Beetlejuice Beetlejuice

 kritika pročitana u emisiji Filmoskon na HR3

Ako postoji jedna jedina riječ kojom bi se moglo opisati najnoviji film Tima Burtona, Bubimir Bubimir, onda bi ona glasila: „povratak”. Povratak dragog besprizornog demona na veliko platno, Burtonov povratak junaku koji je uvelike trasirao njegov karijerni uspon i genezu njegovog stila, ali i povratak osebujnog redatelja u njegovu „zonu ugode”. Povratak nakon skoro dva desetljeća auto-plagijata (katkad do razine auto-parodije), te izleta u vode „običnog” i „komercijalnog”. Gledano iz šireg kuta, Bubimir Bubimir predstavlja i svojevrsni povratak filmsko-stvarateljskim vrijednostima iz nekih prošlih, slobodnijih vremena kada se manje pazilo na demografske karakteristike ciljane publike i to hoće li se netko među njima slučajno uvrijediti. Kada je neozbiljnost u stavu bila dozvoljena, a nekad čak i poželjna, što se prelijevalo i na humor koji je ponekad, s punim pravom, bio nezreo i sirov, možda čak i prost, radi maksimalnog učinka. Povratak Bubimira dočekali smo kasno, ali, nadajmo se, ne i prekasno.
O nastavku se govorilo još otkad je izvornik iz 1988. godine polučio uspjeh na kino-blagajnama (nešto manje kod kritike), ali je on dosta često „stavljan na led”, uz izmjene na scenariju od bazične ideje nadalje, ponešto i zbog strelovitog uspona karijere Tima Burtona. Podsjetimo, redatelj i glumac koji je tumačio naslovni lik, Michael Keaton, produžili su skupa na sljedeći projekt, filmsku adaptaciju stripa Batman, a njegov uspjeh premašio je i Bubimirov. Između prvog Batmana iz 1989. i njegovog nastavka, Batman se vraća iz 1992., smjestio se i Edward Škaroruki (1990) koji će zapravo definirati ono što zovemo stilom Tima Burtona. Za redatelja su se redali projekti kao što je stilizirani „biopic” o „najgorem redatelju svih vremena” Edu Woodu, uvrnuta komedija Mars napada! (1996), povratak gotičkom stilu s Sanjivom dolinom (1999), „remake” Schafnerovog Planeta majmuna (2001) i tako dalje. Od Bubimira, pored priča o nastavku, prema različitim scenarijima i prema različitim idejama i s istim ili različitim glumcima, dobili smo još animiranu seriju i video-igrice, sve dok kultni lik nije postavljen na kazališne daske u sasvim logičnoj mjuzikl-varijanti 2018. godine. Tada su se nagađanja o mogućem nastavku intenzivirala, dijelovi odbačenih scenarija su reciklirani u novi, nastao po sve popularnijoj logici nastavaka koji poštuju nasljeđe originala, ali uz stare likove uvodi i one nove.
Čak i da zalutamo na projekciju, već od uvodne špice će nam biti jasno gdje smo. Ona, naime, citira onu originalnu, od glazbe Dannyja Elfmana do prizora fiktivnog gradića Winter River u saveznoj državi Connecticut, završavajući s kućom u kojoj još živi obitelj Deetz na vrhu brda. Nekadašnja „gotičarka” tinejdžerske dobi i nesuđena nevjesta naslovnog demona, Lydia (Winona Rider), odrasla je, odselila se, udala, razvela, dobila kćer Astrid i izgradila karijeru kao voditeljica popularne televizijske emisije o duhovima i ukletim kućama. Ona se zabavlja sa svojim menadžerom i producentom Roryjem (Justin Theroux igra lik modeliran da bude nalik na Otha iz originalnog filma) kojeg je upoznala na grupnoj terapiji nakon pogibije bivšeg muža, ali osjeća pritisak svakodnevnog života. Situacija će se dodatno pogoršati kada joj njena maćeha Delia (Catherine O'Hara) javi da joj je otac Charles poginuo, pa treba obavijestiti Astrid (Jenna Ortega koja se nakon petog Vriska kandidira za specijalisticu za „legacy sequele”). Astrid ne vjeruje u duhove i prezire svoju majku koja zarađuje na naivnosti ljudi. Treba organizirati sahranu i ići s Delijinim planom da kuću pretvori u svoju najnoviju instalaciju, „muzej žalosti”, Rory stvar dodatno komplicira idejom da se on i Lydia vjenčaju u najkraćem mogućem roku, a Astrid je upravo upoznala dečka Jeremyja (Arthur Conti). Pristala je da s njim provede svoj omiljeni praznik, Noć vještica, ali Jeremy možda nije ni izbliza tako fin i bezazlen kakvim se na prvi pogled čini. U međuvremenu, zagrobnim svijetom i dalje vlada nesnosno komplicirana birokracija sa šalterima i čekaonicama, ali tamo se pojavila nova opasnost: srednjovjekovna vještica Delores (Monica Bellucci) koja isisava duše i kao takva može i mrtvima skratiti zagrobni život. Ona traži svog bivšeg supruga, Bubimira (Keaton, naravno) koji mora smisliti plan kako od nje pobjeći, a možda se vratiti i na onaj originalni, da se oženi Lydijom i preseli u svijet živih. Policijski detektiv, u smrtnom životu nekada glumac iz B-filmova, Wolf Jackson (Willem Dafoe), pokušava pak da vještici stane na kraj. Dva svijeta i sijaset podzapleta sudarit će se u uvrnutoj, frenetičnoj i na koncu kaotičnoj završnici.
Kada bacimo pogled na izvedbu, postaje nam jasno da Tim Burton u tom smislu želi biti što više vjeran originalu, u čemu i uspijeva, a ponegdje čak i premašuje standarde koje je sam sebi zadao. Stilski, to je to, ali je kvaliteta pojedinih segmenata, prije svega tehničkih, poput specijalnih efekata baziranih na maketama i animatronici, u nastavku čak i bolja nego li u izvorniku, što je možda i stvar dosta ozbiljnijeg budžeta. Strukturalno i koncepcijski, također, novi je film dosta blizak originalu, od prolongirane i kaotične ekspozicije do konvergencija više narativa i zapleta koje vode različiti likovi u nešto što bi se moglo nazvati organiziranim kaosom za završnicu. Isti je i koncept naslovnog junaka koji biva prizvan, što nemarno, što namjerno, pa onda situaciju okreće u kaos i u svoju korist. No Michael Keaton ovdje ima više glumačke konkurencije, makar u svijetu mrtvih gdje se susreće s vrlo raspoloženim Willemom Dafoeom i Monicom Bellucci koja može do kraja šmirati, a opet biti uvjerljiva kao opaka sisačica duša. To međutim ne znači da Keaton ne okreće stvar na „one man show” u kojem se može maksimalno ludirati i probijati „četvrti zid” direktno se obraćajući publici.
Izvrstan posao su Burton i scenaristi napravili i sa starim likovima iz svijeta živih kojima je dopušteno da odrastu, odnosno da ostare, što posebno važi za Lydiju i Deliju čija je dinamika odnosa sada prilagođena godinama njihovih likova (i Winona Ryder i Catherine O'Hara se savršeno snalaze sa starim likovima u novoj verziji). A zbog onoga što je glumac Jeffrey Jones radio u stvarnom životu (poticanje maloljetnika na obnaženo fotografiranje), njegov lik Charlesa dobio je smrt na način crtića. Likovi Maitlandovih se samo spominju, ali se ne pojavljuju, što ima smisla i po internoj i po eksternoj logici: likovi kao duhovi ne mogu ostarjeti, a glumci koji su ih igrali ipak jesu. Problem, doduše, nastaje s uvođenjem i zapravo gomilanjem novih likova koji se sa starima ne mogu izboriti za našu pozornost i naklonost. Stoga oni samo generiraju svoje podzaplete koji dodatno generiraju kaos u filmu koji je sam po sebi kaotičan na narativnom planu. U tom smislu, nastavak je brži, luđi, preciznije urađen i stoga manje naivan od originala, što možda i nije tako dobra vijest jer svakako neće dobaciti do nivoa kultnog klasika, već će u inflaciji sadržaja kojoj svjedočimo brže utonuti u zaborav. To je, doduše, standardni problem nastavaka tog tipa, a razina problema se podiže s povećanjem vremenske razlike između nastavka i originala. Opet, može nam biti drago da se makar redatelj Tim Burton vratio u formu i „zonu ugode” nakon perioda lutanja, da se vratio svom stilu i likovima do kojih mu je stalo. I to da je u priču ušao bez kalkulacija, svojih ili tuđih, o nekim nimalo sinematičnim faktorima koje „treba” uzimati u obzir kada se radi film, pa je sebi dozvolio da bude i politički nekorektan i sirov, a sve kako bi nas zabavio.

When Evil Lurks / Cuando acecha la maldad

 kritika objavljena na XXZ

2023.

scenario i režija: Demián Rugna

uloge: Ezequiel Rodríguez, Demián Salomón, Luis Ziembrowski, Federico Liss, Silvina Sabater, Virginia Garofalo, Paula Rubinsztein

U današnje vreme, kalendarska godina nije ništa drugo nego serija prazničnih sezona kroz koje se putem određene ikonografije kao marketinga "gura" određena roba. Filmska umetnost ili bolje rečeno industrija integralni je deo toga, pa je tako sredina jeseni prava marketinška sezona za horor. Nije da istog nema u zimskim ("januarsko đubre") ili u letnjim mesecima ("kamperski slešer"), ali oko Noći veštica (Svisvetih, Poklada, zovite to kako hoćete) horor dominira repertoarom. Uglavnom su to konfekcijski filmovi američke proizvodnje namenjeni širokoj publici, ali van bioskopa, na "mreži svih mreža", možemo naći i nešto aromatičnije i kvalitetnije na temu zombija, veštica, vampira i demona.

When Evil Lurks argentinskog reditelja Demiána Rugne upravo nam se ukazao na servisu Shudder, nakon premijere u Torontu i trijumfa na Sitgesu, najstarijem festivalu fantastičnog filma u Evropi, ako ne i na svetu. Sam autor, inače specijalizovan za horor, i to natprirodne, demonske sorte, možda nam je poznat zbog svog prethodnog filma Terrified u kojem nas je majstorski strašio obiljem praktičnih efekata, što je i inače poprilična egzotika u naše digitalno, CGI doba.

Dvojica braće, Pedro (Rodríguez) i Jimi (Salomón), žive na izolovanoj farmi, ali njihovu rutinu prekidaju pucnjevi po noći. U normalnim okolnostima, to bi značilo da možda njihov prvi komšija pokušava da ulovi zver koja mu tamani stoku, ali okolnosti, otkrivaju oni (i mi s njima) nisu baš normalne: od ljudskog tela ostala je samo donja polovina, a jedina zver koja bi nešto takvo mogla da uradi u tom kraju je puma, i to poveći primerak iste. Braća ubrzo otkrivaju da se na jednoj od susednih farmi zapatio "truli" (izraz za umirućeg, od demona zaposednutog čoveka koji u sebi nosi čisto zlo u ljudskom obliku, a koje treba da se rodi), da je to gazdaričin sin, da je ona o tome obavestila nadležne još pre godinu dana, ali da su oni tek sada poslali "čistača", odnosno vlasnika onih nogu koje su braća našla.

Čim postoji protokol, to bi značilo da takvi slučajevi nisu izolovani, odnosno da svetom pokušavaju da zavladaju demoni, zbog čega se treba pridržavati niza pravila. Braća i njihov komšija Ruiz (Ziembrowski) koji ima i trudnu ženu ipak pokušavaju da se stvari dohvate na svoj način, pa "trulog" premeštaju, što rezultira time da "zaraza" uhvati jednu od Ruizovih koza (životinje su te koje prve "podivljaju" pre nego što zaraza pređe na ljude), zbog čeka Ruiz ne izdrži, a da je ne upuca ("trule", zaposednute, demone i zle entitete se ovde ne upucava jer to samo dalje širi zarazu, već ih se ubija specijalnim hladnim alatima), što nas dovodi do prve "set piece" scene koja uključuje trudnicu i sekiru.

Niko, dakle, ovde nije baš nevin i nedužan, a još manje je siguran. To ćemo još dalje otkrivati kako braća pokušavaju da izbegnu haos, "zarazu" i rođenje zla na vlastitom kućnom pragu, pa Pedro pokušava da upozori svoju bivšu i njenog novog muža, a usput da pokupi svoje sine Santija i Jaira, kako bi zajedno s Jimijem i njihovom majkom pokušao da potraži pomoć od profesionalne "čistačice", što nas dovodi do novih i novih šokantnih i brutalnih "set piece" momenata koji uključuju decu, životinje, pa čak i osobe s diagnozom (veliki tabu u savremenom konvencionalnom hororu), a njihov put, atipično za beg, vodi od ruralnih prema sve urbanijim sredinama...

Teško da postoji ušančeniji žanr horora od onog o demonima, zaposedanju i eventualnom egzorcizmu, čemu u velikoj meri doprinosi ne samo rigidnost katoličke crkvene dogme, nego i rigidnost američkih uglavnom protestantskih moralnih standarda dodatno pervertiranih političkom korektnošću. Osvežavajuće je to da Rugna, radeći u jednom slobodnijem i od centra zbivanja udaljenijem okruženju, radi nešto kvalitativno novo, hrabro, što se "ne sme" i što iz dubine duše propituje granice dobrog ukusa. Još je više osvežavajuće da autor poštuje svoje likove dok ih gradi, pa tako i on kao kreator sveta i oni kao stanovnici istog poznaju pravila tog sveta, čak i upotrebljavaju odrđeni pažljivo napisani žargon, a mi, kao "gosti" u njemu i pravila i terminologiju tek moramo da naučimo. Kada se na to dodaju vrlo "opipljivi" praktični efekti kojima se generiše užas, jasno nam je da pred sobom imamo autora koji definitivno zna šta hoće i kako to da postigne.

Zapravo, When Evil Lurks deluje kao nešto što nam je u savremenu kinematografiju zalutalo iz bolje prošlosti. Zamislite kada bi se Sam Raimi, sa svojim osećajem za "set piece" dohvatio filma o egzorcizmu koji je smešten u snolik, košmaran i haotičan svet iz filmova Lucia Fulcija i pritom začinjen "prljavštinom" evropskog horora iz prošlog veka. Naravno, ne radi tu sve ama baš kako treba, treći čin i potreba za "pakovanjem" svega u paket sa sve mašnicom na vrhu ipak čini svoje (ali to je ionako čest slučaj u hororima), a i haos koji okružuje likove i radnju se ponekad koristi i kao alibi za nekonzistentnost u mehanici. Pa opet, Demián Rugna je ime na koje treba obratiti pažnju u svetu horora jer se on ne boji da se putem zaprlja i da pokaže svoje nihilističko autorsko lice. Praznična preporuka!

The Nun

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Nekima je zaista uspelo. Recimo, ekipi koja je radila “trailer” za The Nun na osnovu kojeg je film samo u Americi utrostručio svoj budžet u prvoj sedmici prikazivanja. Uspeh na domaćem terenu se prelio i drugde, primera radi u Varaždin, gde je najveća kino-dvorana bila skoro puna sedmog dana prikazivanja i to uglavnom mlađim posetiocima. Pročitah negde da prosečan gledalac godišnje pogleda jednocifren broj filmova i da je danas, kada kino više nije narodska, priuštiva zabava i kada potencijalni “blockbusteri” svejedno izlaze praktično svakog četvrtka, najveći uspeh ubediti potencijalnu publiku da baš taj jedan film vredi da se nađe na tom kratkom spisku. Kapa dole marketinškom odeljenju!

Međutim, šta nam The Nun kao film donosi? Ništa pametno, rekao bih. U filmskom smislu, sve je to već viđeno nebrojeno puta (pop i časna-pripravnica se uvale u nevolju kada odu istraživati samoubistvo jedne opatice u udaljenom samostanu, pa nabasaju na demona), sa sve klasičnim prepadima oko kojih se gradi ceo film i koji nam se bacaju u lice gotovo slučajno, u nerazrađenom i neizgrađenom obliku. Ono što je, pak, novo u filmu nikako nije dobro: potpuna nebriga za bilo kakav kontekst, istorijski i teološki, pa čak ni za elementarnu internu logiku, dok se film podređuje jednom jedinom autoritetu o kome ćemo nešto kasnije.

 

Vreme i mesto radnje, udaljena katolička opatija u Rumuniji, 50-te godine prošlog veka. Oba faktora su tu problematični, Rumunija je dominantno pravoslavna zemlja, a katolički samostani su izuzetno retki i servisiraju manjine poput Nemaca ili Mađara koji su tamo ostali i iza rata, što je više izuzetak nego pravilo. Takođe, 50-ih godina Rumunijom vladaju komunisti koji bi jedva čekali incident da opatiju sravne sa zemljom i na njenom mestu podignu šta god. Šta na takvom mestu i u to vreme radi kvebeški proto-hipster, organski farmer Frenchie (Jonas Bloquet kome ni akcenat ne ide baš najbolje), dakle tip koji je pronašao obešenu časnu i o tome obavesti Vatikan (nije baš najjasnije kako), nemamo pojma…

Ekspedicija koju su biskupi i kardinali poslali sastoji se od oca Burkea (Demian Bichir) koji i sam vuče traume od jednog neuspelog egzorcizma i sestre-novakinje Irene (Taissa Farmiga) takođe nije najverovatnija opcija. Dobro, Burke važi za nekakvog istražitelja, ali neiskusna kaluđerica čiji su adut nekakve ničim potvrđene vizije tu baš i ne može biti od pomoći, a nije čak ni lokalka pa da poznaje teren ili kloštar iznutra. Vatikanske mudre glave ne bi bile tu gde jesu da su baš tako nepromišljeno slale svoje službenike u smrt.

 

Bla bla bla, upadi, prepadi, demoni, iluzije, vizije, košmari i elaborirani nesretni slučajevi, eto nama naslovne sablasne časne (Bonnie Aarons) koju smo već videli u drugom delu The Conjuring. Film tada dobiva na dinamici i počinje da se ponaša kao klasičan horor, pa čak i misterija postaje malo više fokusirana. Dominantno oružje koje reditelj Corin Hardy (The Hallows) koristi su prepadi, ali gorka istina je da mu sa ovako slabim i nedotupavno glupim scenariom i ne preostaje više od toga. Po pitanju vizuelizacije, on je na svom terenu, kloštar i iz vana i iznutra deluje jezivo, u nekom gothic ključu, ali sama vizuelizacija po pravilu nije dovoljna za dobar film.

Čini se da je jedini cilj scenariste Garyja Daubermana (koji je inače napravio solidan posao na prošlogodišnjem rano-jesenjem hororu It) da celu tu muljažu nekako poveže sa univerzumom The Conjuring koji producent James Wan razvija po ugledu na Marvelove super-herojske filmove. Daubermanu to uspeva, ali tek na samom kraju i nedovoljno da bi Časna kao film našla opravdanje za svoje postojanje jer scena ili dve nisu ni izbliza dovoljan razlog da bismo trpeli sat i po vremena slučajnosti i, za The Conjuring univerzum, atipično slabih, nemotiviranih i nekarakteriziranih likova. Čini se da Wan (koji je već našao rediteljsku “tezgu” kod Marvela sa Aquamanom) i društvo svojim težnjama ka franšiznom poslovanju seku jednu od retkih zdravih grana u Hollywoodu radi kratkoročne dobiti, jer horori nisu isto što i super-heroji iz stripovskog univerzuma, pa zasićenje može i brže nastupiti, pa i drugima pokvariti posao.

Hereditary

kritika originalno objavljena na DOP-u

Legendarni beogradski filmski kritičar i prevejani cinik, gospodin Bora Anđelić, ima običaj da se žali na trendove u savremenoj, pre svega američkoj, filmskoj kritici koji manje imaju veze sa kritičkim promišljanjem filmskog dela, a više sa marketingom. Tako iz godine u godinu imamo “najbolji triler / horor / ubaci žanr svih vremena” i svi napetiji / strašniji / šta god jedan od drugoga. To ne samo da je bezobrazna reklama, nego je pride i glupa i kontradiktorna, u konačnici i kontraproduktivna. Filmsko stvaralaštvo ipak nije sportsko nadmetanje po jasno određenim kriterijima, a i kad uzmemo atletiku kao najočitiji primer, rekord na 100 metara, u skoku u dalj ili u bacanju kladiva ne pada iz mitinga u miting niti iz velikog takmičenja u veliko takmičenje.

S tim u vezi, ceo taj “hype” koji se digao oko ovogodišnje Sundance ponoćne senzacije Hereditary besmislen je i kontraproduktivan na duže staze jer prevara kod pametnog čoveka prolazi jednom i nikad više, a mnogi su se od kino-posetilaca već opekli u prošlosti. Moram priznati da obraz nije osvetlao ni hrvatski distributer / prikazivač koji je film držao u statusu pretpremijere punih 8 dana, da bih na dan zvanične premijere u propisanom horor-terminu u sali bio potpuno sam.

 

Dobra i loša vest je da Hereditary nije bazični moderni horor čija se filozofija svodi ne besomučno prepadanje gledalaca i reciklažu priče o demonu, duhu, veštici ili utvari koja maltretira protagonistu ili grupu junaka. Dobra vest je da ovde imamo nešto drugačiji pristup, promišljeniji, artističkiji, sa obiljem stila i skoro pa vrhunskim tehničkim aspektima što doprinosi atmosferi. Loša vest je da te tehničke i periferne komponente mogu zavesti gledaoca da pomisli da je ovde reč o nekoj dubokoj filozofiji i simbolici, pa će mu prizemljenje i priča koja se ispostavlja kao bedasto šuplja i isforsirana u konačnici teško pasti.

Ne bih rado otkrivao radnju iz straha od “spoilera”, a i foršpan su, za promenu, napravili toliko dobro da otkriva taman koliko treba i navodi na krive zaključke, ali red je ipak nešto reći. Za početak, film počinje sa podužom karticom teksta, osmrtnicom starije gospođe, ožalošćeni ti-i-ti, bdenje tu-i-tu tad-i-tad, sahrana tu-i-tu tad-i-tad, što je zgodan i svež način da se otpočne horor. Baba je, dakle, umrla, bila je nezgodna, a ožalošćeni kćerka Annie (Toni Collette), zet Steve (Gabriel Byrne) i unuk Peter (Alex Wolff) ne tuguju onako kako to društvo očekuje od njih ili kako oni očekuju od sebe. Čini se da je jedina koja tuguje unuka Charlie (Milly Shapiro) koja je jedina bila povezana sa bakom.

Charlie je više nego malo čudna: introvertna, nekomunikativna, možda lagano autistična sa morbidnim opsesijama i navikama da iz kuće izlazi neobuvena i da spava u hladnoj kućici na drvetu. Takođe, u jednoj sceni ćemo otkriti da je u familiji prisutna dugačka istorija psihičkih bolesti, od demencije do shizofrenije. I taman kad pomislimo da znamo šta gledamo, scenarista i reditelj Ari Aster, inače debitant u dugometražnom formatu nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova, nam izvlači tlo pod nogama i još čudnije i strašnije stvari počinju da se dešavaju.

 

Asterova namera je jasna: što je moguće više izmešati uticaje atmosferičnih horor-klasika (gde je Friedkinov The Exorcist sa kojim se Hereditary bez osnova poredi tek minimalna referenca, ako je uopšte) sa uticajima visoko-artističnih klasičnih filmskih drama. Tako imamo odjeke Polanskog i Kubricka (odnosno Rosemary’s Baby i The Shining), ali i Bergmana i Cassavettesa u smislu porodične drame. U tom smislu, možda se najpreciznije paralele mogu povući sa vrhunskim savremenim žanrovskim ostvarenjima kao što su The Babadook, It Follows, pa i The Witch.

U centru svega stoji tugovanje, žalovanje, sjebana porodična dinamika i načete psihe svakog ponaosob, a za elemente natprirodnog nikad ne znamo jesu li stvarnost našim likovima ili plod njihovog distorziranog uma. Prepada gotovo da i nema, ali atmosfera je gusta, pa nas obuzima tiha jeza dok gledamo. Za takav efekat je zaslužan Aster kao dirigent sjajno uštimanog orkestra. Dizajn zvuka je briljantan, kao i “drone” muzika Colina Stetsona. Montaža je izuzetno precizna, a fotografija Pawela Pogorzelskog izuzetno smirena i proračunata što se pokreta tiče, dok isprane boje jasno asociraju na tugu i depresiju. Pohvale zaslužuju i glumci: Milly Shapiro zaista uteruje strah u kosti, Alex Wolff ima ulogu života kao tužni stoner kojem fali ljubavi doma, Gabriel Byrne se drži u niskom ključu pokušavajući da odigra racionalnog muškarca, modernog oca koji drži kuću na okupu, a Toni Collette ima svoj “show” koji je možda ponekad i preteran. Epizoda Ann Dowd je, očekivano, izvrsna.

 

Pitanje koje se postavlja je čemu sve to, svi ti precizni detalji kad priča ne valja, a pripovedanje se menja u hodu. Prvo, pođimo od elementarne logike jer je osnova filma u biti realistična: od čega oni žive kada Steven ne radi a Annie izrađuje minijature za galerije? Novac nisu nasledili jer ni pokojna baba nije mogla biti naročito bogata od spiritističkih seansi koje je držala. Po kojoj logici familija sa detetom sa posebnim potrebama i umirućom babom živi u šumi u nigdezemskoj? Kako deca odatle idu u školu i iz škole, o socijalnom životu da i ne govorimo? Čemu, osim radi vizuelne atraktivnosti, služe oni grafički simboli? Čemu falš-latinski u govoru, a naročito u pismu? Čemu taj naslov kao da se nekavo zlo nasleđuje poput kletve ili određenih mentalnih bolesti kada se dosta toga može svesti na sredinske faktore.

Loš utisak se cementira loše urađenim krajem u kojem Aster ide na sve ili ništa, u pravcu čistog horora, kao i u pravcu (prilično tipskog, glupavog i loše sročenog) objašnjenja o čemu se tu zapravo radi. I bez toga teško da bi u tom svom “style over substance” pristupu Hereditary bio naročito dobar film, odnosno onoliko dobar koliko ga izvikuju (plaćeni) kritičari, ali ovako ne dobacuje ni do toga, zapravo ostaje iritantan kao neiskorišten potencijal. Možda je film samo žrtva vlastite kampanje podizanja očekivanja i kao takac zaslužuje još jedno gledanje sa nekakvom vremenskom distancom, ali sumnjam da će ga od mene dobiti.

The Evil Within

2017.

scenario i režija: Andrew Getty

uloge: Frederick Koehler, Sean Patrick Flanery, Brianna Brown, Dina Meyer, Michael Berryman

Hm... Kako gledati na film čiji je reditelj umro dve godine pre nego što je isti izašao? Na stranu partikularna ličnost autora i sumnja na amaterizam (u pitanju je naslednik “starog novca” kojem je bila opsesija snimiti horor-film, pa su ga takvog, bez trunke znanja o zanatu, tehnici i tehnologiji, čerupali svi mogući saradnici), ali dve godine u ladici su loš znak, a mrtav autor (bio je sklon drogiranju) znači da je film na jedvite jade dovršio neko drugi (to retko kad ispada dobro) i izbacio u žurbi balansirajući između vremenske svežine bizarne priče i potencijalno kultnog statusa. E, da, i same produkcija i post-produkcija uz pomoć štapa, kanapa i nekoliko miliona dolara trajale su nečovečno dugo, sve skupa nekih 15 godina, što efektivno ubija svaku šansu na kladionici da The Evil Within bude iole pristojan film.

Zapravo, o The Evil Within, dakle kompletnoj produkciji od porađanja ideje, preko neumerenog trošenja sredstava, pa do zastoja, ponovnih pokretanja i montaže u kućnim uslovima, mogao bi se snimiti film, tragikomedija, i taj film bi u rukama veštog autora mogao biti čak i dobar. Slično važi i za biopic o Andrewu Gettyju, nasledniku iz naftaške familije, zaljubljeniku u horor filmove, osetljivoj dušici namučenoj košmarnim snovima i žestokom ovisniku koji je prerano umro. I to je opet nešto za zabrinjavanje, slično kao kad novinar postane vest. Naime, o snimanju pojedinih filmova se snimaju filmovi tek ako dotični dobiju etiketu ukletog, a i kod biografskih filmova je u fokusu ekscentričnost reditelja pre nego njihova stvaralčka genijalnost. (Dokumentarac je već druga priča za koju sad nemamo ni vremena ni prostora.)

Da vidimo, dakle, na šta sve to liči... Uvod obećava, san u snu u snu i tako dalje dok nam jedino narator može objasniti šta je san, a šta java. U nekom od tih snova, ili možda na javi, kreatura zvana Leš (Berryman) ulazi u telo našeg junaka tako što mu otkopča kožu na leđima i uvuče se u njega kao u odelo. Dojmljivo, nema šta. Isto važi i za snoliku scenu (scenu sna ili maglovitog sećanja) oko hohštaplerskog zabavnog parka u kojem majka obučena kao Jackie O vodi svog sina da bi se mulac osećao prevarenim u praznoj kući strave.

I tu otprilike sve što valja prestaje, a mi otkrivamo da je naš narator zapravo retardirani momak Dennis (Koehler) i da naratorski, cool glas zapravo nije njegov jer on, logično, govori kao retard, muca i ima problema da sklopi rečenicu. O njemu se brine stariji brat John (Flanery) koji kupuje vreme dok ne preuredi i ne proda kuću po solidnoj ceni kako bi Dennisa strpao u bolji dom, a on možda otperjao u bolji život sa svojom curom Lydijom (Meyer) koja, pak, pizdi na Johna što jedino brine za brata, a nju nikako da zaprosi. Istovremeno, John ide kod psihoterapeuta, u kuću mu dolazi socijalna služba i još svašta nešto tematski i emocionalno na kursu između socijalne drame i telenovele.

Što se strave i užasa tiče, tu je Dennis. John je u njegovu sobu stavio antikno ogledalo, naravno ukleto, i Dennisov odraz retardiranom Dennisu daje retardirane, a opasne ideje. Tako naš retard prvo ubija sitne životinje i uči se taksidermiji, da bi posle prešao na ljude.

  Tu negde, na nekih sat vremena nisam mogao više da izdržim i izašao sam sa projekcije na Grossmannu. Kako čitam po netu, posle tog “geneza serijskog ubice a la Ed Gein” momenta odrađenog na najpešačkiji i najkretenskiji mogući način, kroz četrdesetominutni jebeni dijalog retarda sa svojim zlim odrazom, stvari tek odlaze u vražju mater, dešavaju se obrati smišljeni od strane lošeg pisca i na scenu stupaju efekti ovakvi i onakvi, uglavnom potresno loši.

Do tada, film je uspevao da se koliko-toliko izvuče na zgodne i atraktivne vizuale, odnosno na poigravanje sa vizuelnim iluzijama. Skeptik u meni nekako ne bi rekao da je Getty za to odgovoran. Naprotiv, on je, nesrećnik, pokazivao sve simptome diletantizma: gurao se ama baš u sve, retko se oslanjao na kreativne profesionalce, nije znao da formuliše i ispriča priču, niti da režira glumce čije su performanse ispod nivoa “naplata honorara”, niti da diktira atmosferu i raspoloženje, a sve to je pokušavao i pokušavao. U svojoj lošosti, The Evil Within nije čak ni epski i ponosit kao The Room, već jednostavno brljav, metiljav i dosadan. A to što mu se zbog pozadinskih okolnosti smeši kultni status je zapravo manje važno.

The Wailing / Goksung

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

scenario i režija: Hong-jin Na

uloge: Do Won Kwak, Jun Kunimura, Jeong-min Hwang, Woo-hee Chun, Hwan-hee Kim

Ne događa se često da u Cannes, pa makar i van konkurencije, dođe film koji je već prikazan publici drugde. Ali za svako pravilo postoji i izuzetak, pa se nekim autorima tolerira i tjedan dana prikazivanja na respektabilnom korejskom tržištu. Sad, Cannes ili ne, Hong-jin Na ne mora da brine za distribuciju, već sa prvim filmom, serial-killer trilerom The Chaser (2008) je postao ime na koje se računa kada je korejski i uopšte azijski žanrovski film u pitanju i to oduševljenje nije uspeo da umanji ni hrabro zamišljen, ali u konačnici meandrirajući The Yellow Sea (2011), kao ni petogodišnja pauza koja je usledila. Ne, Na je u Cannes došao sa svojim prvim izletom u vode natprirodnog horora The Wailing po dobre kritike i pokupio ih je kao od šale.

I za neke stvari ih je zaslužio: The Wailing je svakako ambiciozan film koji ruši i prekraja konvencije više žanrova, pritom briljantno uslikan, ozvučen i režiran, koji traje više dva i po sata (što u principu pali lampice), a ni u jednom trenutku nije dosadan ni repetitivan. Najvažnije od svega, ovo je film sa mozgom koji kroz i preko žanrovskog okvira govori o važnim stvarima i pritom poentira pametno i planski nas ostavlja u stanju da želimo još i još. Opet, to nije film bez mane, njih je dosta i autor se čak ne trudi da ih sakrije. Za razliku od mnogih drugih, što u poslednje vreme naročito važi za žanrovski film, on je makar nešto pokušao, pa i kad mu ne uspe uopšte ili ne uspe do kraja, treba mu dati nešto kredita za hrabrost.

U ovoj vožnji kroz žanrove, počev od mešavine farsične komedije sa mračnim pod-tonovima i “backwoods noira”, pa do istinske drame, napetog trilera i horora problem je što previše toga tu ima za početak. Dobro, makar su izbegnute melo-drame i ljubavne priče koje se redovno guraju kao začin, ali već je farsična komedija preradikalan iskorak u prazno i opterećuje film vremenski i razbija mu ritam u početku.

Ista ta komponenta je i kamen oko vrata glavnom liku, provincijalnom policajcu Jong-Goou (Kwak), nesposobnom do granice komedije. Nije to problem samo po sebi, komično nesposobni pandur i pripada svetu komedije, ali u The Wailing to deluje dramaturški promašeno jer se dobija malo (nešto uočljiviji luk razvoja jednom kad se film prešalta u horor), a gubi na uverljivosti njegovih postupaka. Čak ni konvencije proceduralnog trilera nisu ispoštovane: našem dobroćudnom tupanu uglavnom niko od šefova ne diše za vratom, ne tera ga da radi po propisima i na osnovu dokaza, niti ispravlja njegove brljotine. Recimo, naš policajac neće uhapsiti očito osumnjičenog u čijoj kući nalazi monstruozne stvari vezane za slučajeve, nego će se prema njemu ponašati kao “vigilante” tip lika koji postupa isključivo iz ličnih motiva. Uz ovakvu priču bolje bi pasao ne-komično nesposobni provincijalni pandur, ili možda čak hitchcockovski “običan čovek u neobičnoj situaciji”.

A priča je smeštena u pitoresknu južnokorejsku zabit okruženu šumom i planinama u kojoj počinju da se dešavaju monstruozna ubistva u kojima poludeli / posednuti / zombificirani član domaćinstva ubija nekog od svojih najmilijih, da bi taj isti ubica posle pravio pičvajz policajcima koji su došli da ga privedu. Iako slučajevi nisu striktno povezani, teorije idu u tri pravca. Zdravorazumska i medicinska ukazuje na “gljive ludare” kojih su se nesrećnici najeli, ali u opticaju su i neka forma besnila koja obične seljake pretvara u ubice sa lošom kožom ili staro dobro demonsko (duhovsko) zaposedanje...

U početku svi dokazi ukazuju na starog Japanca (Kunimura) koji živi u kolibi šumi, skuplja životinjske kosti i navodno spopada žene. Ali kada našem policajcu slatka kćerkica (Kim) poludi, pa se on na pomoć obrati i šamanu (Hwang) i katoličkom svešteniku, shvatamo da stvari nisu baš jednostavne. Tu se sve vreme mota i misteriozna žena u belom (Chun) koja može i ne mora biti upletena u celu priču. Sveštenik će se promptno povući (toliko o egzorcizmu), a naivni pandur ostaje na vetrometini između troje potencijalno natprirodnih koji se bore za njegovu dušu, a svoje namere skrivaju vrlo vešto.

Naravno, priča je samo okvir za ogled o zlu koje može uzimati mnoge forme. Može to biti očekivano i natprirodno, demonsko (ili u istočnjačkoj matrici od duhova), i sasvim ljudsko. Možda je zlo religijski fanatizam, možda nečinjenje. Možda zavodljiva slatkorečivost. Možda se zaista krije u strancu, pa još usamljenom, pa još onom koji dolazi iz plemena okupatora kao što to u svom pravedničkom zanosu volimo da mislimo, a možda u nama koji na tog stranca upiremo prstom. Na će nas u toj svojoj raspravi držati u neizvesnosti, nudeći različite uglove i ubacujući česte i vrhunski izvedene obrate.

Još značajnije je to što će nas držati u napetosti. Konačno imamo film u kojem je scena (šamanskog) egzorcizma, pritom toliko manična i slojevita, otvorena za tumačenja i naše svetonazorske preference tek početak, a ne vrhunac. Konačno imamo film u kojem možemo da zaboravimo na kišu i blato i da nam oni deluju čak smirujuće u poređenju sa prljavštinom i užasom koji likovi nose na sebi i u sebi. Konačno imamo film u kojem tuča lopatama, motkama i poljoprivrednim alatom ne deluje groteskno i komično, iako film u dobroj meri počinje upravo u tom registru.

  Autor Na svim komponentama vrhunski žonglira. Njegova režija je izvrsna, iako pisanje nije, i haos koji stvara deluje namerno i dozirano. Tehničke komponente i estetski izbori od maske i kostima do fotografije, muzike i naročito tona su apsolutno na mestu. Gluma je tek perfektna. Jun Kunimura se oslanja uglavnom na mimiku i izvanredno je ekspresivan toliko da mu ni dijalog najčešće nije neophodan. Jeong-min Hwang često igra samim svojim stavom i portretira šamana kao samoljubivog tipa, što apsolutno odgovara filmu. Pa ipak Do Won Kwak ostvaruje najbolju ulogu sa svojim teškim zadatkom transformacije, ponekad čak u istom kadru od simpatične nesposobne naivčine do zabrinutog oca do rešenog osvetnika. Te transformacije nikada nisu lake, ali im Kwak prilazi odlučno i samouvereno i na tom polju apsolutno dominira.

Kada se sve sabere i oduzme, The Wailing je film koji se itekako isplati pogledati. Svakako će se naći na listama najboljih horora, a možda i najboljih filmova godine. I tu neće stajati usamljeno. Ispada da 2016. godina čiju smo tek jednu polovinu prešli uopšte nije katastrofalna kada su horori u pitanju. U društvu sa The Invitation i The Witch, The Wailing zaokružuje top 3 za sada. Pitanje može li se ovom trojcu pridružiti još koji naslov.

Demon

2015.
režija: Marcin Wrona
scenario: Pawel Maslona, Marcin Wrona
uloge: Itay Tiran, Agnieszka Zulewska, Andrzej Grabowski, Tomasz Schuchardt, Adam Woronowicz, Wlodzimierz Press, Tomasz Zietek, Cezary Kosinski, Maria Debska

Naslov će vas navesti, potpuno pogrešno, da očekujete klasičan horor film na temu posednutosti vragom. Međutim, bacimo pogled na zemlje u koprodukciji ovde, a to su Poljska i Izrael. Po logici stvari, možemo otpisati tipičnu poljsku katoličku paradigmu, pa našeg naslovnog demona potražiti u jevrejskoj mitologiji. On se tamo zove dibuk i na neki način je “clinger”, nemirni duh umrlog koji se na neki način kači, odnosno ulazi u telo žive i često sa mrtvacem povezane osobe. Dibuk ima svoj cilj, a jedini način da ga se domaćin oslobodi je da mu pomogne u izvršenju toga. Ako se sećate “najjevrejskijeg” filma braće Coen, A Serious Man (2010), on se ceo može (ali ne mora) tumačiti u tom ključu: gresi predaka koji su odbili pomoći rabinu (ili njegovom duhu dibuku) dolaze na naplatu njihovom potomku čiji se život možda baš zbog toga rastura u paramparčad.
Ovde ćemo na to ipak malo sačekati. Zapravo, Demon od početka ima atmosferu sranja koje se sprema postignutu manje ili više samo sa neveselim lokacijama poljskog sela i fotografijom Pawela Flisa skoro isključivo u mračnim tonovima. Čini se da su se reditelj Marcin Wrona i njegov ko-scenarista Pawel Maslona opredelili za “slowburn” pristup.

Naš Junak je Piotr (Tiran), Britanac poljskog porekla koji ipak solidno vlada jezikom i dolazi u otadžbinu kako bi se oženio Zanetom (Zulewska). Bračni aranžman nije baš spontan, uredio ga je njen brat, a njegov drug Jasny (Schuchardt), ali je svejedno na obostranu korist: oboje su primeri poljske aristokratije, gastarbajterske i domaće, pa brak nalikuje na poslovni ugovor. Pritom Zaneta želi ostati kod kuće, zapravo u kući svog dede, a otac (Grabowski) je više nego spreman da ispuni želju i njoj i Piotru.
Problem počinje već pred venčanje, kada Piotr u dvorištu oronule kuće spremne za adaptaciju vidi ljudski kostur. Naravno, prizor nije prijatan i on se isfrika, ali pretpostavi da to nije ništa što svadbarsko veselje uz malo alkohola (dobro, puno alkohola, ipak smo u Poljskoj) neće popraviti. Kako svadba odmiče, tako Piotra sve više preuzima prizor od ranije, vidi devojku u venčanici (koja nije njegova žena), ima ispade, u svom govoru pogreši ženino ime. Atmosfera je napeta do usijanja, Zaneta je zabrinuta za muža, a njen otac osramoćen pred gostima.
U trenutku kad se Piotr onesvesti, dođe sebi i počne govoriti jidiš promenjenim glasom, ovaj do tada crnohumorni film koji na čudan i ne baš gladak film skreće u pravcu horora, više implicitnog negoli stvarnog. Zapravo znamo šta je tu posredi, verovatno nam je jasno još od kostura, uostalom to je i jedna od tema koje potresaju poljsko društvo, naročito njegov moderniji i progresivniji deo. Ida Pawela Pawlikowskog je na osnovu iste teme (poljskog ne baš sjajnog odnosa prema Jevrejima za vreme rata) kasirala Oscara za strani film.

Pitanje je samo kako je to izvedeno, ali odgovor nije obećavajući. Mešajući relativno poznat i zanimljiv “setting” istočnoevropske svadbe sa žanrom ili žanrovima i sa istorijsko-političkim pod-tonovima, Wrona se prilično gubi. Ono najznačajnije, kontekst, izlaže ne čak ni diskretno koliko stidljivo da se to može čak nazvati kalkulantskom igrom na lake poene, posebno u kontekstu retradicionalizacije i klerikalizacije Poljske. Istini za volju, taj kontekst će nekako uhvatiti od sredine, ali samo da bi ga razvodnio na kraju.
U tome mu pomažu prilično tipski likovi, od prilično pasivnog i skoro neupotrebljivog protagoniste, pri čemu glumac histeriju dočarava uz dosta afektiranja, pa do skoro karikaturalnih ostalih. Nije tu stvar ni u osramoćenom nevestinom ocu koji mora da sačuva ugled, njenoj pripitoj majci i nesposobnom bratu kao predstavniku “plyboyskih” naslednika tajkunskih generacija. Uvođenje lika koji prema Piotru gaji rezervu bilo iz ljubomore ili iz ksenofobije, nije razjašnjeno, pokazalo se kao višak upravo zbog toga. Štos je u plejadi tipičnih svadbarskih gostiju i “svetom trojstvu” koje sačinjavaju doktor, pop (obojica u različit stadijima pijanstva i ludila) i profesor, prva dvojica kao “comic relief”, a potonji kao svojevrsni “deus ex” koji će jedini objasniti šta se dogodilo, ni izbliza jasno i uverljivo, nekako uopšteno i zavijeno u misteriju koja pokazuje da autor nije znao da završi priču ili nije smeo da je završi onako kako je hteo.
Marcin Wrona koji se ubio par meseci nakon premijere filma važio je za mladu nadu sve življe i aktivnije poljske kinematografije. U svojim ranijim radovima je uspevao da spoji nacionalnu i evropsku filmsku tradiciju i da sasvim solidno u tom kontekstu upotrebi žanrovske matrice uvezene iz američkog filma. U Demonu pokazuje da tehnički više nego pismen (inače ima doktorat iz filmske režije, nisam siguran čemu to ako se nije spremao za profesuru), da ima oko za detalj i da je sposoban iznaći neka pravilna rešenja. Ono što u celoj priči ne valja je šira slika: ona je difuzna, ali ne na dobar način. Demon svakako nije idealan testamentarni film i šteta je da ništa drugo od Wrone nećemo videti.

The Devil's Candy

The Devil's Candy

2015.

scenario i režija: Sean Byrne

uloge: Ethan Embry, Shiri Appleby, Kiara Glasco, Pruitt Taylor Vince, Tony Amendola, Leland Orser

Znojavi, masni sredovečni tip (Vince) uzima “Flying V” gitaru, uključuje je u pojačalo, odvrće na maksimum i dere teške metalske riffove pred raspelom. Starija gospođa dolazi da ga opomene da će zvati oca da ga vrati nazad u bolnicu, na šta debeli odgovara da “ga ne čuje” jedino kad svira glasno. Jasno nam je na koga se ovo “ga” odnosi, kao što nam je jasno kako će se ovaj intro završiti, do detalja kao što je prevrnuto raspelo.

Rez. Druga scena isto počinje sa metal muzikom, odvrnutom do kraja. Apsolutno uživljen, do lakata prljav frajer maže nešto po platnu. On je Jesse (Embry) i slikar je koji gaji ljubav prema metalu i morbidnim prizorima. Otuda dolazi kao šok što su na slici žive boje i leptiri, što postaje predmet sprdnje njegove kćeri tinejdžerke, i takođe ljubiteljke teškog zvuka, Zoey (Glasco). Jebiga, klijenti koji plaćaju ne vole morbidne, metalske prizore na slikama. Njena majka, a njegova žena Astrid (Appleby) ne deli muzičku fascinaciju sa mužem i kćeri, još manje deli njihovu sklonost ka estetici strašnog, a najmanje ceni to što je Jesse u svojoj uživljenosti zaboravio da imaju zakazanu obavezu. Naime, moraju otići do udaljenog okruga i pogledati kuću koja se prodaje ispod cene.

Pogađate, kuća je ista ona iz uvodne scene, samo je dan, pa deluje svetlo i prostrano, a usput ima i ogromnu garažu – radionicu, a razlog za tako nisku cenu je a) to što je kuća u potpunoj zabiti i na potpunoj osami, i b) to što je u kući neko nedavno umro. Prodavac objašnjava da je to bio stariji par, gospođa se stropoštala niz stepenice, a gospodin se ubio kad je video prizor. Jasno nam je da nije baš tako, ipak gledamo horor...

Za razliku od mase horora, The Devil's Candy makar ima petlje da, kad već koristi standardne elemente, njih makar ubaci više. Tako imamo i ukletu kuću, i opsednutost vragom i demonski (sirenski) zov novca i psihički poremećenu osobu. Štos je u tome što Sean Byrne sve te elemente slaže kako treba, u nešto unikatno, dovoljno atmosferično i jezivo na neočekivani način (usamljena kuća u teksaškoj pustari je “American Gothic” zicer koji se ne koristi dovoljno često).

Pored toga što je elementarno strašan (zadatak koji postaje sve teži za moderne horore), The Devil's Candy je i izrazito “napaljiv” film. Za to se treba zahvaliti pre svega muzici koju potpisuju Mads Heldtberg i Michael Yezerski. Metal možete voleti ili ne voleti, ali da stvara napetost – stvara, i to je valjda suština horor filmova. Odlična je i posebno komponovana vražja tema, gitarsko-vokalni “drone” koji potpisuje Sunn O)).

Inovativan je i tretman likova koji više nisu crno-beli. Niti su novi vlasnici kuće neki ubogi bogomoljci, čak naprotiv, niti je ludak koji ih ganja apsolutno zlo, već je više nalik na izmučenu dušu. Zapravo, ceo taj štos da se poveže ukleta kuća, zaposednust vragom i psihička bolest u takvoj postavci likova dobija puni smisao. Pohvalio bih posebno tretman deteta, odnosno tinejdžerke Zoey koja nije ni klasična mutava žrtva iz horor-filmova koja bi bežala u skučen prostor umesto na otvoreno, a ni nekakva “kick-ass” heroina, već je tipična, simpatična “angsty” tinejdžerka sa dozom otpora i ljudskim licem. Iako se čini samostalnom i buntovnom, ona itekako može biti savladana i osetljiva.

Glumci svoje likove igraju perfektno. To pre svega važi za mladu Kiaru Glasco koja nema nimalo jednostavan zadatak sa svojim slojevitim likom. Ethan Embry je odličan u ulozi opuštenog, “lako ćemo” oca koji je potpuno u stanju zameniti umeničku inspiraciju sa vražjom intervencijom. Pohvalu je zaslužila i Shiri Appleby, jer nije lako odigrati onaj realni, naizgled bezlični lik koji predstavlja dozu realnosti. Što se negativca tiče, ponekad deluje karikirano, ali nisu li psihotične njuške takve? Osveženje, makar u minimalnim epizodama, predstavljaju Tony Amendola kao prefrigani galerista i Leland Orser kao televizijski propovednik.

The Devil's Candy ima sve predispozicije da bude odličan film i drži se do samog kraja. A tamo nastaje problem. Razumljiva je potreba da se film završi obračunom, na to smo navikli i to očekujemo. Razumljivo je i da taj obračun teče od određenoj formuli, da naši junaci u neravnopravnoj borbi savladaju uljeza. Dakle, očekivana je nekakva distorzija realnosti i pripadajuće fizike i fiziologije. Toga, uostalom, ima i u drugim filmovima, ne samo u hororima. Ono što smeta je kada se sa tom distorzijom pretera, pa se onda u sve to natrpa i gomila lošeg CGI-ja, kakti zbog spektakularnosti, pa celo finale deluje blentavo i naivno, što Byrne svakako nije hteo postići. Uveren sam da on zna i za bolje.

I to je šteta. Mislim, zeznuti ovako dobar film na kraju. Ali dotle The Devil's Candy nudi sasvim dovoljno materijala ljubiteljima žanra i zaslužuje moju preporuku.

Deathgasm

2015.

scenario i režija: Jason Lei Howden

uloge: Milo Cawthorne, James Blake, Kimberly Crossmann, Sam Berkley, Daniel Cresswell, Delaney Tabron, Nick Hoskins-Smith

Horor filmovi i metal muzika su najprirodniji mogući spoj. Ako volite, verovatno ćete makar poštovati ili imati tolerancije za drugo. Još nisam upoznao metalca koji ne podnosi horor, kao ni prekaljenog horordžiju kome je metal nešto strano. Ikonografija je slična, obe stvari se obraćaju istoj publici na sličan način i računaju na fanovski odnos. Iako je “fandom” često stvar površnosti, kako materijala, tako i fana, ne znači da nema fanova koji bi u problematiku ulazili dublje i, što da ne, zezali se s njom i parodirali je.

Deathgasm je upravo to: horor-komedija o metalcima koji su svirajući prizvali demona koji ljude pretvara u krvožedne zombije, a na njima je da sačuvaju žive glave i, ako je moguće, ceo svet. Naravno, očekujte krvoproliće i kreativno ubijanje. Ako vas to podseća na rane, kultne radove Petera Jacksona, za to postoji dobar razlog: film dolazi sa Novog Zelanda, a autor Jason Lei Howden, kome je ovo dugometražni prvenac, kalio se kao majstor za vizuelne efekte upravo kod Jacksona. A i uopšte, iz tog dela sveta nam dolaze vrlo uspešne i duhovite horor-komedije: Housebound i What We Do in the Shadows su novozelandski filmovi, a slično manični 100 Bloody Acres je iz susedne Australije.

Očekivano za ovakav tip filma, radnja je smeštena u učmali provincijski gradić i centrirana oko lokalne srednje škole. Naš junak Brodie (Cawthorne) je novi klinac u gradu, neprilagođeni metalac poslat da živi sa rođacima, ekstremnim hrišćanima. Kako živi pod istim krovom sa svojim najvećim neprijateljem Davidom (Hoskins-Smith), ni u školi mu neće biti ništa bolje. Jedino društvo koje uspeva naći su dva geeka (Berkley, Cresswell) koji igraju Role Play i služe siledžijama kao bokserske vreće. So na ranu je Medina (Crossmann), lepa i prijatna cura koja se zabavlja sa Davidom.

Čini se da je Brodieva egzistencija zapečaćena sve dok se ne pojavi Zakk (Blake), još jedan ekstremni metalac u gradiću. Iako se ne može nazvati baš prijatnim društvom, makar je nekakvo društvo i njih dvojica će se povezati po metalskoj liniji. Sa još dvojicom geekova će osnovati naslovnu grupu (doduše, pišu velikim slovima, jer su mala za pičke), odsvirati partituru koju su našli i prizvati demona. Počinje sranje, klanje i borba za opstanak...

Deathgasm je film koji poznaje i poštuje svoje potencijalne fanove. Nema tu kompromisa sa mainstreamom i rejtinzima, krv šiklja na sve strane u veoma komičnom maniru, odsecaju se glave i udovi, a pomahnitale ubilačke hrišćane se mlati seksualnim pomagalima. Oštriće se sekire, zabrujaće motorne pile i vrtni trimeri (od početka su zgodno na rubu svakog kadra u garaži) i sve će biti propraćeno glasnom muzikom. Čista zabava za nas koji to volimo.

Kod ovakvih filmova volim to što su jasni od početka, znamo čemu služe i nemaju pretenzija da budu nešto što ne mogu. Deathgasm svoje likove i radnju tretira poletno, morbidno veselo i žanrovski razigrano. U pojedinim detaljima se oseća karikaturalnost i simpatična površnost i šlamperaj. Metalci, geekovi, siledžije i ostali su samo stereotipni predstavnici svojih sub-kultura, tako su napisani i odigrani, bez ikakve subverzije i bez ikakve potrebe da budu nešto više od toga. Autor nema potrebu da nas edukuje ili da bude subverzivan. Ali ako tražimo zabavu, na pravom smo mestu.

At The Devil’s Door / Home

2014.
scenario i režija: Nicholas McCarthy
uloge: Catalina Sandino Moreno, Naya Rivera, Ashley Rickards, Ava Acres, Olivia Crocicchia

Nicholas McCarthy je proglašen za novu nadu horora. Sa svojim dugometražnim prvencem The Pact (2012) uspeo je privući i kritiku i publiku (zarada tog filma je iznosila 20 puta veći iznos od budžeta). Publika je željno iščekivala njegov novi film. Premijeru je imao na najelitnijem festivalu što se horor-filmova tiče, SXSW u Austinu pod generičkim nazivnom Home, ali je u VOD i kino distribuciju ušao pod malo specifičnijim, ali manje ispravnim naslovom At The Devil’s Door.
Prvi i osnovni problem koji ovaj film ima je struktura koju je nemoguće uhvatiti ni za glavu ni za rep. Tako imamo tri priče koje su povezane, a i nisu povezane u isto vreme. U podužem prologu pratimo sudbinu tinejdžerke po imenu Hannah (Rickards) koja je u nekoj tupavoj igri prodala dušu đavolu. U sledećoj sceni vidimo kako je nezemaljski i nevidljivi entitet grabi i bacaka po sobi, sve dok ona ne odluči da prekrati sebi muke.
Priča se onda fokusira na Leigh (Sandino Moreno), agenticu  za nekretnine koja pokušava da proda kuću u kojoj se Hannah ubila, nekih 20 godina kasnije. Međutim, ona u kući stalno viđa devojku koja s njom ne komunicira i pretpostavlja da je u pitanju Charlene, odbegla kćerka vlasnika koji kuću i prodaju, ali taj entitet je u stvari Hannah.Treći noseći lik u priči je Vera (Rivera), Leighina sestra koju đavo naganja na druge načine, preko jedne veoma sablasne devojčice (Acres).
Problem sa takvom strukturom je što je scenaristički nevešto izvedena, pa su priče spojene tako da to izgleda veštački i nategnuto, a ne vešto isprepleteno i intrigantno. Utisak o celom filmu je da on deluje kao “showcase” kako autor poznaje žanrovske standarde i kako ih pravilno upotrebiti. Imamo tu malo Omena, malo Rosemary’s Baby, malo Exorcista i po malo koječega drugog. Povrh toga, film kao celina više izgleda kao prolog za neki drugi, superiorniji i fokusiraniji horor.
Sa pozitivne strane, At The Devil’s Door je vizuelno upečatljiv film, lepo snimljen i veoma atraktivno montiran. Plus od mene dobija i za atmosferu. Iako znamo šta će se desiti, kao što rekoh, ovo derivativan, a ne inovativan horor, atmosfera je iskreno jeziva, a prepadi (“jump scare”) su postavljeni na prava mesta, dovoljno efektni i neočekivani. Zanimljiva je i činjenica da u glavnim ulogama imamo sve same žene i devojke, dok muškarca nemamo ni kao vraga (što bi bio jeftini pseudo-feministički trik). Pristup da se sam vrag kao antagonista ne vidi je ovde ispravan i ruši konvencije skupljih hollywoodskih horora. Postoji i nešto pod-teksta socijalne prirode (cela ona priča sa prodajom kuće), što je osvežavajuće u žanrovskim filmovima, ali moj utisak je da ga je ipak nedovoljno da bi figurirao kao slamka spasa.
At The Devil’s Door nije toliko loš film koliko je pogrešan u svom narativnom pristupu. Možda bi se čak i mogao nazvati pretencioznim. Autor Nicholas McCarthy se pokazao kao vešt reditelj, ali loš pisac sa velikim idejama o pomeranju žanrovskih konvencija. Njegov rizik se ovde nije isplatio, zagrizao je više nego što bi mogao sažvakati u tom smislu. Pozitivno je što se nije polakomio i pokušao da napravi studijski i konvencionalan film tempiran za Halloween. McCarthy ostaje reditelj čiji dalji rad treba pratiti, jer deluje kao autor sposoban da nauči lekciju iz neuspeha. Možda će neki njegov sledeći film biti kvalitetniji, možda čak i promeniti horor kao žanr. At The Devil’s Door u tome ne uspeva, ali to ne znači da treba odustati.

The Quiet Ones

2014.
režija: John Pogue
scenario: John Pogue, Craig Rosenberg, Oren Moverman, Tom de Ville
uloge: Jared Harris, Sam Claflin, Olivia Cooke, Erin Richards, Rory Fleck-Byrne

Budimo iskreni, očekivanja od ovakvog filma ne smeju biti visoka. Najpoznatije ime u kreativnom timu je John Pogue, scenarista kome je ovo drugi pokušaj režije, a čiji su najpoznatiji spisateljski krediti trilogija Skulls i očajni remake Rollerball (2002). Istina, ko-scenaristi Rosenberg i Moverman imaju i nešto zvučnijih dostignuća, ali sve to je još uvek prilično mršavo. Nimalo poverenja ne uliva ni činjenica da se sa premijerom čekalo više od godinu dana od trenutka snimanja, takva stvar prosto govori o problemima u post-produkciji, a pre svega u marketingu relativno nekvalitetnog filmskog proizvoda.
Sa pozitivne strane, u pitanju je horor, žanr koji ne sme biti dosadan čak ni kada je film loš, i to još u produkciji kultne britanske kuće Hammer koja postoji na sceni već 50-ak godina i izbacila je nešto kultnih filmova. Problem sa horor filmovima je isti kao sa popularnom žestokom muzikom: jako zavise od trendova i dosta često ne donose ništa novo i drugačije.
The Quiet Ones je primer toga. Film se vozi na standardnu priču o paranormalnom, egzorcizmu, veri i skepsi i neizbežnim eksperimentima na ljudima. A sve to je začinjeno još sa dokumentarnim snimcima u formatima od 8 i 16 mm u nekakvoj simulaciji još uvek neumrlog “found footage” trenda.
Priča se dešava 70-ih u univerzitetskom okruženju. Nakon uvodne kartice “based on actual events” (koja je totalni bullshit, btw, iako postoje indicije da su neki veselnici pokušali slične eksperimente u Kanadi, ali bez toliko ljudskih žrtava), upoznajemo profesora Couplanda (Harris) koji ne veruje u paranormalno i želi da dokaže da je “paranormalno ponašanje” objašnjivo sa distorzijom realnosti ili nekim drugim psihičkim poremećajem. U te svrhe on ispituje očigledno izmoždenu devojku Jane (Cooke), u nadi da će je izlečiti i dokazati nepostojanje natprirodnog. U tome mu pomaže grupa studenata: Brian (Claflin), Krissi (Richards) i Harry (Fleck-Byrne). Oni asistiraju i dokumentuju istraživanje.
Frka nastaje kada univerzitetske face zavrnu slavinu sa lovom. Profesor ne odustaje, čak ni kada bi svako razuman shvatio da mu je teza nedokaziva, pa svoju trupu volontera vodi sa sobom u izolovanu staru kuću sa škripavim podovima i lošim instalacijama. Među njim i Brianom se pomalja rivalitet, jer Brian nije uveren u profesorovu uračuljivost i nikako mu se ne sviđa kako profesor maltretira nesrećnu Jane, koja na sve odgovara sa sve paranormalnijim i paranormalnijim ponašanjem, telekinezom i slično. Priča se da se u njoj nastanio drevni demon, a navodno su takvi slučajevi zabeleženi i ranije.
Film vrlo polako gradi svoju atmosferu, toliko da je prva polovina nedotupavno dosadna, do te mere da može da vam ogadi ceo film i natera vas da isključite. Kada najpre mali, pa onda sve veći “jump scare” momenti krenu da iskaču može biti već prekasno. Klimaks pred kraj filma je napet i krvav, ali ne donosi ništa novo da bi se iskupio za svu dosadu i svaki kliše kroz koji je film prošao. Usput je kamera naporna do granice teškog smaranja sa svojim konstantnim šaltanjem u formatima od normalnih do “found footage”. Okruženje Britanije 70-ih je zanimljivo, kao i muzika, a oba funkcionišu kao posveta boljim (“kultnijim”) danima produkcijske kuće Hammer.
Ni gluma nije fascinantna, iako su dva relativno velika imena za ovako mali i nebitan film. Jared Harris glumi koliko mora da naplati honorar, a ponekad klizi u afektiranje, a Sam Claflin očito tada nije još bio u usponu u kojem je danas (zahvaljujući The Hunger Games franšizi) i to se vidi. Olivia Cooke nam donosi standardni repertoar devojke “opsednute đavolom”, dok su ostali čisti višak. The Quiet Ones nije vredan vašeg vremena. Preskočiti.

Porto dos mortos / Beyond The Grave

2010.

scenario i režija: Davi de Oliveira Pinheiro

uloge: Rafael Tombini, Alvaro Rosa Costa, Ricardo Seffner, Amanda Lerias, Luciana Verch, Leandro Lefa, Tatiana Paganella, Adriano Basegio

Debitantska ostvarenja definitivno imaju svoj šarm. Prvo, period od ideje do realizacije je najčešće prilično dug, pa je ideja promišljena i razrađena do najsitnijih pojedinosti. Druga stvar je što debitantska ostvarenja, naročito autora koji nemaju nikakvu državnu ili studijsku protekciju, imaju onaj šarm jeftinog snimanja, snalaženja, između amaterizma i kreativnosti.

Beyond The Grave je upravo takav film: osmišljenog i razrađenog “settinga”, priče i donekle scenarija, i vešto režiran sa posebnim akcentom na detalje mešanja žanrova, različitih izraza i “story-tellinga”. Ceo film je snimljen u jeftinoj digitalnoj tehici koja omogućava dalje zezanje sa formatima i uglovima. Beyond The Grave je do sada igrao po raznim, uglavnom žanrovski profiliranim festivalima, a od nedavno je dostupan preko različitih VOD (Video on Demand) servisa, a očekuje se i DVD izdanje.

Na početku priče vidimo našeg heroja, obučenog u crno, sa napuklim naočarima na nosu i pištoljem za pasom. Prva scena je tuča u napuštenoj prostoriji i veoma je napeta i konfuzna, toliko da zbilja nemamo pojma kojeg ćemo od dvojice likova dalje pratiti. Jedan preživi, i odlazi do svog “vintage” auta, i vrti papire na kojima piše “world police”. Vidimo da je on filmski arhetip, osvetnik na zadatku, potpisan samo kao Officer (Tombini).

Po okolišu vidimo, a i na radiju u autu čujemo da se dogodio smak sveta i da je samo manjina preživela. Svet je pun zombija koji napadaju malobrojne, zatvorene i udaljene ljudske zajednice i Officer tu i tamo naleće na njih. Ali oni su manji problem, opsesija našeg osvetnika je demon – serijski ubica sa nadimkom The Dark Rider koji nakon fizičke smrti jednog tela preuzme drugo, ali mu “outfit” ostaje isti: dugi mantil, kaubojke, šešir i gas-maska. Jasno nam je da će Officer biti spreman na sve da bi mu stao na put, usput ulazeći u slobodne asocijacije sa ljudskim skupinama. The Dark Rider je dosta ranije najavljen na radiju pre nego što se fizički pojavi u sceni, kao neka vrsta folk legende. I sam post-apokaliptični radio ima šmek starih američkih radio-stanica na kojima se izmenjuju mono-drame i dobra muzika.

Nekim gledaocima će problem biti tempo kojim se priča izlaže, jer je film do polovine prilično spor, likova je malo i još ređe progovaraju, pogotovo nešto sadržajno i povazano. Setite se art-zombi drame The Battery Od polovine kreće obračun i on je prekidan sa dijaloškim i montažnim sekvencama. Čak će negde oko polovine biti umetnut intermeco, smešten u doba pre apokalipse, koji simpatično izgleda, ali je dramaturški višak, pošto smo ga mogli pretpostaviti sa izvesnom sigurnošću.

Žanrovi su fluidno spojeni, ima tu uticaja britanskog “midnight flicka”, spaghetti westerna, akcionih eksploatacijskih filmova iz 70-ih, klasične postapokalipse, natprirodnih i horora o egzorcizmu, uz obavezne koreografirane tuče. Ceo film je podvučen tonskom shemom sačinjenom od ambijentalnih zvukova, psihodeličnih efekata, sablasnog radio-monologa i psihodeličnog hard rocka. Gluma je pomalo amaterska, ali je casting vrhunski što se tiče fizičkih karakteristika glumaca i likova koje igraju.

Beyond The Grave je na narativnom planu savršeno ispoliran film, ali je realizacija puna sitnih mana i početničkih grešaka. Štos je u tome što te greščice ovaj film čine još simpatičnijim. Razlog za to su sjajan ne-baš-pozitivac i sjajan totalni negativac. Ovaj brazilski film je pravi mali dragulj i svakako ga vredi pogledati.