Love & Mercy

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2014.

režija: Bill Pohlad

scenario: Oren Moverman, Michael Alan Lerner

uloge: John Cusack, Paul Dano, Elizabeth Banks, Paul Giamatti, Bill Camp

Iskreno govoreći, nikad nisam bio preveliki fan Beach Boysa. Za mene je njihova muzika bila sinonim za pevljive radio-hitove od surferskog zvuka do preproduciranog popa, nešto namenjeno najširoj mogućoj publici. Bilo je i boljih sastava u to doba, a Beach Boys se nisu mogli meriti sa globalnim fenomenom Beatlesa, čistom energijom Rolling Stonesa ili kompletnom i kompleksnom tripoznošću Doorsa i zato se moje znanje o njima svodi na ono što sam načuo na radiju ili na nekoj kompilaciji. Nikada ih nisam proučavao, ni muziku (što je šteta, ima tu i kvalitetnih stvari), ni biografije članova (iako je Brian Wilson bio jedan od onih predanih i pedantnih kompozitora i aranžera). Verovatno zbog toga nisam ciljana publika za ovaj film, ali rekoh da mu dam šansu kada su već kritike (uglavnom američke) tako dobre.

Ono što me je privuklo je jedan sasvim legitimni i još ne sasvim izrabljeni autorski postupak da isti lik u različitim vremenskim periodima igraju dva glumca, i to dobra i poznata. U The Godfather, doduše u prvom i drugom delu, junaka Vitta Corleonea igrali su velikan Marlon Brando i zvezda u usponu Robert De Niro. U Iris su glavnu junakinju igrale Judy Dench i Kate Winslet, obe izuzetno sposobne, ali potpuno različite glumice. 

Ovde imamo Paula Dana kao mladog Briana Wilsona iz perioda 60-ih godina na prelomnici između rane, hitične surferske faze i kasnije, kompleksnije i do u detalje aranžirane pop-muzike koja je počela sa Pet Sounds i naslanjala se na kasniji The Beatles tripozni zvuk. U starijoj dobi, 80-ih, Wilsona u kandžama psihičkog oboljenja izazvanog traumama u mladosti i pojačanog drogiranjem i kandžama psihoterapeuta-čudotvorca-šarlatana Eugena Landija (Giamatti) igra John Cusack. Njih dvojica su potpuno različiti glumci, različitih izražaja i manirizama, i svoj lik igraju na različite načine. To je posve legitimno, jer je i Wilson iz 60-ih, sa gotovo dečijom naivnošću na licu i zateleban u muziku, potpuno drugačija osoba od usamljenog, preplašenog, zaključanog, čak otetog Wilsona iz 80-ih koji slučajno upada u Cadillacov salon i zatvara se u auto sa prodavačicom Melindom (Banks) i u njoj pokušava da pronađe slamku spasa iz potpuno nenormalne situacije u kojoj se našao. U srazu između njih dvojice, ako se o srazu uopšte može govoriti kada se radi o glumi, Dano malo bolje prolazi jer njegovom manirizmu leže uloge “nerdy” klinaca. Daleko od toga da je Cusack loš ili da njegova izvedba ne valja, ali naprosto njegovo ludilo kanalizirano kroz filmske uloge je znalo biti ili ljigavo ili opasno, a ne preplašeno i naivno.

Iako je Love & Mercy u potpunosti narativni film dvostruke linearne, ali zato korektno ispreplitane i pratljive radnje koju neću otkrivati dalje od “udice”, njega obeležavaju glumci. Ne samo Dano i Cusack, nego i oni u drugim ulogama. Elizabeth Banks jako hvata na šarm kao Melinda i od inače tipske i mlakušne uloge dobre cure uspeva izvući uverljivo i nijansirano ostvarenje. Paul Giamatti je sjajan kao doktor Landy i uspeva da ga predstavi kao uverljivog i inteligentnog manipulatora, a ne kao čisto, ljigavo i bezobzirno zlo. Bill Camp je isto raspoložen kao Maury Wilson, otac Bryana i njegove braće i kolega iz grupe koji ih je maltretirao u detinjstvu i pokušavao da se njima okoristi u periodu vrhunca popularnosti kao njihov menadžer.

Bill Pohlad možda po prvi put režira posle pauze od preko 20 godina, ali daleko od toga da je on nekakav filmski diletant ili amater. On u rediteljsku fotelju dolazi iz producentske, ima iza sebe nekoliko filmskih hitova kod publike i kod Akademije (Brokeback Mountain, 12 Years a Slave) i, jasno, panoramsko i dubinsko poznavanje filma. Daleko od toga da je savršen kao reditelj, ali ima svoje momente u kojima je čak iznad nivoa korektnog, kao što isto tako pokazuje da ipak nije profesionalac. Među jačim stranama je osećaj za detalje i muziku određenog vremena, kao i inkorporiranje arhivskih snimaka i igrarija sa formatima. Među ne tako jakim stranama mu je osećaj za ritam i ekonomiku scenarija, jer film dosta često odlazi u nepotrebno ponavljanje i traje barem 20-ak minuta previše.

Ono što film diže iznad proseka je sama priča i zanimljiva biografija jednog muzičkog genija kojeg smo uzimali zdravo za gotovo. Fanovima Beach Boysa će ovo biti iznimno filmsko iskustvo jer će moći da zavire u glavu Briana Wilsona i u njegov kreativni proces koji je dodavao sistem nečemu što bi se moglo nazvati ludilom, kao i da upoznaju šta se krije iza tog bogatog zvuka. Nama ostalima će ovo biti jedna sasvim zanimljiva filmska priča pojačana sjajnom glumom koju možemo odgledati bez brige i bojazni da ćemo se smoriti ili napatiti.