When Evil Lurks / Cuando acecha la maldad

 kritika objavljena na XXZ

2023.

scenario i režija: Demián Rugna

uloge: Ezequiel Rodríguez, Demián Salomón, Luis Ziembrowski, Federico Liss, Silvina Sabater, Virginia Garofalo, Paula Rubinsztein

U današnje vreme, kalendarska godina nije ništa drugo nego serija prazničnih sezona kroz koje se putem određene ikonografije kao marketinga "gura" određena roba. Filmska umetnost ili bolje rečeno industrija integralni je deo toga, pa je tako sredina jeseni prava marketinška sezona za horor. Nije da istog nema u zimskim ("januarsko đubre") ili u letnjim mesecima ("kamperski slešer"), ali oko Noći veštica (Svisvetih, Poklada, zovite to kako hoćete) horor dominira repertoarom. Uglavnom su to konfekcijski filmovi američke proizvodnje namenjeni širokoj publici, ali van bioskopa, na "mreži svih mreža", možemo naći i nešto aromatičnije i kvalitetnije na temu zombija, veštica, vampira i demona.

When Evil Lurks argentinskog reditelja Demiána Rugne upravo nam se ukazao na servisu Shudder, nakon premijere u Torontu i trijumfa na Sitgesu, najstarijem festivalu fantastičnog filma u Evropi, ako ne i na svetu. Sam autor, inače specijalizovan za horor, i to natprirodne, demonske sorte, možda nam je poznat zbog svog prethodnog filma Terrified u kojem nas je majstorski strašio obiljem praktičnih efekata, što je i inače poprilična egzotika u naše digitalno, CGI doba.

Dvojica braće, Pedro (Rodríguez) i Jimi (Salomón), žive na izolovanoj farmi, ali njihovu rutinu prekidaju pucnjevi po noći. U normalnim okolnostima, to bi značilo da možda njihov prvi komšija pokušava da ulovi zver koja mu tamani stoku, ali okolnosti, otkrivaju oni (i mi s njima) nisu baš normalne: od ljudskog tela ostala je samo donja polovina, a jedina zver koja bi nešto takvo mogla da uradi u tom kraju je puma, i to poveći primerak iste. Braća ubrzo otkrivaju da se na jednoj od susednih farmi zapatio "truli" (izraz za umirućeg, od demona zaposednutog čoveka koji u sebi nosi čisto zlo u ljudskom obliku, a koje treba da se rodi), da je to gazdaričin sin, da je ona o tome obavestila nadležne još pre godinu dana, ali da su oni tek sada poslali "čistača", odnosno vlasnika onih nogu koje su braća našla.

Čim postoji protokol, to bi značilo da takvi slučajevi nisu izolovani, odnosno da svetom pokušavaju da zavladaju demoni, zbog čega se treba pridržavati niza pravila. Braća i njihov komšija Ruiz (Ziembrowski) koji ima i trudnu ženu ipak pokušavaju da se stvari dohvate na svoj način, pa "trulog" premeštaju, što rezultira time da "zaraza" uhvati jednu od Ruizovih koza (životinje su te koje prve "podivljaju" pre nego što zaraza pređe na ljude), zbog čeka Ruiz ne izdrži, a da je ne upuca ("trule", zaposednute, demone i zle entitete se ovde ne upucava jer to samo dalje širi zarazu, već ih se ubija specijalnim hladnim alatima), što nas dovodi do prve "set piece" scene koja uključuje trudnicu i sekiru.

Niko, dakle, ovde nije baš nevin i nedužan, a još manje je siguran. To ćemo još dalje otkrivati kako braća pokušavaju da izbegnu haos, "zarazu" i rođenje zla na vlastitom kućnom pragu, pa Pedro pokušava da upozori svoju bivšu i njenog novog muža, a usput da pokupi svoje sine Santija i Jaira, kako bi zajedno s Jimijem i njihovom majkom pokušao da potraži pomoć od profesionalne "čistačice", što nas dovodi do novih i novih šokantnih i brutalnih "set piece" momenata koji uključuju decu, životinje, pa čak i osobe s diagnozom (veliki tabu u savremenom konvencionalnom hororu), a njihov put, atipično za beg, vodi od ruralnih prema sve urbanijim sredinama...

Teško da postoji ušančeniji žanr horora od onog o demonima, zaposedanju i eventualnom egzorcizmu, čemu u velikoj meri doprinosi ne samo rigidnost katoličke crkvene dogme, nego i rigidnost američkih uglavnom protestantskih moralnih standarda dodatno pervertiranih političkom korektnošću. Osvežavajuće je to da Rugna, radeći u jednom slobodnijem i od centra zbivanja udaljenijem okruženju, radi nešto kvalitativno novo, hrabro, što se "ne sme" i što iz dubine duše propituje granice dobrog ukusa. Još je više osvežavajuće da autor poštuje svoje likove dok ih gradi, pa tako i on kao kreator sveta i oni kao stanovnici istog poznaju pravila tog sveta, čak i upotrebljavaju odrđeni pažljivo napisani žargon, a mi, kao "gosti" u njemu i pravila i terminologiju tek moramo da naučimo. Kada se na to dodaju vrlo "opipljivi" praktični efekti kojima se generiše užas, jasno nam je da pred sobom imamo autora koji definitivno zna šta hoće i kako to da postigne.

Zapravo, When Evil Lurks deluje kao nešto što nam je u savremenu kinematografiju zalutalo iz bolje prošlosti. Zamislite kada bi se Sam Raimi, sa svojim osećajem za "set piece" dohvatio filma o egzorcizmu koji je smešten u snolik, košmaran i haotičan svet iz filmova Lucia Fulcija i pritom začinjen "prljavštinom" evropskog horora iz prošlog veka. Naravno, ne radi tu sve ama baš kako treba, treći čin i potreba za "pakovanjem" svega u paket sa sve mašnicom na vrhu ipak čini svoje (ali to je ionako čest slučaj u hororima), a i haos koji okružuje likove i radnju se ponekad koristi i kao alibi za nekonzistentnost u mehanici. Pa opet, Demián Rugna je ime na koje treba obratiti pažnju u svetu horora jer se on ne boji da se putem zaprlja i da pokaže svoje nihilističko autorsko lice. Praznična preporuka!

The Delinquents / Los delincuentes

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Argentinska kinematografija solidno je razvijena i bogata kvalitetnim naslovima, ali je takođe oštro podeljena na repertoarsku i „art“ komponentu koje prilično često deluju nespojivo. „The Delinquents“ Rodriga Morena, premijerno prikazan u Kanu i nedavno uhvaćen u Karlovim Varima, možda se ispostavi kao prelomni film koji će te dve odvojene grane spojiti, a možda i samo kao prelomni film. Tačka. Premda, autor iz, pre svega, art miljea i trajanje od tri sata „na neviđeno“ pre mogu delovati kao znak za uzbunu nego kao reklama.

Moreno, pak, film otvara pseudo-žanrovski i elegantno, scenom u kojoj proćelavi bradonja javnim prevozom putuje na posao jednog buenosaireskog jutra. On je Moran (Daniel Elias), bankarski službenik sa zadatkom da novac nosi od blagajni do trezora, i od trezora do blagajni. Živi sam, čini se bez životnih radosti, osim puš-pauza na poslu na kojima se druži i upušta u nadmudrivanja sa jednom koleginicom sa šaltera i šefom Del Torom (bard argentinskog glumišta German de Silva). Ono što ne znamo, a uskoro ćemo saznati, jeste da on planira pljačku, odnosno da za nju čeka pravu priliku koja će se ukazati kada njegov kolega sa šaltera Roman (Esteban Biljardi) uzme slobodno popodne da ode kod doktora koji će mu maknuti plastičnu kragnu sa vrata.

Pljačka je, naime, genijalna u jednostavnosti i skromnosti. Banka je neugledna, lokalna poslovnica, sef krajnje nisko-tehnološki, a suma koju Moran mrtav-hladan i pred kamerom uzima sračunata je formulom tako da pokriva dvostruku vrednost njegove plate (do kraja karijere) u dolarima, plus još nešto u pezosima za operativne troškove. Moran, dakle, nije gramziv, već je prilično pošten u nameri da na taj način osigura egzistenciju i oslobodi se svakidašnje torture posla.

Za tako nešto spreman je i da ode u zatvor na nekoliko godina, ali za operaciju potreban mu je i partner koji će mu novac čuvati i sa njim po potrebi manipulisati. Idealnog kandidata pronalazi u Romanu. Njih dvojica nisu bliski, a i Romanu je već dosta i posla i banke, pa bi mogao da „odrobija“ na poslu onoliko koliko Moran leži u zatvoru, pa da na kraju oni podele novac i odu u prevremenu penziju.

Nakon prvotnog nećkanja (jer makar ima nešto od života, devojku Flor sa kojom se, doduše, ne razume najbolje), Roman je stavljen pred svršen čin: ako odbije da mu pomogne, Moran će ga potkazati kao saučesnika i poslati u zatvor.

Dok Moran leži u zatvoru, gde ga maltretira brazilski mafijaš Garinče (opet German de Silva), Roman za njega obavlja poslove na slobodi, pritom izbegavajući da bude uhvaćen u internoj istrazi koju osiguravajuća kuća provodi u banci. Ti poslovi uključuju putovanja u provinciju Kordoba, posebno do jedne stene na brdu pored reke. Roman se tako i upoznaje sa sestrama Mornom i Normom, i Morninim dečkom, režiserom Ramonom koji tu žive i snimaju film.

Na tom mestu, dakle, i pre isteka prve trećine, „The Delinquents“ posve prestaje da bude krimić, odnosno lagano satirična varijacija na temu trilera sa pljačkom banke, pa postaje egzistencijalna drama sa komičnim momentima, zabunama, distrakcijama i meandrima, te filozofska rasprava o slobodi i njenoj ceni. Naravno, ima nekih rupa u celom planu koje Moreno, pak, nema nikakvu nameru da krpi, zato što to zapravo i nije potrebno, niti je tema filma.

Verovatno prva poveznica koja upada u oči (odnosno, u uši) jesu imena petoro glavnih likova u anagramima: Moran, Roman, Ramon, Morna i Norma. To može signalizirati nekakav jeftini pseudo-filozofski kliše o povezanosti svih nas, ali sva je prilika da se Moreno na tom mestu malo zeza. Uostalom, čak i da se ne zeza, nego zeza nas kao gledaoce, nema veze jer mu „žica“ za humor radi perfektno, i to u prilično diskretnoj formi.

Druga očita poveznica može biti German de Silva u duploj ulozi „šefovskih“ figura, kako u banci, tako i u zatvoru. Na tom mestu trebalo bi dodati ono što je ipak malo skrivenije, a to je da i banka i zatvor izgledaju zapravo slično po konfiguraciji i po osvetljenju, što možemo primetiti u sukcesivnim scenama Moranovih i Romanovih rutina. Treću poveznicu je šteta otkrivati (iako je nije teško predvideti tokom gledanja filma), a ona će postati ključna za peripetije u poslednjoj trećini.

Morenov izbor glumaca je savršen. Oni perfektno igraju svoje uloge mimikom, pokretom, stavom i govorom, trudeći se da ne „razbiju“ karakter čak i kad ih autor na to poziva dijalozima. Autor takođe svesno drži narativ labavim i sporovoznim, otvarajući u poslednjoj trećini drugu liniju i vraćajući se delom u prošlost, a za to se u velikoj meri oslanja na inovativnu montažu u kojoj njegov tim kreativno koristi tehnike podeljenih ekrana, pretapanja i premetanja jedne scene u drugu; kao i na fotografiju Aleha Malja u kojoj pogled stalno puca na impozantne pejzaže koji sugerišu slobodu i nesputanost, ili, pak, stešnjenost „normalnih“ života.

Tročasovni format filma rizičan je prema pravilu, ali u svakom slučaju trebalo bi ga pravdati kao pravi izbor. Ma koliko „The Delinquents“ kao film bio neapologetski iskren, njegov tempo bio ujednačen u sporom hodu; ma koliko Moreno bio jasan u obznanjivanju namere da je on tu, zapravo, da filozofira i podvaljuje šale koje su njemu zabavne, a ne da nas zabavlja; na kraju krajeva, ma koliko tih 180 minuta bilo ugodno i relaksirajuće, a mi zainteresovani za likove i njihove sudbine nakon kraja filma (toliko da bismo ga možda pustili još da traje) - zamerke na trajanje su poprilično očite i lako odbranjive.

„The Delinquents“, pak, ne bi bio ništa slabiji ni da traje 45 minuta kraće. Filmadžija Ramon kao lik zauzima previše vremena koje služi kao uvod za šablonsku tvrdnju o smrti filma i kinematografije. Ili bi, lagano premontiran, mogao da se pretvori u mini-seriju od tri ili četiri epizode. Doduše, onda briljantna montaža ne bi imala smisla i ne bi došla do izražaja, iako bi Moreno na taj način možda bolje komunicirao sa širom publikom. Ali, i ovako, reč je o jednom od najosobenijih filmova ovogodišnjeg festivalskog ciklusa.

Official Competition / Competencia oficial

 kritika objavljena na XXZ

2021.

Režija: Mariano Cohn, Gastón Dupart

Scenario: Mariano Cohn, Gastón Dupart, Andrés Dupart

Uloge: Penélope Cruz, Antonio Banderas, Oscar Martínez, José Luis Gómez, Manolo Solo, Irene Escolar, Nagore Aramburu, Pilar Castro, Joan Grandinetti

Ah, ta umetnost i ah, ti umetnici... Moderne likovnjake je obradio Ruben Östlund u svom skoro-pa-remek-delu The Square (2017), o piscima, pesnicima, muzičarima i kompozitorima je snimljeno more filmova, a izgleda da su se jedino arhitekti izvukli od „packi“ za pretencioznost, valjda zato što njihova umetnost ima i upotrebnu vrednost. I filmadžije su se nalazili na meti raznih drugih filmadžija, iz istih razloga pretencioznosti, ali po pravilu uz neku dozu kolegijalne samosvesti.

U tom smislu, Official Competition autorskog tima kojeg sačinjavaju argentinski reditelji Mariano Cohn i Gastón Dupart (uz pomoć Gastonovog brata Andrésa na poziciji ko-scenariste) odlazi verovatno najdalje u smislu ogoljavanja jednog specifičnog sveta u okviru filmske industrije, onog što se kiti etiketom „arthouse“, a koji, kao i svaki drugi kružok, pati od internih dinamika poganjanih sujetom. Doduše, pitanje je koliko su Cohn i Dupart, uglavnom aktivni na televiziji i u sferi repertoarskih dramedija, pozvani da sa svoje pozicije sude o „eliti“, ali treba podsetiti i da su njihovi filmovi The Man Next Door i The Upstanding Citizen propitivali granice između popularne i visoke kulture, te da su oba našla svoje mesto po festivalima. Official Competition je premijeru imao na prošlogodišnjem izdanju Venecije (gle čuda, baš u zvaničnoj konkurenciji), a prikazan je i na ovogodišnjem Festu.

Pre nego što se pozabave fenomenom pret-produkcije filma, Cohn i Dupart nas upoznaju s finansijerom filma, farmaceutskim magnatom Humbertom Suárezom (Gómez), čovekom koji za svoj osamdeseti rođendan upada u krizu identiteta. On, naime, ima puno novca, a ništa klase i prestiža, ali bi svejedno želeo da ga čovečanstvo nekako upamti. Jedna od ideja mu je da izgradi most i donira ga gradu. Ili možda da finansira i producira film...

U tu svrhu, on svom asistentu (Solo) naređuje da stupi u kontakt sa hvaljenom režiserkom Lolom Cuevas (Penélope Cruz s nafrćkanom i u crveno ofarbanom kosom, pljugom u ustima i ostalim rekvizitima koji čudnog umetnika pod stresom čine čudnim i pod stresom) koja, pak, ima ideju da adaptira Nobelovom nagradom ovenčani roman o rivalstvu između dvojice braće. Njena ideja je da Suárez i njegovi otkupe autorska prava, pa koliko košta da košta, te da joj u istom aranžmanu pribave dvojicu najcenjenijih španskih glumaca za uloge te braće.

Problemi, međutim, tek počinju. Glumci, naime, dolaze iz potpuno drugačijih sredina i miljea i, ne samo da nikada nisu radili zajedno, nego se nisu ni sreli. Ivan Torres (Martínez) je glumac prebegao iz Argentine koji je svoj status stekao uglavnom igrajući velike i bitne uloge u pozorištu. Nasuprot njemu stoji Félix Rivero (Banderas), hollywoodski superstar upitne radne etike, glumačkih mogućnosti, obrazovanja, pa i inteligencije. Obojica, naravno, nose bagaž svojih sujeta, što je takođe slučaj i sa Lolom čije su metode ponekad samo neortodoksne, a ponekad sasvim diktatorske. Zbog toga sukobi koji se na početku čine kao lagana šega prete da eskaliraju u nešto zaista opasno.

Cohn i Dupart vrlo dobro balansiraju ton koji je uvek satiričan i na rubu karikature, ali zapravo nikad preko tog ruba, ma koliko nam pojedini detalji poput probe ispod stenčuge koja je zakačena na kran i ljulja se ili one famozne scene uništavanja nagrada, namigivali u tom smeru. Naravno, preterivanje i gomilanje detalja je osnovno pogonsko gorivo za ovakve „insajderske“ filmove, a oni na gomili ponekad prete da sruše kredibilitet filma (doduše, ako ga nije srušio melodramatični roman za adaptaciju koji je, kao, dobio Nobela, neće ništa, premda je to umanjeno izjavom da je reč o slobodnoj adaptaciji), ali Official Competition nikad nije dosadan.

Režija autorskog dvojca je uglavnom nevidljiva jer su dobar deo posla obavili ranije (što je i jedna od poenti filma), kroz detaljistički scenario i izbor glumaca. Pénelope Cruz uživa igrajući ulogu s druge strane kamere, možda čak nesputano istresajući frustracije nastale u toku rada u različitim kontekstima, od španske kinematografije do Hollywooda, Antonio Banderas do kraja „grli“ lošeg glumca u sebi toliko da se zapitamo koliko on tu glumi ulogu, a koliko se sprda sam sa svojom internacionalnom karijerom, dok Oscar Martínez unosi karikirani dignitet, odnosno teatralnost potrebnu za lik pozorišnog glumca. Upareni s tehničkim komponentama modernističko-minimalističke scenografije i fotografije koja insistira na asimetriji, jasno je da i glumci i ekipa samo pomažu autorima u realizaciji vizije.

Zanimljiv komad trivije za kraj bi bio i to da, iako su oboje Almodóvarovi miljenici, Penélope Cruz i Antonio Banderas ovde po prvi put supstancijalno dele ekran. Kod Almodóvara su, pak, imali tek nekoliko manjih interakcija u po sceni ili dve u I’m So Excited (2013) i Pain and Glory (2019), dok u Official Competition, eto, imaju priliku da se pošteno dramski sukobe. Opet, i Official Competition odapinje jednu potencijalno otrovnu strelicu prema Almodóvaru, budući da je „film u filmu“ kao jedan od njegovih blesavijih, bez obzira što Lolina metodologija nije nužno, ili čak nije uopšte, „almodóvarovska“.

The Dog Who Wouldn’t Be Quiet / El perro que no calla

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Ana Katz

scenario: Ana Katz, Gonzalo Delgado

uloge: Daniel Katz, Julieta Zylberberg, Lide Uranga, Jose Luis Arias, Marcos Montes, Valeria Lois

Odrastanje je trajan proces koji se nikada ne završava. Barem ga tako vidi argentinska filmska autorka Ana Katz u svom po trajanju kratkom, po atmosferi intimnom, a po rasponu epskom filmu The Dog Who Wouldn’t Be Quiet koji je nedavno pobedio u takmičarskom programu Big Screen na 50. jubilarnom filmskom festivalu u Rotterdamu, prethodno igrajući na najprestižnijem američkom indie festivalu Sundance gde je marljivo skupljao dobre kritike.

Čini se da je naslovni pas problem u Sebastianovom (autorkin brat i čest saradnik Daniel Katz) inače usamljeničkom životu, ali mi tome ne možemo svedočiti iz prve ruke. Pas, navodno, laje kada ga se ostavi samog u stanu, što trojcu komšija toliko smeta da su spremni da se tiskaju na kiši pred Sebastianovim vratima da bi mu to rekli. Sebastian, takav kakav jeste, blag i nesklon konfliktu, pronalazi rešenje da psa vodi sa sobom na svoj kancelarijski posao, ali politika kuće, kako to kaže njegova šefica (Lois) to ne dozvoljava. Lako za jedan »toalet-incident«, ali ili pas više ne može dolaziti na posao ili to ne može činiti njegov gazda.

Sebastian stoga nalazi privremeni posao da čuva seosko imanje dok je njegov vlasnik odsutan, gde nesrećnim slučajem ostaje i bez psa koji ga je naterao na promenu životnog stila. Mesto radnje, odnosno njegov prvi kontakt sa državnom infrastrukturom, indikativan je u smislu Sebastianovog klasnog i političkog buđenja: obližnja železnička stanica nazvana je po dvojici aktivista poginulih 2002. godine, ali Sebastianovo buđenje neće i ne može biti samo političke prirode, premda mu je jedan od prvih instikata da kad shvati da se na stari posao ne može vratiti taj da se pridruži poljoprivrednoj kooperativi.

Ono što sledi je zapravo serija vinjetica, nepredviđenih, često i ekstremnih životnih situacija i obrata. Na ko zna kojem po redu venčanju svoje majke (Uranga), on upoznaje »ženu svog života« (Zylberberg) koju u sledećoj sceni vidimo u visokoj trudnoći. Ceo svet zadesi katastrofa vanzemaljskog porekla zbog koje je vazduh iznad visine od 4 stope otrovan, pa se ljudima izbor svodi na čučanje i puzanje ili na nabavku kacige sa sprovedenom cevčicom. Novopečeni supružnici i roditelji naći će se na različitim stranama polemike, što će im i uništiti vezu, jednom kada Sebastian ostane bez svoje kacige i posledično bez posla. »Pandemija« će proći, život će se vratiti u neku normalu, ali će neke posledice ostati trajne, za Sebastiana i za ceo svet.

Za dugometražni film, The Dog Who Wouldn’t Be Quiet je zapravo kratkog formata (73 minuta) i pritom uglavnom lišen neke akcije i herojstva. Uglavnom imamo čoveka, njegove opservacije, lični rast i razvoj u odraslom, zrelom periodu života, u bučnom velegradu, na ulicama provincijskih gradića ili u tišini širokih prostranstava. Kratke pričice iz života grupisane su u poglavlja koje su odeljene jednostavnim, a efektnim animacijama koje ilustruju neke od prelomnih događaja. Kroza sve to, Sebastian se probija sa određenim mirom, dobrotom, brigom za druge i željom da iznađe kompromis, što nije uvek moguće.

Film je razvijan i sniman godinama, što se vidi i na Sebastianovom, odnosno Katzovom licu, i to ne samo u smislu različitih frizura i stilova brade, kao i na činjenici da je na projektu radilo čak pet direktora fotografije, svaki za po jedno poglavlje i klaster vinjetica. Primećuje se da je svaki od njih uneo nešto svog stila koji je brižljivo izbalansiran i ujednačen u montaži Andrésa Tamborina u kojoj se ponekad čini da eoni prolaze u jednom jedinom vezivnom kadru, zbog čega je The Dog Who Wouldn’t Be Quiet jedan od onih izuzetnih filmova koji će obeležiti ne samo ovu godinu, već i period koji je pred nama.

A naslovni pas? Pa, on je metafora i nepokretni pokretač stvari koje se ionako moraju kretati. A njegovo lajanje koje gotovo nikad ne čujemo? Lajanje nije njegovo, to je buka sveta koji nas okružuje, koju ne možemo da isključimo i koja nas tera da se prilagodimo i igramo po pravilima. Kapitalizam ili preživljavanje? Očekivanja sredine ili očekivanja nas samih? Sve to, i zato je ponekad zdravo uzeti pauzu, isključiti se i baciti poneki dugi pogled u nadi da će barem nešto »sesti na svoje mesto«.

The Heist of the Century / El robo del siglo

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ariel Winograd

scenario: Alex Zito, Fernando Araujo

uloge: Diego Peretti, Guillermo Francella, Luis Luque, Pablo Rago, Rafael Ferro, Mariano Argento

 

Ima li boljeg letnjeg filma od lagane krimi-komedije o pljački banke koja gledaocima drži i skreće pažnju po želji za skoro dva sata trajanja? Ono što je donekle atipično u slučaju filma The Heist of the Century (u ovoj sasvim atipičnoj godini) je, pak, to da nam ovakav film ne dolazi sa hollywoodskim predznakom, nego iz Argentine. Za ovaj letnji hit presudan je bio faktor sreće: premijera u januaru (u južnoj hemisferi je to leto, a bilo je to pre izbijanja epidemije i zatvaranja javnog života) u matičnoj zemlji i širom Južne Amerike, gde je već zaradio status hita, te gladak transfer u letnje bioskope mediteranske zone u našim letnjim mesecima.

Publika u Hrvatskoj je imala prilike da ga pogleda na zatvaranju Festivala Mediteranskog Filma u Splitu, što je rezultiralo rasprodatom projekcijom (što je impresivno, bez obzira na to što se tu radilo o „najrepertoarskijem“ filmu festivala i o za 70% smanjenim kapacitetima gledališta). Odatle se film uputio prema svom „prirodnom staništu“, letnjim bioskopima na svežem vazduhu u okviru FMFS-ove turneje.

U osnovi svega stoji stvarni slučaj pljačke poslovnice Banco Rio u predgrađu Buenos Ajresa 2006. godine koja je izvedena sa zavidnom dozom planiranja i elegancije u egzekuciji. Većinu pljačkaške ekipe sačinjavali su karijerni kriminalci, ali je organizator bio amater koji je došao na ideju i koji je bio odgovoran za detalje hrabrog, zahtevnog, ali savršeno logičnog plana. Plen se merio u milionima dolara (u američkoj i argentinskoj valuti, zlatu i nakitu). Tu uglavnom prestaje faktografija, a počinje dramatizacija, ionako nužna za pričanje filmske priče.

Amater u središtu zbivanja je Fernando (Diego Peretti, poznavaocima argentinske kinematografije poznat iz filmova Resurection i The German Doctor), sam po sebi prilično osebujan tip. Kako saznajemo iz narativnog okvira psihijatrijskih seansi (savršeno logičan žanrovski standard zbog poverljivog odnosa terapeuta i klijenta), on je u sebi pomirio slikarsku umetnost i borilačke veštine kojima se bavi. Na ideju o pljački banke je došao jedne kišne noći, prateći kuda je bujica odnela njegov džoint, shvativši da upotrebom trigonometrije može tačno trasirati tunel koji bi ga uveo u trezor banke. Njegova motivacija, kako saznajemo, nije pre svega novac (premda i za uzimanje novca ima etičku racionalizaciju: klijenti banke će biti isplaćeni od osiguranja, na gubitku su samo banka i osiguravajuće kuće), nego sam poduhvat.

Za poduhvat mu pak treba ekipa profesionalnih lopova. Nije tu samo stvar ulaska i izlaska iz banke ili kopanja tunela i obijanja sefova, trebalo je rešiti i silne detalje transporta plena, što posebno dolazi do izražaja kada se plan promeni u hodu, pa ideja o visoko-sofisticiranoj provali i pljački bude napuštena u korist (SPOILER) savršeno kontrolisane talačke krize. Fernando možda ima plan za sve, ali ključni čovek za provedbu istog postaje urugvajski karijerni pljačkaš Mario (Guillermo Francella, igrao u filmovima The Secret in Their Eyes i The Clan, između ostalih). Njih dvojica su karijerno i svetonazorski različiti, ali će zajedničkim snagama komandovati ekipom u različitim fazama operacije.

Iz ovakvog opisa zvuči prilično generički, kao gomila „heist“/„caper“ filmova u kojima komika izvire iz hrabrosti i neverovatnosti pljačkaškog poduhvata. Istini za volju, scenario dosta hoda utabanim stazama žanrovskih klasika kao što su to filmovi iz Ocean's serijala ili The Inside Man Spikea Leeja. Poveznica sa potonjim filmom je i to da je Winograd kao mlad momak stažirao na Leejevom filmu. Čak je i njegova režija zapravo kanonična, od veštih skokova po nekoliko vremenskih linija tako da gledalac zna tačno koliko mu je potrebno da bi ostao zaintrigiran, pa do „soundtracka“ ispunjenog rock zvukom (sa prizvukom punka) u argentinskoj varijanti, uz skretanja prema jazz i lounge vodama. Winograd svoje uzore ne krije, dajući nagoveštaj kroz elemente dekoracije, odnosno rekvizite: filmski plakati u Fernandovom stanu su direktan znak.

Ono što donekle odstupa od žanrovskog kanona je specifična vrsta humora, pomalo mračnog, a uvek suvog, mediteranskog, inače tipičnog za argentinsku kulturu i kinematografiju. U tom smislu, The Heist of the Century svoj kinematografski DNK deli jednako sa omnibusom Wild Tales Daniela Szifrona, koliko i sa „caper“ remek-delom argentinske kinematografije Nine Queens Fabiána Bielinskog. U smislu dometa, ne dostiže ni jedan ni drugi uzor, ali je rezultat svejedno gladak, solidan i zabavan, usled čvrstog scenarija, sigurne režije i izvrsne glume, posebno u slučaju dvojice „lidera“.

Najvažnije od svega, The Heist of the Century se ne pretvara da je nešto što nije. Naprotiv, film je sasvim pošten u svojim namerama da razgali i zabavi publiku pričajući jednu neverovatnu, a istinitu priču. Dodatno, The Heist of the Century je potvrda o savršeno zdravom stanju argentinske žanrovske i repertoarske kinematografije i njenoj univerzalnoj razumljivosti i prijemčivosti. U sušnoj godini poput ove, ovakav letnji hit je izuzetno dobra vest.

Heroic Losers / La odisea de los giles

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Sebastián Borensztein

scenario: Sebastián Borensztein, Eduardo Sacheri (prema romanu Eduarda Sacherija)

uloge: Ricardo Darín, Luis Brandoni, Verónica Llinás, Rita Cortese, Marco Antonio Caponi, Andrés Parra, Chino Darín

Jedna stvar je sigurna: ako u filmu igra Ricardo Darín, to je već dovoljna garancija da je film vredan gledanja. Nije stvar samo toga da je Darín verovatno i najbolji aktivni glumac na svetu, malo je i do njegovog osećaja za izbor uloga koje mu omogućavaju da bude versatilan, ali i da održava neke konstante i time daje svoj lični pečat. Što će reći, treba opasno promašiti fudbal, pa Darínov talenat protraćiti onako kako je to učinio Asghar Farhadi u Everybody Knows kada mu je dao minijaturnu ulogu naivca i gotovo blesana.

Osim Darínovog prisustva u filmu, i to u glavnoj ulozi, za Heroic Losers je dobra reklama takođe i kontekst tog prisustva. Režiju filma potpisuje Sebastián Borensztein koji je Darína već režirao u The Chinese Takeaway (2011), izuzetno simpatičnoj komičnoj drami gde je veliki glumac perfektno odigrao nervoznog, ekscentričnog provincijalnog gvožđara. Scenario je, pak, Borensztein napisao u saradnji sa Eduardom Sacherijem, i to po Sacherijevom romanu. Sacheri je inače poznat kao autor romana i scenarija za njegovu filmsku adaptaciju u slučaju filma The Secret in Their Eyes (2009). Dotični film nije samo pokupio Oscara za najbolji strani film (te godine u izuzetno jakoj konkurenciji), nego je i lansirao Darínovu međunarodnu karijeru. Treća referenca koja reklamira Heroic Losers je žanrovska odrednica "caper" trilera, što je opet asocijacija na film Nine Queens (2000) koji je Darína iz televizijskog glumca promovisao u filmsku zvezdu kod kuće u Argentini.

Heroic Losers počinje sa naracijom njegovog glavnog lika Fermína Perlassija (Darín), bivšeg fudbalera i maskote u svom malom gradiću, o značenju pojma "budala". Nije to slučajno, originalni naslov filma prevodiv je kao "Odiseja budala", a do kraja filma ćemo shvatiti da budala nije nužno nešto negativno i da se svakome može desiti da ispadne budala, najčešće ne svojom krivicom. U prvoj trećini filma ćemo saznati kako je Fermín ispao budala...

On je imao dobre namere da pokrene propalu lokalnu poljoprivrednu zadrugu tako što će uložiti svoj novac, ime i integritet kako bi svoja sredstva uložili i drugi građani, ne nužno bogati, ali sa nekom ušteđevinom. Osim njegovog najboljeg prijatelja Fontane (Brandoni), njegove žene (Llinás) i vlasnice lokalne fabrike Carmen (Cortese) koja ulaganjem osigurava posao za svog sina (Caponi), ostali ulagači uglavnom dolaze iz redova radničke klase i predstavljaju galeriju manje ili više blesavih likova.

Taman kada se prikupilo dovoljno novca da se na osnovu toga podigne kredit, dogodilo se nešto istorijsko: ono što Argentinci nazivaju "Corralito", kriza dostupnosti gotovine u domaćoj valuti koja je trajala više od godinu dana, a bila je tek jedna od etapa finansijske krize koja je na prelazu vekova tresla Argentinu. Naši junaci su, naravno, preko noći ostali bez svog novca koji je pomoću ljigavog bankara pokupio beskrupulozni advokat Fortunato Manzi (Parra). Kada se od inicijalnog šoka oporave i kada načuju da je Manzi iskopao podzemni sef nasred polja, naši će simpatični luzeri krenuti na put osvete. To, međutim, nije tako jednostavna akcija, već zahteva pomno planiranje i egzekuciju...

Heroic Losers tada počinje da se kreće utabanim žanrovskim stazama, sa jasnim uzorom u Ocean's Eleven (2001) Stevena Soderbergha, sa razlikom da umesto kiča i "glamura" Las Vegasa sada imamo posla sa Argentinskom provincijom, vrućom krvi i improvizacijom. To funkcioniše ne samo zato što Ricardo Darín ima gotovo istu harizmu kao George Clooney, već i zbog njegove igre sa drugim glumcima u timu, pre svega sa još jednim veteranom argentinske filmske i televizijske glume, Luisom Brandonijem. Ortačka prepucavanja između dvojice likova su uverljiva i pravo ih je zadovoljstvo gledati, dok galeriju sporednijih likova, odnosno "šrafova u mašineriji" popunjavaju uglavnom manje poznati glumci (uz par izuzetaka među kojima je i Darínov sin Chino) koji vidno uživaju u svojim ulogama. Iako retko kad predstavlja direktnu pretnju ekipi pljačkaša, Andrés Parra je izvrstan kao živčani negativac Manzi, a ceo koncept jednostavno funkcioniše.

I na zanatskom i tehničkom planu, Heroic Losers je vrlo solidan film. Detalji perioda s početka milenijuma su sasvim na mestu, a direktor fotografije Rodrigo Pulpeiro bez problema hvata štimung zaboravljenog provincijskog gradića osuđenog na propadanje. Atmosferu podiže i muzika Federica Jusida u blues-rock štihu, pa Heroic Losers, iako ne baš originalan u ideji, deluje prijatno retro.

Upravo je ta prijatnost ključ svega, to da kao gledaoci možemo da se opustimo i komotno navijamo za "naše" koji pokušavaju da izvade svoju štetu tako što će prevariti prevarante i opljačkati pljačkaše. Tako jednostavna postavka, uz vešto ukomponovane citate Bakunjina, neke druge političke štoseve i reference na kratku, ali burnu argentinsku istoriju i truističke opservacije da govnar ne misli za sebe da je govnar, već radi ono što jedino ume, uspeva da nas razgali i čak nam pruži (lažnu) nadu da će možda sve biti u redu kada se postavimo za sebe. Na kraju, to je samo film i deo magije je baš u tome da se stvari tamo raspliću drugačije nego u životu.

The Intruder / El Prófugo

kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Natalia Meta (prema romanu C.E. Feilinga)

uloge: Erica Rivas, Cecilia Roth, Nahuel Pérez Biscayart, Daniel Hendler

Iako je dodir čulo koje nam najpouzdanije prenosi informacije iz spoljnog sveta, mi se kao vrsta uglavnom oslanjamo na vid. Odmah iza toga na hijerarhiji prioriteta dolazi sluh koji nas ipak malo više vara: često nešto ne čujemo, prečujemo ili pogrešno razumemo i tome pažnju pridajemo tek naknadno, ali nam ipak omogućava da komuniciramo u kodu koji nazivamo jezikom. Nema puno filmova koji se sluhom i glasom bave na jedan temeljan, filozofski način, a posebno u okviru žanrovske kinematografije. Zbog toga je The Intruder, drugi film argentinske sineastkinje Natalije Mete nakon "period piece" krimića Death in Buenos Aires, jedan od onih koji odskaču u ranoj fazi Berlinala gde je i imao svetsku premijeru.

Naša junakinja je Iris (Rivas), glasovna glumica zaposlena na sinhronizacijama koja uglavnom dobija uloge "vrištačica" u horor-filmovima. Projekat na kojem trenutno radi je nekakav azijski "slasher" koji će verovatno završiti u noćnim terminima televizijske rotacije, ali ona u principu ne ganja slavu, već zarađuje za život i živi ga kako najbolje može, što vidimo po tome što sa relativno svežim dečkom Leopoldom (Hendler) odlazi na putovanje u inostranstvo sa zabavom koja uključuje istraživanje podvodnih pećina.

 

Njih dvoje su daleko od idealnog para, čak se čini da ih ne zanimaju ni izbliza slične stvari. Njegov nastup je sirov, ali samouveren, a na njenom licu se vidi osećaj sramote kad god ovaj otvori usta ili počne da se ponaša. Dodatan faktor pritiska je to što on nije siguran u njihovu vezu i stalno traži direktnu verbalnu potvrdu koju ona možda i ne želi da da. To tako ide sve dok se jedne noći, posle intenzivne svađe, ona ne zaključa u kupatilo, a on pod misterioznim okolnostima ne padne s balkona u bazen i tamo na mestu pogine...

Irisin život odatle kreće nizbrdo. Ne uspeva da se skoncentriše na probama hora, pa je dirigent premešta u mecosoprane koji imaju lakše deonice. Ni na poslu joj ne cvetaju ruže jer njene sinhronizacije dolaze sa nekim šumom nepoznatog i neobjašnjivog porekla. Poseta njene majke Marte (Roth) ne popravlja stvari, ali to i nije neočekivano jer je za pretpostaviti da dve žene imaju komplikovanu predistoriju, posebno jer je Marta više sebičan nego brižan tip. Jedino možda pozitivno je poznanstvo sa štimerom orgulja Albertom (Biscayart) zaposlenim u muzičkoj dvorani u kojoj se održavaju probe hora koji ubrzo postaje njena simpatija.

Stvari se, međutim, ne stišavaju i ne normalizuju, već, naprotiv, idu u još ekstremnijem smeru, pa se čini da Iris, kako vreme prolazi, sve više gubi dodir sa realnošću. Kolege sa posla predlažu neke prilično čudne, para-naučne terapije kod kojih je rizik možda i veći od potencijalnog rezultata, ali je to što joj jedino preostaje. Pitanje svih pitanja koje se tu nameće je koliko je išta od toga realno, a koliko plod njene uobrazilje ili nečeg još mračnijeg.

Ključ u kojem se The Intruder može najpre posmatrati je shizofrenija, odnosno cepanje ličnosti ili, narodski rečeno, "podstanari u glavi", a centralna misterija je ko je od likova prisutnih u ovom izuzetno glatko montiranom i zato još konfuznijem filmu stvaran, a ko nije. Žanrovski okvir neprijatnog psihološkog trilera sa pod-tonovima natprirodnog horora i "giallo" stilizacijom funkcioniše savršeno za ovaj tip priče, a transfer iz pisane forme na ekran je u konačnici inteligentan i funkcionalan.

Dva su izražajna sredstva za kojima Meta prvenstveno poseže. Jedan od njih je izbor glumaca i rad sa njima u smeru da se karte ne otkriju do samog kraja. Erica Rivas, poludela mlada iz jednog od segmenata omnibusa Wild Tales, savršen je izbor za Ines, iako je tu reč o potpuno drugačijem ludilu ili makar percepciji istog: ovde je ona pre neko ko trpi nego neko ko čini. Nahuel Pérez Biscayart, publici najpoznatiji po ulozi u francuskom filmu BPM Robina Campilla kao Alberto zrači nekom misterioznom dobrotom i uravnoteženošću. Za "krađu scena" je, međutim, zadužena česta Almodovarova muza Cecilia Roth kao majka, naročito u scenama u kojima se ponaša kao diva i sebična buržujka.

Drugi bitan faktor u filmu je zvuk. To se ne odnosi samo na dizajn, savršeno pogođene šumove i uvek savršeno odgovarajuću muziku koja bi u filmu nekog klasičnijeg dramskog izraza bila preterana i suviše često prisutna. Zvuk je tu i integralni deo dramaturgije i mehanike priče i prvi signal šta bi se tu moglo zaista dešavati. U svakom slučaju, reč je o hrabrom, originalnom, nesvakidašnjem filmu u filmsko-festivalskim okvirima, a i uopšte. Jednom od onih za koje opaska da pomeraju granice žanra itekako vredi.

The Moneychanger / Así habló el cambista

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Federico Veiroj

scenario: Federico Veiroj, Arauco Hernández Holz, Martín Mauregui

uloge: Daniel Hendler, Dolores Fonzi, Luis Machín, Germán de Silva, David Roizner Selankio, Benjamin Vicuna

Urugvajski reditelj Federico Veiroj možda ne spada u red najpoznatijih, ali je jedan od najinteresantnijih latinoameričkih autora. Njegovi filmovi se na razne načine bave muškošću, ali je kontekst drugačiji od uobičajenog akcijskog mačizma. Acné (2008) je film o odrastanju, A Useful Life (2010) o nošenju sa gubitkom posla, The Apostate (2015) ima elemenata i jednog i drugog kada se život glavnog junaka nađe na prelomnoj tački, a Belmonte (2018) tematizira očinstvo. Sada po prvi put sa ozbiljnom finansijskom zaleđinom, kroz film The Moneychanger, Veiroj ispituje novac i moć u priči, odnosno adaptaciji romana koji pokriva "zanimljiva" vremena latinoameričke istorije, od 50-ih do 70-ih godina prošlog veka.

Naš protagonista i narator je Humberto (Hendler), čovek sa velikim snovima i ambicijama da postane "neko" koji će zbog toga platiti cenu. On svakako nije nesofisticirani alfa-mužjak koji grabi, već u svom poslu koristi mozak i vrlo labava moralna načela. A situacija je takva da u tom trenutku kroz neutralni Urugvaj prolazi velika količina sumnjivog novca iz dve susedne zemlje, Brazila i Argentine, u kojima su na snazi politička previranja.

Veiroj, međutim, svoju filmsku počinje biblijskim mjuziklom kao ilustracijom prispodobe da je Isus, kada se vratio u Jerusalim, iz hrama prvo oterao trgovce i menjače novca, apostrofirajući ih kao zlo ovog sveta. Na taj način je zacementiran generalni ton filma, nalik na epopeje Martina Scorsesea iz 90-ih kao što su Goodfellas i Casino, s tim da barem u prvo vreme nemamo klasičan nasilni kriminal u fokusu i da je glamur kojem glavni lik teži nešto drugačije sorte od klasično gangsterskog.

Uostalom, kako ga uči njegov mentor, prvi i jedini šef, gospodin Schweinsteiger (Machín), posao konverzije je samo legalni paravan za ispumpavanje i pranje sumnjivog novca. Humberto će se tako naučiti tehnikalijama, kao što su nošenje za broj ili dva većih odela šivenih po meri gde se mogu sakriti "cigle" od novčanica, ali nikad neće shvatiti gazdine zadrške glede političara koje smatra nepouzdanima i seronjama koje donose nevolju. Humbertovo prvo osvajanje će biti šefova kćerka Gudrun (Fonzi) sa kojom će mu odnos kasnije deteriorati u tihi ili manje tihi prezir, a drugo šefov posao tako što će za klijente izabrati lobističku grupu u kongresu, a kasnije i brojne još sumnjivije klijente.

Sve to, međutim, na Humbertu ostavlja traga, u fizičkom, psihičkom i moralnom smislu. On bogataški način života mora održati čak i kada mu za vratom duvaju bivši poslovni partner iz Brazila Moacyr (de Silva) za koga zna da je seljačina koja ne preza ni od čega, uključujući tu i masovna ubistva, ali i argentinski mornarički poručnik Bonpland (Vicuna) koji traži novac koji su Humbertu poverili bivši klijenti. Da napomenemo samo da, kako vreme prolazi, Humbertu kosa sedi, da ima problema sa srce, da su krize na poslu i privatno konstantne, te da glamur kojem teži oduzima slobodu koju je mislio da će novcem osvojiti.

Veiroj i saradnici na scenariju nas, međutim, odovode putem kojim se ređe ide i sve to začinjavaju sa nešto apsurdističkog humora, počev od fizičkih transformacija koje je glumac Daniel Hendler morao da prođe, preko jednog momenta kojim se citira Östlundov Force Majeure kada Humberto na zvuke pucnjave beži iz auta i posle čak i prigovara Gudrun kako ona mora poraditi na svojim refleksima, pa do crnohumorne situacije u kojoj on i kolega otimaju udovicu poslovnog partnera iz Nacionalne Banke ne bi li uz njenu pomoć pronašli ključ od sefa. U svemu tome jasno je da je Humberto generalno gledano šmokljan sklon očajničkim potezima i prekim rešenjima, čovek koji se iživljava nad onima formacijski niže od sebe, a ne sme se suprotstaviti sebi ravnima ili formacijski nadređenima.

Dve su stvari tu zanimljive, prvi je taj odnos sa ženom za koji je jasno da se nikako ne može uklopiti u patrijarhalnu i buržoasku viziju skladnog braka. Ta fasada se prvo održava na njegovo insistiranje, iako ga je Gudrun u nekom trenutku napustila, i to pre nego što je Humberto otišao u zatvor na kratko, i to tako da se on pojavljuje kao pevač u horu dok ona svira blok-flautu u lokalnoj crkvi, a posle na njeno, kada odbije bilo kakvu ideju o razvodu. Gudrun je pritom portretirana kao relativno površna žena, domaćica-princeza, ali svakako nije glupa i instinkti za samo-održanjem su joj na mestu.

Druga zanimljiva stvar je tretman politike koji je, ne samo za latinoameričke pojmove, već i za pojmove kinematografije uopšte, vrlo neuobičajeno balansiran i doziran. The Moneychanger ni u kojem slučaju nije apolitičan film, ali nijednog trenutka nije pamfletski, pa čak ni politiziran. Politika je sveprisutna, u pozadini priče, Humberto je njenih mehanizama vrlo dobro svestan, a svestan je i kad bude suočen sa reperkusijama, po svoj biznis i po sebe. Ali stav reditelja Veiroja je jasan: diktatura ne mora biti prepreka za prljave poslove, naprotiv, oni često idu ruka pod ruku.

Sve to je izuzetno ukusno zapakovano u fotografiju kojom dominiraju tamni tonovi, od plavo-sivih do zemljanih, u scenografiju, kostim i rekvizitu koje uverljivo dočaravaju period. Gluma je izvanredna, za šta treba zahvaliti ne samo internacionalnoj urugvajsko-argentinskoj postavci, već i reditelju koji ima jasne predstave o likovima i sigurno vodi glumce prema tome. Još jedan od aduta filma je upotreba muzike, naročito klasične, koja je pomalo atipična za ovaj žanr. To sve čini da The Moneychanger zaradi status izuzetno preporučene filmske literature ove jeseni i zime.

El clan / The Clan

2015.

režija: Pablo Trapero

scenario: Julian Loyola, Esteban Student, Pablo Trapero

uloge: Guillermo Francella, Peter Lanzani, Lili Popovich, Gaston Cocchiarale, Stefania Koessl

Znate za one priče koje su toliko neverovatne da prosto moraju biti istinite, jer ko bi tako nešto izmišljao i zašto? El clan je zasnovan na jednoj takvoj priči: neverovatnoj, istinitoj i stoga monstruoznoj. Priča je to o porodično-komšijskom klanu dobrostojećih stanovnika Buenos Airesa pod vođstvom Arquimedesa Puccia čiji je unosan biznis u sumrak vojne diktature 80-ih godina bilo otimanje ljudi. Za pretpostaviti je da su se Puccio i saradnici time ranije bavili za račun države, ali ovde je reč o 100% privatnom aranžmanu.

Film počinje zbunjujuće, sa lagano zbunjujućim “flash-forwardom” u kome policija upada u kuću i na zub uzima ljubavni par, i nastavak te razlomljene scene će se odvijati dalje u filmu. Zanimljivo, ali centralnu liniju priče neće ometati, niti će nam kvariti ugođaj. Nakon toga sledi kolaž dokumentarnog materijala koji nam objašnjava političko-istorijski “setting”, kada je general Videla predao palicu generalu Galtieriju, koji će nam nekako zazvoniti poznato, a u koji će bolji uvid imati poznavaoci argentinske istorije, dok ćemo mi ostali morati to da zapamtimo kao referencu i kasnije upitamo Google. I onda naša priča počinje.

Naša tačka gledišta je Alejandro zvani Alex (Lanzani), mladić za kojeg se čini da mu se visoka politika ne meša u život. Naprotiv, on je zadovoljan i popularan, sportska zvezda i junak lokalnog ragbi-kluba, što govori i o njegovoj klasnoj pripadnosti (naime, ragbi je sport za bogatije Argentince, tradicionalne anglofile, dok se puk uglavnom bavi fudbalom). Njega i njegovog timskog kolegu presreće auto na cesti i maskirani muškarci ih otimaju. Scena je vrhunski napeta, efektna i navodi nas na krivi trag. Za razliku od svog kolege, Alex nije otet, nego je poslužio kao mamac. A iza otmice stoji njegov otac Arquimedes (Guillermo Francella, nama najpoznatiji po ulozi Pabla Sandovala u El secreto de sus ojos) i to je prva njihova otmica od nekoliko.

Nisam baš siguran je li Alex dobar izbor za tačku gledišta i našu identifikaciju sa situacijom. U određenim trenucima on je iznenađen i razočaran očevim postupcima, ali mu se ne suprotstavlja i čak mu pomaže. Nazovite to lojalnošću svojoj porodici. Pomažu mu i ostali članovi, svako u svojim mogućnostima, žena Epifania (Popovich) i mlađa deca, čak se na Alejandrov nagovor vraća i najstariji brat Maguila (Cocchiarale) koji je, pretpostavljamo zbog neslaganja sa očevom diktaturom, već bio napustio porodično gnezdo.

Pucciovi tako održavaju porodični biznis, od krupnih strateških odluka koga oteti, koliko očekivati i zašto, kako sada sa novim političkim prilikama (“demokratski izabrana vlada ne može trajati dugo”), preko dnevne logistike, pa sve do onih sitnih, filigranskih detalja kao što je čišćenje ulice pred izlogom lokala u prizemlju kuće. Zapravo, to savršeno funkcioniše kao slika i prilika fašistoidnih vojnih režima – naoko je sve u najboljem redu, samo se sa tavana ili iz podruma čuju krici. Archimedes je pritom solidan taktičar, zna kada sinovima popustiti i kako ih potkupiti, kao što vrlo dobro zna ko su mu sponzori u vlasti i oružanim snagama koji njegov prljavi mali biznis drže iznad vode i iznad zakona. Međutim, kako to obično biva, početni uspesi često zamagljuju moć rasuđivanja...

Alex nije idealna tačka gledišta iz još jednog razloga: nekako ne verujemo da ništa bitno nije znao o istina, pre svega očevim operacijama. On je u njima učestvovao. On je bio plaćan da ćuti. On je sva očeva objašnjenja prihvatao bez rezerve. Njega nije bilo briga, dokle god su on i njegova cura (Koessl) u toj priči bili na sigurnom. El clan istovremeno ispituje odnose oca i sina i slika jedan uvrnuti porodični portret, a za oba nam je potrebna tačka perspektive, pa iako Alex nije idealan izbor, nekako je najlogičniji.

Mogu se povući paralele između El Clan i klasika američkih mafijaških drama u režiji Coppole, Scorsesea i de Palme. Nije tu stvar samo teme (uvek se nekako pojavljuje motiv lojalnosti kriminalnoj i biološkoj familiji), čak ni mehanike (uspon i pad je ono što očekujemo), koliko izražajnih sredstava, osećaja za detalj i za period. Kao i Coppola, Trapero bira priču koja će ujediniti biološku i kriminalnu familiju. Kao i Scorsese, on pazi na detalje vezane za period, od televizijskog programa, preko muzike (posebno obratite pažnju na to), do modnih detalja. Kao i de Palma, napet je, političan i nudi širu sliku.

No dobro, ako je taj model poznat i očekivan, uloga Guillerma Francelle nije. On je skoro neprepoznatljiv sa sedom kosom i obrvama, a njegov pogled ledi krv u žilama. Sličan tip lika i slične glumačke zadatke imao je i Johnny Depp u dosta sličnom filmu na jednako neverovatnoj, ali istinitoj premisi, Black Mass, kao šef bostonske irske mafije James “Whitey” Bulger, ali ga je Francella prevazišao i glede transformacije i glede generalnog utiska.

Trapero je jedan od prominentnijih reditelja argentinskih ispoliranih i uzdignutih žanrovskih filmova koji uspevaju pogoditi žicu festivalskih žirija, kritike i publike. El clan mu je doneo najveće opipljive uspehe na svim tim poljima. Nagrađen je Srebrnim Lavom za režiju u Veneciji, a film je srušio domaći “box office” rekord u Argentini, čak mu je izvesna i široka međunarodna distribucija. U svakom slučaju zasluženo. U najboljem maniru savremenih argentinskih filmova, Trapero u El clan bira relevantnu temu i izlaže je na primeren, razumljiv i inteligentan način.

Kao i u jednom od Traperovih prethodnih filmova, atmosferičnom trileru o prevarama sa osiguranjima, Caranchu (2010), autor ponovo sve karte stavlja na kraj koji dolazi sa iznenađenjem. Za razliku od Carancha, gde je to u dobroj meri obesmislilo dotadašnji tok filma, u El clan baš taj i takav kraj dodaje na utisku, pamtljivosti i neobičnosti i podiže nivo od solidnog do veoma dobrog.

Truman

2015.

režija: Cesc Gay

scenario: Cesc Gay, Tomas Aragay

uloge: Ricardo Darin, Javier Camara, Dolores Fonzi, Oriol Pla, Eduard Fernandez

Legendarni glumac Zoran Radmilović je navodno, u svom duhovitom maniru, uporedio smrt sa glupošću. To se odnosilo na posledice, našu smrt i našu glupost nećemo osetiti mi, nego svi oko nas. Zvuči razumno, on se još nije oglasio kako se oseća povodom svoje smrti, a meni je žao što ga nisam imao prilike videti uživo kao Kralja Ibija ili Radovana Trećeg.

Truman je film, uslovno rečeno, o smrti i umiranju, ali ne onakva “plakalica” koje gledamo iz godine u godinu, najčešće iz Amerike, najčešće u sezoni nagrada i neretko po istinitom događaju, odnosno nekoj manje ili više poznatoj osobi. Iako naš junak, glumac Julian (maestralni Ricardo Darin), umire od raka, nećemo ga gledati zanemoćalog i sa opadajućom kosom, nego odustalog od kupovine vremena, rešenog da umre sa ono malo dostojanstva i u žurbi da se oprosti sa svim dragim osobama u svom životu i da uredi detalje oko svoje sahrane.

Naslov se odnosi na njegovog psa, prelepog mastifa još krasnijeg karaktera kojeg Julian mora udomiti i to je očita metafora. Njemu je do psa iznimno stalo ne samo kao do vernog pratioca i često jedinog prisutnog druga. Truman je njemu sve na svetu i na neki način će nastaviti da živi kroz ljubav i brigu o svom ljubimcu čak iza groba.

Još jedna važna stvar koja film izdvaja iz mora sličnih naslova je njegova perspektiva. Mi film ne gledamo iz perspektive umirućeg i ne bijemo njegovu bitku za dostojanstvo (ili pravo na eutanaziju), nego očima njegovog starog prijatelja Tomasa (Camara) koji je došao u posetu iz Kanade, sa inicijalnim planom da u četiri dana urazumi prijetelja i natera ga na borbu za život. Njegova iluzija je raspršena već u prvom trenutku, Julian je rešen da napravi što je naumio i racionalni argumenti su na njegovoj strani. On se pomirio i zapravo je na njegovom prijatelju da se i on pomiri. Četiri dana intenzivnih doživljaja (ne baš avantura, budimo realni, ali gospoda će u to uglaviti i posetu Amsterdamu, uz traženja doma za Trumana i formalnosti oko posla, lečenja, sahrane...) i još intenzivnijih emocija su pred njima i Truman tako prestaje biti film o smrti i postaje film o prijateljstvu, poštovanju, ljubavi i dobroti.

Tokom prve dve trećine, film se drži odlično. U centru čvrsto stoji priča o muškom prijateljstvu koje se održalo bez obzira na razliku u geografskim lokacijama i u karakterima dvojice muškaraca. Glumci su odlični. Odgovorno tvrdim da Ricardo Darin nije sposoban za lošu ulogu, njegov raspon emocija i raspoloženja je ogroman, a pored toga je u svakoj ulozi prepoznatljiv po svom šarmu i ogromnom integritetu. Javier Camara kao Tomas je smušen i stegnut, baš kako to od njega zahteva njegov lik. Njima se priključuje Dolores Fonzi kao Julianova rođaka Paula.

U poslednjoj trećini Truman je malo predvidljiv film. Razlog za to je nekoliko emocionalnih “crescenda” na tačno očekivanim mestima. Neki od njih su intenzivni, nijedan ne deluje lažno, ali ih naprosto očekujemo. Problem je, međutim, ljubavna priča između Tomasa i Paule koja je slabo razvijena i “telefonirana” toliko da uopšte ne vidimo svrhu za Paulin lik osim te.

Ali i pored toga je Truman film za svaku preporuku. Čiste, nepatvorene emocije, beskompromisnog stava, pažljivo napisan i kompetentno režiran tako da likovi i njihovi odnosi izađu u prvi plan. Ricardo Darin i veliki pas su svakako dodatni bonus.

Parabellum

2015.

režija: Lukas Valenta Rinner

scenario: Ana Godoy, Esteban Prado, Lukas Valenta Rinner

uloge: Pablo Seijo, Martin Shanly, Eva Bianco

Argentinski film na festivalu evropskog filma. Zvuči uvrnuto, gotovo nemoguće. Objašnjenje je jasno, u pitanju je skromna austrijsko-argentinsko-urugvajska koprodukcija. Autor Lukas Valenta Rinner je Austrijanac sa argentinskim obrazovanjem i vezama i uglavnom je aktivan tamo. I očito je sposoban pre svega kao producent: budžet filma od 400.000 dolara se ne čini velikim, ali zapravo je ogroman ako imamo u vidu da je autor mlad, svež sa akademije, i da ima samo jedan kratki film iza sebe. Dodajmo na to premijeru na zvučnom festivalu u Rotterdamu (koji možda važi za jedan od bizarnijih u A-ligi, ali svejedno) i dalju festivalsku turneju po Evropi, Aziji i Americi. Sve u svemu, nikako loš uspeh za skoro pa studentski film koji sa svojih 75 minuta trajanja jedva prolazi kvalifikaciju za dugometražni. I tema je, hajdemo reći, intrigantna.

Parabellum je komorna, svedena studija postapokalipse. Za uvod u priču će poslužiti Hernan (Seijo), običan gradski bankarski službenik. On će obaviti svoj poslednji dan na poslu, rešiti stvari iz svog usamljeničkog života i sesti na autobus prema močvarama na reci Tigre. Ovaj kraj Argentine je zanimljiv zbog svojeg kontrasta. Bliži delovi su praktično vikend-naselja za stanovnike Buenos Airesa, a iza toga nastupa “backwoods” zona kakvu smo mogli da vidimo u nedavnom filmu Everybody Has a Plan sa Viggom Mortensenom. U najdubljoj džungli Hernan će započeti svoj survivalistički trening sa vežbama kondicije, borbe i kamuflaže i predavanjima iz agrikulture, političkih veština i pravljenja eksploziva. Tamo će se filmu priključiti još dvoje likova, Juan i Celina, sličnih pozadina kao i Hernan.

Ako je verovati Rinneru, “prepperska”, survivalistička kultura je uzela maha u Argentini i scene koje vidimo u kampu su mrtve ozbiljne, skoro dokumentarne. Autor kaže da je samo fiksirao kameru, postavio glumce u neugodnu situaciju i pustio instruktore da obave svoje. Nama je to možda bizarno, ali neko zaista veruje u apokalipsu. Biblijska proročanstva, rakete ili komete, princip je isti, sve su ostalo nijanse. Društvo će se urušiti, sledi anarhija i za nju se valja dobro pripremiti. I naši junaci će to učiniti vraški dobro, možda čak i predobro, uzevđi u obzir da su u pitanju škembasti, sredovečni ljudi.

Rinner se vodi devizom “manje je više” i oslanja se na duge i statične kadrove. Oni su na momente atraktivni, ali u njima se oseća svojevrsna artificijelnost. Rinner je primer dobrog studenta, u njegovom filmu je moguće osetiti hladnoću novog austrijskog filma, odjeke novog grčkog bizarnog vala, ali i elemente latino-američkog art-filma, recimo Carlosa Reygadasa i Lisandra Alonsa. Ti elementi se možda sklapaju u jasnu celinu u glavi autora, ali na van sve to deluje lažno i iskontruisano, kao primer za hipotetičku knjigu “Uvod u art-film”.

Jedna druga hipotetička knjiga je jedna od potpornih tačaka filma čija poglavlja počinju sa citatima iz nje na jarko-crvenom ekranu. Ta “Knjiga katastrofa” sa pametnim savetima je primer svega što ne valja u filmu. To je taj vrišteći stav, poza intelektualnosti i larpurlartizma. Problem sa svim tim, od pseudo-dokumentarizma u kampu, preko generalnog sivila likova do šokova u pokušaju na kraju filma je što ih je lako prozreti kao blef i kao trik, što na treniranijeg i iskusnijeg gledaoca ne ostavljaju ama baš nikakav utisak.

Kada smo kod vrištećeg stava, još uvek pokušavam da otkrijem Rinnerovo iskreno stajalište. Je li u pitanju komentar i amoralnosti srednje i više-srednje klase koja je svesna šta joj se sprema, pa se zato priprema na katastrofu? Ako je tako, nisu li revolucije i katastrofe prirodno pogodovale nižim slojevima, prirodno žilavijim i čvršćim? Kako se postaje instruktor za katastrofu? Treba je preživeti ili šta? Ko ima novca i motivacije za takve kampove? Je li sve to samo šarlatanstvo ili ipak nešto osmišljenije i samim tim opasnije?

Rinner kroz svoju konstrukciju od filma možda pokušava da odgovori na neka od ovih pitanja, ali ili ne uspeva da se izrazi ili jednostavno ne zna o čemu govori. Parabellum postaje težak za praćenje i uključivanje. Mi osećamo tu neiskrenost i zapravo nas više i nije briga ni za Rinnera, ni za Parabellum, ni za likove i sudbine. I to je malo porazno.

Wakolda / The German Doctor

2013.

scenario i režija: Lucia Puenzo (prema motivima svog romana Wakolda)

uloge: Alex Brendemühl, Florencia Bado, Natalia Oreiro, Diego Peretti, Elena Roger

Ima nekoliko stvari na koje sam slab kada je reč o filmovima. Recimo, imam opsesiju da pogledam svaki argentinski triler koji pobudi malo internacionalne pažnje. Još uvek lovim priliku da ponovo pogledam Ashes of Paradise (1997), već neko vreme se oštrim da obnovim znanje na temu Nine Queens (2000), a The Secret in Their Eyes (2009) mislim da sam pogledao barem pet puta, što na DVD-u, što na televiziji. Sa Wakoldom sam imao peh da sam propustio film na festivalskoj turneji, pa posle toga kuburio sa verzijama i prevodima (kombinacija španskog i nemačkog jezika ipak zahteva titlove) i baš kad sam bio spreman da odustanem, film se niotkuda pojavio na televiziji, pa sam se osećao kao da sam dobio na lutriji.

Priča mi je bila veoma poznata još iz perioda festivalske turneje. Nemački doktor (Brendemühl) se uvali familiji sa troje dece na putu prema nemačkoj koloniji u podnožju planina gde je majka Eva (Oreiro) nasledila pansion u kojem je odrasla. Ona je odrasla sa nemačkom kulturom i išla u nemačku školu, pa joj je društvo nemačkog doktora i savršenog džentlmena sasvim prijatno. Ni otac Enzo (Peretti), zauzet traženjem samog sebe u životu (hobi su mu porculanske lutke), ne primećuje ništa sumnjivo u vezi sa doktorom, posebno kad mu on finansijski i idejno pomogne u poslu. Ništa se ne menja čak ni kad ovaj razvije ne baš uobičajen interes za njihovu kćerku Lilith (Bado) koja ima 12 godina, ali je dosta sitnija od svojih vršnjaka. Doktor se, naime, ponudi da je tretira hormonom rasta i između njih dvoje se razvije nekakav odnos na granici nedozvoljenog. Iz nekog razloga, Lilith mu je profesionalno zanimljiva, a ona je njim fascinirana. Doktorov interes za familiju još više raste kada sazna da je Eva trudna i očekuje blizance.

Zvuči poznato? Da, u pitanju je priča koja pokriva nekoliko meseci u životu Josefa Mengelea, legendarnog monstruma iz Auswitza koji se “proslavio” okrutnim eksperimentima na ljudima, posebno deci, i još posebnije blizancima. Mengele je u legendu ušao tek posle rata, u Auswitz je stigao tek 1943, a pre toga je bio lekar na frontu. Sva je prilika da nije bio ni ideolog svojih eksperimenata, da čak i nije bio najluđi u moru ludih naučnika, pa onda ne čudi da su nove nemačke vlasti, Amerikanci i Izraelci za njega saznali toliko naknadno da je on već godinama mirno živeo u Južnoj Americi. Tek nakon hvatanja Eichmana, Mengele je ušao u fokus raznih institucija, ali je umro (poginuo?) kao nominalno slobodan čovek koji je, eto, zamenio nekoliko setova dokumenata i država.

Izvorna knjiga i film vešto prepliću stvarnost i fikciju. Do pred kraj filma, Mengele se ne spominje po imenu, ali nam je vrlo jasno o kome se radi čak i bez čitanja sinopsisa. Njegov pseudonim Helmut Gregor je stvaran, neko vreme ga je zaista upotrebljavao, iako je preferirao da koristi svoje ime. Čak je i Nora Eldoc, fotografkinja koja će priču o dobrom doktoru i “clueless” familiji okrenuti u smeru špijunskog trilera, stvarna ličnost, štaviše, stvarna agentica Mosada. Ostali likovi, uključujući i familiju i Lilith su fiktivni, kao i cela priča, pošto nema nikakvih dokaza da je Mengele boravio u Patagoniji i upražnjavao medicinske eksperimente.

Problem sa filmom je što pokušava da se služi istim sredstvima i simbolima kao i knjiga. To ne treba da čudi, pošto je autorica oba ista osoba, ali je svakako otežavajuća okolnost. Lucia Puenzo je to već izvela sa svoja dva prethodna filma XXY (2007) i The Fish Child (2009), ali Wakolda zahteva drugačiju, filmskiju i suptilniju obradu. Autorica uspeva da sjajno postavi atmosferu neznanja i lova u mutnom, da u to ubaci i poneko razmišljanje o koketiranju raznih argentinskih režima sa odbeglim nacističkim zločincima, kao i da nas pomalo uvede u svet brojnih i često izolovanih argentinskih Nemaca. Sve to radi fino i sa dobrom merom, pa Wakolda, iako na momente providna, nikad ne postaje istorijska lekcija “ex cathedra”. Za pohvalu je i njen rad sa glumcima, posebno sa debitantkinjom Florenciom Bado koja pogađa sve prave tonove. Imajući u vidu prethodnu karijeru Puenzove, to ne treba da čudi, pošto njeni filmovi i romani po pravilu u fokusu imaju tinejdžerke u raznim fazama seksualnog buđenja.

Problemi se kriju negde drugde. Wakolda ostaje negde na putu između drame i trilera, i to ne funkcioniše najbolje, barem u triler komponenti. Osnovni problem je tu što se štedelo na vremenu za razvoj priče, pa je svaka misterija ubijena. Znali mi pozadinu priče ili ne, kada se određeni tragovi tako “telefoniraju”, ona se može završiti na jedan od dva načina, pa misterija nikako da nas uhvati. Utisak dodatno pojačava i prvoloptaška simbolika koja verovatno dobro izgleda u knjizi, posebno u nekoj lakšoj i neobaveznijoj literaturi, ali na filmu upada u oči i pokazuje ili rediteljsku “tešku ruku” ili besramnu zaljubljenost u sopstveni tekst iz romana.

Kada se sve uzme u obzir, Wakolda je samo solidan film koji pokazuje potencijal da bude bolji. Oseća se da fali još nekoliko minuta priče, oseća se nekonzistentnost i ambicija koja nije potpuno realizovana, iako je tu bilo i sasvim solidnih ideja. Šteta, jer sam, kao pasionirani ljubitelj argentinske kinematografije, a posebno trilera, očekivao ipak nešto više. Ovo je jedan od onih filmova koje valja pogledati kao kuriozitet kada na njih naletite, ali nije vredan opsežne potrage.

Jauja / Land of Plenty

2014.

režija: Lisandro Alonso

scenario: Lisandro Alonso, Fabian Casas

uloge: Viggo Mortensen, Villbjork Malling Agger, Ghita Norby

Za neupućene, kao što sam pred gledanje filma i ja bio, Lisandro Alonso je šampion ne-narativnog filma. Pod tim mislim na one filmove gde se statične slike retko i sporo pomeraju, gde su likovi manje ili više zakucani od početka do kraja, vrlo malo se razvijaju, a mi ih vrlo malo upoznajemo i, na koncu, gde se lajne dijaloga mogu nabrojati na prste. To verovatno raduje prevodioce koji će svejedno naplatiti honorar, ma koliko malo posla zapravo imali, a mi ostali ćemo ili proklinjati trenutak kad smo se zajebali ili slaviti kad smo otkrili još jednog filmskog genija.

Imajući u vidu njegovu reputaciju i prethodnu filmografiju, Jauja deluje kao iskorak u komercijalnije vode. Prvo, dijaloga u prvoj polovini filma ima otprilike kao u svim ostalim Alonsovim filmovima zajedno (iskreno, i dalje deluje škrto), film ima scenaristu (koji je u slobodno vreme pesnik) i ima veliku zvezdu u glavnoj ulozi (iako se Viggo nalazi u fazi u kojoj bira opskurne art-projekte, naročito ako mu omogućavaju da govori na danskom ili španskom jeziku). Sve na prvu loptu deluje zavodljivo, pa čak i istorijski “setting” Argentine XIX veka i lokacije Pampe i Patagonije koje asociraju na western.

Nakon uvodne kartice koja nam objašnjava mit o Jauji (nekakva argentinska varijacija na temu El Dorada), u oči nam upada neobičan format slike, 4:3 sa lagano zaobljenim rubovima. Podseća na one stare fotografije na debelom kartonu, jedina razlika je boja. Vidimo grupu vojnika – inženjera u “pustinji”. Njima na lošem španskom zapoveda kapetan Dinesen (Mortensen) koji je na ekspediciju poveo i kćerku Ingeborg (Agger). Vojnici govore o čudnoj situaciji sa gotovo mitskim pukovnikom Zuluagom koji se otpravio u pohod na lokalne Indijance, i po jednima jednostavno nestao, dok se po drugima prerušava u žensku odeću i živi kao bandit. Krajolik je impresivan, ali je atmosfera napeta. Kada Ingeborg nestane sa mladim vojnikom (možda dezerterom) Cortom, Dinesen kreće sam u očajničku potragu za njom. Ali potraga će prkositi svim zakonima logike i razuma.

Fotografija Tima Salminena, stalnog Kaurismakijevog direktora fotografije, apsolutno je impresivna. Kadrovi su perfektno složeni i ostavljaju jak utisak. Slike netaknute prirode kombinaciji sa fantomskim likom Zuluage, u sećanje prizivaju Herzogovog Aguirra i Coppolinog / Conradovog Kurza, bivšeg vojnika koji je poludeo. Dalja dešavanja u filma, na vizuelnom, kao i na narativnom planu, međutim, više će asocirati na Lyncha ili Jodorowskog, uz obilje simbolike, tripova i “dream logica”.

I pored uverljive Mortensenove glume i detaljno osmišljenog lika, Jauja će nam jedva držati pažnju. Problem leži u generalnoj predvidljivosti, “dream logic” u ovom filmu nalikuje na “dream logic” u nekoliko drugih filmova. U konačnici, Jauja je izuzetno predvidljiv film iz razloga što nema dovoljno elemenata za misteriju. Osim impresivnih i uglavnom statičnih slika, svi ostali elementi se uklapaju u slagalicu na jedan jedini način, pa zapravo tu nema mesta za zagonetku. Istina, teza iza te zagonetke je intrigantna (o poreklu evropskog bogatstva stečenog u sumnjivim petljanjima u Latinskoj Americi), ali to je pitanje kojeg se ovaj film jedva dotiče.

Uvek je zanimljivo videti veliku zvezdu u malom filmu, posebno u filmu izvan svoje matične kinematografije. To, međutim, za Mortensena jedva da važi, on je već snimao u Španiji (čak mu je i kućna adresa u Madridu) i u Argentini. Upravo u Argentini je snimio jedan konkretniji i koherentniji film Everybody Has a Plan. Njega vam mirne duše preporučujem, dok Jauju ostavljam festivalskim žirijima i ostatku filmskog snoberaja.