M3GAN

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Već smo se osvrnuli na fenomen „januarskog treša“, odnosno izbacivanja filmova sa skromnim (umetničkim) ambicijama u sezoni kojom vladaju oskar-naslovi ili totalno mrtvilo, sve po sistemu „ako prođe – prođe“). Ma koliko neki fenomen iz početka bio autentičan, jasno je da će pre ili kasnije postati model poslovanja ili makar faktor koji se obavezno uzima u obzir. Red je, dakle, da ispitamo najveći neočekivani hit ovogodišnje januarske sezone, naslov M3GAN.

Čak i letimičan pogled na autorsku ekipu, i to više na scenariste (Džejms Van i Akela Kuper) i producente (Džejms Van i Džejson Blum), nego na reditelja Džerarda Džonstona koji nije uspeo da stvori momentum posle svog ingenioznog prvenca Housebound (2014), govori nam o tome da je tu malo toga slučajnog. Tandem Van-Kuper je napisao scenario i za još jedan od „treši“ hitova, Malignant (2021), Van sam po sebi je prva asocijacija na savremene horor-franšize (Insidious, Conjuring i sve „spin-of“ varijante istog), dok su Blum i njegova kompanija Bloomhouse izuzetno aktivni u žanru horora „visoke B“ i „niske A“-produkcije.

Sa takvim imenima „u sedlu“, ne treba da čudi činjenica da je u slučaju M3GAN sve pomno isplanirano (od bioskopskog termina do jake i precizno ciljane marketing-kampanje koja se vodila uglavnom u virtuelnom svetu), pa ni rezultati, ma koliko impresivni bili, zapravo nisu iznenađujući. Film je, naime, utrostručio svoj budžet već u prvom vikendu prikazivanja, dok mu je „total“ za sada na desetostrukoj vrednosti uloženih sredstava. Sad, prati li taj materijalni uspeh i onan nematerijalni u smislu kvaliteta – e, to je već pitanje...

Premisa na koju se film oslanja je toliko stara da sa sobom nosi rizik asocijacija na starije, bolje i kultne filmove. Reč je, naime, o tome da „nauka poludi“, pa se izum otrgne kontroli. Dakle, Frankenštajn u bilo kojoj inkarnaciji (literarnoj ili nekoj od filmskih) ili možda originalni Jurassic Park. Drugi deo premise, da je u pitanju lutka, takođe je kliše sam po sebi, od originalnog Čakija iz filma Child’s Play, pa do naslovne junakinje iz filma Anabelle koji takođe spada u Vanov filmski „univerzum“. Pritom je i nadgradnja tog klišea, uvođenje veštačke inteligencije kao faktora, nešto već viđeno, i to u ne baš sasvim uspelom „rimejku“ Child’s Play, što takođe nije znak koji uliva puno poverenja.

Poverenje ne otvara ni uvodna sekvenca koja zahteva žestoku suspenziju neverice iako se i u njoj ređaju sami klišei. Porodica ide na zimovanje u svom automobilu i na put prema planinama ih uhvati mećava. Otac i majka se svađaju, a kćerka divlja po autu fokusirajući se više na igračku koja joj je ispala iz ruku nego na opasnost oko sebe. Na kraju se niotkuda pojavljuje ralica za sneg i udara automobil.

Nakon toga se fokus seli na Džemu (Alison Vilijams, poznata iz serije Girls i filma Get Out!), inženjerku robotike zaposlenu u korporaciji za proizvodnju visokotehnoloških igračaka. Projekat na kojem ona sa još dvoje kolega radi poslužio je kao naslov filma (u pitanju je akronim od punog naslova projekta, „Model 3 Generative ANdroid“), ali njihov šef i vlasnik korporacije Dejvid (Roni Čieng), razočaran cenom konačnog proizvoda, želi da kompletan projekat ukine.

Ni situacija kod kuće nije ništa bolja za Džemu. Naime, ono dvoje iz automobila su bili njena sestra i zet, oboje su poginuli, a Džemi je pripalo staranje o njihovoj kćeri Kejdi (Vajolet MekGro). Džema kao žena od nauke i karijere, očekivano, pojma nema kako s decom, a ni Kejdi nije baš neko lagano i nezahtevno dete, a pritom je još uvek pod intenzivnim udarom traume gubitka roditelja. Situaciji ne pomažu ni posete psihologinje Lidije (Ejmi Ašervud) čiji je zadatak pre da proceni je li Džema pogodna osoba za staranje o detetu, nego da bilo kojoj od njih dve pruži neku smislenu pomoć za nošenje sa situacijom.

I tu Džema dobija ideju da spoji lepo s korisnim i svoj projekat, lutku u obliku devojčice Kejdinih godina, spoji s Kejdi. Vic je u tome da Megan (efektima obrađeni stas Ejmi Donald i blago vokoderima „robotizovani“ glas Džene Dejvis) nije obična čovekolika lutka, niti običan android, već ima izrazitu emocionalnu inteligenciju i sposobnost neograničenog učenja i autonomije. Kao takva, ona za Kejdi postaje više od igračke i sredstva za prevladavanje traume, već joj postaje jedina prava prijateljica koja je zaista sluša i pomaže joj. (A ni sposobnost sviranja klavira i pevanja pop-hita Titanium nisu zanemarive stvari.) Za Džemu, pak, takav spoj Kejdi i Megan znači enormni uspeh na poslu.

Kako je to sve suviše lepo da bi bilo istinito, jasno nam je da će nešto poći po zlu. Štos je što je Megan „uparena“ s Kejdi i razvija se u smeru toga da je štiti od svake pretnje, fizičke ili emocionalne, koja je može doleteti. U tome ne samo da će Džema kao „ljudski staratelj“ biti istisnuta, već će Megan svoj zadatak shaviti toliko ozbiljno da je pokolj prvo oko kuće, a onda i u samoj kući prilično neizbežan.

Reference, dakle, ne staju na Frankenštajnu, dinosaurusima iz Jurassic Parka, oživljenim horor-lutkama i poludeloj mehatronici iz zabavnih parkova, već idu u još najmanje dva pravca. Jedan su SF-horori sa tehnološkom, socijalnom, pa i antropološkom potkom (od prvog Terminatora preko Robocopa, pa sve do parafraze Aliens za kraj), a drugi trileri s kraja 80-ih i početka 90-ih u kojima se otkriva patologija u nečemu ispočetka lepom i nadahnjujućem, poput Single White Female ili Fatal Attraction.

Dakle, M3GAN nije samo nekakva atrakcija i tupava zabava, već film koji barata sa dosta referenci iz više filmskih žanrova i progovara na neke od bitnijih tema današnjice, poput odrastanja, traume, razvoja nauke i tehnologije, ali i opasnosti previše tesnog oslanjanja na iste, i to čini savremenim i razumljivim jezikom. U prilog tome govori i sasvim solidna izvedba na svim nivoima, od sigurne glume, preko gipke, kinetične režije do dinamične montaže i fino odmerenih efekata koji balansiraju zaumnost premise s uverljivošću dubljih tema koje film u drugom planu otvara.

Štos je, međutim, u tome da je M3GAN i pored toga pre svega „treš“, ali nije dovoljno zabavan „treš“. Razlog za to bi verovatno bio nedostatak hrabrosti da se takva ne baš laskava etiketa nosi sa ponosom i ironičnim smeškom, već se umesto toga skreće u ozbiljnije vode i pritom zahvata suviše široko. Mada, opet, i kreatore moramo razumeti (Džonston je tu samo egzekutor, sposoban, ali potrošan): oni su navikli na franšizno razmišljanje, a za tako nešto je potrebna vrlo široka baza publike kojoj će pristup „za svakog ponešto“ biti sasvim funkcionalan dok se u isti ne udubi.

The Nun

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Nekima je zaista uspelo. Recimo, ekipi koja je radila “trailer” za The Nun na osnovu kojeg je film samo u Americi utrostručio svoj budžet u prvoj sedmici prikazivanja. Uspeh na domaćem terenu se prelio i drugde, primera radi u Varaždin, gde je najveća kino-dvorana bila skoro puna sedmog dana prikazivanja i to uglavnom mlađim posetiocima. Pročitah negde da prosečan gledalac godišnje pogleda jednocifren broj filmova i da je danas, kada kino više nije narodska, priuštiva zabava i kada potencijalni “blockbusteri” svejedno izlaze praktično svakog četvrtka, najveći uspeh ubediti potencijalnu publiku da baš taj jedan film vredi da se nađe na tom kratkom spisku. Kapa dole marketinškom odeljenju!

Međutim, šta nam The Nun kao film donosi? Ništa pametno, rekao bih. U filmskom smislu, sve je to već viđeno nebrojeno puta (pop i časna-pripravnica se uvale u nevolju kada odu istraživati samoubistvo jedne opatice u udaljenom samostanu, pa nabasaju na demona), sa sve klasičnim prepadima oko kojih se gradi ceo film i koji nam se bacaju u lice gotovo slučajno, u nerazrađenom i neizgrađenom obliku. Ono što je, pak, novo u filmu nikako nije dobro: potpuna nebriga za bilo kakav kontekst, istorijski i teološki, pa čak ni za elementarnu internu logiku, dok se film podređuje jednom jedinom autoritetu o kome ćemo nešto kasnije.

 

Vreme i mesto radnje, udaljena katolička opatija u Rumuniji, 50-te godine prošlog veka. Oba faktora su tu problematični, Rumunija je dominantno pravoslavna zemlja, a katolički samostani su izuzetno retki i servisiraju manjine poput Nemaca ili Mađara koji su tamo ostali i iza rata, što je više izuzetak nego pravilo. Takođe, 50-ih godina Rumunijom vladaju komunisti koji bi jedva čekali incident da opatiju sravne sa zemljom i na njenom mestu podignu šta god. Šta na takvom mestu i u to vreme radi kvebeški proto-hipster, organski farmer Frenchie (Jonas Bloquet kome ni akcenat ne ide baš najbolje), dakle tip koji je pronašao obešenu časnu i o tome obavesti Vatikan (nije baš najjasnije kako), nemamo pojma…

Ekspedicija koju su biskupi i kardinali poslali sastoji se od oca Burkea (Demian Bichir) koji i sam vuče traume od jednog neuspelog egzorcizma i sestre-novakinje Irene (Taissa Farmiga) takođe nije najverovatnija opcija. Dobro, Burke važi za nekakvog istražitelja, ali neiskusna kaluđerica čiji su adut nekakve ničim potvrđene vizije tu baš i ne može biti od pomoći, a nije čak ni lokalka pa da poznaje teren ili kloštar iznutra. Vatikanske mudre glave ne bi bile tu gde jesu da su baš tako nepromišljeno slale svoje službenike u smrt.

 

Bla bla bla, upadi, prepadi, demoni, iluzije, vizije, košmari i elaborirani nesretni slučajevi, eto nama naslovne sablasne časne (Bonnie Aarons) koju smo već videli u drugom delu The Conjuring. Film tada dobiva na dinamici i počinje da se ponaša kao klasičan horor, pa čak i misterija postaje malo više fokusirana. Dominantno oružje koje reditelj Corin Hardy (The Hallows) koristi su prepadi, ali gorka istina je da mu sa ovako slabim i nedotupavno glupim scenariom i ne preostaje više od toga. Po pitanju vizuelizacije, on je na svom terenu, kloštar i iz vana i iznutra deluje jezivo, u nekom gothic ključu, ali sama vizuelizacija po pravilu nije dovoljna za dobar film.

Čini se da je jedini cilj scenariste Garyja Daubermana (koji je inače napravio solidan posao na prošlogodišnjem rano-jesenjem hororu It) da celu tu muljažu nekako poveže sa univerzumom The Conjuring koji producent James Wan razvija po ugledu na Marvelove super-herojske filmove. Daubermanu to uspeva, ali tek na samom kraju i nedovoljno da bi Časna kao film našla opravdanje za svoje postojanje jer scena ili dve nisu ni izbliza dovoljan razlog da bismo trpeli sat i po vremena slučajnosti i, za The Conjuring univerzum, atipično slabih, nemotiviranih i nekarakteriziranih likova. Čini se da Wan (koji je već našao rediteljsku “tezgu” kod Marvela sa Aquamanom) i društvo svojim težnjama ka franšiznom poslovanju seku jednu od retkih zdravih grana u Hollywoodu radi kratkoročne dobiti, jer horori nisu isto što i super-heroji iz stripovskog univerzuma, pa zasićenje može i brže nastupiti, pa i drugima pokvariti posao.