The Nun

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Nekima je zaista uspelo. Recimo, ekipi koja je radila “trailer” za The Nun na osnovu kojeg je film samo u Americi utrostručio svoj budžet u prvoj sedmici prikazivanja. Uspeh na domaćem terenu se prelio i drugde, primera radi u Varaždin, gde je najveća kino-dvorana bila skoro puna sedmog dana prikazivanja i to uglavnom mlađim posetiocima. Pročitah negde da prosečan gledalac godišnje pogleda jednocifren broj filmova i da je danas, kada kino više nije narodska, priuštiva zabava i kada potencijalni “blockbusteri” svejedno izlaze praktično svakog četvrtka, najveći uspeh ubediti potencijalnu publiku da baš taj jedan film vredi da se nađe na tom kratkom spisku. Kapa dole marketinškom odeljenju!

Međutim, šta nam The Nun kao film donosi? Ništa pametno, rekao bih. U filmskom smislu, sve je to već viđeno nebrojeno puta (pop i časna-pripravnica se uvale u nevolju kada odu istraživati samoubistvo jedne opatice u udaljenom samostanu, pa nabasaju na demona), sa sve klasičnim prepadima oko kojih se gradi ceo film i koji nam se bacaju u lice gotovo slučajno, u nerazrađenom i neizgrađenom obliku. Ono što je, pak, novo u filmu nikako nije dobro: potpuna nebriga za bilo kakav kontekst, istorijski i teološki, pa čak ni za elementarnu internu logiku, dok se film podređuje jednom jedinom autoritetu o kome ćemo nešto kasnije.

 

Vreme i mesto radnje, udaljena katolička opatija u Rumuniji, 50-te godine prošlog veka. Oba faktora su tu problematični, Rumunija je dominantno pravoslavna zemlja, a katolički samostani su izuzetno retki i servisiraju manjine poput Nemaca ili Mađara koji su tamo ostali i iza rata, što je više izuzetak nego pravilo. Takođe, 50-ih godina Rumunijom vladaju komunisti koji bi jedva čekali incident da opatiju sravne sa zemljom i na njenom mestu podignu šta god. Šta na takvom mestu i u to vreme radi kvebeški proto-hipster, organski farmer Frenchie (Jonas Bloquet kome ni akcenat ne ide baš najbolje), dakle tip koji je pronašao obešenu časnu i o tome obavesti Vatikan (nije baš najjasnije kako), nemamo pojma…

Ekspedicija koju su biskupi i kardinali poslali sastoji se od oca Burkea (Demian Bichir) koji i sam vuče traume od jednog neuspelog egzorcizma i sestre-novakinje Irene (Taissa Farmiga) takođe nije najverovatnija opcija. Dobro, Burke važi za nekakvog istražitelja, ali neiskusna kaluđerica čiji su adut nekakve ničim potvrđene vizije tu baš i ne može biti od pomoći, a nije čak ni lokalka pa da poznaje teren ili kloštar iznutra. Vatikanske mudre glave ne bi bile tu gde jesu da su baš tako nepromišljeno slale svoje službenike u smrt.

 

Bla bla bla, upadi, prepadi, demoni, iluzije, vizije, košmari i elaborirani nesretni slučajevi, eto nama naslovne sablasne časne (Bonnie Aarons) koju smo već videli u drugom delu The Conjuring. Film tada dobiva na dinamici i počinje da se ponaša kao klasičan horor, pa čak i misterija postaje malo više fokusirana. Dominantno oružje koje reditelj Corin Hardy (The Hallows) koristi su prepadi, ali gorka istina je da mu sa ovako slabim i nedotupavno glupim scenariom i ne preostaje više od toga. Po pitanju vizuelizacije, on je na svom terenu, kloštar i iz vana i iznutra deluje jezivo, u nekom gothic ključu, ali sama vizuelizacija po pravilu nije dovoljna za dobar film.

Čini se da je jedini cilj scenariste Garyja Daubermana (koji je inače napravio solidan posao na prošlogodišnjem rano-jesenjem hororu It) da celu tu muljažu nekako poveže sa univerzumom The Conjuring koji producent James Wan razvija po ugledu na Marvelove super-herojske filmove. Daubermanu to uspeva, ali tek na samom kraju i nedovoljno da bi Časna kao film našla opravdanje za svoje postojanje jer scena ili dve nisu ni izbliza dovoljan razlog da bismo trpeli sat i po vremena slučajnosti i, za The Conjuring univerzum, atipično slabih, nemotiviranih i nekarakteriziranih likova. Čini se da Wan (koji je već našao rediteljsku “tezgu” kod Marvela sa Aquamanom) i društvo svojim težnjama ka franšiznom poslovanju seku jednu od retkih zdravih grana u Hollywoodu radi kratkoročne dobiti, jer horori nisu isto što i super-heroji iz stripovskog univerzuma, pa zasićenje može i brže nastupiti, pa i drugima pokvariti posao.