Mali Budo / Little Buddho

2014.

režija: Danilo Bećković

scenario: Dimitrije Vojnov, Danilo Bećković

uloge: Petar Strugar, Sergej Trifunović, Tihomir Stanić, Petar Božović, Slobodan Ćustić, Milorad Kapor, Stefan Bundalo, Hristina Popović, Aleksandra Janković, Marko Kon, Jelena Rakočević

Iskreno, nemam neko naročito mišljenje o srpskoj kinematografiji novijeg datuma. Mislim, svaka čast za entuzijazam i naporan rad na pronalaženju sredstava, svaka čast na nagradama, svaka čast i na prodatim ulaznicama. Živimo u grozna vremena, kultura je prva žrtva finansijskih rezova, a film u okviru nje prvi fasuje. Imam blagi utisak da je tako u većini malih kinematografija, ako je za utehu.

Pa ipak, da li to znači da ću imati veću toleranciju za nešto što je manje kvalitetno samo zato što je snimljeno u težim uslovima, zato što je domaće, zato što je to možda radio neki moj poznanik? Da li ćemo svi kao publika gutati koješta da bismo podržali domaću scenu? Moj odgovor je: „Ne, hvala“, što važi za Setha McFarlana, važi i za Danila Bećkovića, što važi za Messija, važi i za Sašu Ilića, ako me razumete. Mladost sam proveo „podržavajući scenu“, odlazeći na loše svirke, slušajući krš sastave na krš opremi i pijući krš pivo dok je neki baja zadovoljno trljao ruke zahvaljujući meni i mojim naivnim drugarima, pazio na osećanja ljudi sa kojima sam popio dva piva i razmenio dve nesuvisle rečenice i nisam im spočitavao loše svirke i muzičko neznanje.

Čemu ovakav uvod? Zato što je Mali Budo jednostavno loš film, prvoloptaški, uvredljiv, nevešt, kalkulantski. To bih rekao rođenom bratu da ga je radio, školskom drugu ili nepoznatom čoveku na ulici. Nema ljutnje. Uostalom, film čiju popularnost može da zezne jedan blog i ne zaslužuje svoju publiku. A Mali Budo, da li zbog jakog marketinga, da li zato što pogađa ukus mase koja je možda u međuvremenu i spustila svoje kriterije, ima itekako mnogo publike, barem u Srbiji.

U pitanju je, recimo to tako, populistička komedija za najšire narodne mase i pomak je da u njoj niko nije prdnuo, dok tuče i padanja još i ima. Meta su svačiji omiljeni ili omraženi Crnogorci u Beogradu (prevedeno na hrvatski, Hercegovci u Zagrebu), a lajtmotivi su standardni: klanovska povezanost, prostakluk, hvalisanje o hrabrosti, poštenju, čojstvu i junaštvu istovremeno sa zabadanjem noža u leđa, lenjost, glupost i kriminal. Legitimitet se opravdava time što je autor i sam Crnogorac, beogradski ili crnogorski, svejedno, a i narod, brate, to traži – kap veselja i da se nasmejemo nekome ko je gluplji, bedniji i pokvareniji od nas, ko god mi ili taj neko bili.

Naslovni junak Budo (Strugar) je predstavnik podgoričke „zlatne mladeži“, otac mu je nesposobni pijani (i bogati) hirurg koji je ujebao operaciju jednog Budinog druga, čiji je otac (Božović) uticajni mafijaš, koji se zaklinje na krvnu osvetu. Budo se pod pretnjom sklanja u Beograd kod očevog prijatelja (Stanić) i njegovog prijatelja, inspektora Miša Kujovića (Trifunović), a jure ga mafijaševi sinovci Pero i Brajan (ne zajebavam se, to ime se izgleda zaista daje deci u Crnoj Gori).

E, sad, mali Budo možda nije tako mali, ali je totalni retard, na nivou likova koje tumači Adam Sandler. To nije simpatično ni u hollywoodskoj, a još manje u domaćoj verziji. Dok se odvija nešto što bismo mogli nazvati triler-pričom, Mali Budo je još i gledljiv film, na granici toga da ga se pohvali za žanrovski pristup u kinematografiji opterećenoj autorstvom. Sekunde kad triler ustupa mesto komediji (PR roboti bi rekli provokativnoj, ja bih rekao uvredljivoj i glupavoj), i ono malo strukture odlazi ravno u majčinu. Savet iz Tropic Thundera, „you never go full retarded“, ovde bi itekako imao smisla. Od toga nema povratka.

Najgore od svega, apsolutno sve u filmu liči na kalkulanstvo i udara na prvu loptu. Tu je nešto malo reklamiranja Beograda kao grada zabave, tu je uvaljivanje muzičara Marka Kona u nekakvu ulogu viška bez ikakvog opravdanja, tu je pešačka režija i scenario koji ispaljuje foru za forom, od kojih tek neka pogađa metu. Petar Strugar (Moša iz Montevidea, još jedne domaće limunadice) možda i nije loš glumac, ali nije ni čudotvorac, malog Budu ne može ništa da izvuče. Sergej Trifunović upada u manirizam i preteruje, Petar Božović je odličan, ali ima tri scene sa replikama, tako da je slaba uteha. Slično važi i za Ćustića.

Dobro, tupost filma, njegova formuličnost i lenjost su sasvim dovljna diskvalifikaciona mana. Probajte da na to dodate uvredljivost. Dobro, Crnogorci su predstavljeni kao bilmezi iz viceva. To nije naročito filmski duhovito, ali su barem autori imali dovoljno mozga da ograniče milje na isključivo crnogorski i terazijsko-crnogorski i da film ne potpiruje antagonizme između Crnogoraca i Srbijanaca. Druga tačka uvredljivosti je nepatvorena mizoginija: u filmu vidimo samo tri žene, jedna je podgorička sponzoruša, jedna je beogradska prostitutka (poštena), a treća je učiteljica, prostitutka, ucenjivačica i seksualni devijant. Zaista ne znam kome to može biti smešno.

Par fora su slaba uteha. Pokušaj problematizacije Golog Otoka i „lifestyle“ razlika između Beograda i Podgorice malo popravlja utisak, ali to je minimalno. Da stvar bude žalosna, autorskom i producentskom timu to uopšte ne smeta. Ovo je nešto što se naziva repertoarskim filmom, a poruka koju nam uvaljuje naša filmska manufaktura je jasan: to možda ništa ne valja, vređa inteligenciju i proizvodi transfer neprijatnosti, ali publika bi i svoju zadnjicu dala za malo smeha. Ja kažem: „Zajebi“.

Mamula / Nymph

tekst originalno objavljen na: www.fak.hr

2014.

režija: Milan Todorović

scenario: Marko Backović, Milan Konjević, Barry Keating

uloge: Kristina Klebe, Natalie Burn, Dragan Mićanović, Miki Krstović, Franco Nero, Slobodan Stefanović, Sofija Rajović

Ako ćemo objektivno, ovakvi filmovi ne valjaju ništa. Kao umetnička dela, to jest. Međutim, Mamula kao uostalom nijedan trash horor, nema nikakvih pretenzija da bude umetničko delo. Ne, to je čista zabava snimljena sa dosta entuzijazma, poznavanja pravila žanra i sa nevelikim finansijskim sredstvima i kroz te okolnosti treba procenjivati i ocenjivati. Više od svega, treba imati u vidu da je ovaj film proizvod jedne kinematografije koja ne ceni žanr (o trashu da i ne govorimo) i da se u velikoj meri može smatrati pionirskim pokušajem.

Nakon prve, klasične “slasher” scene koja će stranoj publici poslužiti kao “teaser”, a domaćoj kao lagani “spoiler” (ipak se o filmu dosta brbljalo u određenim krugovima), kao i uvodne špice propraćene namerno odurnom jeftinom “muzikom za plažu”, polako ulazimo u priču. Dve Amerikanke, Kelly (Klebe) i Lucy (Burn), dolaze u Crnu Goru u posetu svom kolegi sa studija. Lucy sa njim ima nekakvu pred-istoriju i gaji nade koje će ubrzo biti razvejane. Kolega Alex (Stefanović), naime, planira venčanje sa Yasmine (Rajović). Međutim, kada su već tu na Mediteranu, okružene “divljom lepotom”, Amerikanke će se potruditi da to iskoriste, provedu se i pogledaju (pofotkaju) što je moguće više lepih prizora. Kada u kombinaciju uđe i Yasminin prijatelj Boban (Mićanović) i predloži izlet na Mamulu, otok sa napuštenom tvrđavom koja je u II svetskom ratu služila kao zatvor, ekipa će to prihvatiti uprkos upozorenjima “starog ribara” i lokalnog čudaka (Nero)...

Koga ne smori ovaj uvodni zaplet iz tele-novele, biće prijatno iznenađen razvojem događaja. Na scenu prvo stupa klasični “slasher” u kojem ludak (Krstović) juri turiste po zanimljivoj lokaciji tvrđave i njenih podzemnih hodnika, a onda kasnije i “creature feature” sa naslovnom morskom nimfom, sirenom iz grčke mitologije. Kod “creature featurea” iz egzotičnih kinematografija, a Srbija je po pitanju žanra svakako egzotična, treba biti jako oprezan, pošto efekti dosta često znaju biti ispod svakog nivoa profesionalnosti. Ovde to nije problem, pošto su maska, šminka i efekti povereni proverenom majstoru Miroslavu Lakobriji i on je svoj posao junački odradio. Sirena izgleda profesionalno, a reditelj Todorović to pametno i ispravno koristi da joj daje sasvim pristojnu minutažu.

Problem, međutim, nastaje na nivou priče: Mamula ponekad skreće u površnu simboliku i mudrovanje, sa veoma proizvoljnim referencama na Moby Dick i sa ničim izazvanim i stranoj publici nerazumljivim  ubacivanjem konteksta politički podeljenog društva. Najslabija karika u filmu je Franco Nero, ali ne svojom krivicom, on svog starog pomorca igra sasvim solidno i uverljivo, koliko krivicom scenarista koji su ga “natovarili” sa dugačkim, teškim monolozima u svrhu dodatnog objašnjavanja već jasnih stvari. Takođe, uvodna priča iz tele-novele je čisti višak jer kasnije u filmu ne vodi nikuda i samo zauzima vreme koje je moglo biti utrošeno na pametniji način i sa korištenjem konteksta koji se već vezuje za otok Mamulu i tvrđavu na njoj, izvrnutog u smeru nepatvorenog trasha.

Mamula igra na kartu svoje egzotike i neobičnosti u datoj situaciji i to pravilno čini. Da film kojim slučajem dolazi iz Amerike ili neke druge zemlje sa tradicijom žanra, bio bi to jedan od onih filmova koji prolaze ispod radara ili koji se gledaju i momentalno zaborave. Ovako, Mamula dobija na važnosti kao primer visoko profesionalnog trash filma, a Milan Todorović postaje sinonim za trash autora.