Laggies

2014.

režija: Lynn Shelton

scenario: Andrea Seigel

uloge: Keira Knightley, Chloe Grace Moretz, Sam Rockwell, Mark Webber, Ellie Kemper, Sara Coates, Jeff Garlin, Kaitlyn Dever, Daniel Zovato, Dylan Arnold, Gretchen Mol

Filmova o neodraslim muškarcima ima masu, od relativno ozbiljnih studija ponašanja do kretenskih komedija u kojima se frajeri glupiraju. Karijere nekih glumaca postoje samo zbog takvih filmova, oni su glumci od jedne uloge koju besomučno ponavljaju i to izgleda nije još dosadilo publici. Uostalom, dečki će uvek biti dečki, od filmskog muškarca se očekuje doza detinjastosti. Stvari, međutim, stoje potpuno drugačije kad su u pitanju žene. Ne samo da nas šopaju sa “saznanjima” iz popularne psihologije kako žene brže sazrevaju od muškaraca, nego je čak i u filmovima ženska detinjastost nešto što retko vidimo i što je po pravilu patologija.

Istina je, međutim, da smo svedoci fenomena produženog detinjstva pre svega u zapadnom svetu. Razloga za to može biti milion, od odgoja uglavnom u svetu mašte, motivacionih govora, karijernih savetovanja i popularne kulture koji nam svi govore da pratimo svoj san jer zaslužujemo najbolje do sasvim proste činjenice da se usled niskog nataliteta i produženog životnog veka zapadno društvo pomaklo prema gerantokratiji gde nema mesta u krugovima moći za mlade koji dolaze. Potpuno je normalna pojava da neko zapne u određenoj fazi svog života, recimo u srednjoj školi ili na faksu, jer ili nema ideju kamo dalje, ili mu je pristup tamo onemogućen, pa se drži poznatog. Naslov filma Laggies, “oni koji zaostaju”, od reči “lag” kao “jet lag”, ukazuje upravo na taj fenomen. Šteta je samo što je film pre nekakva “feel good” komedija nego ozbiljna studija.

Ako ništa drugo, barem je izbor glavne glumice pravi. Keira Knightley već svojom pojavom deluje dosta mlađe od onoga što joj piše na krštenici. Ovde igra Megan, devojku na pragu tridesete godine koja se i pored napredne fakultetske diplome čvrsto drži rutine iz svojih srednjoškolskih ili studentskih dana. Dok njene prijateljice planiraju elaborirano kičasta venčanja ili ista takva krštenja svoje prvorođene dece, ona još uvek ima “part-time” posao kod svog oca u firmi kao devojka koja drži znak i vabi klijentelu i živi sa svojim simpatičnim, ali tupastim dečkom Anthonijem (Webber) sa kojim je bila još na maturi. Nju stvari “za odrasle”, poput braka, dece i posla sa fiksnom platom i radnim vremenom ne zanimaju.

Dva stresna događaja će poremetiti njenu uhodanu egzistenciju. Na svadbi jedne od prijateljica će Anthony skupiti hrabrosti i zaprositi je, a u predvorju će njen otac poljubiti drugu ženu iz susedstva. Megan će biti potrebno vreme da razmisli kuda će krenuti, barem priznaje da nije sposobna doneti odluku. U svrhu toga će izmisliti neki karijerni seminar i pritajiti se kod svoje nove prijateljice, tinejdžerke po imenu Annika (Moretz) koju je upoznala tako što joj je kupila pivo. Dinamika, odnosno dubina odnosa, između Megan, Annike i njenih prijatelja (vršnjaka, naravno) je nešto što ćemo teško provariti u stvarnom svetu, ali u filmu ima logike: Megan je starija, iskusnija, mudrija, a opet dovoljno cool da bi klinačkom društvu pomogla u nevoljama ili da bi ih impresionirala time što se može okrenuti na skejtu, a oni su njoj svojevrsno ogledalo i portal u period u kojem je ona briljirala i u kojem je sve bilo jednostavnije. Za dodatak haosa na već zapletenu i čudnu situaciju, tu je i Craig (Rockwell), Annikin samohrani otac, simpatični, sarkastični advokat prema kojem Megan počinje da gaji osećanja.

I tu film počinje da gubi svoj smisao i svoju namenu, umesto promišljanja situacije imamo tipskost i formulu. Bez potrebe za preteranim isticanjem, Rockwell sa svojim tipičnim “rockwellovskim” likom i svojom tipičnom izvedbom u potpunosti preuzima film. To je ujedno i dobra i katastrofalna stvar za sam film: gledaoci će uživati u još jednoj koloritnoj bravuri glumca kome leži uloga, ali će film u potpunosti izgubiti bilo kakav osećaj za pravac i izleteti iz šina. U konačnici, zbog svoje difuznosti i nekoliko različitih formula koje rediteljica Lynn Shelton primenjuje kako joj odgovara, Laggies ostaje zabavan film bez smisla i poente.

Ako ništa drugo, barem su glumci sjajno odabrani i sjajno vođeni kroz film. Keira Knightley je daleko od mojih omiljenih glumica, ali teško da bih se setio ijedne druge za Megan, njena energija je naprosto mladalački živahna i nefokusirana, a opet, sa druge strane, kao glumica je dovoljno sposobna fingirati intelektualnost i obrazovanje. Chloe Grace Moretz još jednom demonstrira zašto je među najboljim glumicama svoje generacije i uspeva se saživeti sa svojim likom koji vrlo lako mogao biti tipski i napraviti veoma životnu ulogu. I izbor epizodista je za svaku pohvalu, kao i njihov rad. Gretchen Mol ima jednu sjajnu scenu kao Annikina neodgovorna majka koja je mislila da je imanje deteta zabava i zajebancija. Ellie Kemper i Sara Coates su sjajne kao Meganine prijateljice, slika i prilika “odrasle” malograđanštine, a Mark Webber je standardno dobar kao tupasti i tunjavi Anthony.

U biti, nemam pojma kako mi je naslov poput Laggies privukao pažnju. Možda zbog Rockwella kojeg volim u komičnim ulogama, ma kako bile epizodne. Svakako ne zbog toga što sam fan Keire Knightley ili romantičnih komedija generalno. Iskreno, nisam ni preterano upoznat sa delom Lynn Shleton, a ono što sam o njoj pročitao mi ne uliva poverenje. Po svemu sudeći, ona nije autorica koja može održati strukturu. Laggies je slika i prilika toga: umesto jedne priče, makar formulične, ona filmom pokušava da ispriča nekoliko, takođe formuličnih i uvek će upotrebiti poneki kliše koji drži u rezervi. Daleko od toga da film nema svojih momenata ili da nije zabavan, ali kao celina jednostavno nije dovoljno čvrst da bi bio dobar.