kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Iako je najpoznatiji kao dokumentarista, ukrajinski filmski autor Sergej Loznica snima i igrane filmove. Njegov izbor tema se najčešće, ali ne ekskluzivno, vrti oko sovjetskih nepočinstava i nasleđa koje se ogleda i u sadašnjem trenutku, posebno u svetlu rusko-ukrajinskih odnosa, ali i unutrašnjih relacija u obe zemlje. Lozničin naj noviji igrani film Two Prosecutors, nastao u koprodukciji šest evropskih zemalja, premijerno je prikazan u glavnom takmičarskom programu Kana, da bi se posle uputio na turneju koja je uključivala i Karlove Vari i Palić.
Brajansk, Rusija, Sovjetski Savez, 1937. godine. Staljinističke čistke su na vrhuncu, zatvori pretrpani političkim zatvorenicima, tretman njih je izuzetno nehuman. Kako se praktično sve odvija u tajnosti i mimo zakona, njihova pisma u „spoljni svet“, pa makar i samom Staljinu, po nalogu upravnika zatvora se spaljuju. Sa sekvencom u kojoj jedan stariji zatvorenik spaljuje pisma film i počinje.
Jedno od tih pisama iz punog teškog džaka preživljava i postaje nepokretni pokretač radnje. Njega je napisao Stepanjak, politički zatvorenik iz „specijalnog“ bloka, krvlju i na tvrdom kartonu. Pismo će prizvati mladog inspektora u tužilaštvu, Kornjeva (Aleksandar Kuznjecov), zaduženog da procesi protiču po zakonu, da ga poseti i ispita na šta bi u tretmanu on imao da se požali. Da bi do njega došao, mora da prođe preko nekoliko instanci gde odluke donose pripadnici tajne policije NKVD, oni ga tretiraju kao naivca i pokušavaju da ga spreče u naumu.
Međutim, sada izmučeni i gotovo na samrti Stepanjak (Aleksandar Filipenko) bio je tužilac u Brajansku i profesor mladom tužiocu tokom studija i inspirisao ga da bude pošten boljševik. Zatvorenik ima prilično validnu teoriju da su karijeristi iz NKVD-a preuzeli „revolucionarnu pravdu“ i da trenutno „čiste“ stare partijce po lažnim optužnicama.
Gotovo naivno, stari tužilac koji više nema šta da izgubi, šalje mladog u Moskvu da dospe do nekog visoko pozicioniranog u Centralnom Komitetu. Međutim, verujući u pravdu i institucije, Kornjev želi da dobije vanrednu audijenciju kod glavnog državnog tužioca Višinskog (Anatolij Belij). Koliko tako nešto može uticati u državi kojom vlada paranoja, a komanduju razbojnici?
Lozničin režijski postupak je rigidan kao što je to bio period vremena u kojem je radnja smeštena: slika je u Akademijinom 4:3 formatu, a boje su isprane i gravitiraju memljivim smeđe-sivima. Kadrovi su dugi i statični, fantastično komponovani od strane direktora fotografije Olega Mutua koji kroz njih plastično prikazuje svu „neveselost“ sovjetskog života, od zatvora, preko vagona treće klase, pa do čekaonica u partijskim zgradama.
Ali, u tim dugim scenama i sekvencama gde dosta vremena otpada na čekanje (sasvim logično, takav je bio tretman ljudi koji su hteli nešto pošteno i po zakonu, a nisu imali formalnu moć u svojim rukama) glavna stvar su dijalozi. A oni su mračni, cinični, ali čak mogu biti duhoviti kada ih se sluša s razumevanjem, odnosno s poznavanjam i shvatanjem govora u pasivno-agresivnim ili otvoreno pretećim šiframa. Već kroz način obraćanja mogu se osetiti odnosi moći, što formalni, što stvarni, kao i generalni sovjetski način života i tamošnji proklamovani ideali kada se primene u svakodnevnoj praksi.
Iako se mogu prepoznati uticaji iz literature, od ruskih (i ukrajinskih) klasika kao što su Gogolj sa svojim satiričnim realizmom ili Dostojevski sa psihologizacijom, preko Kafke do „samizdat“ disidentske literature. Potonje nikako ne treba da čudi, budući da je autor izvornog predloška disidentski pisac Georgi Demidov koji je prošao politički progon, logore i gulage.
Two Prosecutors ni u kojem slučaju nije lagan i prijatan film. Nijedan Lozničin ikada to nije bio. Ali takav šamar realnosti koji nas mori dok ga gledamo, a i kasnije kada ga se setimo, nam je ponekad potreban. Ovaj film dokazuje da je nagrada za životno delo Aleksandar Lifka na Paliću otišla u prave ruke, jer Sergej Loznica je zaista jedan od najvećih autora trenutno.
No comments:
Post a Comment