Me Captain / Io capitano

 kritika objavljena na XXZ

2023.

režija: Matteo Garrone

scenario: Matteo Garrone, Massimo Checcherini, Massimo Gaudioso, Andrea Tagliaferri

uloge: Seydou Sarr, Moustapha Fall, Doudou Sagna, Khady Sy

Još od početka intenzivne izbegličke krize pre desetak godina, teme migracija su jako prisutne u javnom i u umetničkom diskursu. Dok onaj javni i politički jako zavisi od ugla gledanja „govornika“, njegovog svetonazora i „platforme“, pa izbeglice i migrante gleda kao zbirne entitete, često podvlačeći razlike među njima, onaj umetnički se trudi da na njih gleda kao na ljudska bića. Uostalom, nisu li ljudi oduvek migrirali u potrazi za pogodnijom klimom, boljom ispašom, plodnijom zemljom, boljim životom ili jednostavno srećom?

Na ovogodišnjem izdanju Venecije, dva različita filma na sličnu temu su privukla pažnju javnosti, a kasnije i Evropske Filmske Akademije. The Green Border Agnieszke Holland bavi se „kopnenim“ migracijama izbeglica i koji se osvojio specijalnu nagradu žirija uz pregršt nestatutarnih nagrada, dok se Io capitano Mattea Garronea bavi kopnenim, pa „morskim“ putem ekonomskih migranata iz Afrike, a od nagrada pokupio je nagrade za najbolju režiju i mladog glumca, takođe uz pregršt onih nestatutarnih. Dok nam The Green Border ne postane dostupan, ostaje nam da se pozabavimo Garroneovim filmom, iako se uporedna analiza oba naslova čini kao primamljiva ideja.

Matteo Garrone odmah na početku definiše status svojih protagonista, Sydoua (Sarr) i Mousse (Fall), tinejdžera iz Dakara. Njih na odlazak ne tera rat, politička previranja, pa čak ni ekstremno siromaštvo, već želja za avanturom i uspehom i inače karakteristična za mlade ljude. Kao i mnogi njihovi vršnjaci, oni sanjaju o tome da postanu reperi i YouTube zvezde, što im se čini da ne mogu u učmaloj sredini, dok im se Evropa svakako čini življom sredinom i zemljom mogućnosti. Novac za put su prikupili sami, saveti od onih koji su put prešli govore im da od svojih nakana odustanu, Seydouova majka (Sy) svome sinu čak aktivno zabranjuje takav poduhvat. Vera momaka u opravdanost avanture je čvrsta, pa oni čak odlaze do šamana (Sagna) da ih blagoslovi pred put.

Šaman je, naravno, samo prvi u nizu prevaranata i iznuđivača na putu koji ih vodi kroz Saharu, preko Malija i Nigera do Libije, a prepreke su na svakom koraku. Shema prevara, ucena, pretnji, otimačina i nasilja je razrađena, a momci su zapravo lak plen. Neki će im obećavati kula i gradove, ali će zapravo pružati vrlo ograničenu uslugu bez ikakvih garancija: ko padne ili odustane, jednostavno će ga ostaviti za sobom jer je put do „sreće“ ionako posut leševima onih kojima nije uspelo. Drugi će im vulgarno demonstrirati svoju moć i silu, pa bili oni država, paravojska ili mafija. Na kraju, finalna sekvenca od koje dolazi i naslov filma brutalna je u svom apsurdu: šesnaestogodišnjak koji ne zna da pliva postaje kapetan pretrpanog ribarskog broda jer je zadatak „jednostavan“ – samo treba ići na sever do prvog kopna.

Kao što je jasan po pitanju statusa svojih protagonista i njihove motivacije, film je jasan i po svojoj linearnoj strukturi. Iako tu nema ničega što već nismo videli, čuli ili pretpostavili, to ne znači da je film dosadan. Uz naturalističku glumu dvojice mladića i ostatka ansambla u epizodnim ulogama, valjalo bi pohvaliti i impresivnu fotografiju Paola Carnere koja spaja atraktivnost nalik na snimke s Dakar-relija s brutalnošću, prirodnom i društvenom, koja ispod njih leži, kao i muziku Andree Farrija, posebno kada ista uđe u registar „pustinjskog roka“.

Iako je sam reditelj napisao scenario u saradnji s još trojicom italijanskih kolega, film se doima kao autentičan „dokument“ o putu u bolji život, pre nego što se mlada duša u to obećano bolje sutra ne razočara. Razlog za to je doprinos brojnih afričkih i inih saradnika na scenariju koji su taj put već prošli i njihova autentična svedočanstva. Sve to je dovoljno za solidan, čak dobar film, koji svojim jasnim izlaganjem uspeva da izazove i emocije.

Fear / Strah

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Ivaylo Hristov

uloge: Svetlana Yancheva, Micheal Flemming, Stoyan Bochev, Kristina Yaneva, Ivan Savov, Miroslava Gogovska, Krassimir Dokov

Strah kao takav jedna je od primarnih emocija pomoću kojih se može manipulirati pojedincima i masama. Uplašen čovek ne razmišlja racionalno, nego mu ili prorade instinkti („fight or flight”) ili pretrne („freeze”). To ima smisla u prirodnim situacijama (kada se, recimo, nađemo oči u oči sa divljom životinjom – ne znamo kako će ona reagovati), pa i u nekim socijalnim (kada svedočimo nasilju i pretnjama), ali valja imati u vidu da se strahovi podstiču kampanjama koje dolaze sa pozicija moći (ili makar uticaja), pa prema njima valja biti nepoverljiv. Danas pandemija, juče izbeglice i migranti, uvek globalno zagrevanje, a u ne tako dalekoj prošlosti i pripadnici nekih nama susednih nacija. Princip je isti.

Kada smo već kod izbeglica i migranata, strah od istih u filmu bugarskog glumca i filmskog autora Ivayla Hristova je pogonsko gorivo za tipičan seljački i malograđanski rasizam. Mesto radnje: neimenovano selo na obali Crnog Mora na bugarsko-turskoj granici. Vreme: pre pandemije. Lica: usamljena žena, afrički migrant na proputovanju, predsednica opštine, komandir pogranične policije, lokalni tajkunčić, radoznale komšije i razularena rulja. Teatarski opis nema toliko veze sa stilom filma i tretmanom teme, ali ga treba shvatiti kao omaž autoru kojem je teatar primarno polje na kojem se ostvario, pa delić tog razmišljanja prenosi i na ovaj film.

Svetla (Yancheva) je udovica i upravo otpuštena učiteljica (broj školske dece se smanjio) u zabitom selu na obali mora. Oko nje se sa očito zadnjim namerama mota lokalni tajkunčić Ivan (Savov) Izbeglička kriza traje i traje, policija predvođena dobroćudnom seljačinom Bochevim (Stoyan Bochev) pokušava da drži stvari pod kontrolom, ali su „razvučeni na tanko” i vrlo svesni toga. Gradonačelnica (Yaneva) pokušava da ostvari iluziju činjenja (što političari i inače rade), a novinarske ekipe u poseti ili čak „na neviđeno” drukaju li drukaju.

U toj situaciji, kada Svetla tokom lova u šumi naleti na Bambu (Flemming), izbeglicu iz Malija, nimalo ne čudi da ga, sluđena propagandom, ona sama pod pretnjom puške „uhapsi”, kao što ne treba da čudi da joj u toj situaciji ne mogu ili ne žele pomoći ni Bochev ni gradonačelnica koji prebacuju odgovornost s jednih na druge. Kapaciteti, stvarni ili improvizovani, popunjeni su, priliv ljudi je konstantan, a sredstava malo, pa niko ne želi da se bavi još jednim čovekom u moru ljudi. Svetla donosi čovečnu odluku i Bambu dovodi kod sebe u kuću, prvo da prenoći, onda, kad ovaj iz neobjašnjivog razloga, ne uspe da napusti selo sutradan, i da se tu privremeno nastani. Jezičkoj barijeri i životnim okolnostima uprkos, njih dvoje se s vremenom zbližavaju. Ali selo kao selo – ne može mu se ugoditi...

U Strahu ima itekako logičkih i motivacijskih preskoka, pa nam je jasno da je ovde reč o predstavniku kinematografije aktivizma, odnosno da je sve podređeno tome da Hristov poentira. Dok se apsolutna jezička barijera (ipak je za očekivati da učiteljica makar natuca jedan strani jezik, francuski ili ruski, kad već ne zna engleski) koja se koristi za nešto laganog humora još i može probaviti, objašnjenja za to da Bamba nije nastavio put onako kako ga je i započeo – pešice, jednostavno nema, osim da to tako mora biti za potrebe scenarija.

Srećom, poenta je dobra, humana po svojoj prirodi i nije „nabijena”, već temi rasizma i ksenofobije u maloj, konzervativnoj i zaostaloj sredini Hristov pristupa sa dosta humora. Ima tu i malo patroniziranja, ali većina toga se svodi na apsurd i zapravo raskrinkavanje te zatupljenosti i zaostalosti kojima su rasizam i nacionalizam logične posledice. Onaj ko je sveta najviše video, makar posredno kao graničar, dakle Bochev, makar uspeva da rezonira (zdravo-seljački) da smo ispod kože svi isti, ali i on ima zadate okvira iz kojih ne može da iskoči. Svetla taj put tek mora da prođe, a ostali iz sela na njega ne žele ni da krenu, skrivajući se iza paravana nacionalističkih parola, patriotskih pesmuljaka i grotesknih i patetičnih zborovanja i mitinga, dok ne primećuju da im selo propada sa izbeglicama ili bez njih, a da su „projekti” uglavnom Potemkinova sela.

Vodeći se rediteljevim preciznim uputstvima, glumci uspevaju da ostvare vrlo dojmljive uloge. Svetlana Yankova facijalnom ekspresijom dosta podseća na Frances McDormand, što se prilično fino slaže sa pozicijom marginalca na koju je potisnuta. Skupa sa Stoyanom Bochevim čiji komandir policijske stanice pomalo podseća na tip uloge kakav bi na rubovima Hollywooda odigrao Woody Harrelson, nije teško povući paralelu sa Three Billboards Outside Ebbing, Missouri (2017), posebno kada u miks uđu rasizam u tematici i apsurd svega toga.

Strah je, međutim, ipak originalan film, ponekad čak i kontra-intuitivan. Jedan od kamena spoticanja je crno-bela fotografija Emila Hristova u širokom formatu slike, sa dosta snimaka dronom sa visine i iz daljine. Crno-bela boja su ovde zapravo nijanse sive koje samo ističu tugu i beznađe što se kontrira jedino humorom i otporom, čime Ivaylo Hristov gradi svoj svet koji je itekako prepoznatljiv i nama. Možemo reći da su nagrade na festivalima u Varni i Tallinnu otišle u dobre ruke.

Capernaum / Capharnaüm

kritika objavljena na XXZ

2018

režija: Nadine Labaki

scenario: Nadine Labaki, Jihad Hojeily, Michelle Keserwani, Georges Khabbaz, Khaled Mouznar

uloge: Zain Al Rafeea, Yordanos Shiferaw, Boluwatife Treasure Bankole, Kaswar Al Haddad, Fadi Yousef, Haita "Cedra" Izzam, Nour El Husseini

Postoje srećnija i manje srećna mesta na ovom svetu, a Beirut, naročito njegovi "slumovi" na obodu grada, pripadaju ovoj drugoj grupi, čak sa tendencijom pogoršanja kako vreme prolazi. Nekadašnji "Pariz Istoka" je uništen građanskim verskim ratom, a pre i posle toga talasima izbeglica iz susednih ratom zahvaćenih zemalja, Palestine, Sirije, ali i Iraka i Irana. Veliki broj izbeglica nema nikakvih validnih dokumenata, a samim tim ni šansi za integraciju u društvo u smislu legalnog obavljanja posla, a situacija sa prolaznim migrantima (najčešće afričkim) još je i gora s obzirom da su oni idealni plen trgovcima ljudima.

U takvom svetu je odrastao i živi junak Capernauma, trećeg filma libanske autorice Nadine Labaki, momčić po imenu Zain kojeg upoznajemo na sudu. Zain (Al Rafeea), dvanaestogodišnjak, otprilike, već je osuđen na petogodišnju robiju zbog napada nožem i sada pred sudom tuži svoje roditelje (Al Haddad, Yousef) što su ga doneli na (ovakav) svet gde poznaje jedino zanemarivanje i nasilje i gde je šećerna voda poslastica na dobar dan. Ovakav uvod je potentan i podiže očekivanja (uostalom, film je nabrao mnoštvo pozitivnih kritika, američku distribuciju i čak nominaciju za Oscara za strani film), ali takođe otvara mogućnost da umesto istraživanja uzroka i okolnosti takve teško zamislive bede budemo osuđeni na njenu eksploataciju u narednih dva sata vremena.

 

Kako je Zain dospeo tamo gde je dospeo, otkrićemo u retrospektivi. Na ulici je on najstariji i najsnalažljiviji među svojim braćom i sestrama, čak i lagano "kurčevit". Njihova egzistencija se svodi na poslove potrčka za stanodavčevog sina i vlasnika lokalne bakalnice Assada (El Husseini) i shemu sa uličnim prodavanjem droge u formi soka od tramadola pribavljenog na prevaru po apotekama. Problem je što je Assad bacio oko na njegovu jedanaestogodišnju sestru Sahar (Izzam) koja posle prve menstruacije roditeljima postaje roba za trgovanje, pa će je na kraju zameniti za nekoliko meseci stanarine i nekoliko kokošaka...

Zgađen događajem, Zain beži od kuće i odlazi u improvizovano divlje naselje gde u potrazi za poslom upoznaje čistačicu Rahil (Shiferaw), samohranu majku mladog Yonasa (Bankole) i ilegalnu imigrantkinju iz Etiopije koja ga uzima pod svoje. Zain će paziti na bebu preko dana, a zauzvrat će od nje dobivati stan i hranu. Nije puno, ali čoveka veseli. Sve dok se ona jedne noći ne vrati kući usled racije, a on ostane sam sa detetom i bez sredstava za peživljavanje, što podrazumeva i razmatranje različitih opcija - prodavanje deteta za usvajanje i skupljanje novca ne bi li se domogao civilizacije, Švedske ili makar Turske...

 

Ko je, kako, zašto i sa kojim posledicama dobio nož u telo otkrićemo na kraju, premda je predvidljivo, ali to nije čak ni najveći problem filma. Većini kolega kritičara očito nije smetala sentimentalnost na granici patetike i izvlačenje emocija dokle god u konačnici stoji obećanje katarze, ali Capernaum je, blago rečeno, manipulativan film koji emocije od publike izvlači vrlo niskim udarcima i očitim konstrukcijama. Je li zaista potrebno, na primer, u krupnom kadru videti kako iz cevi izlazi smeđa voda? Takođe, vrlo prirodna gluma nekih od glumaca, u čemu prednjači mladi Zain Al Rafeea stoji u oštrom kontrastu sa širokopoteznim melodramatičnim afektiranjem drugih, recimo onih koji koji igraju njegove roditelje.

Međutim, manipulaciji uprkos, Capernaum nije sasvim loš film niti nevredan pažnje. Takav kakav je može se tumačiti kao savremena inkarnacija neorealizma, na šta je Nadine Labaki u rediteljskoj fotelji verovatno i ciljala. Nekoliko poetičnih montažnih sekvenci vrlo efikasno služe kao momenti relaksacije, u šta upada i Zainov odnos prema Yonasu. Problem je, međutim, u nedorečenom scenariju koji je svojem naslovu (prevodivo kao kao "haos") možda malo suviše veran i od gledaoca zahteva da u moru ne naročito svrsishodnih detalja traži i domišlja one koji bi za priču možda bili i značajni, kao recimo kontekst rata u Siriji u dubokoj pozadini i Zainovog verovatno palestinskog, takođe izbegličkog porekla. Ali, kako to obično biva sa puno scenarista, a bez naročito jasne vizije, film deluje neuredno. Doduše, može se sumirati jednim kadrom, iz ptičije perspektive preko improvizovanog naselja divlje gradnje koji nam Nadine Labaki daje negde pred kraj.

Destinacija_Serbistan / Logbook_Serbistan

kritika originalno objavljena u časopisu Identitet

2015.

autor: Želimir Žilnik

Još i pre uspostavljanja i zvaničnog imenovanja balkanske rute, zemlje Balkana su postale tranzitne za reke izbeglica i migranata u potrazi za sigurnošću i pristojnim životom na zapadu Evrope. Istočna i podsaharska Afrika, Libija, Sirija, Irak, Afganistan su zemlje odakle ljudi masovno i sve masovnije odlaze i to se neće promeniti restriktivnom politikom i zatvaranjem granica. Broj migranata se, međutim, samo povećao što zbog eskalacije sukoba u Siriji, što zbog humanog, ali logistički košmarnog poziva određenih zapadnih zvaničnika da su izbeglice dobrodošle. U tom smislu, Žilnikov film snimljen 2014. godine ne slika današnje stanje stvari u Srbiji i drugde na izbegličkoj ruti, ali itekako pogađa suštinu.

Zvuči kao zvanična propaganda, ali je zapravo sušta istina: Srbija je sigurno među najugodnijim stanicama na toj izbegličkoj ruti, incidenti sa domaćim stanovništvom su retki, a državni organi nesrećnike tretirauju sa zvaničnom distancom, ali i sa poštovanjem. Tri su razloga za to. Prvi, Srbija je samo usputna stanica i toga su svi svesni, od zvaničnih organa reda, preko domaćeg stanovništva do samih izbeglica.

Drugi, i domaće stanovništvo je neretko i samo imalo svojih izbegličkih iskustava iz ratova 90-ih ili čak iz Drugog svetskog rata, pa prema ljudima iz Azije i Afrike oseća mešavinu ljubopitljivosti i solidarnosti, dodatno pojačanu uverenjem ili projekcijom da i Srbi i izbeglice imaju istog “neprijatelja” - zapadni svet. To što Afrikanci, Sirijci i ostali tom neprijatelju hrle u zagrljaj je takođe racionalizirano srpskim gastarbajterskim iskustvima: i jedni i drugi to rade zbog novca, ali im je “duša” na drugom mestu.

Treći razlog za to je činjenica da je sistem prihvatilišta i azila jedan od retkih državnih sistema koji je zapravo funkcionalan, u kome su pravila ponašanja, prava i obaveze jasne i razumljive stvari i gde nema korupcije i prespore birokratije. Uostalom, kroz taj sistem su i ranije prolazile izbeglice sa raznih strana (najčešće iz bivšeg Istočnog Bloka, takođe na putu u bolji život na Zapadu), pa je on relativno uhodan. Problem je samo u tome što je on projektovan za manju frekventnost ljudi koji kroz njega prolaze, pa nema uvek mesta za sve, a postoji i neka rigidnost kao i u drugim državnim sistemima koja ne mari mnogo za pojedinačne ljudske sudbine, kao što je to slučaj kada neko krene dalje, pa bude zaustavljen i prisiljen da se vrati.

To sve, naravno, ne znači da je sve banja, naprotiv. Izbeglicama je jasno da uslovi života glede ekonomije, posla, kvaliteta infrastrukture i slično nisu mnogo bolji od onih koje su ostavili za sobom u Africi i Aziji. Slični su i svakodnevni problemi, pa zbog toga valjda i ne planiraju da se tu duže zadržavaju. To čine samo retki (indikativna je analogija rata u Siriji sa onim u Jugoslaviji), verovatno i sami umorni od lutanja. A sad, to što nema agresivnog rasizma u institucijama i glavama ljudi, ne znači da nema i pojedinaca upitnog morala spremnih da zarade na tuđoj nesreći ili onog “casual”, “pozitivnog” rasizma u smislu toga da su primećeni gde god se pojave, što takođe zna biti naporno i ne baš prijatno.

Veteran dokumentarnog i igranog filma Želimir Žilnik sve to pažljivo snima, prebira materijal, ostavlja samo najfilmičnije momente (poput osebujnog upravnika jednog od azila, fudbalske utakmice ili sekvence na vašaru) i slaže ga u jedan efektan i zanimljiv pregled još uvek aktuelne teme. Izraz je režiran i doku-dramski, na tragu filma ceste, ali je misija čisto dokumentarna. U tome se Žilnik vešto služi trikovima i pušta svoje subjekte i članove ekipe da tu i tamo odigraju kakav komad škakljivog materijala koji nije mogao biti snimljen uživo. Pritom nema inputa i manipulacije od strane samog Žilnika ili članova njegove ekipe, sve što vidimo je iskreno i etično prema ljudima koje se snima.

Neka vas ne prevari ton filma koji je pozitivan i pun nade za te ljude. Čelična volja i nada su najčešće jedino što im je, uz nešto novca, ostalo. Možemo im samo poželeti sreću, za ostalo će se snaći. Kad su stigli do Balkana, stići će i tamo kamo su se namerili. Ni to što je film koncipiran i snimljen pre vršnog vala ne menja puno na stvari: princip je isti, ostalo su nijanse. Potrebno nam je više ovakvih toplih i iskrenih priča da se podsetimo da smo svi zajedno u ovom našem svetu.

Abdul & Hamza

2015.

autor: Marko Grba Singh

Jeste li primetili kako se heroji, ako već nisu sami, često pojavljuju u parovima? Mirko i Slavko, Boro i Ramiz, Bata i Boris. Abdul i Hamza. Dobro, ova poslednja dvojica ne pripadaju istom skupu partizanskih i partizansko-filmskih stvarnih ili izmaštanih legendi, ali nisu ni potpuno slučajno dovedeni u vezu. Oni su junaci našeg doba, izbeglice koje su na putu u bolje sutra, putu napora i samoodricanja, često i opasnosti.

Vreme radnje je nešto pre ove izbegličke krize, pre uspostavljanja i institucionalizacije takozvane balkanske rute, dok su većinu putnika-namernika po šumama i gudurama činili Afrikanci. Njih dvojica su Somalijci, beže iz disfunkcionalne države koja je već dugo u građanskom ratu kojem se ne nazire kraj. Na putu su već više od godinu dana, slučajno su se upoznali, cilj je azil u Zapadnoj Evropi, vreme je zimsko, a trenutna lokacija Srbija, Vojvodina, okolina Vršca i napuštena kuća / vikendica koju koriste kao mesto za predah.

To što se nalaze uglavnom daleko od očiju ljudi je i srećna i nesrećna okolnost. Srbija nije otvoreno neprijateljska sredina prema afričkim migrantima, ali ona im nije željena destinacija, a ako ih policija uhvati, opcije su im azil ili deportacija i vraćanje unazad. Potvrdu za to dobijamo u likovima slučajnog prolaznika, lokalca koji je detinjstvo proveo u Jordanu i omladinaca kojima je super fora da izvedu freestyle rap u lokalnom klubu sa “pravim” crncima. Pa opet, zimsko vreme, put bez novca (za pretpostaviti je da su se već istrošili) i izloženost često zloslutnoj i nasilnoj prirodi nisu naročito ohrabrujuće okolnosti.

Zašto sam počeo tekst sa partizanima? Autor će nas podsetiti na njih na dva mesta, prvo kroz priču turističkog vodiča ispred kule u kojoj su se, po legendi, večito krili pobunjenici, bilo hajduci, bilo partizani. Drugo, imamo i pesmu Leonarda Cohena koja savršeno pogađa suštinu partizanskog stanja uma i duha: tvrdu uverenost (pristrasnost po kojem je pojam i dobio ime), često očajnički položaj, ali i “do or die” stav.

Dobro, ta intervencija je malo “on the nose”, ali recimo da je možemo prihvatiti, iako nam malo preterano objašnjava emocionalno potentne, realističke slike (posebno su upečatljivi pejzaži). Međutim, autor filma Marko Grba Singh odlazi korak dalje i u dokumentarac o Abdulu i Hamzi ubacuje sebe kao aktera. Ovakvi potezi retko kad uspevaju i nisu naročito korektni. Recimo da ovde imaju za cilj da pokažu kako su Abdul i Hamza bili autorovi saputnici tek slučajno, koliko je i kada je njima to odgovaralo, da su otišli dalje i da on ne zna šta je s njima. Međutim, pravila lepog ponašanja nalažu da se u dokumentarcu  pre svega radi o subjektu, a ne o autoru.

Drugi problem je čisto tehničke prirode i odnosi se na marketing i dostupnost filma. Naime, Abdul & Hamza je školski primer srednjemetražnog filma “ni tamo, ni 'amo”. Taj format u trajanju od pola sata do sat vremena je nezgodan čak i za festivale, pa se može pojaviti samo na usko-specijaliziranim ili pak na vrlo otvorenim. Da je, kao što nije, bliže novinarskoj formi, možda bi ga bilo moguće videti na televiziji. Ovako, čini se da mu je sudbina da posluži za autorov portfolio i možda da se pojavi na nekom besplatnom kanalu tipa YouTube i izgubi u šumu sadržaja. Film zaslužuje ipak nešto više od toga, ne zato što je sjajan ili zato što otkriva nešto novo (filmova o izbeglištvu ima masu i pojavljuju se nesmanjenim intenzitetom), koliko zbog toga što je solidan prilog poznatoj temi i nudi jednu iskrenu perspektivu.