kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Mnogi su se pitali gde je Nikola Ležaić nestao nakon uspeha s revolucionarnim dugometražnim prvencem Tilva Roš (2010) u kojem je spojio naturščike, supkulturu, socijalu i art u dubokoj, deindustrijalizovanoj provinciji Bora. Makar deo odgovora ćemo dobiti u njegovom novom dugometražnom filmu Kako je ovde tako zeleno koji se nakon svetske premijere u sekciji Proksima na filmskom festivalu u Karlovim Varima uputio na regionalnu premijeru u Puli.
Kako je ovde sve tako zeleno je, naime, polu-autobiografski i još više od toga introspektivni film. Reditelj Nikola (Filip Đurić) već dugo nije snimio film jer nikako da dobije sredstva za svoj sledeći ekstremno ambiciozni projekat, ali sasvim dobro zarađuje snimajući reklame. Taj posao ga, međutim, ne ispunjava, pa izlaz nalazi u ispunjavanju fantazije da kupi stari kamper kojim će sa svojom suprugom Aleksandrom (Milica Gojković) i ćerkom koju očekuju putovati okolo.
Pre toga, međutim, Nikola mora na jedan drugi put s nekim drugim društvom i nekim drugim povodom. Put ga vodi u zavičaj njegovih predaka, selo Djeverske kod Kistanja u dalmatinskom zaleđu, društvo su mu otac Mirko (Izudin Bajrović), stric Branko (Stojan Matavulj) i dalja tetka Jovanka (Snježana Sinovčić), a povod je „druga“ sahrana pokojne baba-Pere u njenom rodnom kraju i pored njenog muža. Baba je, naime, kao i Branko i Jovanka, izbegla u Srbiju s Olujom 1995. godine i nikada se nije navikla na život daleko od svog doma.
S njima u drugom autu, odnosno kombiju koji prevozi sanduk s pokojnicom, putuju rođak-prevoznik Neven (Leon Lučev) i zemljak Boćo, a u selu ih čeka rođaka Dara (Rada Mrkšić) koja će ih ugostiti, budući da je babina kuća u stanju propadanja. Tamo je i druga rodbina koju sačinjavaju povremeni ili stalni povratnici u opustela sela oko kojih je zemlja škrta. Nikolu, međutim, more filozofska pitanja identiteta i memorije: čega se on iz svojih poseta tokom detinjstva seća, šta je krivo zapamtio, a šta se zapravo u tih 25 ili više godina promenilo.
Jasno, u pitanju je izrazito ličan film i on svom autoru svakako ima smisla. Pitanje je, doduše, koliko film nama ima smisla, budući da je, objektivno govoreći, usporen, meandrirajući i nabijen „slepim kolosecima“ u smislu nekoliko podzapleta koji ne služe ničemu bitnom i otkrivaju tek sporedne detalje likova. Takođe, ako očekujemo ne znam kako impresivan razvojni luk likova ili ne znam kakvu veliku spoznaju, možemo se duboko razočarati.
To bi, međutim, bila šteta, budući da je „vožnja“ prijatna, naročito u društvu ekstremno raspoloženih glumaca. Stojan Matavulj je apsolutno u svom elementu kao Branko, samo što još i manje ima potrebu da glumi. Leon Lučev i Snježana Sinovčić uspevaju biti upečatljivi i sa relativno malo prostora i sa pozadinskim likovima koje igraju. Izudin Bajrović briljira kao Mirko, a Filip Đurić svojom izvedbom Nikole podvlači Ležaićevu hrabrost da se autorski ogoli, pa makar zbog toga delovao kao distancirani, pomalo blazirani hipster koji nema prečih problema u životu od toga što je zauzet na poslu i što pokušava da pronađe zajednički jezik sa svojim precima i rođacima.
Kada se tome doda i evokativna fotografija Aleksandra Pavlovića u kojoj se smenjuju sivilo i zelenilo, prizori impresivno lepe prirode i zapuštenosti usled odsustva ljudi ili nemoći onih koji su prisutni, te meditativna i odmerena montaža Jana Klemšea, film počinje da nas uvlači u svoj svet, odnosno unutrašnji svet svoga autora. Na kraju, nije ni bitno ima li Kako je ovde sve zeleno smisla gledaocima sa strane jer ga oni svakako mogu pronaći, bilo da ga traže kao studiju života prognanika i povratnika, ili kao put spoznaje protagoniste. Bitno je da je to film s nepogrešivim autorskim potpisom Nikole Ležaića: on ga je snimio za sebe, a mi smo tu samo gosti.
No comments:
Post a Comment