American Pastoral

kritika originalno objavljena u DOP-u

Sve je im’o, ništa im’o nije. Seymour “Šveđanin” Levov, protagonista romana magnum opusa Phillipa Rotha American Pastoral, isto kao Vasa Ladački, junak Balaševićeve balade isto nije bio s onom koju “vole”. Razlike su, pak, drastične: Amerika i američki san koji Roth preispituje su stvarne, za razliku od nostalgičnog imaginarijuma o Vojvodini Staroj za koji je Balašević sinonim, tako se Šveđanin nije propio, a osoba koju voli, a sa kojom nije, nije cura koju nije uspeo oženiti (jer je oženio onu koju je hteo, bez brige), nego njegova kćerka psihofizički izgubljena u generacijskom jazu i duhu vremena. Zajedničke su im, pak, nade i očekivanje njihovih sredina da će oni uspeti u životu ili se makar maknuti sa (relativnog) dna, bogatom ženidbom ili poštenim radom, to je već pitanje kulture, i to da su te nade su bile izneverene. Šveđanin je naš književni Vasa Ladački, a Rothovom naratoru / alter-egu Nathanu Zuckermanu on je bio njihov, jevrejski Kennedy iz Newarka.

Roth je veliki pisac osebujnog stila i mnoštva tema koje prožima čak i u svojim najkraćim delima, pa je stoga vrlo nezgodan za filmsko čitanje. Takođe, svojom veličinom i filozofičnošću, on će pravu ekranizaciju nagraditi, a onu slabu potopiti u zaborav mediokritetstva. American Pastoral je k tome još i posebno težak roman koji pokriva dugačak vremenski period i koji se dotiče brojnih istorijskih događaja, koji je pun refleksije, humora, unutarnjih ili makar izuzetno tihih spoznaja koje se teško prevode na platno.

Zbog nekolikih razloga je American Pastoral razapet na križ što se tiče kritike, ali glavna tri su neujednačena glumačka ostvarenja u kojima prednjači miscast Ewana McGregora za glavnu ulogu, McGregorova režija na autopilotu koja samo prolazi kroz tačke scenarija bez dinamičkih akcenata i scenario koji potpisuje televizijski i filmski iskusnjak John Romano (The Lincoln Lawyer, Intollerable Cruelty) za koji su mahom američki kritičari smatrali da je svojim pojednostavljenim pristupom potpuno promašio duh romana koji se krije u nijansama i bogatoj pod-tekstualnoj strukturi. Iako adaptacija koju potpisuje debitant u svojstvu reditelja Ewan McGregor koji je tu, uzgred, došao kao zamena za daleko iskusnijeg Phillipa Noycea ni u kom slučaju nije savršena kao recimo prošlogodišnji Indignation, ali nije zaslužila ovako loše kritike.

Prvo, Ewan McGregor kao glumac možda nije idealan izbor za Šveđanina, što zbog fizičkog izgleda koji odudara od onog opisanog u romanu, što zbog specifičnog akcenta koji se i ne trudi da pogodi i njegova uloga u ovom filmu nije jedna od onih za pamćenje pošto je on naprosto hladan i deluje polu-angažirano. Problem je u režiranju samog sebe za šta očito nema ni dara ni škole ni iskustva. A i generalno, režija nije nešto gde se McGregor snalazi kao na svom terenu, on režira korektno i koliko se da nevidljivo, više držeći ritam i tempo nego pazeći na dinamiku, ali reći da American Pastoral nema emotivnih trenutaka je u najmanju ruku neozbiljno, a možda i zlonamerno.

Srećom pa ostatak glumačkog sastava pokriva McGregorove propuste. Jennifer Connelly je sjajna u ulozi Šveđaninove žene Dawn u mnogim inkarnacijama, od lokalne lepotice, preko buržoaske žene-majke do rezignirane štićenice mentalne institucije i žene koja je nakon toga potpuno izmenila svoju pojavu i identitet. Ključnu ulogu kćeri Meredith igraju tri glumice u različitoj starosnoj dobi, od Ocean James u dobi od 8 godina, preko Hannahe Nordberg u pred-tinejdžerskoj dobi do Dakote Fanning u tinejdžerskoj i kasnijoj dobi. Ona je briljantna, snažna u svom odsustvu jednako kao i u prisustvu. Od epizodista, u nekom komičnom ključu sjajan je Peter Riegert kao Šveđaninov otac Lou, dok triler-zaplet pokreće Valorie Curry igrajući Ritu Cohen, radikalnu curu koja navodno poznaje Meredith. Kao i Rothov roman, i film ima narativni okvir u kojem pratimo Šveđaninovog brata Jerryja (Rupert Evans) i Zuckermana (David Strathairn) na godišnjici mature i Šveđaninovoj sahrani nekih 30 godina od glavnine radnje.

Takođe, scenario koji navodno zanemaruje ili nepristojno pojednostavljuje pojedine aspekte Rothovog romana ne samo da je legitiman, nego je i ispravan, možda čak i jedini mogući način da se izvrši transfer na medij filma. Na centralno pitanje Šveđaninove nesreće i propasti, Romano pokušava da odgovori kroz odnos oca i kćeri, odnosno kćeri i porodičnog okruženja. Kroz to se mogu iščitati i duh vremena od plemenitih, anti-ratnih i ljudsko-pravaških namera hippie pokreta do tamne senke koju su na to bacile radikalne frakcije sklone terorizmu, usput se hvatajući odgoja dece, odnosa do tržišta i radničkih prava i umerenosti, pristojnosti, humanosti i odgovornosti koje Šveđanin zastupa u odnosima sa gotovo svim likovima iz svog okruženja. Istorijski događaji poput rasno motiviranih nereda u Newarku (u Šveđaninovoj fabrici uglavnom rade Afroamerikanci), rata u Vijetnamu i terorističkih napada raznih levičarskih radikala vidimo u vešto umetnutim montažnim sekvencama sačinjenim od arhivskih snimaka.

Može li jedan film objasniti temeljnu redefiniciju američkog sna tokom 60-ih godina? Mogu li se promene u odnosima među ljudima i u odnosima ljudi do autoriteta i društva zbiti u nekih 100 minuta filma? Roth to uspeva u formatu romana i za to dobiva Pullitzera. Što se filmske adaptacije tiče, sama odluka da se u nju krene zahteva hrabrost. A u slučaju McGregorovog filma, izvedba je sasvim zadovoljavajuća.

Janis: Little Girl Blue

kritika originalno objavljena na monitoru

2015.

autor: Amy Berg

Nekako se pogodilo da je prošla godina u dokumentarnom filmu bila obeležena fenomenom “Kluba 27”, odnosno možda genijalnim muzičarima koji su umrli u tim godinama. Amy Asifa Kapadie, nagrađen Oscarom, i Cobain: Montage of Heck Bretta Morgena već su privukli pažnju publike i kritike, raspravljalo se o njihovom stilu, stavu i fokusu. Sada se klubu dokumentaraca o pripadnicima “Kluba 27” priključuje i Janis: Little Girl Blue cenjene autorice uglavnom provokativnih i istraživačkih dokumentarnih filmova Amy Berg.

Oko života, dela i smrti Janis Joplin nema mnogo nepoznanica i tu zapravo nema šta da se istražuje ili optužuje, što ne znači da nam Amy Berg neće nabaciti makar, u nekoliko rečenica diskretno pobacanih na različitim mestima po filmu, da je i Janis bila produkt svog vremena i da se i tu, a ne samo u njenom sklopu ličnosti, mogu naći uzroci njene smrti, ali i tuge, pa i muzičke relevantnosti. Janis Joplin je verbalizirala razne traume, kako lične, tako i socijalne, sa kojima je odrastala i kojima je bila svedok. Njenoj zvezdanoj slavi su prethodile godine otpadništva, kako po pitanju stavova (Janis je bila aktivistkinja za ljudska prava u sredini koja je naginjala KKK-u), tako i po pitanju toga da se nije uklapala u tada predominantnu viziju žene kao nežne i povučene, bez prave vrednosti bez svog muškarca.

Nezgrapna, muškobanjasta i ružnjikava devojčica, kasnije devojka bila je tužna, iz toga je crpela snagu koja ju je i dovela do pozicije zvezde, ali je i patila, čeznula da bude prihvaćena i voljena. Sa slavom se nosila odlično: druga su to vremena bila, ali su se trenuci slave završavali sa gašenjem reflektora, posle čega je Janis ostajala tužna i usamljena. Nekako razmišljam, da su Janis Joplin i Amy Winehouse živele u vremenu one druge, verovatno bi bile srećnije i možda bi živele duže. Droga i alkohol koji su im došli glave na jedan paradoksalan i nesrećan način možda ne bi bili toliki faktor u njihovom životu.

John Lennon se upitao u svom komentaru na smrt Janis Joplin zašto se muzičari drogiraju. Nije moguće da baš svi inkliniraju tome zato što su “loše seme”. Naravno, opijati su prisutni na sceni, “loše društvo” zna potegnuti naivnu osobu, ali Lennon nije imao to u mislima. Njega je zanimalo kakav je to svet u kojem kreativna osoba automatski teži sopstvenoj destrukciji. Janis je, kako čujemo od njenih savremenika, bila nesposobna da zanemaruje bol, svoj ili tuđ. Ona je nosila svoje nesigurnosti, ali i traume svih potlačenih, pa se drogom anestezirala. Navlačila se, skidala, razočaravala se, menjala partnere, menjala sastave i na kraju uvek ostajala sama.

Iza nje je ostala muzika. Njen glas pun emocija oblikovali su razni muzički uticaji, od country muzike, preko bluesa i soula do psihodeličnog rocka i taj glas i sada, 45 godina od njene smrti zvuči nezemaljski, fantastično i neponovljivo. Njene improvizacije sa vrištanjem i deranjem, kao i sa dugim monolozima usred peseme, često su bile efektne, a uvek iskrene.

Poznatu životnu i karijernu priču Janis Joplin Amy Ber pakuje u jedan vrlo klasičan, čak staromodan dokumentarac, oslanjajući se na poznate sastojke. Tako imamo i “talking heads” sagovornike, Janisine savremenike sa scene, prijateljicu iz detinjstva, mlađeg brata i sestru, arhivski materijal iz gostovanja na televiziji, sa nastupa i turneja (što malo baca senku sumnje na teorije o današnjoj “selfie” generaciji), pa čak i Janisina pisma roditeljima, prijateljima i ljudima sa kojima je bila u vezi koja čita Cat Power, alias Chan Marshall, takođe pevačica.

U tome se vidi pažnja koju je Amy Berg posvetila svom materijalu. “Pevački” glas Chan Marshall mnogo je nežniji i mekši od Janisinog, dok je kod onog “govornog” ta razlika jedva primetna, a Marshallova doprinosi tome savršeno skidajući pod-tonove južnjačkog akcenta koji su bili karakteristični za Janisin govor. Treba obratiti pažnju i na kadrove sa Festival Express turneje, odnosno poziciju kamere na početku i na kraju filma. Ti filigranski detalji oplemenjuju ceo film i zbog njih ne stičemo dojam da gledamo poznatu i odavno završenu priču, već priču koja se pred našim očima odvija ovde i sada.

Problem sa dokumentarcima generalno je što nakon svojih festivalskih turneja, uglavnom nisu dostupni publici dok se ne pojave na televiziji. Dobra vest je da Janis: Little Girl Blue upravo počinje svoj kino-život u Dokukinu KIC. Dakle, stari i mladi rockeri, navalite! Ovakva prilika se ne propušta.

Inherent Vice

kritika originalno objavljena na fak.hr

2014.

scenario i režija: Paul Thomas Anderson (po romanu Thomasa Pynchona)

uloge: Joaquin Phoenix, Josh Brolin, Owen Wilson, Katherine Waterston, Reese Witherspoon, Benicio Del Toro, Sasha Pieterse, Jena Malone, Eric Roberts, Maya Rudolph, Martin Short, Joanna Newsom, Jordan Christian Hearn, Serena Scott Thomas, Hong Chau, Michael Kenneth Williams, Martin Donovan, Peter McRobbie

Kako započeti kritiku filma koji je sav u dimu marihuane? Uzevši u obzir da je nastao po veoma popularnom romanu koji takođe baulja kroz dim marihuane i koji toliko meandrira da su hollywoodske njuške dugo tvrdile da ga je nemoguće adaptirati, možda je najbolje u toku pisanja kritike, kao i u toku gledanja filma doći u to difuzno, maglovito raspoloženje smanjene uračunljivosti. Opet, ne bih to savetovao, trava je nepredvidljiva i možete završiti u nekom sasvim drugom filmu.

Ne-adaptibilnost knjige Paul Thomas Anderson je uzeo kao izazov. Razlika u formatima i izražajnim sredstvima je ogromna. Literatura barata samo rečima, ali zato pruža mnogo veće slobode meandriranja, digresija, pod-teksta i konteksta, a jednom te istom delu knjige možemo se vraćati koliko god hoćemo. Film se, pored dijaloga, bavi i slikom i tonom, može se vizualizirati atmosfera, može se slikom, šumom i muzikom elegantno rešiti ono za šta je trebalo nekoliko strana opisa. Ali film mora biti fluidan i mora držati pažnju od početka do kraja. Niko nam ne zabranjuje da se na ista mesta vraćamo kako želimo, ali neumesno je od nas to tražiti. Razlika je i u slojevitosti. “Papir”, odnosno knjiga trpi više slojeva nego film. 

Dakle, kako adaptirati? Kako zadržati teme i atmosferu iz knjige u filmu? Kako se ograničiti u zamahu jer ne postoji limit na dužinu knjige, ali film od pet sati niko razuman neće gledati? Kako odvojiti bitno od nebitnog i na šta se fokusirati? Sve su ovo pitanja za Paula Thomasa Andersona, ali mene muči jedno drugo. Kako onda opet iz audio-vizuelnog sve vratiti u tekstualni format i uobličiti to kao nekakav kritički prikaz i pritom odgovoriti na ono što čitaoca zanima: valja li to čemu?

Mislim da neće ići bez izvornog romana, a on je zanimljiv i koloritan, ali i u načelu i u pojedinostima, slučajno ili namerno - nekoherentan. Radnja je smešten u Los Angeles 1970. godine, zapakovan u detektivsku misteriju, opterećen brojnim likovima i pod-zapletima, uz neizbežnu ljubavnu priču, humor, satiru i ozbiljno socijalno promišljanje, koliko se to može očekivati od osobenjaka Thomasa Pynchona. Anderson zadržava većinu toga, pre svega napušenu atmosferu, ali i misteriju (malo pojednostavljenu i blago očišćenu od viška likova i pod-zapleta), kao i humor i satiru, a ljubavnu priču, prema vlastitom priznanju, stavlja u centar kao osnovnu motivaciju protagoniste Doca Sportella. Ozbiljni socijalni kontekst se izgubio i, zapravo, neka mu je srećan put, jer bi takva zapažanja iz romana napisanog 2009. godine bila validna koju deceniju ranije, a u fikciji takve fore pomalo smrduckaju na pretencioznost i naknadnu pamet.

Sa odavanjem priče ne bih kvario ugođaj. Ali reći ću samo da imamo živopisne, iako vidno iskonstruirane likove. Tu je napušeni detektiv, hipik Larry “Doc” Sportello (Phoenix) koji živi na plaži. Tu je i njegova bivša, nikad prežaljena ljubav Shasta Fay Hepworth (Waterston), tipična femme fatale obučena u hippie žensku, koja ili večito u nevolji ili donosi nevolju i koja je pokretač misterije. Biće tu svega i svačega što možemo zamisliti u modernom Los Angelesu, od bogatih i slavnih do bednih i prezrenih. Biće tu čudnih advokata (Del Toro), napaljenih, naoko finih tužiteljki (Witherspoon), bogataša koji muljaju sa zemljištem i njihovih žena koje bi ih strpale u ludaru i pokupile im lovu, blejača sa plaže, lanaca prostitucije, odbeglih kćeri, njihovih opasnih očeva, starih ljigavaca, korumpiranih pandura. Jednog agresivnog pandura po imenu Bigfoot (Brolin) koji mrzi hipike, krši građanska prava i glaba slatkiše falusnih oblika. I jednog nestalog muzičara (Wilson) koji možda i nije nestao. I crnih nacionalista i belih supremacionista. I nečega što se zove Golden Fang, a što je možda brod, možda azijski narko-kartel, možda shema koju zubari koriste da bi radili na crno, a možda i sva tri odjednom. I, naravno, odjeka Nixona, Vijetnama i Mansona u vidu militantnih grupa za očuvanje javnog morala.

Ne zvuči vam koherentno? I ne treba. Kao i vi, tako sam i ja tu i tamo bivao izgubljen u dimu marihuane koju Doc puši kao što bi Humphrey Bogart pušio cigarete. I Doc se povremen gubio u sledu događaja oko sebe. Verujem i Pynchon u onome što je napisao. A Anderson se svakako zabavljao radeći sa ovakvim materijalom i dozirajući koliko je čega, kada i u kom obliku za naše oči i uši. U jednom segmentu je čak i nadogradio izvorni materijal: uveo je naratora, odnosno naratorku Sortilège (Newsom) za koju nismo sigurni postoji li još negde osim u Docovoj glavi i to više kao neka njegova svest i savest nego kao očekivani napušeni šum.

Ako vam na pamet pada Big Lebowski braće Coen, na pravom ste tragu. Ali daleko od toga da je to jedina referenca. Kombinacija noir-sveta i hippie kolorita više liči na Altmanov The Long Goodbye, imovinsko-političke peripetije podsećaju na Chinatown, a pogled kroz prizmu psihoaktivnih supstanci na Fear and Loathing in Las Vegas (i knjigu i film). Ima tu i drugih referenci, književnih, filmskih, pa čak i biblijskih. I uklopljene su sjajno, a njihovi efekti mogu biti i relaksirajuće humorni i ozbiljni.

Uostalom, Paul Thomas Anderson je svoju karijeru gradio često pišući posvete ili emulirajući stil drugih autora. Hard Eight stilom podseća na Davida Mameta i njegove logorejične, a opet elokventne dijaloge u statičnim scenama koje kao da su napisane za teatar. Boogie Nights na Scorseseove “kafanske priče” i anegdote. Magnolia na Altmana i njegove mozaike ljudskih sudbina. There Will Be Blood na Kubricka. Anderson se pokazao kao autor koji je u stanju da ispriča svoju priču koristeći možda tuđa, ali zato najprimerenija sredstva. Njegov prethodni film The Master, istina, nije direktno referirao na star(ij)e majstore, ali se i pored zanimljive ideje i sjajnih glumačkih ostvarenja izgubio po putu.

U Inherent Vice (ako vas zanima, u pitanju je inače pravni termin koji označava sklonosti određenih predmeta zbog kojih se oni ne mogu osigurati – npr. jaja će se razbiti, narkomani “overiti”, kurve “pazariti” spolne bolesti, a čovek će se generalno kvariti i korumpirati), Anderson se po prvi put odlučio da emulira brojne autore i stvori svoje delo i pritom još jednom dokaže da mu je izbor i rad sa glumcima svakako najjača strana. Uostalom, to je opet i najprimereniji način za ovakav materijal. Međutim, postavlja se pitanje je li se uopšte u tako što sa takvim, zeznutim materijalom.

Inherent Vice je primer relativno uspešno rešenog izazova koji je možda bio uzaludan od samog početka. Zabavan je to film, posebno onima koji vole noir štih, detektivske misterije i filmske i ine reference. I dobro je adaptiran, napisan, odglumljen i režiran. Ali opet je moguće postaviti legitimno pitanje: čemu sve to? Možda je i Anderson toga bio svestan, pa je radio svejedno samo za svoj i naš užitak. I to je sasvim u redu.

Crystal Fairy

2013.

scenario i režija: Sebastian Silva

uloge: Michael Cera, Gaby Hoffmann, Juan Andres Silva, Jose Miguel Silva, Augustin Silva

Sebastian Silva je čileanski reditelj sa više nego solidnim uspehom na domaćem (i latinoameričkom) terenu, sa željom da se domogne „velike lige“, Hollywooda. Od svojih filmova često pravi porodični biznis, njegov brat Augustin se pojavljuje u skoro svakom njegovom filmu, a sestra Valentina radi na scenografiji. U Crystal Fairy imamo priliku da upoznamo još dva brata, Juana Andresa i Jose Miguela. Čileanska postava je pojačana za dvoje poznatih američkih glumaca, zvezdu u usponu Michaela Ceru, koji je prestario uloge smotanih tinejdžera, pa figurira kao typecast za šupčinu koju prosto želite udariti, i Gaby Hoffmann, bivšu dečiju zvezdu koja se vraća na ekrane kao sigurna u svoj ružnjikavi šarm. Crystal Fairy je nastao kao komorni, intimni side-project dok je Silva imao probleme sa pribavljanjem novca za svoj veći film Magic Magic, generalno zaboravljivi eksploatacijski teen trilerčić sa Michaelom Cerom u jednoj od uloga.

Indie, verite i shaky-cam estetika je prisutna od početka ovog road movie-a, koji počinje sa žurkom na kojoj vise američki turista Jamie (Cera) i njegov čileanski drugar (Juan Andres). Dok raspravljaju o kvalitetu čileanske trave i svojoj planiranoj ekskurziji na sever zemlje, da bi, inspirisani Huxleyem, popili sok od San Pedro kaktusa i otvorili vrata percepcije, vide žensku koja se gubi na plesnom podijumu. U nameri da je „spasi od sramote“, Jamie se upušta u konverzaciju s njom i poziva je da se pridruži ekipi za izlet, nadajući se da će sirotica koja se predstavlja kao Crystal Fairy (Hoffmann) do sutra zaboraviti na poziv. Kada Crystal nazove Jamieja da mu kaže da je već na putu, Jamie se nađe u nebranom grožđu...

Ovaj road movie drži trojicu normalnih, urbanih i simpatičnih čileanskih burazera u sendviču između dve potpuno grozne persone. Jamie je seronja, čovek koji će dovesti dve prostitutke u svoj stan samo da bi ih ugnjavio sa govnarskim pričama, čovek kome nikad ništa nije po volji ukoliko to nije sam predložio, a kad nešto hoće, hoće to odmah i sad. Crystal je jednako iritantna pozitivna hipička, koja lupeta o kristalima, karmi i veganskoj ishrani, kojoj nije frka da se skine do gole kože (i dlaka na mestima na kojima iste ne bi smele biti u XXI veku) u sobi punoj muškaraca kojima će to biti neprijatno, koja insistira na svojim yoga healing ritualima i isforsiranoj iskrenosti. Ispod fasada tih dveju persona možda se kriju nesigurne, možda čak i pristojne osobe, a na nama je da otkrijemo to do kraja filma.

Radnja se svodi na izlet, nevolje oko nabavljanja kaktusa, kuvanje istog na plaži, i meskalinski trip koji je zanimljiv i što bi se reklo tripozan, ali nije baš huxleyanski, nego više liči na konvencionalno omladinsko rekreativno drogiranje. (Ono kao odete sa ekipom u šumu, na plažu, u pećinu, na planinu da pecate, lovite, da se malo opijate, da pušite travu, gutate tripove, jedete lude gljive, klasika sve u svemu.) Ipak, to će možda Jamieja zvanog Pollo (pile na španskom, jasna asocijacija na Cerinu novu on-screan personu mršavog, ali kočopernog petlića) i Crystal Hairy (umesto Fairy) naterati da se malo opuste i skinu maske koje nose za preseravanje.

U poenti filma stoji veoma očekivana, poprilično banalna „mudrost“, negde na nivou Silent Boba, što je sasvim pristojno za jedan filmčić o drogiranoj omladini. Neke druge poente i poruke bi zvučale kao popovanje i matoransko kenjanje. Reditelj Silva čini pametno sa tim što se distancira od svojih likova i sa sigurne udaljenosti posmatra njihovu grupnu dinamiku. To što je nešto pametno i razumno, ne znači da je pravo, pa ovom filmu ponekad nedostaje hrabrosti i stava.

Dvoje likova, i pored umesne režije i dobre glume opet ostaju nekako napola definisani, napola životni. Problem je u tome što se film već u scenariju fokusira na njihovi međusobnu dinamiku i ne istražuje teme koje su natuknute, recimo Jamiejev kultur-rasizam ili Crystalinu dvoličnost i tvrdičluk.

Centralna tema filma, sukob dveju tako različitih, a tako sličnih ličnosti, je sjajno obrađena spuštanjem istih na dva od nekoliko stereotipa američkih turista. Čini se ovih zadnjih godina da su američki turisti sveprisutni i da ih je teško izbeći, a dobar broj njih su ili razmažene egocentrične seronje ili ljudi bez filtera za prikladno i neprikladno ponašanje, i pored jednih i pored drugih ljudima je malo neprijatno. Naravno, ima i drugačijih američkih turista i putnika-namernika, ali to za ovaj film nije bitno. Čileanci koje svedoče ping-pong između dvoje iritantnih Amerikanaca su suviše pasivni i opušteni, sa poznatim stavom „mi smo ovde samo zbog plaže i droge“, i iako imaju nešto karakteristika (onako, by the way), nisu dovoljno životni i previše su pasivni.

Crystal Fairy je zato polovičan film, sa prevelikim ambicijama i nedovoljno veštom realizacijom, pa na kraju ispada pomalo besmislen, mladalački „feel good“ road movie. Njegova mudrost uopšte nije mudrost, i da se tumačiti u „sedi, opusti se“ ključu. Ipak, kao zajebancija je više nego pristojan, zabavan i opuštajući. Kao druženje sa blesavim turistima u vašem gradu.