Heroic Losers / La odisea de los giles

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Sebastián Borensztein

scenario: Sebastián Borensztein, Eduardo Sacheri (prema romanu Eduarda Sacherija)

uloge: Ricardo Darín, Luis Brandoni, Verónica Llinás, Rita Cortese, Marco Antonio Caponi, Andrés Parra, Chino Darín

Jedna stvar je sigurna: ako u filmu igra Ricardo Darín, to je već dovoljna garancija da je film vredan gledanja. Nije stvar samo toga da je Darín verovatno i najbolji aktivni glumac na svetu, malo je i do njegovog osećaja za izbor uloga koje mu omogućavaju da bude versatilan, ali i da održava neke konstante i time daje svoj lični pečat. Što će reći, treba opasno promašiti fudbal, pa Darínov talenat protraćiti onako kako je to učinio Asghar Farhadi u Everybody Knows kada mu je dao minijaturnu ulogu naivca i gotovo blesana.

Osim Darínovog prisustva u filmu, i to u glavnoj ulozi, za Heroic Losers je dobra reklama takođe i kontekst tog prisustva. Režiju filma potpisuje Sebastián Borensztein koji je Darína već režirao u The Chinese Takeaway (2011), izuzetno simpatičnoj komičnoj drami gde je veliki glumac perfektno odigrao nervoznog, ekscentričnog provincijalnog gvožđara. Scenario je, pak, Borensztein napisao u saradnji sa Eduardom Sacherijem, i to po Sacherijevom romanu. Sacheri je inače poznat kao autor romana i scenarija za njegovu filmsku adaptaciju u slučaju filma The Secret in Their Eyes (2009). Dotični film nije samo pokupio Oscara za najbolji strani film (te godine u izuzetno jakoj konkurenciji), nego je i lansirao Darínovu međunarodnu karijeru. Treća referenca koja reklamira Heroic Losers je žanrovska odrednica "caper" trilera, što je opet asocijacija na film Nine Queens (2000) koji je Darína iz televizijskog glumca promovisao u filmsku zvezdu kod kuće u Argentini.

Heroic Losers počinje sa naracijom njegovog glavnog lika Fermína Perlassija (Darín), bivšeg fudbalera i maskote u svom malom gradiću, o značenju pojma "budala". Nije to slučajno, originalni naslov filma prevodiv je kao "Odiseja budala", a do kraja filma ćemo shvatiti da budala nije nužno nešto negativno i da se svakome može desiti da ispadne budala, najčešće ne svojom krivicom. U prvoj trećini filma ćemo saznati kako je Fermín ispao budala...

On je imao dobre namere da pokrene propalu lokalnu poljoprivrednu zadrugu tako što će uložiti svoj novac, ime i integritet kako bi svoja sredstva uložili i drugi građani, ne nužno bogati, ali sa nekom ušteđevinom. Osim njegovog najboljeg prijatelja Fontane (Brandoni), njegove žene (Llinás) i vlasnice lokalne fabrike Carmen (Cortese) koja ulaganjem osigurava posao za svog sina (Caponi), ostali ulagači uglavnom dolaze iz redova radničke klase i predstavljaju galeriju manje ili više blesavih likova.

Taman kada se prikupilo dovoljno novca da se na osnovu toga podigne kredit, dogodilo se nešto istorijsko: ono što Argentinci nazivaju "Corralito", kriza dostupnosti gotovine u domaćoj valuti koja je trajala više od godinu dana, a bila je tek jedna od etapa finansijske krize koja je na prelazu vekova tresla Argentinu. Naši junaci su, naravno, preko noći ostali bez svog novca koji je pomoću ljigavog bankara pokupio beskrupulozni advokat Fortunato Manzi (Parra). Kada se od inicijalnog šoka oporave i kada načuju da je Manzi iskopao podzemni sef nasred polja, naši će simpatični luzeri krenuti na put osvete. To, međutim, nije tako jednostavna akcija, već zahteva pomno planiranje i egzekuciju...

Heroic Losers tada počinje da se kreće utabanim žanrovskim stazama, sa jasnim uzorom u Ocean's Eleven (2001) Stevena Soderbergha, sa razlikom da umesto kiča i "glamura" Las Vegasa sada imamo posla sa Argentinskom provincijom, vrućom krvi i improvizacijom. To funkcioniše ne samo zato što Ricardo Darín ima gotovo istu harizmu kao George Clooney, već i zbog njegove igre sa drugim glumcima u timu, pre svega sa još jednim veteranom argentinske filmske i televizijske glume, Luisom Brandonijem. Ortačka prepucavanja između dvojice likova su uverljiva i pravo ih je zadovoljstvo gledati, dok galeriju sporednijih likova, odnosno "šrafova u mašineriji" popunjavaju uglavnom manje poznati glumci (uz par izuzetaka među kojima je i Darínov sin Chino) koji vidno uživaju u svojim ulogama. Iako retko kad predstavlja direktnu pretnju ekipi pljačkaša, Andrés Parra je izvrstan kao živčani negativac Manzi, a ceo koncept jednostavno funkcioniše.

I na zanatskom i tehničkom planu, Heroic Losers je vrlo solidan film. Detalji perioda s početka milenijuma su sasvim na mestu, a direktor fotografije Rodrigo Pulpeiro bez problema hvata štimung zaboravljenog provincijskog gradića osuđenog na propadanje. Atmosferu podiže i muzika Federica Jusida u blues-rock štihu, pa Heroic Losers, iako ne baš originalan u ideji, deluje prijatno retro.

Upravo je ta prijatnost ključ svega, to da kao gledaoci možemo da se opustimo i komotno navijamo za "naše" koji pokušavaju da izvade svoju štetu tako što će prevariti prevarante i opljačkati pljačkaše. Tako jednostavna postavka, uz vešto ukomponovane citate Bakunjina, neke druge političke štoseve i reference na kratku, ali burnu argentinsku istoriju i truističke opservacije da govnar ne misli za sebe da je govnar, već radi ono što jedino ume, uspeva da nas razgali i čak nam pruži (lažnu) nadu da će možda sve biti u redu kada se postavimo za sebe. Na kraju, to je samo film i deo magije je baš u tome da se stvari tamo raspliću drugačije nego u životu.