dakle, predstava može da počne.

Logično, ovo će vam zazvučati kao varijacija na temu Funny Games, i nećete puno pogrešiti – film je nabijen upravo takvom simbolikom, samo, ako je ikako moguće, klasno još osvešteniji, direktniji i jasno na strani nižih slojeva. Borgman predviđa njihov bes kao Božji, a njihovu umreženost (“Occupy” pokret ili šta već) kao sredstvo neupitne pobede. Nisu to obični klošari i stranci koji plaše “poštene ljude koji rade i zarađuju”, oni su demoni koje su isti ti “pošteni ljudi” sami stvorili svojom arogancijom.

Borgman je film sa plemenitom i ispravnom misijom plašenja upravo tih slojeva skrivenih u kućama iza ograda, u to nema sumnje. I napet je od početka do kraja. I pun simbolike. I šokantan, hajdemo tako reći. Neki kadrovi i neka rešenja su toliko crnohumorna da su zlata vredna, glumačka ostvarenja su vrhunska, posebno u centralnom trokutu Borgman-Richard-Marina, ma kako likovi bili dvodimenzionalni, tanki poput papira i simboli svoje klase. Pitanje ostaje je li Borgman dobar film.

Odgovor je da, ali... Svakako je vešto izrežiran, vizuelno upeglan i znalački montiran. Odlično je odglumljen. Jasan je i nedvosmislen. Problem je, međutim, u tome što se pravi da je pametniji nego što zapravo jeste. Simbolika je u velikoj meri prvoloptaška i banalna, a to nikako ne ide sa jezivom atmosferom na rubu horora i crnim humorom. Prosto i jednostavno, Borgman se prodaje kao nekakav “mindfuck”, kao otkriće koje će naš svet promeniti iz korena (jebote, počinje sa karticom na kojoj je citat iz Biblije), a zapravo je pravolinijski i ima samo jedan ključ u kojem se može tumačiti. Recimo, film traje predugo i, iako je napet, dosta gubi na momentumu s početka, usput propuštajući zicere, kao što su odnos Borgmana i Marine, koji bi u nekoj malo promišljenijoj izvedbi bio ključan.

Iako je imao uspešnu festivalsku turneju i zaveo relevantnu kritiku, Borgman ostaje solidan, možda čak i dobar film, ali jednako tako nepotreban, površan, promašen i na granici preseransa.

Krugovi / Circles

2013.

režija: Srdan Golubović

scenario: Srđan Koljević, Melina Pota Koljević

uloge: Aleksandar Berček, Nikola Rakočević, Leon Lučev, Hristina Popović, Dejan Čukić, Nebojša Glogovac, Boris Isaković, Vuk Kostić

Ježim se od anti-globalizma i zaumnih teorija zavere, ali složiću se da je Eurimages kao pojava doneo više zla nego dobra regionalnom filmu. Razlog toga je ne uniformnost u stavu (jer Eurimages propagira ispravne stavove), nego uniformnost u stilu i izrazu, pa tako često imamo ničim izazvane regionalne koprodukcije nabrzinu složene da bi se pobrala crkavica iz evropskih fondova, da bi se snimio nekomunikativan film po ukusu evropskih festivala utonulih u bezdan akademizma, koji će (možda, a možda i ne) ući u neku limitiranu internacionalnu distribuciju i poslužiti autoru kao referenca. Tako smo dobili razne srceparajuće, politički korektne ratne i socijalne dramuljine, pevanje latino šlagera i ex-yu hitova u toku vožnje, tuširanja ili bez razloga na ulici i bezmudašku kritiku društvenog stanja koja bi nešto pametno rekla, a ne bi se zamerila nikome.

Pa ipak, prošla 2013. godina je u tom režimu iznedrila barem četiri lokalno i globalno prepoznata filma: hrvatski Halimin put i Obrana i zaštita, bosanski Epizoda u životu berača željeza i srpski Krugovi. Sva četiri su smešteni u Bosnu, barem tri su za inspiraciju imali stvarne događaje (mada bi i Obrana i zaštita, smešten u podeljeni Mostar, mogao imati osnovu u istinitoj priči). Da li je Eurimages paradigma konačno urodila plodom ili je prošla godina samo “savršena oluja”? Vreme će pokazati.

Da odmah dodam da sam prema Krugovima bio skeptičan, i za to sam imao dobre razloge. Srđan Koljević je jedan od meni manje simpatičnih likova na domaćoj (regionalnoj) filmskoj sceni, kreator idiotske estetike besmislenih unutrašnjih monologa i upotrebe muzičkih motiva i metafora gde im mesto nije. Srdan Golubović mi isto nije najbolje seo, Klopka mi je bila patetična i dosadna usled ponavljanja jedne te iste scene i jednog te istog dijaloga milion puta, Apsolutnih sto je bio pristojan pokušaj uspostavljanja žanrovskog trilera sa socijalnim i političkim kontekstom u Srbiji, ali sa nedovoljno petlje da se ikome direktno zameri i zgodno lociranim negativcem u svima omraženom ratnom profiteru. Takođe, nagrada ekumenskog žirija u Berlinu me ne impresionira, ali zato sam ulazak u zvaničnu Sundance selekciju me je zaintrigirao, kao i kasnija specijalna nagrada žirija u konkurenciji stranog filma.

I drago mi je da sam se prevario, jer su Krugovi retko dobar film, moćan, direktan i metaforičan istovremeno, inteligentan, provokativan, statusno neutralan i bez natruhe popovanja. Sve to je atipično za post-Yu filmove, Krugovi komuniciraju jednako i sa domaćom i sa svetskom publikom, jer su pisani univerzalnim dramaturškim jezikom.

Sam naslov ima dva uporišta. Jedno od njih je metafora o postupku i posledici koju će izreći Ranko (Berček), pokušavajući da dokonta je li smrt njegovog sina Marka (Kostić) imala smisla. Drugo uporište je u strukturi filma nalik na koncentrične krugove, jedan događaj koji će pokrenuti tri odvojene, a ipak povezane priče u maniri hyperlink filmova i završiti se na tom početnom događaju zatvarajući pun krug.

Sam događaj je toliko poznat da je nama u ovom delu sveta film imun na spoilere, iako su likovima promenjena imena. Reč je o tragičnoj smrti univerzalnog heroja ljudskosti u groznom ratu, Srbina Srđana Aleksića koji je brutalno ubijen dok je spasavao život svom poznaniku Bošnjaku kada su ga napali neljudi iz Vojske Republike Srpske. Tu prestaje stvarnost i počinje konstrukcija filma, a radnja ide 12 godina unapred. U prvoj priči, Markova (Srđanova) nekadašnja verenica Nada (Popović) beži od svog nasilnog muža (crnogorsko-danski glumac Dejan Čukić) i sakriva se kod Harisa (Lučev) koji izlaže opasnosti sebe i svoje bližnje kako bi joj pomogao. Haris je onaj momak za čiji je život Marko dao svoj, i sada živi mirno i povučeno u Halleu, u Nemačkoj. Druga priča se dešava u Beogradu, gde hirurgu Nebojši (Glogovac), Markovom prijatelju i svedoku njegovog ubistva, “pod nož” dolazi Todor (Isaković), najodgovorniji za Markovu smrt. Nebojša ima moralnu dilemu da li da se drži Hipokratove zakletve ili da pusti skota da crkne. Treća priča je smeštena na poprište tragičnog događaja, u Trebinje, gde Ranko skoro sasvim sam premešta crkvu kamen po kamen iz podnožja na vrh brda pokušavajući da nađe smisao u smrti svoga sina. Kada mu pomoć ponudi Bogdan (Rakočević), sin jednog od Markovih ubica, Ranko će ga prvo odbiti. Međutim, Bogdan će ostati uporan i među njima će se razviti neobičan odnos.

Sjajno zamišljen i realizovan, sa impozantnom, na momente toplom, a na momente hladnom fotografijom i praćen jednostavnom, akustičnom muzikom, film priziva u sećanje grandioznost antičke tragedije. Svi likovi nose u sebi nekakav osećaj krivice i prazninu koju je ostavila Markova nenadana smrt, i kao u grčkoj tragediji, traže katarzu, a sa druge strane, primereno modernom svetu, pokušavaju da nađu smisao.

Za verovati je da je za takvu narativnu konstrukciju odgovorna scenaristkinja Melina Pota Koljević, Grkinja udata za Koljevića, čiji se “rukopis” po prvi put vidi. Iako potpisana kao ko-autor scenarija za Klopku, tamo je ostala manje ili više nevidljiva. Treba pohvaliti i Golubovićevu režiju, koja je zrela i precizna, kao i sjajne glumce. Berček je izveo ulogu koja je na nivou njegovih najboljih, Rakočević mu bez straha parira i demonstrira veliki talenat, Leon Lučev i Hristina Popović su odlični u svojim ulogama, a jedino je beogradska priča manje razvijena, i slabije odigrana, jer Isaković nije glumac tog kalibra, a Glogovac, ne znajući šta će sa likom, klizi u podglumljivanje.

Na kraju, ceo “hype” koji se digao u regionu je bio opravdan. Po prvi put posle dugo vremena iz ovih krajeva stižu relevantni filmovi. Ono što je loše za svetsku “karijeru” Krugova je to da je 2013. godina bila izuzetno jaka što se tiče filmova snimljenih na ne-engleskom govornom području, pa će Oscar i Zlatni Globus ostati nedosanjan san za srpski film. Ako je za utehu, nikada mu nije bio bliže...