Fear / Strah

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Ivaylo Hristov

uloge: Svetlana Yancheva, Micheal Flemming, Stoyan Bochev, Kristina Yaneva, Ivan Savov, Miroslava Gogovska, Krassimir Dokov

Strah kao takav jedna je od primarnih emocija pomoću kojih se može manipulirati pojedincima i masama. Uplašen čovek ne razmišlja racionalno, nego mu ili prorade instinkti („fight or flight”) ili pretrne („freeze”). To ima smisla u prirodnim situacijama (kada se, recimo, nađemo oči u oči sa divljom životinjom – ne znamo kako će ona reagovati), pa i u nekim socijalnim (kada svedočimo nasilju i pretnjama), ali valja imati u vidu da se strahovi podstiču kampanjama koje dolaze sa pozicija moći (ili makar uticaja), pa prema njima valja biti nepoverljiv. Danas pandemija, juče izbeglice i migranti, uvek globalno zagrevanje, a u ne tako dalekoj prošlosti i pripadnici nekih nama susednih nacija. Princip je isti.

Kada smo već kod izbeglica i migranata, strah od istih u filmu bugarskog glumca i filmskog autora Ivayla Hristova je pogonsko gorivo za tipičan seljački i malograđanski rasizam. Mesto radnje: neimenovano selo na obali Crnog Mora na bugarsko-turskoj granici. Vreme: pre pandemije. Lica: usamljena žena, afrički migrant na proputovanju, predsednica opštine, komandir pogranične policije, lokalni tajkunčić, radoznale komšije i razularena rulja. Teatarski opis nema toliko veze sa stilom filma i tretmanom teme, ali ga treba shvatiti kao omaž autoru kojem je teatar primarno polje na kojem se ostvario, pa delić tog razmišljanja prenosi i na ovaj film.

Svetla (Yancheva) je udovica i upravo otpuštena učiteljica (broj školske dece se smanjio) u zabitom selu na obali mora. Oko nje se sa očito zadnjim namerama mota lokalni tajkunčić Ivan (Savov) Izbeglička kriza traje i traje, policija predvođena dobroćudnom seljačinom Bochevim (Stoyan Bochev) pokušava da drži stvari pod kontrolom, ali su „razvučeni na tanko” i vrlo svesni toga. Gradonačelnica (Yaneva) pokušava da ostvari iluziju činjenja (što političari i inače rade), a novinarske ekipe u poseti ili čak „na neviđeno” drukaju li drukaju.

U toj situaciji, kada Svetla tokom lova u šumi naleti na Bambu (Flemming), izbeglicu iz Malija, nimalo ne čudi da ga, sluđena propagandom, ona sama pod pretnjom puške „uhapsi”, kao što ne treba da čudi da joj u toj situaciji ne mogu ili ne žele pomoći ni Bochev ni gradonačelnica koji prebacuju odgovornost s jednih na druge. Kapaciteti, stvarni ili improvizovani, popunjeni su, priliv ljudi je konstantan, a sredstava malo, pa niko ne želi da se bavi još jednim čovekom u moru ljudi. Svetla donosi čovečnu odluku i Bambu dovodi kod sebe u kuću, prvo da prenoći, onda, kad ovaj iz neobjašnjivog razloga, ne uspe da napusti selo sutradan, i da se tu privremeno nastani. Jezičkoj barijeri i životnim okolnostima uprkos, njih dvoje se s vremenom zbližavaju. Ali selo kao selo – ne može mu se ugoditi...

U Strahu ima itekako logičkih i motivacijskih preskoka, pa nam je jasno da je ovde reč o predstavniku kinematografije aktivizma, odnosno da je sve podređeno tome da Hristov poentira. Dok se apsolutna jezička barijera (ipak je za očekivati da učiteljica makar natuca jedan strani jezik, francuski ili ruski, kad već ne zna engleski) koja se koristi za nešto laganog humora još i može probaviti, objašnjenja za to da Bamba nije nastavio put onako kako ga je i započeo – pešice, jednostavno nema, osim da to tako mora biti za potrebe scenarija.

Srećom, poenta je dobra, humana po svojoj prirodi i nije „nabijena”, već temi rasizma i ksenofobije u maloj, konzervativnoj i zaostaloj sredini Hristov pristupa sa dosta humora. Ima tu i malo patroniziranja, ali većina toga se svodi na apsurd i zapravo raskrinkavanje te zatupljenosti i zaostalosti kojima su rasizam i nacionalizam logične posledice. Onaj ko je sveta najviše video, makar posredno kao graničar, dakle Bochev, makar uspeva da rezonira (zdravo-seljački) da smo ispod kože svi isti, ali i on ima zadate okvira iz kojih ne može da iskoči. Svetla taj put tek mora da prođe, a ostali iz sela na njega ne žele ni da krenu, skrivajući se iza paravana nacionalističkih parola, patriotskih pesmuljaka i grotesknih i patetičnih zborovanja i mitinga, dok ne primećuju da im selo propada sa izbeglicama ili bez njih, a da su „projekti” uglavnom Potemkinova sela.

Vodeći se rediteljevim preciznim uputstvima, glumci uspevaju da ostvare vrlo dojmljive uloge. Svetlana Yankova facijalnom ekspresijom dosta podseća na Frances McDormand, što se prilično fino slaže sa pozicijom marginalca na koju je potisnuta. Skupa sa Stoyanom Bochevim čiji komandir policijske stanice pomalo podseća na tip uloge kakav bi na rubovima Hollywooda odigrao Woody Harrelson, nije teško povući paralelu sa Three Billboards Outside Ebbing, Missouri (2017), posebno kada u miks uđu rasizam u tematici i apsurd svega toga.

Strah je, međutim, ipak originalan film, ponekad čak i kontra-intuitivan. Jedan od kamena spoticanja je crno-bela fotografija Emila Hristova u širokom formatu slike, sa dosta snimaka dronom sa visine i iz daljine. Crno-bela boja su ovde zapravo nijanse sive koje samo ističu tugu i beznađe što se kontrira jedino humorom i otporom, čime Ivaylo Hristov gradi svoj svet koji je itekako prepoznatljiv i nama. Možemo reći da su nagrade na festivalima u Varni i Tallinnu otišle u dobre ruke.

The Magic Life of V

kritika objavljena na portalu Dokumentarni.net

Nakon ekstenzivne festivalske turneje (True/False Fest, ZagrebDox, Berlinale, CPH:DOX…) započete na Sundance Film Festivalu u januaru ove godine, dokumentarni film “Veerin čarobni život” / “The Magic Life of V” / “Veeran elämät” (2019) prikazan je i na 18. DokuFestu u sklopu regionalne konkurencije Balkan Dox. Reč je pre svega o skandinavskoj priči, ali film je u balkanski deo kosovskog festivala ušao zbog porekla svog bugarskog autora Tonislava Hristova (“Dobri poštar”, “Zatvorska ekipa”), ali i činjenicom da se radi o o bugarsko-finsko-danskoj koprodukciji.

“Veerin čarobni život” dotiče se nekoliko povezanih tema: porodične disfunkcionalnosti, života s hendikepom, odnosno brige za osobu s hendikepom i role-play kulture kao terapijskog sredstva. Glavna junakinja Veera Lapinkoski finska je devojka od kojih dvadesetak godina, koju život nije mazio: roditelji su joj razvedeni, otac je alkoholičar i porodični nasilnik, a stariji brat Ville je mentalno hendikepiran usled bolesti u najranijem detinjstvu. Sve to njenu želju za samostalnim i normalnim životom čini neostvarivom, pa Veera često beži u svet fantazije igrajući role-play igre na kompjuteru, a posebno LARP (Live Action Role Play) na turnirima sa sebi sličnim otpadnicima. U tim trenucima ona se transformiše u imaginarni lik – V. Veeru ili V, uostalom, upoznajemo u sličnoj akciji – u školi magije, gde će dobiti odoru koju će često oblačiti kao neku vrstu sigurnosne ograde pred svetom. Ona, pak, nije ni najmanje zlonamerna prema bratu i pokušava da ga uključi u svoje jednostavnije aktivnosti poput mačevanja i streličarstva, što sve ide ruku pod ruku s fantazijskim granama role-play kulture. Na veliki turnir u Bugarskoj koji se održava u napuštenoj fabrici (setting igre je naučnofantastični), mesto mogućeg upoznavanja svoje buduće bliske prijateljice ili čak srodne duše, Veera odlazi sama. Sam događaj predstavlja centralnu sekvencu filma u kojoj će glavna protagonistkinja prevladati svoje strahove i suočiti se s demonima iz prošlosti.

Hristov u “Veerinom čarobnom životu” bira zanimljiv rediteljski pristup posebno nevidljive muhe na zidu, pa se subjekti upuštaju u međusobnu interakciju krajnje slobodno i prirodno. Ipak, ovde se ne radi o klasičnom, školskom opervacionom dokumentarcu, već itekako skriptiranom filmu (Hristov i Kaarle Aho potpisani su kao scenaristi, Ljubomir Cvetkov kao koscenarista), montiranom i režiranom na igranofilmski način. Dojam verovatno pojačava i role-playing hobi, sam po sebi blizak glumi, pa nam ni u jednom trenutku nije jasno koliko Veera Lapinkoski zapravo glumi lik s ekrana monitora. Reč je, dakle, o pratljivom filmu prepoznatljive strukture i prosedea omladinske indie-drame čija je istinitost možda upitna, ali zato storytelling njegovog autora nije. Pitanje je, naravno, koliko i od kakve će publike biti primljen film rođen u ovakvim zakonitostima. Veerini problemi verovatno mogu delovati trivijalno uspoređujući ih s nečijim težim i životnijim, ali i dalje su – problemi. Pitanje je takođe i Hristovljevih prioriteta, koji se fokusirao – ne nužno i ispravno – isključivo na partikularni aspekt života svoje junakinje. “Veerin čarobni život” kao filmska celina ipak funkcioniše ukoliko ju posmatramo iz univerzalnog ugla odrastanja i potrebe za pripadnošću. Ako izuzmemo dojam skriptiranosti i pomenute jednoobraznosti, Hristov je u konačnici isporučio poprilično vešto ispričanu priču.

Radiogram

kritika objavljena na XXZ

2017.

scenario i režija: Rouzi Hasanova

uloge: Aleksandar Hadžiangelov, Jana Titova, Aleksandar Aleksijev, Aleksandar Ivanov

O bugarskoj kinematografiji ne čujemo previše, iako je reč o zemlji sa jako razvijenom filmskom industrijom. Možda je stvar upravo u fokusu te industrije na međunarodne koprodukcije i lokacijske usluge (šifra: “generička Rusija”) za najčešće B-filmove, a možda i u tome što je bugarski filmski izraz toliko u senci rumunskog da se može učiniti kao kopija ponekad “krštena” sa uticajem ruskog novog socijalnog realizma. Mada, s vremena na vreme bugarski filmovi imaju podužu festivalsku turneju kao recimo The Lesson, Godless, Glory ili, da uzmemo najsvežiji primer, recentni sarajevski pobednik Aga.

Opet, pojava Radiograma na Vukovar Film Festivalu je pomalo čudna. Ne toliko što je film završio u takmičarskoj konkurenciji (ipak dolazi iz jedne podunavske zemlje, što je i takmičarski okvir festivala), koliko činjenica da je ikako uvršten. Film, naime, nije najsvežiji, a nije ni festivalska uspešnica na kraju turneje, a na kraju krajeva je pitanje može li se reći da je dobar ili bilo čemu poseban. Možda je ipak tema bila presudna: pobuna posleratnih generacija protiv tvrdolinijaškog komunizma i istovremeno ukazivanje na zločine počinjene od strane vlasti za vreme diktature.

 

Pobuna se odvija preko muzike, odnosno rock n rolla, koji je već nekako došao i do zabačenog sela u Rodopima. Ne samo da takva muzika sama po sebi neguje vrednosti zapadnjačkog hedonizma i individualizma koji su, je li, u potpunoj suprotnosti sa komunističkim vrednostima, već se samo i isključivo može čuti na stranim radio-stanicama poput Slobodne Evrope, DW-a i BBC-a gde je muzika još i najmanji problem u poređenju sa istinom koju te stanice plasiraju. Sad, rock kao muzika pobune je postalo filmsko opšte mesto, a upotreba pesme My Generation grupe The Who koja se čuje kao tema svaki put kada se uključi radio to samo cementira.

Drugi motiv filma, komunistički zločini, ima jedan sasvim konkretan i u filmu i politici ređe spominjan kontekst. U pitanju je šikaniranje i sistematsko zlostavljanje bugarskih muslimana i pripadnika turske nacionalne manjine u čemu vlasti nisu prezale od zabranjivanja ispovedanja vere, narodnih nošnji, pesama i ostatka tradicije, pa ni od brisanja nepoćudnih iz knjige državljanja, oduzimanja dokumenata i nasilnog preimenovanja. Autorica filma, Rouzi Hasanova, i sama vodi poreklo iz te diskriminirane grupe, a za svoj film tvrdi da je zasnovan na istinitim događajima iz domena porodične istorije.

 

U takvom svetu (početkom 70-ih godina prošlog veka) odrasta mali Ahmet (Ivanov) koji, nesvestan opasnosti, besomučno sluša tu novu i stranu muziku kako to deca već normalno rade. On ne dovodi opasnost samo sebe, već i oca Alija (Hadžiangelov) koji je već bio u sukobu s vlastima i majku Jasmin (Titova) dok selom hara komesar Zaharijev (Aleksijev), i sam konvertit koji je postao jurišnik nove vlasti, rešen da sprovede partijsku direktivu o nasilnom preimenovanju meštana njegovog rodnog kraja. Otac Ali će se zaputiti u grad sa ciljem da nabavi naslovni uređaj i njegovo putovanje će se pokazati kao formativno jer će on shvatiti važnost borbe za slobodu.

Sve to zvuči zanimljivo i intrigantno, ali se čini da Hasanova, inače debitantkinja u dugometražnom formatu, nema bilo znanja, bilo volje da zakopa dublje ispod površine. Vidimo te nesretne ljude, neki likovi su čak i profilirani, vidimo natruhe mučenja i bahatost državnih organa. Neke paralele (sa daljom prošlošću, kao i sa događajima na drugim mestima u isto vreme) su se same nametale, ali je Hasanova uspela da ponudi samo jednodimenzionalnu i šturu kritiku komunističkog totalitarizma u maniri standardnih istočnoevropskih festivalskih filmova iz “misery porn” sekcije. Jednostavno rečeno, ovakav se film, uz određene preinake u pravcu lokalnog konteksta, mogao pojaviti u bilo kojoj bivšoj komunističkoj zemlji.

Sa pozitivne strane, valja istaći da je gluma dobra, a pažnju posebno privlači mladi Aleksandar Ivanov koji ima potencijala da izraste u vrsnog glumca. Druga stvar koja zaslužuje pohvalu je fotografija Kirila Prodanova koji se prethodno kalio na dokumentarcima i kratkometražnim filmovima, a koji ovde uspeva da uhvati unutarnju teskobu i osećaj obruča koji se steže sa raskošnom prirodom planinskog kraja. Deluje da ni detalji perioda (za koje je bila zadužena scenografkinja i kostimografkinja Ivelina Mineva) nisu promašeni, ali to sve samo još više podseća koliko je Radiogram imao potencijala da bude bolji film nego što to na koncu uspeva biti.

Žažda / Thirst

2015.
režija: Svetla Cocorkova
scenario: Svetla Cocorkova, Svetoslav Ovčarov, Vencislav Vasilev
uloge: Monika Najdenova, Aleksandar Benev, Svetla Jančeva, Ivajlo Hristov, Vasil Mihajlov

U filmskom svetu, prva asocijacija za Bugarsku su filmovi B produkcije na engleskom jeziku i sa manje ili više isluženim akcionim glumcima u glavnim ulogama. Jean-Claude, Segal, Chuck i to društvo, tučnjave i jurnjave. Nije teško shvatiti zašto, studijska infrastruktura je zadovoljavajuća, posao uhodan, poreski sistem stimulativan, domaći glumci pouzdani na više jezika, a lokacije podsećaju na generičku Istočnu Evropu i bivši SSSR.
Međutim, kad smo kod bugarskog arthouse filma, tu smo na manje poznatom terenu. Svet je veliki i spasenje čeka iza ugla (2008) nam je možda poznat naslov, što zbog Mikija Manojlovića u glavnoj ulozi, što zbog toga što mu je za nijansu izmakla nominacija za Oscara, a i Urok, moj prošlogodišnji ulov iz Linza koji se našao u utrci za LUX nagradu Evropskog Parlamenta, još uvek nekako odzvanja poznato, sa dobrim razlogom - dobar je to film. Čini se da geografska pozicija između dve arthouse velesile, Rumunije i Grčke, daje svoje plodove.
Žažda je film koji možemo početi opisivati tim odrednicama. Od Rumuna imamo fotografiju, kameru iz ruke i statičnu kameru, srednje planove i totale, uz dašak intimnosti Dardennovih. Od Grka gotovo antropološku studiju ponašanja ljudi u relativnoj izolaciji i elementarni bizarluk, doduše utišan za stepenik ili dva. Naći će se još par uticaja i referenci tu, svesnih ili nesvesnih, a Žažda je vrlo solidan i zabavan film.

Situacija je otprilike ovakva: tročlana familija sastavljena od poduzetne i lajave majke (Jančeva), povučenog oca u majstor-kvariš fazonu (Hristov) i užasno smotanog sina tinejdžera (Benev) pokrenula je biznis sa pranjem posteljine za hotele u okolini. To bi bilo super-normalno da oni taj biznis nisu pokrenuli na vrhu brda u izuzetno sušnom i retko naseljenom predelu čiji pejzaž podseća na pustinju u westernima.
Zato su pozvali putujućeg majstora (Mihajlov) da im iskopa bunar. On, međutim, dolazi sa kćerkom (Najdenova), sitnom i dinamitnom curicom koja voli da prosipa otrov, zabavlja se zajebavajući druge i baca seme razdora. U početku će najviše najebavati smotani momčić, ali njenih spletki neće biti pošteđeni ni ostali. Uz takvu dinamiku belodano je jasno da se sprema sranje koje prevazilazi tinejdžerske nestašluke.
Motiv stranca koji unosi nemir u ustaljene živote svojih domaćina je poprilično standardna stvar. Nije čak ni naročita novost da taj stranac bude uvrnuto i sablasno dete, samoživo i pakosno, možda čak i zlo. U većoj ili manjoj meri, ti isti motivi se u drami vrte još od Čehova. Naravno, to treba znati izvesti iz pozicije reditelja i debitantkinja u dugometražnom formatu, primarno glumica Svetla Cocorkova to radi vrlo vešto i sigurno. Od znalački izvedene ekspozicije u kojoj se upoznajemo sa mestom radnje i njegovim miljeom (obratite pažnju na mali broj likova, to nije slučajno) i upoznavanja sa dnevnim rutinama, ona polako dodaje na napetosti, pa dobijamo utisak polaganog kuvanja.

Cocorkova je donela pravu odluku, inače jako neobičnu za glumicu koja po prvi put režira dugometražni film, da se u filmu ne “slika” čak ni u sporednoj ulozi. Dobro, možda je to samo splet okolnosti da takve uloge, odogovarajuće za njenu starosnu dob, u filmu nema, ali ona se u svakom slučaju može u potpunosti posvetiti režiji. Takođe, kao glumica je barem pola posla odradila sa “castingom” pravih glumaca i, najvažnije, pravih faca za likove. Njih nećete zaboraviti tek tako.
Divno i krasno, čak nam je potpuno jasno kuda to, u narativnom smislu, vodi. Međutim, samo od sebe se nameće pitanje šta bi to trebalo da znači. Okruženje siromaštva i borbe za egzistenciju navodi na realizam, ali sama premisa je nelogična: zašto bi iko kog vraga otvarao vešeraj tamo gde nema vode? Nadalje, je li Žažda planirana kao nekakav šok, nekakva istočnoevropska varijacija na temu Borgmana koji je opet derivat Lynchovske začudnosti i psihoanalitičnosti i Hanekeove potrebe da šokira i uplaši buržoaziju? Opet, koga Žažda pokušava da šokira? Sve ili nikoga? Ko je tu naša tačka identifikacije? Odakle dolazi opresija, a odakle izazov? Je li sve to samo simbolika koja mi nekako promiče?
Žažda otvara dosta tema i pitanja i to dan-dva po gledanju filma. Možda grešim što previše razmišljam i tražim sitnice: film nije samo gledljiv, nego je zanimljiv i vešto napravljen. Možda čak i nema poentu dalje od one univerzalne o ceni zajebancije. Sve u svemu, film vredan gledanja, možda i repriziranja.