How Come It's All Green Out Here? / Kako je ovde tako zeleno?

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Mnogi su se pitali gde je Nikola Ležaić nestao nakon uspeha s revolucionarnim dugometražnim prvencem Tilva Roš (2010) u kojem je spojio naturščike, supkulturu, socijalu i art u dubokoj, deindustrijalizovanoj provinciji Bora. Makar deo odgovora ćemo dobiti u njegovom novom dugometražnom filmu Kako je ovde tako zeleno koji se nakon svetske premijere u sekciji Proksima na filmskom festivalu u Karlovim Varima uputio na regionalnu premijeru u Puli.

Kako je ovde sve tako zeleno je, naime, polu-autobiografski i još više od toga introspektivni film. Reditelj Nikola (Filip Đurić) već dugo nije snimio film jer nikako da dobije sredstva za svoj sledeći ekstremno ambiciozni projekat, ali sasvim dobro zarađuje snimajući reklame. Taj posao ga, međutim, ne ispunjava, pa izlaz nalazi u ispunjavanju fantazije da kupi stari kamper kojim će sa svojom suprugom Aleksandrom (Milica Gojković) i ćerkom koju očekuju putovati okolo.

Pre toga, međutim, Nikola mora na jedan drugi put s nekim drugim društvom i nekim drugim povodom. Put ga vodi u zavičaj njegovih predaka, selo Djeverske kod Kistanja u dalmatinskom zaleđu, društvo su mu otac Mirko (Izudin Bajrović), stric Branko (Stojan Matavulj) i dalja tetka Jovanka (Snježana Sinovčić), a povod je „druga“ sahrana pokojne baba-Pere u njenom rodnom kraju i pored njenog muža. Baba je, naime, kao i Branko i Jovanka, izbegla u Srbiju s Olujom 1995. godine i nikada se nije navikla na život daleko od svog doma.

S njima u drugom autu, odnosno kombiju koji prevozi sanduk s pokojnicom, putuju rođak-prevoznik Neven (Leon Lučev) i zemljak Boćo, a u selu ih čeka rođaka Dara (Rada Mrkšić) koja će ih ugostiti, budući da je babina kuća u stanju propadanja. Tamo je i druga rodbina koju sačinjavaju povremeni ili stalni povratnici u opustela sela oko kojih je zemlja škrta. Nikolu, međutim, more filozofska pitanja identiteta i memorije: čega se on iz svojih poseta tokom detinjstva seća, šta je krivo zapamtio, a šta se zapravo u tih 25 ili više godina promenilo.

Jasno, u pitanju je izrazito ličan film i on svom autoru svakako ima smisla. Pitanje je, doduše, koliko film nama ima smisla, budući da je, objektivno govoreći, usporen, meandrirajući i nabijen „slepim kolosecima“ u smislu nekoliko podzapleta koji ne služe ničemu bitnom i otkrivaju tek sporedne detalje likova. Takođe, ako očekujemo ne znam kako impresivan razvojni luk likova ili ne znam kakvu veliku spoznaju, možemo se duboko razočarati.

To bi, međutim, bila šteta, budući da je „vožnja“ prijatna, naročito u društvu ekstremno raspoloženih glumaca. Stojan Matavulj je apsolutno u svom elementu kao Branko, samo što još i manje ima potrebu da glumi. Leon Lučev i Snježana Sinovčić uspevaju biti upečatljivi i sa relativno malo prostora i sa pozadinskim likovima koje igraju. Izudin Bajrović briljira kao Mirko, a Filip Đurić svojom izvedbom Nikole podvlači Ležaićevu hrabrost da se autorski ogoli, pa makar zbog toga delovao kao distancirani, pomalo blazirani hipster koji nema prečih problema u životu od toga što je zauzet na poslu i što pokušava da pronađe zajednički jezik sa svojim precima i rođacima.

Kada se tome doda i evokativna fotografija Aleksandra Pavlovića u kojoj se smenjuju sivilo i zelenilo, prizori impresivno lepe prirode i zapuštenosti usled odsustva ljudi ili nemoći onih koji su prisutni, te meditativna i odmerena montaža Jana Klemšea, film počinje da nas uvlači u svoj svet, odnosno unutrašnji svet svoga autora. Na kraju, nije ni bitno ima li Kako je ovde sve zeleno smisla gledaocima sa strane jer ga oni svakako mogu pronaći, bilo da ga traže kao studiju života prognanika i povratnika, ili kao put spoznaje protagoniste. Bitno je da je to film s nepogrešivim autorskim potpisom Nikole Ležaića: on ga je snimio za sebe, a mi smo tu samo gosti.

Green Border / Zielona granica

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Naša prva asocijacija na granicu su granični prelazi, gužve na njima (ili odsustvo istih), policajci i carinici mrkih pogleda. Međutim, samo manji deo granica između država otpada na zvanične granične prelaze, dok veći deo pokriva priroda: more, nepremošćene reke, planine, šume, livade ili pustinje.

Mi koji putujemo s dokumentima, legalno i preko zvaničnih prelaza verovatno se možemo setiti pokoje neprijatnosti koju smo na granici doživeli. Neki, pak, nemaju taj luksuz i nisu te sreće, već ih je neka muka (ili prosto potreba za boljim životom) naterala da krenu preko pola sveta i prelaze preko mora, pustinja, klanaca, reka, močvara i bodljikavih žica u nadi da neće biti uhvaćeni dok ne stignu do svojih odredišta.

Smatrali ih mi izbeglicama ili ekonomskim migrantima, moramo znati da su i oni pre svega ljudi, što se često zaboravlja. Ti ljudi sa svojim pričama i sudbinama u tim surovim generalizacijama tako postaju masa s isključivo zbirnim, kolektivnim identitetom i kao takvi mogu biti instrumentalizirani u geopolitičkim igrama moći ili se na njih projektuju najniži porivi nas, srećnijih.

To se dogodilo na granici između Belorusije i Poljske, dakle spoljnoj granici Evropske Unije, 2021. godine. Godinu dana ranije, beloruski diktator je pokrao izbore i u krvi ugušio proteste opozicije, što je rezultiralo produbljivanjem međunarodnih sankcija. Lukašenko se, u saradnji sa svojim mentorom lociranim nešto istočnije, dosetio trika kojim može vršiti pritisak na EU: pozvao je izbeglice u svoju zemlju garantujući im siguran prolaz po njoj do Poljske.

Možete zamisliti koliko se to svidelo zvaničnoj Poljskoj gde je na vlasti bila krajnje konzervativna partija koja je i sama pogonsko gorivo često crpila iz raspirivanja ksenofobije prema izbeglicama i migrantima. Evropska Unija je u teoriji imala zajedničku politiku prihvatanja i razmeštanja izbeglica po određenim kvotama, ali te kvote nisu odgovarale stanju na terenu. U teoriji su takođe bile zabranjene deportacije tražilaca azila, ali u praksi se taj „pušbek“ itekako odvijao: nesrećni ljudi bi prešli granicu pod bodljikavom žicom, tamo bi ih u šumi pokupila poljska granična straža i kamionima vratila nazad preko žice u Belorusiju.

Upravo je to tema najnovijeg filma poljske autorice Anješke Holand, i inače sklone bitnim, visoko-političkim temama i humanom pristupu istima. Podsetimo, Anješka Holand je međunarodnu pažnju skrenula na sebe filmovima na temu Holokausta kao što su to Angry Harvest (1985) i Europa Europa (1990), nakon čega je ostvarila autorsku karijeru na Zapadu, snimajući filmove u različitim produkcionim kontekstima i različitim žanrovima, usput režirajući i na televiziji, na serijama najvišeg nivoa. Temom Holokausta bavila se i u svom za Oskara nominovanim filmom In Darkness (2011). Filmu se potpuno vratila s naslovom Spoor (2017) u kojem je problematizirala razdor između tradicionalne i građanske opcije u Poljskoj u formi krimi-trilera o mogućim serijskim ubistvima. Usledile su istorijske drame Mr Jones (2019) o novinaru koji je otkrio Gladomor u Sovjetskom Savezu i Charlatan (2020) o češkom iscelitelju-prevarantu Janu Mikolašeku koji je bio „čovek za sva vremena“ dok se nije preigrao.

Njen najnoviji film Green Border premijerno je prikazan u Veneciji gde je osvojio specijalnu nagradu žirija (uz još pregršt nestatutarnih), a bio je nominovan i za tri nagrade Evropske Filmske Akademije, za najbolji film, režiju i scenario. U pitanju je masivni, zahtevni „hiperlink“ film mozaičke strukture koji pokušava da situaciji priđe iz nekoliko različitih uglova gledanja.

Film počinje u avionu punom izbeglica koji sleće u Minsk, a mi se fokusiramo na šestočlanu sirijsku porodicu (deda, otac, majka, dvoje dece i beba) koja planira da preko Belorusije i Poljske stigne u Švedsku gde ih čeka rođak koji tamo živi i koji im je, navodno, platio za sve transfere. Porodici se priključuje i jedna žena iz Afganistana, profesorka engleskog jezika čiji je brat pomagao poljskim vojnicima za vreme američke intervencije, pa je zato izabrala Poljsku za zemlju svog izbeglištva. Oni, uz par očekivanih peripetija i dodatnih troškova koruptivne prirode, stižu na granicu i provlače se ispod žice, puni nade, misleći da su se domogli slobode i prava kakvi vladaju u Evropskoj Uniji. Prolazak kroz šumu će se ispostaviti malo težim poduhvatom, baš kao i spavanje po kiši, a naizgled dobronamerni farmer koji afganistanskoj gospođi daje flašicu vode i par jabuka i upućuje je na obližnju kuću je možda zapravo policijski doušnik. Bilo kako bilo, granična straža stiže ubrzo i našu ekipicu vraća nazad u Belorusiju gde ih dočekuju policajci koji se više ni ne prave uljudni, već su namereni samo da ih opljačkaju i pošalju nazad u Poljsku.

U drugom poglavlju, situaciju na granici posmatramo iz vizure mladog stražara Jana (Tomaž Vlosok) koji se svojim poslom bavi kako bi dovršio kuću za svoju trudnu suprugu i kćerkicu koju će njih dvoje dobiti, a u njemu, čini se, ni najmanje ne uživa, za razliku od svojih kolega. U trećem poglavlju upoznajemo aktiviste koji se trude da pomognu izbeglicama, ali da ipak ne provociraju graničnu stražu čiji su stavovi prema humanitarnom radu otprilike jednako tolerantni kao i prema izbeglicama. Konačno, četvrto i najduže poglavlje fokusirano je na Juliju (Maja Ostaševska), psihoterapeutkinju i udovicu čiji je muž umro od korone, a koja traži nešto humano u šta će usmeriti svoju energiju.

Struktura filma je takva da u svakom poglavlju otkrivamo nove deliće slagalice ove kompleksne slike jer je to jedino moguće iz tih različitih vizura. Međutim, uspeh koji Anješka Holand i ko-scenaristi Mačej Pisuk i Gabriela Lazarkjevič postižu je taj da u tim promenama fokusa i vizura vrlo elegantno i predano propeliraju priču dalje i dalje, čak i preko nekih od šokantnih obrata u kojima iz nje „ispadaju“ likovi za koje smo mislili da su glavni. Nema tu proizvoljnosti, sve je podređeno maksimalnom emocionalnom učinku, čak iako se likovi ponekad čine kao tipski, što je u neku ruku očekivani rizik situacije kada se snima „hiperlink“ film.

Režija Anješke Holand i male vojske pomoćnika fluidna je i kinetična, oslonjena na ispravne instinktivne odluke. Crno-bela fotografija Tomaša Naumiuka (za Holand je već „uslikao“ Mr Jones) u nijansama sivog potpuno je rešena idile koju bi šumski pejzaž u zemljanim i zelenim tonovima možda imao, dok očaj i umor na izrazima lica glumaca ovako dolazi do izražaja. Montaža Pavela Hrdličke dovoljno je fluidna da se ne oseti teret trajanja filma od dva i po sata gde se ređaju po pravilu neprijatni događaji i prizori.

Neprijatnost kojom smo kroz film zasuti usmerena je na to da kod nas izazove nekakvu humanu reakciju, pa se u svom tom crnilu može iščitati da je Green Border zapravo optimističan film. Svakako je tu reč o uratku koji pršti od iskrene emocije i želje da se nešto konačno kaže i uradi, ali bez zauzimanja superiorne pozicije i držanja predavanja gledaocima.

Jasno nam je da je drugačiji pristup problematici moguć, na šta nas Anješka Holand i saradnici podsećaju epilogom u kojem policija, straža i humanitarni aktivisti zajedno dočekuju ukrajinske izbeglice na obeleženim graničnim prelazima i uređuju prevoz za njih, njihove stvari i ljubimce do većih gradskih centara. Narativ se promenio, na njih gledamo kao na ljude pritisnute ratnom mukom, a ne kao na „oruđe u rukama naših neprijatelja“, kako jedan od kapetana straže na početku filma opisuje izbeglice iz Afrike i Azije. Ostaje pitanje zašto taj ljudski pristup nismo mogli da primenimo i onda.

Me Captain / Io capitano

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Matteo Garrone

scenario: Matteo Garrone, Massimo Checcherini, Massimo Gaudioso, Andrea Tagliaferri

uloge: Seydou Sarr, Moustapha Fall, Doudou Sagna, Khady Sy

Još od početka intenzivne izbegličke krize pre desetak godina, teme migracija su jako prisutne u javnom i u umetničkom diskursu. Dok onaj javni i politički jako zavisi od ugla gledanja „govornika“, njegovog svetonazora i „platforme“, pa izbeglice i migrante gleda kao zbirne entitete, često podvlačeći razlike među njima, onaj umetnički se trudi da na njih gleda kao na ljudska bića. Uostalom, nisu li ljudi oduvek migrirali u potrazi za pogodnijom klimom, boljom ispašom, plodnijom zemljom, boljim životom ili jednostavno srećom?

Na ovogodišnjem izdanju Venecije, dva različita filma na sličnu temu su privukla pažnju javnosti, a kasnije i Evropske Filmske Akademije. The Green Border Agnieszke Holland bavi se „kopnenim“ migracijama izbeglica i koji se osvojio specijalnu nagradu žirija uz pregršt nestatutarnih nagrada, dok se Io capitano Mattea Garronea bavi kopnenim, pa „morskim“ putem ekonomskih migranata iz Afrike, a od nagrada pokupio je nagrade za najbolju režiju i mladog glumca, takođe uz pregršt onih nestatutarnih. Dok nam The Green Border ne postane dostupan, ostaje nam da se pozabavimo Garroneovim filmom, iako se uporedna analiza oba naslova čini kao primamljiva ideja.

Matteo Garrone odmah na početku definiše status svojih protagonista, Sydoua (Sarr) i Mousse (Fall), tinejdžera iz Dakara. Njih na odlazak ne tera rat, politička previranja, pa čak ni ekstremno siromaštvo, već želja za avanturom i uspehom i inače karakteristična za mlade ljude. Kao i mnogi njihovi vršnjaci, oni sanjaju o tome da postanu reperi i YouTube zvezde, što im se čini da ne mogu u učmaloj sredini, dok im se Evropa svakako čini življom sredinom i zemljom mogućnosti. Novac za put su prikupili sami, saveti od onih koji su put prešli govore im da od svojih nakana odustanu, Seydouova majka (Sy) svome sinu čak aktivno zabranjuje takav poduhvat. Vera momaka u opravdanost avanture je čvrsta, pa oni čak odlaze do šamana (Sagna) da ih blagoslovi pred put.

Šaman je, naravno, samo prvi u nizu prevaranata i iznuđivača na putu koji ih vodi kroz Saharu, preko Malija i Nigera do Libije, a prepreke su na svakom koraku. Shema prevara, ucena, pretnji, otimačina i nasilja je razrađena, a momci su zapravo lak plen. Neki će im obećavati kula i gradove, ali će zapravo pružati vrlo ograničenu uslugu bez ikakvih garancija: ko padne ili odustane, jednostavno će ga ostaviti za sobom jer je put do „sreće“ ionako posut leševima onih kojima nije uspelo. Drugi će im vulgarno demonstrirati svoju moć i silu, pa bili oni država, paravojska ili mafija. Na kraju, finalna sekvenca od koje dolazi i naslov filma brutalna je u svom apsurdu: šesnaestogodišnjak koji ne zna da pliva postaje kapetan pretrpanog ribarskog broda jer je zadatak „jednostavan“ – samo treba ići na sever do prvog kopna.

Kao što je jasan po pitanju statusa svojih protagonista i njihove motivacije, film je jasan i po svojoj linearnoj strukturi. Iako tu nema ničega što već nismo videli, čuli ili pretpostavili, to ne znači da je film dosadan. Uz naturalističku glumu dvojice mladića i ostatka ansambla u epizodnim ulogama, valjalo bi pohvaliti i impresivnu fotografiju Paola Carnere koja spaja atraktivnost nalik na snimke s Dakar-relija s brutalnošću, prirodnom i društvenom, koja ispod njih leži, kao i muziku Andree Farrija, posebno kada ista uđe u registar „pustinjskog roka“.

Iako je sam reditelj napisao scenario u saradnji s još trojicom italijanskih kolega, film se doima kao autentičan „dokument“ o putu u bolji život, pre nego što se mlada duša u to obećano bolje sutra ne razočara. Razlog za to je doprinos brojnih afričkih i inih saradnika na scenariju koji su taj put već prošli i njihova autentična svedočanstva. Sve to je dovoljno za solidan, čak dobar film, koji svojim jasnim izlaganjem uspeva da izazove i emocije.

The Old Oak

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Sa Kenom Loučom uglavnom znamo na čemu smo. Njegov stil je po pravilu jednostavan i u potpunosti podređen tematici iz spektra od socijalnog realizma do socijalnog kriticizma i humanističkoj, solidarnoj poruci koju filmski autor želi da pošalje.

Zvuči anti-intuitivno, ali ume predvidljivost i da bude rizična, uz argumente da smo to već nebrojeno puta videli i da Louč ne preza od otvorene didaktičnosti koja itekako može da bude dosadna. Za to postoji i kontra-argument da se, svom tom autorskom trudu uprkos, ništa nije promenilo, a ako se i promenilo, sigurno nije na bolje. Opet, znači li to da treba nastaviti sa istim, pa ko duže izdrži, posebno imajući u vidu da je umetnik-individua zapravo nemoćan protiv sistema?

Istini za volju, nije da se Louč nije menjao i da nije bio sklon da svoja čvrsta društveno-politička i humanistička uverenja proba da „zapakuje“ drugačije. Tako je u novom milenijumu imao par periodnih drama (The Wind That Shakes the Barley za koji je osvojio svoju prvu Zlatnu palmu u Kanu i Jimmy‘s Hall), par komedija (The Navigators, The Angels‘ Share), dokumentarac (The Spirit of 45), jedan hrabri meta-film (Looking for Eric), pokušaje fuzije s žanrovima krimića (Sweet Sixteen) i trilera (Route Irish), pa čak i romanse (Ae Fond Kiss), pride učestvujući na prestižnim grupnim projektima sa kratkometražnim filmovima.

Nagađalo se tako pre desetak ili petnaest godina da je doajen relaksacijom te vrste polako sprema za penziju, što ne bi bilo nelogično imajući u vidu i godine i staž, ali i zaostavštinu koja je iza Loača ostala. Najednom su te priče prestale i reditelj se vratio svom uobičajenom, reklo bi se čak manirističkom pristupu u izboru tema i njihovoj obradi. Sasvim je moguće razlog za to naći i u politici koja je, makar u Velikoj Britaniji, otišla u smeru koji filmski autor smatra apsolutno pogrešnim.

Najnoviji Loučov film The Old Oak koji je imao premijeru proletos u glavnom programu Kana, a regionalna publika ga je mogla pogledati na Festivalu Autorskog Filma u Beogradu, zapravo nastavlja niz prethodna dva filma. Sva tri su smeštena na severoistok engleske paradigmatičan i za krizu (odnosno razne krize koje se gomilaju) i za „desna skretanja“, a sva tri se pritom bave savremenim izazovima malog čoveka, zajednice i društva u celini.

Za razliku od prethodna dva koji su smešteni u i oko urbanog središta Njukasla, The Old Oak je lociran u rudarski gradić koji je u stanju propadanja još od 80-ih. Naslov dolazi od paba koji je jedini ostao da radi u mestu, a u koji svraćaju lokalci kako bi uz gutljaje piva prosipali žuč o tome šta im se u životu dešava. A pritiskaju ih teške muke, od toga da posla više nema do toga da cene nekretnina (što tim ljudima često predstavlja jedinu ušteđevinu za penziju) padaju. Mladi, pak, nemaju perspektivu zbog čega su podložni desničarskoj radikalizaciji koja dolazi s političke pozornice i društvenih mreža.

Godina je „bregzitovska“ 2016, a u grad stiže autobus pun sirijskih izbeglica koje država pokušava da naseli po opustelim kućama i stanovima pod, za njih, vrlo nepovoljnim uslovima. Lokalci na to, predvidljivo, ne gledaju nimalo blagonaklono: plaše se da će nezaposlene i zapravo nezaposlive izbeglice u gradu još dodatno oboriti cene njihovih nekretnina, a i instruirani su od strane politike da krivca uvek traže negde drugde, ako je moguće kolektivnog, bezličnog i zapravo nemoćnog.

Protagonista je Ti Džej, gazda paba koji je, kao i većina radnji u gradu, pred gašenjem. Zaplet zapravo počinje s njegovim poznanstvom s mladom sirijskom izbeglicom Jarom koja u grad dolazi s majkom i bratom, dok joj je otac zarobljen, zatvoren ili možda čak i poginuo u ratu. Ti Džej je dobar čovek koji želi da pomogne, Jara se takođe vodi sličnom motivacijom, pa njih dvoje, zajedno sa socijalnom radnicom Lorom, dolaze na ideju da u stražnjoj sobi paba otvore neku vrstu narodne kuhinje i za izbeglice i za osiromašene domaćine, vodeći se maksimom da familije koje jedu zajedno ostaju zajedno.

Ta ideja se, međutim, ne sviđa lokalcima koji su i sami pokušavali da privole Ti Džeja da sobu otvori, ali za njih i njihova sastančenja, a za sobu neke od njih vežu i uspomene iz lepših vremena. Zbog toga u mestu i u pabu polako počinje da tinja sukob koji preti, a u nekoliko navrata čak i uspeva da eskalira.

Zapravo, kada bi se The Old Oak izuzeo iz konteksta prethodna dva filma, što baš i nije sasvim moguće, tu bi ostali samo neki Loučovi manirizmi (od upotrebe teleobjektiva u eksterijerima, pa do zatamnjivanja i otamnjivanja između scena, tako da retka pretapanja služe kao dramaturški akcenat) i ustaljene prakse (naročito kada je reč o izboru neprofesionalnih glumaca za uloge), didaktičnost i starački naivni optimizam. Dosta toga tu zapravo funkcioniše „kao podmazano“ imajući u vidu jednostavnost pristupa, ali se ipak oseti i nešto zamora materijala, uz pojedina iskakanja i nekonzistencije. Primera radi, kod određenih glumaca se oseti nedostatak profesionalnog treninga, što je dodatno pojačano pomalo okoštalim replikama u scenariju Loučovog stalnog saradnika Pola Lavertija, ali to je uglavnom ograničeno na one u epizodnijim ulogama. Srećom, Dejvid Tarner kao Ti Džej ima već određenu kilometražu s Loučom (igrao je epizodne uloge u njegova prethodna dva filma), a Ebla Mari kao Jara pokazuje fantastičan osećaj za meru.

Treba takođe biti oprezan i u poređenjima sa drugim filmovima neformalne trilogije I, Daniel Blake i Sorry We Missed You. Manje dobronameran kritičar bi tu svakako podvukao silaznu putanju, od impozantnog remek-dela, preko vrlo dobrog filma do solidnog ili jedva dobrog. Dobronamerniji bi, pak, primetio da se Louč možda umorio od snimanja filmova koji ne daju željeni efekat, ali da ipak nije ogrezao u mrzovolju i da su mu uvidi izrazito humani. Da, didaktičan je, u The Old Oak možda i više nego ikad, ali makar je u tome dosledan, i, što je možda i najvažnije, ostaje na strani malog čoveka, čak i kad je isti na stranputici. Nema kod njega očitih negativaca (osim nekog bezličnog i u poslednja dva filma upadljivo odsutnog sistema), svi su žrtve okolnosti. Što znači da ima nade. A koliko je ona sad utemeljena, ostaje da se vidi.

As Far as I Can Walk / Strahinja Banović

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Banović Strahinja nije ni u kojem slučaju obična srpska narodna epska pesma. Ona odstupa od svih ostalih poentom (porukom) i moralom kao epska, dakle junačka, u kojoj se opraštanje stavlja iznad osvete, a ljubav iznad časti.

Protagonista je junak kojem nema ravnog, ali ipak svojoj ženi oprašta bračnu prevaru, čime to postaje pesma o čovečnosti, iliti čojstvu, a ne junaštvu. Barem je tako u verziji guslara Starca Milije koju je Vuk Karadžić zapisao i učinio slavnom.

Verovatno je upravo zbog te univerzalne poruke veliki hrvatski i jugoslovenski filmski autor Vatroslav Mimica izabrao baš tu pesmu za svoj poslednji film, iz 1981. godine. Scenario koji je Mimica napisao zajedno sa Aleksandrom Sašom Petrovićem je unekoliko meditativan, ali film zbog toga nije ništa manje spektakularan. Naročito kada se u obzir uzme njegova zvezdana postava u kojoj se našlo mesta za Franka Nera u naslovnoj ulozi, Gerta Frebea u ulozi Jug Bogdana, Radeta Šerbedžiju u naponu glumačke snage i ništa manje briljantnog Dragana Nikolića. Posle Mimičinog ,,Banović Strahinje“, prosto je teško zamisliti nečijeg drugog.

Time je veći uspeh Stefana Arsenijevića koji za svoj drugi dugometražni igrani film uzima baš tu temu i prilazi joj iz jednog potpuno svežeg, na prvi pogled neverovatnog ugla, a radnju premešta iz srednjeg veka u nama dosta bliže i razumljivije vreme. Njegov ,,Strahinja Banović“, dakle, nije istorijski spektakl sa elementima akcije i „filma ceste“, niti teološka meditacija u pravcu koje Mimičin film odlazi. Arsenijevićev ,,Strahinja Banović“ (međunarodni naslov ,,As Far As I Can Walk), upravo premijerno prikazan u glavnom takmičarskom programu Karlovih Vari, nešto je sasvim posebno, kao i njegov junak.

Arsenijevićev Strahinja Banović (Ibrahim Koma) je, naime, afrički ekonomski migrant koji se zadesio u Srbiji i rešio da tu ostane, Strahinja mu je, dakle, nadenuti nadimak, i izgradi život i karijeru (igra fudbal i jedan prvoligaški tim je spreman da ga uzme na duže, ponudi mu ugovor i pravnu pomoć u sticanju političkog azila), ali i da pomogne drugim izbeglicama i migrantima koji su imali manje sreće od njega. On „radi“ i kao veza između ljudi koji su privremeno ostali u prihvatilištu i vlasnika taksi-kompanije Ace (Slaviša Čurović) spremnog da ih za novac preveze rizikujući hapšenje i kao volonter u prihvatilištu u kojem živi. U kratkim crtama, dobar je, sposoban i skroman čovek.

Njegova žena Ababuo (Nensi Mensah-Ofei), pak, nije toliko entuzijastična po pitanju života u Srbiji, u kojoj verovatno neće moći imati glumačku karijeru, a predstve za decu koju uči engleskom jeziku je mogu zadovoljiti samo delimično. Dok se Strahinja već jednom „opekao“ (deportovan je iz Nemačke), njegova „vjerna ljuba“ sanja o glumačkoj karijeri na jeziku koji poznaje iako je svesna da se ti snovi neće ostvariti. Zato, kada se pojave Sirijci Ali (Maksim Halil) i Derviš (Rami Farah) koji su se zaputili za Englesku, ona odlazi s njima. Strahinja kreće na put za njom u nameri da je vrati po svaku cenu, pa čak i cenu toga da ugrozi svoje pravo na azil u Srbiji.

Ma koliko retradicionalizacija bila na snazi u srpskom društvu u poslednjih trideset godina, sve ekranizacije narodne književnosti datiraju od ranije, iz jugoslovenskog perioda. Sa druge strane, čini se da srpska igrana produkcija u širokom luku zaobilazi priče na temu izbegličke krize. Dokumentaraca je još i bilo, recimo ,,Destinacija Srbistan“ (2015) Želimira Žilnika ili srednjemetražni uradak ,,Abdul & Hamza“ (2015) Marka Grbe Singha, ali igranih filmova baš i ne. U tom okruženju, Arsenijevićeva ideja da spoji dva naizgled nespojiva sveta, jedan epski koji se bavi podvigom i jedan lirski, čak elegičan kojem je centralna stvar patnja, deluje vrlo hrabro, ali sa minimumom šanse za uspeh.

Ali suprotno izgledima, Arsenijević uspeva da ta dva sveta spoji u jedan artikulisan film koji govori o našem vremenu i o potrebi za ljudskošću u njemu. Ono što se činilo još i kao teži zadatak, Arsenijević na kraju uspeva da uhvati i poentu Banović Strahinje i elegantno je transponuje u moderno vreme, pokazavši time da vrednost njene univerzalnosti i unikatnosti nije pala.

To, naravno, ne znači da baš svaki aspekt filma radi kako treba. Koncept naratora, odnosno naratorke (glas Branke Pujić) koja u početku filma recituje po nekoliko stihova direktno iz pesme, nije zaživeo, pa se nekako povlači u drugoj polovini filma. Upitna je bila i svrsishodnost takvog rešenja koje će onima koji ne poznaju izvornu epsku narodnu pesmu približiti samo osnovne stvari poput ritma i metrike deseterca, a oni koji pesmu poznaju će prepoznati da izabrani stihovi možda za nju nisu ni najreprezentativniji. Poenta i pesme i filma je u njihovim svršecima, pa se uvođenje naratora čini kao pokušaj Arsenijevića da, makar i pomalo na silu, tešnje poveže dva sveta odmah na početku.

Za vizuelni identitet filma ne možemo da kažemo da je naročito nov i originalan sa svojom kamerom iz ruke, shemom boja kojom dominiraju sivi i smeđi tonovi i kombinacijom dugih i kratkih kadrova u montaži koja namerno deluje grubo. Zamor estetikom te vrste postaje očit negde u drugoj polovini filma, gde Strahinja Banović pomalo pada i na dramaturškom nivou na kojem Arsenijević uvodi neke klišee tipične za filmove o izbeglištvu i migracijama.

Sa druge strane, glumačka podela je izuzetna, ma koliko se činila kontraintuitivnom za većinsku srpsku koprodukciju. Naslovnog junaka igra francuski glumac Ibrahim Koma koji se kalio na epizodama, a kojem je ovo jedna od prvih većih uloga (druga će biti u nadolazećoj seriji po motivima romana ,,Put oko sveta za 80 dana“ Žila Verna u kojoj Koma igra Paspartua). Njegovu partnerku sa kojom ima dosta hemije igra austrijska glumica Nensi Mensah-Ofei koja takođe nije imala većih uloga na filmu i televiziji, što takođe govori o inherentno rasističkom tretmanu koji izbeglice mogu očekivati u sredini u koju su se uputili.

Ostatak glumačke postave sačinjavaju što profesionalci poput sirijskih glumaca Maksima Halila i Ramija Faraha, što amateri izabrani iz redova stvarnih izbeglica i tražilaca azila iz Srbije, a mešavina koju Arsenijević postiže takvim pristupom kastingu ujedno je realistična i vrlo glatka. Od srpskih glumaca, ističe se Nebojša Dugalić u koloritnoj epizodi taksiste koji je prvi put na toj migrantskoj turi.

U ,,Strahinji Banoviću“ Stefan Arsenijević uspeva da sagleda mnogostruke aspekte izbegličke i migrantske krize, ne samo iz ugla jedne od tranzitnih zemalja, već i iznutra, ispitujući njene unutrašnje mehanizme, razlike među „tipovima“ očajnika koji na tako daleki put kreću, kao i razlike u tome kako ih birokratija tretira. Svojim iskrenim interesom za te ljude i njihove priče i veštinom da to spoji sa jednim izuzetnim komadom narodne književnosti, Arsenijević je uspeo da ostvari izuzetno human, detaljan, slojevit i emocionalno snažan film.

Capernaum / Capharnaüm

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Nadine Labaki

scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwani, Georges Khabbaz, Khaled Mouznar

uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kaswar Al Haddad, Fadi Yousef, Haita "Cedra" Izzam, Nour El Husseini

Postoje srećnija i manje srećna mesta na ovom svetu, a Beirut, naročito njegovi "slumovi" na obodu grada, pripadaju ovoj drugoj grupi, čak sa tendencijom pogoršanja kako vreme prolazi. Nekadašnji "Pariz Istoka" je uništen građanskim verskim ratom, a pre i posle toga talasima izbeglica iz susednih ratom zahvaćenih zemalja, Palestine, Sirije, ali i Iraka i Irana. Veliki broj izbeglica nema nikakvih validnih dokumenata, a samim tim ni šansi za integraciju u društvo u smislu legalnog obavljanja posla, a situacija sa prolaznim migrantima (najčešće afričkim) još je i gora s obzirom da su oni idealni plen trgovcima ljudima.

U takvom svetu je odrastao i živi junak Capernauma, trećeg filma libanske autorice Nadine Labaki, momčić po imenu Zain kojeg upoznajemo na sudu. Zain (Al Rafeea), dvanaestogodišnjak, otprilike, već je osuđen na petogodišnju robiju zbog napada nožem i sada pred sudom tuži svoje roditelje (Al Haddad, Yousef) što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje i gde je šećerna voda poslastica na dobar dan. Ovakav uvod je potentan i podiže očekivanja (uostalom, film je nabrao mnoštvo pozitivnih kritika, američku distribuciju i čak nominaciju za Oscara za strani film), ali takođe otvara mogućnost da umesto istraživanja uzroka i okolnosti takve teško zamislive bede budemo osuđeni na njenu eksploataciju u narednih dva sata vremena.

 

Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano "kurčevit". Njihova egzistencija se svodi na poslove potrčka za stanodavčevog sina i vlasnika lokalne bakalnice Assada (El Husseini) i shemu sa uličnim prodavanjem droge u formi soka od tramadola pribavljenog na prevaru po apotekama. Problem je što je Assad bacio oko na njegovu jedanaestogodišnju sestru Sahar (Izzam) koja posle prve menstruacije roditeljima postaje roba za trgovanje, pa će je na kraju zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka...

Zgađen događajem, Zain beži od kuće i odlazi u improvizovano divlje naselje gde u potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil (Shiferaw), samohranu majku mladog Yonasa (Bankole) i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobivati stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za peživljavanje, što podrazumeva i razmatranje različitih opcija - prodavanje deteta za usvajanje i skupljanje novca ne bi li se domogao civilizacije, Švedske ili makar Turske...

 

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama dobio nož u telo otkrićemo na kraju, premda je predvidljivo, ali to nije čak ni najveći problem filma. Većini kolega kritičara očito nije smetala sentimentalnost na granici patetike i izvlačenje emocija dokle god u konačnici stoji obećanje katarze, ali Capernaum je, blago rečeno, manipulativan film koji emocije od publike izvlači vrlo niskim udarcima i očitim konstrukcijama. Je li zaista potrebno, na primer, u krupnom kadru videti kako iz cevi izlazi smeđa voda? Takođe, vrlo prirodna gluma nekih od glumaca, u čemu prednjači mladi Zain Al Rafeea stoji u oštrom kontrastu sa širokopoteznim melodramatičnim afektiranjem drugih, recimo onih koji koji igraju njegove roditelje.

Međutim, manipulaciji uprkos, Capernaum nije sasvim loš film niti nevredan pažnje. Takav kakav je može se tumačiti kao savremena inkarnacija neorealizma, na šta je Nadine Labaki u rediteljskoj fotelji verovatno i ciljala. Nekoliko poetičnih montažnih sekvenci vrlo efikasno služe kao momenti relaksacije, u šta upada i Zainov odnos prema Yonasu. Problem je, međutim, u nedorečenom scenariju koji je svojem naslovu (prevodivo kao kao "haos") možda malo suviše veran i od gledaoca zahteva da u moru ne naročito svrsishodnih detalja traži i domišlja one koji bi za priču možda bili i značajni, kao recimo kontekst rata u Siriji u dubokoj pozadini i Zainovog verovatno palestinskog, takođe izbegličkog porekla. Ali, kako to obično biva sa puno scenarista, a bez naročito jasne vizije, film deluje neuredno. Doduše, može se sumirati jednim kadrom, iz ptičije perspektive preko improvizovanog naselja divlje gradnje koji nam Nadine Labaki daje negde pred kraj.

Destinacija_Serbistan / Logbook_Serbistan

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

autor: Želimir Žilnik

Još i pre uspostavljanja i zvaničnog imenovanja balkanske rute, zemlje Balkana su postale tranzitne za reke izbeglica i migranata u potrazi za sigurnošću i pristojnim životom na zapadu Evrope. Istočna i podsaharska Afrika, Libija, Sirija, Irak, Afganistan su zemlje odakle ljudi masovno i sve masovnije odlaze i to se neće promeniti restriktivnom politikom i zatvaranjem granica. Broj migranata se, međutim, samo povećao što zbog eskalacije sukoba u Siriji, što zbog humanog, ali logistički košmarnog poziva određenih zapadnih zvaničnika da su izbeglice dobrodošle. U tom smislu, Žilnikov film snimljen 2014. godine ne slika današnje stanje stvari u Srbiji i drugde na izbegličkoj ruti, ali itekako pogađa suštinu.

Zvuči kao zvanična propaganda, ali je zapravo sušta istina: Srbija je sigurno među najugodnijim stanicama na toj izbegličkoj ruti, incidenti sa domaćim stanovništvom su retki, a državni organi nesrećnike tretirauju sa zvaničnom distancom, ali i sa poštovanjem. Tri su razloga za to. Prvi, Srbija je samo usputna stanica i toga su svi svesni, od zvaničnih organa reda, preko domaćeg stanovništva do samih izbeglica.

Drugi, i domaće stanovništvo je neretko i samo imalo svojih izbegličkih iskustava iz ratova 90-ih ili čak iz Drugog svetskog rata, pa prema ljudima iz Azije i Afrike oseća mešavinu ljubopitljivosti i solidarnosti, dodatno pojačanu uverenjem ili projekcijom da i Srbi i izbeglice imaju istog “neprijatelja” - zapadni svet. To što Afrikanci, Sirijci i ostali tom neprijatelju hrle u zagrljaj je takođe racionalizirano srpskim gastarbajterskim iskustvima: i jedni i drugi to rade zbog novca, ali im je “duša” na drugom mestu.

Treći razlog za to je činjenica da je sistem prihvatilišta i azila jedan od retkih državnih sistema koji je zapravo funkcionalan, u kome su pravila ponašanja, prava i obaveze jasne i razumljive stvari i gde nema korupcije i prespore birokratije. Uostalom, kroz taj sistem su i ranije prolazile izbeglice sa raznih strana (najčešće iz bivšeg Istočnog Bloka, takođe na putu u bolji život na Zapadu), pa je on relativno uhodan. Problem je samo u tome što je on projektovan za manju frekventnost ljudi koji kroz njega prolaze, pa nema uvek mesta za sve, a postoji i neka rigidnost kao i u drugim državnim sistemima koja ne mari mnogo za pojedinačne ljudske sudbine, kao što je to slučaj kada neko krene dalje, pa bude zaustavljen i prisiljen da se vrati.

To sve, naravno, ne znači da je sve banja, naprotiv. Izbeglicama je jasno da uslovi života glede ekonomije, posla, kvaliteta infrastrukture i slično nisu mnogo bolji od onih koje su ostavili za sobom u Africi i Aziji. Slični su i svakodnevni problemi, pa zbog toga valjda i ne planiraju da se tu duže zadržavaju. To čine samo retki (indikativna je analogija rata u Siriji sa onim u Jugoslaviji), verovatno i sami umorni od lutanja. A sad, to što nema agresivnog rasizma u institucijama i glavama ljudi, ne znači da nema i pojedinaca upitnog morala spremnih da zarade na tuđoj nesreći ili onog “casual”, “pozitivnog” rasizma u smislu toga da su primećeni gde god se pojave, što takođe zna biti naporno i ne baš prijatno.

Veteran dokumentarnog i igranog filma Želimir Žilnik sve to pažljivo snima, prebira materijal, ostavlja samo najfilmičnije momente (poput osebujnog upravnika jednog od azila, fudbalske utakmice ili sekvence na vašaru) i slaže ga u jedan efektan i zanimljiv pregled još uvek aktuelne teme. Izraz je režiran i doku-dramski, na tragu filma ceste, ali je misija čisto dokumentarna. U tome se Žilnik vešto služi trikovima i pušta svoje subjekte i članove ekipe da tu i tamo odigraju kakav komad škakljivog materijala koji nije mogao biti snimljen uživo. Pritom nema inputa i manipulacije od strane samog Žilnika ili članova njegove ekipe, sve što vidimo je iskreno i etično prema ljudima koje se snima.

Neka vas ne prevari ton filma koji je pozitivan i pun nade za te ljude. Čelična volja i nada su najčešće jedino što im je, uz nešto novca, ostalo. Možemo im samo poželeti sreću, za ostalo će se snaći. Kad su stigli do Balkana, stići će i tamo kamo su se namerili. Ni to što je film koncipiran i snimljen pre vršnog vala ne menja puno na stvari: princip je isti, ostalo su nijanse. Potrebno nam je više ovakvih toplih i iskrenih priča da se podsetimo da smo svi zajedno u ovom našem svetu.

Abdul & Hamza

2015.

autor: Marko Grba Singh

Jeste li primetili kako se heroji, ako već nisu sami, često pojavljuju u parovima? Mirko i Slavko, Boro i Ramiz, Bata i Boris. Abdul i Hamza. Dobro, ova poslednja dvojica ne pripadaju istom skupu partizanskih i partizansko-filmskih stvarnih ili izmaštanih legendi, ali nisu ni potpuno slučajno dovedeni u vezu. Oni su junaci našeg doba, izbeglice koje su na putu u bolje sutra, putu napora i samoodricanja, često i opasnosti.

Vreme radnje je nešto pre ove izbegličke krize, pre uspostavljanja i institucionalizacije takozvane balkanske rute, dok su većinu putnika-namernika po šumama i gudurama činili Afrikanci. Njih dvojica su Somalijci, beže iz disfunkcionalne države koja je već dugo u građanskom ratu kojem se ne nazire kraj. Na putu su već više od godinu dana, slučajno su se upoznali, cilj je azil u Zapadnoj Evropi, vreme je zimsko, a trenutna lokacija Srbija, Vojvodina, okolina Vršca i napuštena kuća / vikendica koju koriste kao mesto za predah.

To što se nalaze uglavnom daleko od očiju ljudi je i srećna i nesrećna okolnost. Srbija nije otvoreno neprijateljska sredina prema afričkim migrantima, ali ona im nije željena destinacija, a ako ih policija uhvati, opcije su im azil ili deportacija i vraćanje unazad. Potvrdu za to dobijamo u likovima slučajnog prolaznika, lokalca koji je detinjstvo proveo u Jordanu i omladinaca kojima je super fora da izvedu freestyle rap u lokalnom klubu sa “pravim” crncima. Pa opet, zimsko vreme, put bez novca (za pretpostaviti je da su se već istrošili) i izloženost često zloslutnoj i nasilnoj prirodi nisu naročito ohrabrujuće okolnosti.

Zašto sam počeo tekst sa partizanima? Autor će nas podsetiti na njih na dva mesta, prvo kroz priču turističkog vodiča ispred kule u kojoj su se, po legendi, večito krili pobunjenici, bilo hajduci, bilo partizani. Drugo, imamo i pesmu Leonarda Cohena koja savršeno pogađa suštinu partizanskog stanja uma i duha: tvrdu uverenost (pristrasnost po kojem je pojam i dobio ime), često očajnički položaj, ali i “do or die” stav.

Dobro, ta intervencija je malo “on the nose”, ali recimo da je možemo prihvatiti, iako nam malo preterano objašnjava emocionalno potentne, realističke slike (posebno su upečatljivi pejzaži). Međutim, autor filma Marko Grba Singh odlazi korak dalje i u dokumentarac o Abdulu i Hamzi ubacuje sebe kao aktera. Ovakvi potezi retko kad uspevaju i nisu naročito korektni. Recimo da ovde imaju za cilj da pokažu kako su Abdul i Hamza bili autorovi saputnici tek slučajno, koliko je i kada je njima to odgovaralo, da su otišli dalje i da on ne zna šta je s njima. Međutim, pravila lepog ponašanja nalažu da se u dokumentarcu  pre svega radi o subjektu, a ne o autoru.

Drugi problem je čisto tehničke prirode i odnosi se na marketing i dostupnost filma. Naime, Abdul & Hamza je školski primer srednjemetražnog filma “ni tamo, ni 'amo”. Taj format u trajanju od pola sata do sat vremena je nezgodan čak i za festivale, pa se može pojaviti samo na usko-specijaliziranim ili pak na vrlo otvorenim. Da je, kao što nije, bliže novinarskoj formi, možda bi ga bilo moguće videti na televiziji. Ovako, čini se da mu je sudbina da posluži za autorov portfolio i možda da se pojavi na nekom besplatnom kanalu tipa YouTube i izgubi u šumu sadržaja. Film zaslužuje ipak nešto više od toga, ne zato što je sjajan ili zato što otkriva nešto novo (filmova o izbeglištvu ima masu i pojavljuju se nesmanjenim intenzitetom), koliko zbog toga što je solidan prilog poznatoj temi i nudi jednu iskrenu perspektivu.