Little Joe

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Jessica Hausner

scenario: Jessica Hausner, Géraldine Bajard

uloge: Emily Beecham, Ben Whishaw, Kerry Fox, Kit Connor, Leanne Best, David Wilmot, Sebastian Hülk, Jessie Mae Alonzo, Lindsay Duncan

U nekom paralelnom svetu, ovog utorka bi počeo filmski festival u Cannesu, sa sve crvenim tepihom, zvezdama i iščekivanjima koji će biti "vrući" art-filmovi za predstojeću festivalsku i bioskopsku sezonu. Ovako, još se ne zna koji su filmovi izabrani, iako festivala biti neće, hoće li biti fuzije sa Venecijom, u kom obliku i pod kojim uslovima, kao što ne znamo ni šta će sa ovom godinom biti, u filmskom ili u nekom drugom smislu.

Zato se ovih dana podsećamo nekih prošlogodišnjih canneskih naslova, čak iako su na samom festivalu pobrali pomešane, ali uglavnom mlake kritike i kasnija festivalska turneja i bioskopska distribucija im nisu bile baš briljantne, kao što je to slučaj sa filmom Little Joe, prvencem proslavljene austrijske autorice Jessice Hausner na engleskom jeziku i za široku međunarodnu publiku. Jessica Hausner inače ima status provokativne autorice koji je zaslužila svojim ranijim radovima Lovely Rita (2001), Hotel (2004), Lourdes (2009) i Amour Fou (2014) u kojima se doticala određenih tabu-tema, pa su kritičari Little Joe ocenili kao u suštini neoriginalan film koji se maskira stilom koji je takođe izvučen iz poetike drugih autora. Međutim, u skoro pa apokaliptično doba ova drama na osnovama laganog horora i naučne fantastike dobija novi smisao.

Naslov filma je ime novouzgojenog cveta u jednoj komercijalnoj laboratoriji koji je njegova kreatorka, razvedena samohrana majka zaljubljena u svoj posao Alice (Beecham) nazvala po svom sinu. Za razliku od pravog Joea (Connor) koji je običan, pristojan momčić, svrha cveta je da svojim mirisom učini ljude srećnim, a svoje kreatore bogatima, zbog čega je i kreiran kao neplodan da bi ga ljudi kupovali na jednom mestu umesto da pokušaju da ga sami uzgoje.

Prvi testni primerak je Alice donela kući i poklonila ga svom sinu koji prema biljci razvija neobičnu privrženost na granici opsesije. Prvi incident, međutim, pogodi terapijskog psa Alicine koleginice Belle (Fox) i potonja počinje da razvija teorije u glavi kako biljka menja psihu drugih živih bića sa kojima dođe u kontakt i pretvara ih u svoje robove i manične zaštitnike. Bella inače ima psihijatrijsku dijagnozu i predmet je lagane sprdnje svima zaposlenima, naročito Chrisu (Whishaw) koji figurira kao Alicina simpatija, a šef (Wilmot) se brine jedino nuspojave druge vrste, odnosno alergije koje bi naštetile prodaji. Alice takođe počinje da vidi promene na svom sinu i da se zbog toga brine, pa čak i da upada u kolo paranoje, ali sve to je možda samo stvar njene krive percepcije: Joe raste, po prvi put petlja sa devojkom (Alonzo) i želi da više vremena provodi sa svojim ocem (Hülk) koji živi na selu.

Osnovna ideja filma da nešto upravlja ljudskom psihom dok fizička ljuštura dotične osobe ostaje nepromenjena je svojevrsni filmski standard najočitije obrađen u Invasion of the Body Snatchers, u svim njegovim inkarnacijama. Stvar je prosta: da bi neko postao zombi, odnosno biće bez mozga, rob neke tuđinske sile ili makar navike, ne mora bauljati okolo i hraniti se mozgom živih i mislećih ljudi, već je dovoljno da bude automatizovan kroz sreću i zadovoljstvo.

Ljudi koje "služe" Malom Joeu zaista deluju srećno, ali istovremeno i jezivo isprazno i to zapravo otvara pitanje koje Jessica Hausner i ko-scenaristkinja joj Géraldine Bajard nikad ne postavljaju direktno: nisu li svaka sreća i zadovoljstvo koje proizlaze iz konformizma zapravo jezive same po sebi? U ovo doba izolacije, unekoliko i zbog mehanike zapleta i ikonografije laboratorije, od toga da Mali Joe u sebi sadrži sekvencu genoma virusa, pa do maski koje se u neko doba obavezno nose, ovo pitanje dobija novu i jezivu dimenziju. Koliko je malo čoveku potrebno da bi bio srećan i zadovoljan, makar toliko da ne postavlja neprijatna pitanja o slobodi, sigurnosti i suštini stvari, već samo da sledi upute onih koji će ga nagraditi još malo komfora dostavljenog na kućnu adresu.

Poslednji pasus je verovatnije interpretativno učitavanje u skladu sa kontekstom situacije nego što je to inicijalna namera same autorice filma, ali meditacija o patološkoj sreći u plivanju niz struju je svakako jedna od osnovnih tema filma. Naravno, kada se radi o nečemu tako apstraktnom i tek ponekad i to dosta rupičasto konkretizovanom, onda se autor filma mora osloniti na druga sredstva van okvira zapleta. U slučaju Little Joe, to su gluma i dizajn filma.

Što se glume tiče, ona je namerno ukočena, gotovo robotska, što odaje utisak hladnokrvnog psihološkog eksperimenta. Emily Beecham je za svoju ulogu dobila i nagradu u Cannesu, potpuno zasluženo jer njen lik prolazi kroz more emocija koje glumica mora pokazati u utišanom obliku bez i trunke preterivanja. Ona je versatilna glumica, što je pokazala i u komplikovanoj naslovnoj ulozi u filmu Daphne (2017) koji u centar stavlja istresiranu kuvaricu u finom restoranu čija se fasada života sruši kada postane svedok nasilnog zločina, ali u Little Joe je još za pola klase bolja. Ben Whishaw je zanimljivo upotrebljen kontra svog uobičajenog tipa simpatičnog mladog čoveka, Kerry Fox dodaje horor notu liku koji bi se lako pretvorio u karikaturu, a David Wilmot takođe podigrano prilazi liku koji takođe ima komični potencijal kao karikatura korporativne pohlepe. Jessica Hausner vrlo dobro obuzdava i dvoje glumaca mlađe generacije koji su sve vreme sasvim ležerni.

Po pitanju dizajna i vizuelnog identiteta, filmom dominiraju statični kadrovi, relativno široki i iz relativne daljine, hladni laboratorijski ambijent i pastelne boje, pa se to može opisati kao situacija u kojoj bi Urlich Seidl ili Michael Haneke snimali na setu Wesa Andersona, da bi na kraju dobili nešto što liči na internacionalnu fazu Yorgosa Lanthimosa. Utišanost remete jedino japanski bubnjevi na soundtracku koji podižu napetost i najavljuju akciju koja zapravo ne dolazi.

Možda se baš u tome i samo u tome Jessica Hausner preračunala po pitanju očekivanja publike i kritike, navodeći na krivi trag da film neće biti dosta hladna i neemotivna meditacija o hm, emocijama. A to je sasvim legitimno, a ponekad čak i neplanirano zabavno na onaj diskretni, "deadpan" način. Možda u rekordno jakoj konkurenciji prošle godine u Cannesu to i nije neki domet, ali sa razmakom od godinu dana i u godini kada Cannes neće biti održan standardi ne mogu biti toliko visoki.