kritika originalno objavljena na fak.hr
2014.
scenario
i režija: Paul Thomas Anderson (po romanu Thomasa Pynchona)
uloge:
Joaquin
Phoenix, Josh Brolin, Owen Wilson, Katherine Waterston, Reese
Witherspoon, Benicio Del Toro, Sasha Pieterse, Jena Malone, Eric
Roberts, Maya Rudolph, Martin Short, Joanna Newsom, Jordan Christian
Hearn, Serena Scott Thomas, Hong Chau, Michael Kenneth Williams,
Martin Donovan, Peter McRobbie
Kako
započeti kritiku filma koji je sav u dimu marihuane? Uzevši u obzir
da je nastao po veoma popularnom romanu koji takođe baulja kroz dim
marihuane i koji toliko meandrira da su hollywoodske njuške dugo
tvrdile da ga je nemoguće adaptirati, možda je najbolje u toku
pisanja kritike, kao i u toku gledanja filma doći u to difuzno,
maglovito raspoloženje smanjene uračunljivosti. Opet, ne bih to
savetovao, trava je nepredvidljiva i možete završiti u nekom sasvim
drugom filmu.
Ne-adaptibilnost
knjige Paul Thomas Anderson je uzeo kao izazov. Razlika u formatima i
izražajnim sredstvima je ogromna. Literatura barata samo rečima,
ali zato pruža mnogo veće slobode meandriranja, digresija,
pod-teksta i konteksta, a jednom te istom delu knjige možemo se
vraćati koliko god hoćemo. Film se, pored dijaloga, bavi i slikom i
tonom, može se vizualizirati atmosfera, može se slikom, šumom i
muzikom elegantno rešiti ono za šta je trebalo nekoliko strana
opisa. Ali film mora biti fluidan i mora držati pažnju od početka
do kraja. Niko nam ne zabranjuje da se na ista mesta vraćamo kako
želimo, ali neumesno je od nas to tražiti. Razlika je i u
slojevitosti. “Papir”, odnosno knjiga trpi više slojeva nego
film.
Dakle,
kako adaptirati? Kako zadržati teme i atmosferu iz knjige u filmu?
Kako se ograničiti u zamahu jer ne postoji limit na dužinu knjige,
ali film od pet sati niko razuman neće gledati? Kako odvojiti bitno
od nebitnog i na šta se fokusirati? Sve su ovo pitanja za Paula
Thomasa Andersona, ali mene muči jedno drugo. Kako onda opet iz
audio-vizuelnog sve vratiti u tekstualni format i uobličiti to kao
nekakav kritički prikaz i pritom odgovoriti na ono što čitaoca
zanima: valja li to čemu?
Mislim
da neće ići bez izvornog romana, a on je zanimljiv i koloritan, ali
i u načelu i u pojedinostima, slučajno ili namerno - nekoherentan.
Radnja je smešten u Los Angeles 1970. godine, zapakovan u
detektivsku misteriju, opterećen brojnim likovima i pod-zapletima,
uz neizbežnu ljubavnu priču, humor, satiru i ozbiljno socijalno
promišljanje, koliko se to može očekivati od osobenjaka Thomasa
Pynchona. Anderson zadržava većinu toga, pre svega napušenu
atmosferu, ali i misteriju (malo pojednostavljenu i blago očišćenu
od viška likova i pod-zapleta), kao i humor i satiru, a ljubavnu
priču, prema vlastitom priznanju, stavlja u centar kao osnovnu
motivaciju protagoniste Doca Sportella. Ozbiljni socijalni kontekst
se izgubio i, zapravo, neka mu je srećan put, jer bi takva zapažanja
iz romana napisanog 2009. godine bila validna koju deceniju ranije, a
u fikciji takve fore pomalo smrduckaju na pretencioznost i naknadnu
pamet.
Sa
odavanjem priče ne bih kvario ugođaj. Ali reći ću samo da imamo
živopisne, iako vidno iskonstruirane likove. Tu je napušeni
detektiv, hipik Larry “Doc” Sportello (Phoenix) koji živi na
plaži. Tu je i njegova bivša, nikad prežaljena ljubav Shasta Fay
Hepworth (Waterston), tipična femme fatale obučena u hippie žensku,
koja ili večito u nevolji ili donosi nevolju i koja je pokretač
misterije. Biće tu svega i svačega što možemo zamisliti u
modernom Los Angelesu, od bogatih i slavnih do bednih i prezrenih.
Biće tu čudnih advokata (Del Toro), napaljenih, naoko finih
tužiteljki (Witherspoon), bogataša koji muljaju sa zemljištem i
njihovih žena koje bi ih strpale u ludaru i pokupile im lovu,
blejača sa plaže, lanaca prostitucije, odbeglih kćeri, njihovih
opasnih očeva, starih ljigavaca, korumpiranih pandura. Jednog
agresivnog pandura po imenu Bigfoot (Brolin) koji mrzi hipike, krši
građanska prava i glaba slatkiše falusnih oblika. I jednog nestalog
muzičara (Wilson) koji možda i nije nestao. I crnih nacionalista i
belih supremacionista. I nečega što se zove Golden Fang, a što je
možda brod, možda azijski narko-kartel, možda shema koju zubari
koriste da bi radili na crno, a možda i sva tri odjednom. I,
naravno, odjeka Nixona, Vijetnama i Mansona u vidu militantnih grupa
za očuvanje javnog morala.
Ne
zvuči vam koherentno? I ne treba. Kao i vi, tako sam i ja tu i tamo
bivao izgubljen u dimu marihuane koju Doc puši kao što bi Humphrey
Bogart pušio cigarete. I Doc se povremen gubio u sledu događaja oko
sebe. Verujem i Pynchon u onome što je napisao. A Anderson se
svakako zabavljao radeći sa ovakvim materijalom i dozirajući koliko
je čega, kada i u kom obliku za naše oči i uši. U jednom segmentu
je čak i nadogradio izvorni materijal: uveo je naratora, odnosno
naratorku Sortilège (Newsom) za koju nismo sigurni postoji li još
negde osim u Docovoj glavi i to više kao neka njegova svest i savest
nego kao očekivani napušeni šum.
Ako
vam na pamet pada Big Lebowski braće Coen, na pravom ste
tragu. Ali daleko od toga da je to jedina referenca. Kombinacija
noir-sveta i hippie kolorita više liči na Altmanov The Long
Goodbye, imovinsko-političke peripetije podsećaju na Chinatown,
a pogled kroz prizmu psihoaktivnih supstanci na Fear and Loathing
in Las Vegas (i knjigu i film). Ima tu i drugih referenci,
književnih, filmskih, pa čak i biblijskih. I uklopljene su sjajno,
a njihovi efekti mogu biti i relaksirajuće humorni i ozbiljni.
Uostalom,
Paul Thomas Anderson je svoju karijeru gradio često pišući posvete
ili emulirajući stil drugih autora. Hard Eight stilom podseća
na Davida Mameta i njegove logorejične, a opet elokventne dijaloge u
statičnim scenama koje kao da su napisane za teatar. Boogie
Nights na Scorseseove “kafanske priče” i anegdote. Magnolia
na Altmana i njegove mozaike ljudskih sudbina. There Will Be Blood
na Kubricka. Anderson se pokazao kao autor koji je u stanju da
ispriča svoju priču koristeći možda tuđa, ali zato
najprimerenija sredstva. Njegov prethodni film The Master,
istina, nije direktno referirao na star(ij)e majstore, ali se i pored
zanimljive ideje i sjajnih glumačkih ostvarenja izgubio po putu.
U
Inherent Vice (ako vas zanima, u pitanju je inače pravni
termin koji označava sklonosti određenih predmeta zbog kojih se oni
ne mogu osigurati – npr. jaja će se razbiti, narkomani “overiti”,
kurve “pazariti” spolne bolesti, a čovek će se generalno
kvariti i korumpirati), Anderson se po prvi put odlučio da emulira
brojne autore i stvori svoje delo i pritom još jednom dokaže da mu
je izbor i rad sa glumcima svakako najjača strana. Uostalom, to je
opet i najprimereniji način za ovakav materijal. Međutim, postavlja
se pitanje je li se uopšte u tako što sa takvim, zeznutim
materijalom.
Inherent
Vice je primer relativno uspešno rešenog izazova koji je možda
bio uzaludan od samog početka. Zabavan je to film, posebno onima
koji vole noir štih, detektivske misterije i filmske i ine
reference. I dobro je adaptiran, napisan, odglumljen i režiran. Ali
opet je moguće postaviti legitimno pitanje: čemu sve to? Možda je
i Anderson toga bio svestan, pa je radio svejedno samo za svoj i naš
užitak. I to je sasvim u redu.
No comments:
Post a Comment