Everybody Knows / Todos lo saben

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Asghar Farhadi

uloge: Penélope Cruz, Javier Bardem, Ricardo Darín, Bárbara Lennie, Carla Campra, Eduard Fernández, Sara Sálamo, Inma Cuesta, José Ángel Egido, Jaime Lorente

Vrednost opšteg znanja, odnosno javnih tajni, perfektno je opevao Leonard Cohen u svojem apsolutnom hitu Everybody Knows: meč je namešten, igra je gotova, dobri momci su izgubili, bogati se bogate, siromasi ostaju siromašni, svi sve znamo, ali svejedno nekako guramo dalje i prihvatamo šaradu nadajući se najboljem po sistemu “neće valjda nas”. U novom filmu dvostrukog “oscarovca” Asghara Farhadija (A Separation, The Salesman) opšte znanje i javne tajne ipak nemaju filozofske implikacije o smislu života, već su striktno lokalizirane na unekoliko raširen, ali ipak ograničen krug jedne familije i/ili jedne sredine, pa će kulminirati zločinom i misterijom oko istog, što nas stavlja u logički problem. Kako je to lepo primetio jedan kolega iz američke štampe: ako svi sve znaju, gde je tu onda misterija?

Farhadi, međutim, započinje i praktično završava film nečim sasvim drugačijim, kadrom crkvenog zvonika u kastiljanskom provincijalnom gradiću gde na zvuk zvona iz rupe u satu izleću golubovi, samo da bi se vratili jednom kad zvonjava stane. Vreme je uvek faktor kod njega u filmovima, prošlost uvek ima “naplatu” u sadašnjosti, pa su nam dva slova i jedan plus u srcu upozorenje za kasniji sled događaja. Takođe, bračni i porodični “setting” za uticaj prošlosti na sadašnjost su mu po pravilu jača strana i večiti izvor inspiracije, pa se čini da je Farhadi, jezičkoj barijeri uprkos, na svom terenu sa Everybody Knows. Doduše, komični pod-tonovi u ekspoziciji, proširena familija i odnosi u njoj gde treba pohvatati ko je tu kome i kakav rod, kao i triler-misterija praćena pomalo preteranim, melodramatičnim, izlivom emocija, jednom kada se situacija razvije, to jest, više deluju kao materijal za Almodovara, a tom dojmu ne doprinosi samo zvezdani “casting” španskih glumaca (plus Argentinac Darín), već i fotografija Joséa Luisa Alcainea, stalnog Almodovarovog saradnika fokusirana na ornamentiranu unutrašnjost i spoljašnost u živim bojama kao sa razglednice.

Naša junakinja je Laura (Cruz), žena koja se posle nekoliko godina vraća u roditeljski dom kako bi prisustvovala venčanju svoje mlađe sestre. Ona dolazi u pratnji dvoje dece, tinejdžerke Irene (Campara) i osnovca Diega, dok je muž Alejandro, navodno bogati i uspešni poslovnjak, ostao kod kuće u Buenos Airesu. Kuća je puna ljudi, pa tako pored Laurinog oca načetog demencijom i izuzetno prisebne majke, tu se okolo muva još jedna sestra, brat Fernando (Fernández), njegova kći Rocio (Sálamo) sa malim detetom usred razvoda, ali i sused Paco (Bardem), sin nekadašnje sluškinje na imanju, a sada uspešni vinogradar, te njegova žena Bea (Lennie), učiteljica u školi za delikvente, uz ostale uzvanike. Atmosfera je hektična, kao i na svakom familijarnom okupljanju te vrste, što je dodatno pojačano pripremama za venčanje.

Prvi znak nevolje je Irenin temperament i mogućnost romanse sa Pacovim nećakom, što se u punom obimu i snazi manifestira u toku venčanja kada se njih dvoje ušunjaju u zvonik, a momak joj otkrije da inicijali P +L označavaju Paca i Lauru, što je prva od javnih tajni. Kasnije u toku svadbe, žive kako to samo zna biti na Mediteranu, u trenutku nestanka struje (verovatno namerno izazvanog), dolazi do otmice Irene iz kreveta, sa “vizitkom” u obliku novinskih isečaka vezanih za sličan slučaj od pre par godina. U toku noći stiže poruka sa skrivenog broja da se policija ne umešava u slučaj jer inače…, a sutradan zahtev za otkupom od 300.000 €.

Sumnjivaca je mnogo i smenjuju se kao na pokretnoj traci, a da niko ne bude oslobođen od krivice. Jesu li to delikventi koje je Bea dovela iz škole kako bi snimali svadbu drone-kamerom? Je li to Irene sama režirala? Da li se to Paco sveti Lauri zbog toga što ga je ostavila dvadeset godina ranije? Stoji li iza toga Alejandro (Darín) koji tek u trenutku krize dolazi na mesto događaja i koji je zapravo bez posla i novca, ali sa karikaturalno čvrstom verom u boga? Je li to, pak, shema Laurine familije kako bi od Paca koji je od njih jeftino kupio zemlju za vinograd naplatili stari dug? A jedna javna tajna (zapravo prilično predvidljiva u datom kontekstu) uzdrmaće temelje svih užih familija u okviru ove šire…

Farhadija kao da manje zanima sama misterija i njen rasplet koji, pak, dolazi na kraju sa sve ne naročito potrebnim objašnjenjem od ponašanja familije u krizi. U takvim situacijama, suprotno uvreženom optimističnom mišljenju da se onda svi nekako drže na okupu, verovatniji ishod je potpuni raspad sistema. Fasada se u ranom stadijumu krize još nekako drži, a onda se sve više i više raspada tako da ostaju samo najsirovije pomisli svakog od upletenih ponaosob. U tom smislu, Farhadi je na tragu Hanekea (Caché, Happy End), pa čak i Zvjaginceva (Loveless), premda je već u svojoj ranijoj karijeri koristio motiv nestanka mlađe osobe kao nepokretni pokretač trvenja u okviru familijarne zajednice (About Elly).

Inače, on je vrstan i kao pisac i kao reditelj, ali ovde više nego u svim svojim ranijim filmovima upada u probleme na oba polja. Nepoznavanje jezika i melodramatska tipskost dijaloga su tu još i najmanji problem, ali činjenica da “ko bi gori, sad je doli, a ko bi doli, sad je gori” u kontekstu Španije mora imati političku konotaciju kojoj ovde nema ni traga govori o tome da univerzalno nije prilagodio lokalnom. Logička greška misterije o kojoj svi znaju sve je priča za sebe, kao i njegovo vođenje trilerskog zapleta na ustajali način iz romana Agathe Christie, uz nekoliko sugestija koje bi možda bile vidljivije na drugo gledanje, ako do njega dođe.

U užem smislu, režijski je film i dalje solidan, na momente čak i briljantan (reč je o pojedinim kadrovima ili, u najbolju ruku, scenama), dok se šira slika gubi i bledi u obilju distrakcija. Takođe, imati na raspolaganju možda i najboljeg glumca današnjice kao što je to Ricardo Darín, svesti njegov lik na metiljavog religioznog fanatika i uvesti ga u priču tek negde oko polovine filma je rasipanje potencijala i promašaj sam po sebi, kao i nedostatak hemije između Penélope Cruz i Javiera Bardema koji su i dosta često igrali skupa po filmovima i bračni su par van kamere. Sa pozitivne strane, ona je jako dobra posebno u scenama koje od nje zahtevaju plakanje (trenutno nema bolje glumice za melodramatične momente poput takvih), a on sa lakoćom nosi ulogu šmekera koja mu je dodeljena, čak sa trenucima auto-ironije. Kao pun pogodak se, međutim, pokazala Bárbara Lennie i tako nastavila niz impozantnih uloga ove godine (berlinski naslov Sunday’s Illness).

Kada se podvuče crta, Everybody Knows nije na nivou Farhadijevih najboljih filmova, ali, ako ćemo iskreno, nije to bio niti The Salesman, a i o hvaljenom prethodnom internacionalnom proboju The Past bi se moglo dugo raspravljati. Ono što Everybody Knows izdvaja iz ove grupe je što se Farhadi naizgled otrgao svojih predominantnih uzora iz sveta teatra i građanske drame, ali je zadržao nešto od tih manirizama koji ulaze u koliziju sa motivima misterije i ubijaju napetost u trileru. Nije to loš film, daleko od toga, samo kao da ni svom autoru nije baš najbolje legao.