Mamula / Nymph

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2014.

režija: Milan Todorović

scenario: Marko Backović, Milan Konjević, Barry Keating

uloge: Kristina Klebe, Natalie Burn, Dragan Mićanović, Miki Krstović, Franco Nero, Slobodan Stefanović, Sofija Rajović

Ako ćemo objektivno, ovakvi filmovi ne valjaju ništa. Kao umetnička dela, to jest. Međutim, Mamula kao uostalom nijedan trash horor, nema nikakvih pretenzija da bude umetničko delo. Ne, to je čista zabava snimljena sa dosta entuzijazma, poznavanja pravila žanra i sa nevelikim finansijskim sredstvima i kroz te okolnosti treba procenjivati i ocenjivati. Više od svega, treba imati u vidu da je ovaj film proizvod jedne kinematografije koja ne ceni žanr (o trashu da i ne govorimo) i da se u velikoj meri može smatrati pionirskim pokušajem.

Nakon prve, klasične “slasher” scene koja će stranoj publici poslužiti kao “teaser”, a domaćoj kao lagani “spoiler” (ipak se o filmu dosta brbljalo u određenim krugovima), kao i uvodne špice propraćene namerno odurnom jeftinom “muzikom za plažu”, polako ulazimo u priču. Dve Amerikanke, Kelly (Klebe) i Lucy (Burn), dolaze u Crnu Goru u posetu svom kolegi sa studija. Lucy sa njim ima nekakvu pred-istoriju i gaji nade koje će ubrzo biti razvejane. Kolega Alex (Stefanović), naime, planira venčanje sa Yasmine (Rajović). Međutim, kada su već tu na Mediteranu, okružene “divljom lepotom”, Amerikanke će se potruditi da to iskoriste, provedu se i pogledaju (pofotkaju) što je moguće više lepih prizora. Kada u kombinaciju uđe i Yasminin prijatelj Boban (Mićanović) i predloži izlet na Mamulu, otok sa napuštenom tvrđavom koja je u II svetskom ratu služila kao zatvor, ekipa će to prihvatiti uprkos upozorenjima “starog ribara” i lokalnog čudaka (Nero)...

Koga ne smori ovaj uvodni zaplet iz tele-novele, biće prijatno iznenađen razvojem događaja. Na scenu prvo stupa klasični “slasher” u kojem ludak (Krstović) juri turiste po zanimljivoj lokaciji tvrđave i njenih podzemnih hodnika, a onda kasnije i “creature feature” sa naslovnom morskom nimfom, sirenom iz grčke mitologije. Kod “creature featurea” iz egzotičnih kinematografija, a Srbija je po pitanju žanra svakako egzotična, treba biti jako oprezan, pošto efekti dosta često znaju biti ispod svakog nivoa profesionalnosti. Ovde to nije problem, pošto su maska, šminka i efekti povereni proverenom majstoru Miroslavu Lakobriji i on je svoj posao junački odradio. Sirena izgleda profesionalno, a reditelj Todorović to pametno i ispravno koristi da joj daje sasvim pristojnu minutažu.

Problem, međutim, nastaje na nivou priče: Mamula ponekad skreće u površnu simboliku i mudrovanje, sa veoma proizvoljnim referencama na Moby Dick i sa ničim izazvanim i stranoj publici nerazumljivim  ubacivanjem konteksta politički podeljenog društva. Najslabija karika u filmu je Franco Nero, ali ne svojom krivicom, on svog starog pomorca igra sasvim solidno i uverljivo, koliko krivicom scenarista koji su ga “natovarili” sa dugačkim, teškim monolozima u svrhu dodatnog objašnjavanja već jasnih stvari. Takođe, uvodna priča iz tele-novele je čisti višak jer kasnije u filmu ne vodi nikuda i samo zauzima vreme koje je moglo biti utrošeno na pametniji način i sa korištenjem konteksta koji se već vezuje za otok Mamulu i tvrđavu na njoj, izvrnutog u smeru nepatvorenog trasha.

Mamula igra na kartu svoje egzotike i neobičnosti u datoj situaciji i to pravilno čini. Da film kojim slučajem dolazi iz Amerike ili neke druge zemlje sa tradicijom žanra, bio bi to jedan od onih filmova koji prolaze ispod radara ili koji se gledaju i momentalno zaborave. Ovako, Mamula dobija na važnosti kao primer visoko profesionalnog trash filma, a Milan Todorović postaje sinonim za trash autora.

Crystal Fairy

2013.

scenario i režija: Sebastian Silva

uloge: Michael Cera, Gaby Hoffmann, Juan Andres Silva, Jose Miguel Silva, Augustin Silva

Sebastian Silva je čileanski reditelj sa više nego solidnim uspehom na domaćem (i latinoameričkom) terenu, sa željom da se domogne „velike lige“, Hollywooda. Od svojih filmova često pravi porodični biznis, njegov brat Augustin se pojavljuje u skoro svakom njegovom filmu, a sestra Valentina radi na scenografiji. U Crystal Fairy imamo priliku da upoznamo još dva brata, Juana Andresa i Jose Miguela. Čileanska postava je pojačana za dvoje poznatih američkih glumaca, zvezdu u usponu Michaela Ceru, koji je prestario uloge smotanih tinejdžera, pa figurira kao typecast za šupčinu koju prosto želite udariti, i Gaby Hoffmann, bivšu dečiju zvezdu koja se vraća na ekrane kao sigurna u svoj ružnjikavi šarm. Crystal Fairy je nastao kao komorni, intimni side-project dok je Silva imao probleme sa pribavljanjem novca za svoj veći film Magic Magic, generalno zaboravljivi eksploatacijski teen trilerčić sa Michaelom Cerom u jednoj od uloga.

Indie, verite i shaky-cam estetika je prisutna od početka ovog road movie-a, koji počinje sa žurkom na kojoj vise američki turista Jamie (Cera) i njegov čileanski drugar (Juan Andres). Dok raspravljaju o kvalitetu čileanske trave i svojoj planiranoj ekskurziji na sever zemlje, da bi, inspirisani Huxleyem, popili sok od San Pedro kaktusa i otvorili vrata percepcije, vide žensku koja se gubi na plesnom podijumu. U nameri da je „spasi od sramote“, Jamie se upušta u konverzaciju s njom i poziva je da se pridruži ekipi za izlet, nadajući se da će sirotica koja se predstavlja kao Crystal Fairy (Hoffmann) do sutra zaboraviti na poziv. Kada Crystal nazove Jamieja da mu kaže da je već na putu, Jamie se nađe u nebranom grožđu...

Ovaj road movie drži trojicu normalnih, urbanih i simpatičnih čileanskih burazera u sendviču između dve potpuno grozne persone. Jamie je seronja, čovek koji će dovesti dve prostitutke u svoj stan samo da bi ih ugnjavio sa govnarskim pričama, čovek kome nikad ništa nije po volji ukoliko to nije sam predložio, a kad nešto hoće, hoće to odmah i sad. Crystal je jednako iritantna pozitivna hipička, koja lupeta o kristalima, karmi i veganskoj ishrani, kojoj nije frka da se skine do gole kože (i dlaka na mestima na kojima iste ne bi smele biti u XXI veku) u sobi punoj muškaraca kojima će to biti neprijatno, koja insistira na svojim yoga healing ritualima i isforsiranoj iskrenosti. Ispod fasada tih dveju persona možda se kriju nesigurne, možda čak i pristojne osobe, a na nama je da otkrijemo to do kraja filma.

Radnja se svodi na izlet, nevolje oko nabavljanja kaktusa, kuvanje istog na plaži, i meskalinski trip koji je zanimljiv i što bi se reklo tripozan, ali nije baš huxleyanski, nego više liči na konvencionalno omladinsko rekreativno drogiranje. (Ono kao odete sa ekipom u šumu, na plažu, u pećinu, na planinu da pecate, lovite, da se malo opijate, da pušite travu, gutate tripove, jedete lude gljive, klasika sve u svemu.) Ipak, to će možda Jamieja zvanog Pollo (pile na španskom, jasna asocijacija na Cerinu novu on-screan personu mršavog, ali kočopernog petlića) i Crystal Hairy (umesto Fairy) naterati da se malo opuste i skinu maske koje nose za preseravanje.

U poenti filma stoji veoma očekivana, poprilično banalna „mudrost“, negde na nivou Silent Boba, što je sasvim pristojno za jedan filmčić o drogiranoj omladini. Neke druge poente i poruke bi zvučale kao popovanje i matoransko kenjanje. Reditelj Silva čini pametno sa tim što se distancira od svojih likova i sa sigurne udaljenosti posmatra njihovu grupnu dinamiku. To što je nešto pametno i razumno, ne znači da je pravo, pa ovom filmu ponekad nedostaje hrabrosti i stava.

Dvoje likova, i pored umesne režije i dobre glume opet ostaju nekako napola definisani, napola životni. Problem je u tome što se film već u scenariju fokusira na njihovi međusobnu dinamiku i ne istražuje teme koje su natuknute, recimo Jamiejev kultur-rasizam ili Crystalinu dvoličnost i tvrdičluk.

Centralna tema filma, sukob dveju tako različitih, a tako sličnih ličnosti, je sjajno obrađena spuštanjem istih na dva od nekoliko stereotipa američkih turista. Čini se ovih zadnjih godina da su američki turisti sveprisutni i da ih je teško izbeći, a dobar broj njih su ili razmažene egocentrične seronje ili ljudi bez filtera za prikladno i neprikladno ponašanje, i pored jednih i pored drugih ljudima je malo neprijatno. Naravno, ima i drugačijih američkih turista i putnika-namernika, ali to za ovaj film nije bitno. Čileanci koje svedoče ping-pong između dvoje iritantnih Amerikanaca su suviše pasivni i opušteni, sa poznatim stavom „mi smo ovde samo zbog plaže i droge“, i iako imaju nešto karakteristika (onako, by the way), nisu dovoljno životni i previše su pasivni.

Crystal Fairy je zato polovičan film, sa prevelikim ambicijama i nedovoljno veštom realizacijom, pa na kraju ispada pomalo besmislen, mladalački „feel good“ road movie. Njegova mudrost uopšte nije mudrost, i da se tumačiti u „sedi, opusti se“ ključu. Ipak, kao zajebancija je više nego pristojan, zabavan i opuštajući. Kao druženje sa blesavim turistima u vašem gradu.