Sangaile / The Summer of Sangaile

2015.
scenario i režija: Alante Kavaite
uloge: Julija Steponaityte, Aiste Diržiute

Teme odrastanja i mlade, odnosno prve ljubavi su večite. Ne znam koliko toga novoga se ima tu za reći, jer je šablon postavljen davno, u literaturi, još pre pojave filmske umetnosti, ali to očito prolazi. I kod kritike, festivalskih selektora i žirija (nagrada na Sundance festivalu za Sangaile), ali i kod publike. Pitanje je samo u obradi, koja može biti populističkija, feel-good ili pak mračnija i umetničkija. Sangaile je od ove druge varijante i zbog toga, kao i zbog činjenice da su u fokusu dve devojke, poređenja sa jednim drugim filmom su neizbežna. Ali o tom - potom.
Dakle, naslovna junakinja Sangalie (Steponaityte) je mršava kao grančica, nesigurna curica iz situirane prestoničke familije. Mi je pratimo na formativnom letovanju na jugu zemlje gde upoznaje godinu-dve dana stariju curu Auste (Diržiute), radnicu u muzejskoj kantini koja svoju dosadu uslovljenu poslom krati intenzivnim izlaženjem sa prijateljima, modnim dizajnom i fotografijom. Auste će kroz film pomoći Sangaile da se oslobodi strahova od života, naročito potenciranim kroz kontrast fascinacije akrobatskim letenjem i straha od visine.
Ono zbog čega film valja gledati je izvrsna vizuelizacija, od palete boja do veoma promišljenih i poetičnih dugih kadrova u relativno dugim scenama koji oslikavaju spoljni svet i nagoveštavaju unutarnji život cura. Drugi razlog su simpatične, senzualne i izuzetno talentovane mlade glumice koje snagom sirovog talenta sjajno prenose svoje likove, odlično napisane, kompletne i kompleksne. Kroz ta dva aspekta se najbolje očitava da je Sangaile film pod kontrolom osobe sa izuzetno snažnom autorskom vizijom.
A to Alante Kavaite svakako jeste. Ova litvanska autorica sa adresom u Parizu je pažnju na sebe skrenula sa naslovom Fissures / Ecoute le temps (2006), začudnom mešavinom kriminalističkog filma, drame i misterije koja je pobrala odlične kritike i svojoj autorici otvorila vrata. Kavaite je jako inteligentna i promišljena autorica koja je svoj drugi film dugo pripremala i koja vešto prepliće evropske art i američke indie uzore.
Tu, međutim, dolazimo do ograničavajućeg faktora, odnosno šablona od kojeg Sangaile pati. Naime, Sangaile se može jasno i precizno opisati kao “light” verzija La vie d’Adele, i taj opis ne bio ni netačan ni površan. Njih dve prolaze kroz isti uspon i pad kao i Adele i Emma u svom filmu, od tačke do tačke zapleta. Razlika, međutim, postoji ne samo u smanjenoj eksplicitnosti i dosta kraćem trajanju, već je fokus pomeren sa samo i isključivo ljubavne priče na formativnost i odrastanje. Opet, dodatna sličnost je i socijalni kontekst kao faktor raspada veze, ovde dosta direktniji od suptilnih nagoveštaja u francuskom filmu.
Recimo da je Sangaile jedan od onih solidnih, ali ne i odličnih filmova kojima šablon i nemogućnost da se odvoji od njega jako odmaže da dostigne svoj potencijal. To se, i pored prestižne nagrade (ili možda baš zbog nje) može osvetiti autorici na vrlo nezgodan način da postane i ostane večiti potencijal. Malo originalnosti u toj mešavini zaista ne bi škodilo. A ne bi škodio ni bolji opis na IMDB-u, jer ovaj ljude navodi na krivi trag da se tu radi o generičkom “coming of age” omladinskom filmu.