The Rewrite

2014.

scenario i režija: Marc Lawrence

uloge: Hugh Grant, Marisa Tomei, Allison Janney, J.K. Simmons, Chris Elliott, Bella Heathcote, Steven Kaplan, Caroline Aaron

Nije to bilo ni tako davno, pre nekih 10-20 godina, Hugh Grant je vladao velikim ekranima. Romantična komedija s njim sa premijerom za Valentinovo je bila garant dobre zarade i mnogih žena, od devojčica do starih baba, koje će kupovati ulaznice, vlažne maramice i grickalice u kino-dvoranama. Bilo je, doduše, i pokušaja od strane glumca da se “odlepi” od svog tipskog lika romantičnog Britanca sa specifičnim smislom za humor koji osvaja ženska srca. Bilo je izleta u žanr i pretenciozni larpurlartistički spektakl (Cloud Atlas), ali ni to nije urodilo plodom. Tipski lik Hugha Granta je ostao zacementiran. Problem je, međutim, u tome da je glumac (i čovek) Hugh Grant prešao određenu granicu u godinama nakon koje bi bilo neukusno igrati na mladalački šarm i romantiku.

Srećom, pa mu je ostalo nešto otrovnog britanskog humora koji je još otrovniji usled godina i u The Rewrite Grant igra lik koji bi pristajao jednom drugom Hughu, Lauriju, onom koji se proslavio sarkazmom i ulogom drkadžije. Starenje i gubljenje na sladunjavosti i posledična gorčina donose integritet. U novoj ulozi Grant se sjajno snalazi. The Rewrite slaže tipske delove, od premisa o neuspehu u Hollywoodu i profesuri kao novom, zamenskom zanimanju potrošenog pisca, pa sve do kraja koji je neuverljiv, premda slatkast. The Rewrite, uprkos tome, nije uopšte loš film.

Grant ovde igra Keitha, hollywoodskog scenaristu koji posle jednog možda slučajnog hita koji mu je doneo Oscara zapada u kreativnu krizu i ređa promašaj za promašajem toliko da mu producenti više ne žele dati novu šansu. Oni bi filmove sa opasnim “kickass” ženskama, što nije njegov “forte”. Jedina opcija mu je da, makar privremeno, prihvati profesorski posao na drugom kraju Amerike. Fora je u tome da Keith ne veruje da se talenat može naučiti i to otvoreno i arogantno govori, što će mu stvoriti neprijatelje pre nego prijatelje.

No dobro, neprijatelj je samo jedan, ali moćan, u vidu konzervativne šefice etičkog komiteteta (Janney), velikog poklonika dela Jane Austin, i nju će Keithovo razmetljivo i nemoralno ponašanje (ošljarenje na poslu, pijani seksistički komentari na formalnim zabavama i naročito petljanje sa studenticama) iritirati. Tu ne pomaže što su na njegovoj strani i dekan (Simmons), bivši marinac koji obožava svoju ženu i četiri kćeri i glavni stručnjak za Shakespeara (Elliott). Kako film odmiče, po špagi, tako će Keith uvideti gde greši, pa će od raskalašne zvezde koji petlja sa studenticom (Heathcote) postati primeren i predani profesor koji će studentima poslužiti kao inspiracija za velika dela. U tome će mu pomoći Holly (Tomei), “down to Earth” samohrana majka puna optimizma koja se vratila na studije posle pauze.

Znamo kako to dalje ide i kako se razvija, ovo je indie film po formuli mase sličnih. Međutim, kao da u sebi ima nešto malo iskrenosti. Tu se ne radi samo o Marcu Lawrenceu, scenaristi Miss Congeniality (2000) koji je sigurno imao sebe kao model za Keitha, znajući kakve je romantično-komične brljotine radio posle toga. Ovo je njemu i Grantu već četvrta saradnja, jedina iskrena i zbog toga najuspešnija i najplodnija.

A tome je tako pre svega zbog Granta koji je veoma raspoložen i koji nastudirano pogađa prave tonove u svom, inače šabloniziranom liku. Generalnoj slici dosta pomaže i Marisa Tomei, takođe veteranka romantičnih filmova, koja je ovde u svom idealnom izdanju. Hemija između nje i Hugha Granta je apsolutno sjajna, toliko da možemo komotno zanemariti neuverljivost pretpostavke cele situacije. Utisak dodatno popravlja plejada epizodnih likova koji manje ili više repriziraju svoje uhodane indie uloge. Allison Janney je opet “strah i trepet” profanka, J.K. Simmons je za nijansu topliji nego inače, ali svejedno poprilično strašno prisustvo, Chris Elliott se sjajno snalazi kao prijateljski nastrojeni “nerdy” profesor, a Caroline Aaron je više nego koloritna kao Keithova agentica.

The Rewrite je pristojan i gledljiv film ali to je i njegov maksimum. Ne koči ga samo neuverljivost premise, nego i formuličnost. Da je iskreniji i topliji, kao recimo Liberal Arts, bio bi daleko bolji.