German Angst

kritika originalno objavljena na fak.hr

2015.

režija: Jörg Buttgereit, Michal Kosakowski, Andreas Marschall

scenario: Jörg Buttgereit, Goran Mimica, Andreas Marschall

uloge: Lola Gave, Matthan Harris, Kristina Kostiv, Andreas Pape, Denis Lyons, Milton Welsh, Annika Strauss, Désirée Giorgetti

U okvirima nemačkog, a verovatno i evropskog horora, German Angst je verovatno događaj godine. Ovaj omnibus trojice manje ili više renomiranih nemačkih (i ne samo nemačkih) autora kroz tri različite priče (stilski i drugačije) kojima je mesto u nekakvim antologijama ipak održava tematsku bliskost između segmenata i vernost naslovu. German Angst nam kroz horor stilizaciju nudi sliku onoga što pritiska savremeno nemačko društvo i uzrokuje pomenuti angst.

Prva je priča Final Girl Jörga Buttgereita (Nekronomikon) i najviše igra na “art” kartu. Radnja je ograničena na stan i skoro cela je izražena kroz naraciju naslovne junakinje (Gave). Isprva fokusirana na zamorce u kavezu, snimljena kroz duge i ekstremne, zrnaste “close-up” kadrove koji se smenjuju isprva deluje sasvim nevino. Naravno, ako oduzmemo naslov koji je klasičan “slasher trope” i označava poslednju devojku iz ekipe koja će se osvetiti zlikovcu koji je pobio ostale. Stvari postaju malo jasnije kad vidimo šta, odnosno koga ona drži u sobi. Pustite mašti na volju, pripremite svoj psihoanalitički aparat i uživajte, ako možete.

Drugi segment reditelja Michala Kosakowskog (dokumentarac Zero Killed) se zove Make a Wish i počinje sa zaljubljenim parom gluvonemih stranaca koji odlaze na osamu u napuštenu fabriku. Tamo će ih iznenaditi skoro pa internacionalna banda neo-nacista, a talisman o kojem postoji pozadinska priča urađena kao bajkoviti, komični i krvavi flashback u fotografiji koja imitira super 8 ugođaj i koji momak daje curi će okrenuti tok stvari na pomalo nepredvidljiv način. Dok je prvoj priči to samo nagovešteno, ovde greh iz prošlosti svakako donosi osvetu.

Treća i poslednja priča Alraune (prevodi se kao “košmarni šapat”) je urađena u “giallo” stilu koji očito privlači autora Andreasa Marschalla (Masks), kombinujući noir, fantazijske i horor elemente. Fotograf Eden (Welsh) svojoj curi (Giorgetti) govori o svojim iskustvima nakon njihovog privremenog prekida koji ga vode u misteriozni klub gde se konzumira halucinogena droga i upražnjava divlji seks sa čudnim posledicama i moguće sektaškim konotacijama. Efektno snimljen sa kadrovima koji se brzo smenjuju i sa bogatom shemom boja, ovaj segment je najugodniji i pogodan je i za gledaoce koji nisu navikli na grafičko nasilje u horor-filmovima.

Sve tri priče su smeštene u Berlin i poneki detalji iz jedne se lako mogu ponoviti u drugoj priči. Sva tri filma snimljena su uglavnom sa istom ekipom i stilski uticaji autora se prepliću i preklapaju. Zajedno se German Angst sjajno sklapa u jednu celinu, jednu sliku i jednu temu obrađenu iz tri ugla. Psihoanalitički pristup i sugestija na traumu u porodici odlazi putem osvete u prvoj priči. U drugoj je, na momente trashy, a na momente didaktički izložen greh iz prošlosti čiji se trag vuče u sadašnjosti, a vući će se i u budućnosti. Iako Kosakowski pomalo nezgrapno govori kroz svoje likove, u spoju trasha i ekstremnog nasilja i ovaj segment postaje uspešan. Treća priča se ne bavi pred-istorijom, makar ne direktno. Njenu pred-istoriju smo možda mogli da vidimo u dokumentarcu B-Movie: Lust & Sound in West Berlin, a njena sadašnja tema je Berlin kao moderni evropski Sin City, grad greha, seksualnih želja i uvrnutih zadovoljstava.

Sva tri filma se bave angstom, bilo kao kroz želju za privatnom osvetom, bilo kroz prošlost koje nismo bili deo, a koja nas svejedno obeležava, bilo kroz seksualnu ovisnost neke vrste ili makar želju. Angst je kompleksan i zajeban sentiment, zato je valjda i termin ostao neprevodiv. Nije samo tinejdžerska boljka, ume nas stići i dohvatiti kad mu se najmanje nadamo. Podižući ga na nacionalnu razinu, autori su snimili horor koji valja pogledati i koji ima mnogo više vrednosti od pukog šoka i provokacije. O German Angstu će se još pričati, a na sreću dolazi i u naše krajeve, na Grossmannov festival u Ljutomeru.