Radiogram

kritika objavljena na XXZ

2017.

scenario i režija: Rouzi Hasanova

uloge: Aleksandar Hadžiangelov, Jana Titova, Aleksandar Aleksijev, Aleksandar Ivanov

O bugarskoj kinematografiji ne čujemo previše, iako je reč o zemlji sa jako razvijenom filmskom industrijom. Možda je stvar upravo u fokusu te industrije na međunarodne koprodukcije i lokacijske usluge (šifra: “generička Rusija”) za najčešće B-filmove, a možda i u tome što je bugarski filmski izraz toliko u senci rumunskog da se može učiniti kao kopija ponekad “krštena” sa uticajem ruskog novog socijalnog realizma. Mada, s vremena na vreme bugarski filmovi imaju podužu festivalsku turneju kao recimo The Lesson, Godless, Glory ili, da uzmemo najsvežiji primer, recentni sarajevski pobednik Aga.

Opet, pojava Radiograma na Vukovar Film Festivalu je pomalo čudna. Ne toliko što je film završio u takmičarskoj konkurenciji (ipak dolazi iz jedne podunavske zemlje, što je i takmičarski okvir festivala), koliko činjenica da je ikako uvršten. Film, naime, nije najsvežiji, a nije ni festivalska uspešnica na kraju turneje, a na kraju krajeva je pitanje može li se reći da je dobar ili bilo čemu poseban. Možda je ipak tema bila presudna: pobuna posleratnih generacija protiv tvrdolinijaškog komunizma i istovremeno ukazivanje na zločine počinjene od strane vlasti za vreme diktature.

 

Pobuna se odvija preko muzike, odnosno rock n rolla, koji je već nekako došao i do zabačenog sela u Rodopima. Ne samo da takva muzika sama po sebi neguje vrednosti zapadnjačkog hedonizma i individualizma koji su, je li, u potpunoj suprotnosti sa komunističkim vrednostima, već se samo i isključivo može čuti na stranim radio-stanicama poput Slobodne Evrope, DW-a i BBC-a gde je muzika još i najmanji problem u poređenju sa istinom koju te stanice plasiraju. Sad, rock kao muzika pobune je postalo filmsko opšte mesto, a upotreba pesme My Generation grupe The Who koja se čuje kao tema svaki put kada se uključi radio to samo cementira.

Drugi motiv filma, komunistički zločini, ima jedan sasvim konkretan i u filmu i politici ređe spominjan kontekst. U pitanju je šikaniranje i sistematsko zlostavljanje bugarskih muslimana i pripadnika turske nacionalne manjine u čemu vlasti nisu prezale od zabranjivanja ispovedanja vere, narodnih nošnji, pesama i ostatka tradicije, pa ni od brisanja nepoćudnih iz knjige državljanja, oduzimanja dokumenata i nasilnog preimenovanja. Autorica filma, Rouzi Hasanova, i sama vodi poreklo iz te diskriminirane grupe, a za svoj film tvrdi da je zasnovan na istinitim događajima iz domena porodične istorije.

 

U takvom svetu (početkom 70-ih godina prošlog veka) odrasta mali Ahmet (Ivanov) koji, nesvestan opasnosti, besomučno sluša tu novu i stranu muziku kako to deca već normalno rade. On ne dovodi opasnost samo sebe, već i oca Alija (Hadžiangelov) koji je već bio u sukobu s vlastima i majku Jasmin (Titova) dok selom hara komesar Zaharijev (Aleksijev), i sam konvertit koji je postao jurišnik nove vlasti, rešen da sprovede partijsku direktivu o nasilnom preimenovanju meštana njegovog rodnog kraja. Otac Ali će se zaputiti u grad sa ciljem da nabavi naslovni uređaj i njegovo putovanje će se pokazati kao formativno jer će on shvatiti važnost borbe za slobodu.

Sve to zvuči zanimljivo i intrigantno, ali se čini da Hasanova, inače debitantkinja u dugometražnom formatu, nema bilo znanja, bilo volje da zakopa dublje ispod površine. Vidimo te nesretne ljude, neki likovi su čak i profilirani, vidimo natruhe mučenja i bahatost državnih organa. Neke paralele (sa daljom prošlošću, kao i sa događajima na drugim mestima u isto vreme) su se same nametale, ali je Hasanova uspela da ponudi samo jednodimenzionalnu i šturu kritiku komunističkog totalitarizma u maniri standardnih istočnoevropskih festivalskih filmova iz “misery porn” sekcije. Jednostavno rečeno, ovakav se film, uz određene preinake u pravcu lokalnog konteksta, mogao pojaviti u bilo kojoj bivšoj komunističkoj zemlji.

Sa pozitivne strane, valja istaći da je gluma dobra, a pažnju posebno privlači mladi Aleksandar Ivanov koji ima potencijala da izraste u vrsnog glumca. Druga stvar koja zaslužuje pohvalu je fotografija Kirila Prodanova koji se prethodno kalio na dokumentarcima i kratkometražnim filmovima, a koji ovde uspeva da uhvati unutarnju teskobu i osećaj obruča koji se steže sa raskošnom prirodom planinskog kraja. Deluje da ni detalji perioda (za koje je bila zadužena scenografkinja i kostimografkinja Ivelina Mineva) nisu promašeni, ali to sve samo još više podseća koliko je Radiogram imao potencijala da bude bolji film nego što to na koncu uspeva biti.