kritika objavljena na XXZ
2019.
režija:
Cory Finley
scenario:
Mike Markowsky (prema novinskom članku Roberta Kolkera)
Kao
i u prethodnom tekstu na istom mestu, opet imamo stvarni događaj,
odnosno zločin, doduše drugačije intoniran, Roberta Kolkera kao
autora izvornog materijala (što je slučajnost, i njega je posrećilo
da proda prava za ekranizacije u slično vreme) i transfer sa
festivalske (film Lost Girls je premijeru imao na Sundance
Festivalu, Bad Education u Torontu) na kućnu platformu (Lost
Girls na Netflix, Bad Education na HBO), a čak ni vremena
i mesta radnje ta dva filma nisu toliko udaljena - u pitanju je Long
Island sredinom, odnosno krajem prve dekade XXI veka. Život i
gledalačka logika pišu čudne romane, a dodajmo i to da Bad
Education, kao i Lost Girls sadrži po jedno glumačko
ostvarenje u glavnoj ulozi koje može redefinisati glumačku
karijeru.
Razlike
su ipak prisutne: dok je Lost Girls vrlo seriozan film na vrlo
serioznu i tragičnu temu (još uvek otvoren slučaj serijskog ubice
iz viših slojeva koji je ubijao nezaštićene prostitutke), zločin
u središtu Bad Education je ponajpre bizaran i neverovatan:
reč je o proneveri finansijskih sredstava koju je počinila uprava
lokalnog školskog sistema. Otkud to, upitaćete se, sredstava u
prosveti koja uopšte mogu biti proneverena kada se prosveta u
principu uvek i svugde nalazi nisko na listi prioriteta. Međutim, u
ekonomiji sa visokim stepenom monetizacije svega, kao što je to
slučaj sa američkom, stvari funkcionišu drugačije: dobre škole
(koje polaznicima podižu šanse za upis na dobre fakultete i kasnije
otvaraju put ka dobrim poslovima, u teoriji) privlače određenu
demografiju ljudi koji se u distrikt na glasu po dobrim školama
doseljavaju i tu troše makar deo svoje zarade, što opet podiže
vrednost nekretnina, a samim tim i kreditni rejting, ako ne i ličnu
imovinu njihovih vlasnika. Čini se kao perpetuum mobile i neko vreme
to zaista tako funkcioniše: školski sistem dobija finansijske
injekcije od lokalnih vlasti na osnovu predloženih projekata, a
revizorske inspekcije su retke i ne baš detaljne dokle god škole
ispunjavaju svoj zadatak i drže se visoko na rang-listama, pa se
otvara prostor za muljanje, recimo megalomanske građevinske projekte
od kojih se bar deo sredstava "zamrači", dok, recimo,
krovovi prokišnjavaju. I taj sistem radi dok "zamračena"
sredstva ne isplivaju na površinu...
Mozak
operacije, Frank Tassone (Jackman) zapravo nije bio nikakav
kriminalni "mastermind", već više slučajni lopov kome su
sve veći i veći bezobrazluci prolazili, od "peglanja"
službene kartice za doručak, preko kicoškog odevanja i egzotičnih
"poslovnih" putovanja na račun "škole", pa do
skupocenih automobila i plastičnih operacija kojima je hranio svoju
taštinu. To mu je prolazilo dugo zato što je, paradoksa li, pored
toga što je iza sebe imao rezultate, bio i izuzetno simpatičan i
blagoglagoljiv, ali i duboko posvećen svom poslu do te mere da je
poznavao sve svoje učenike, njihove roditelje, hobije, pozicije,
društvene angažmane...
Priča
je, međutim, "pukla" na njegovoj zamenici, Pam Gluckin
(Janney) čiji je šarm bio od drugačije sorte. Ova žena otrovnog
jezika je bila lojalna samo svom šefu, a njen način komunikacije je
bio direktan, do granica neprijatne, čak uvredljive "iskrenosti".
Problem je, međutim, što ona svoje apetite prema materijalnom
dobitku i probitku nije ni pokušavala da sakrije. Službenom
karticom je kupovala poklone svojim rođacima, svom glupavom sinu je
nameštala poslove i svoj razmetljivi životni stil je teško mogla
potkrepiti prosvetnom platom. Naizgled lako kontrolabilno "bušenje"
ambiciozne školske novinarke Rachel (Viswanathan) za potrebe kratkog
članka u školskom listu pokrenuće lavinu događaja i na videlo
izbaciti ekstremnu muljažu.
Priča,
ma koliko bizarna bila, posve je autentična, a scenarista Mike
Markowsky je tome svedočio iz prve ruke kao u to doba učenik viših
razreda osnovne škole. Zbog toga u scenariju kreira autentične,
uverljive likove i "hrani" ih mesnatim i duhovitim
dijalozima, pritom izbegavajući klišee bilo krimi-trilera o
finansijskoj prevari, bilo doku-drame, bilo neozbiljne komedije koja
poene ubira na karikaturalnosti. U tome za partnera ima reditelja
Coryja Finleya koji dolazi iz sveta teatra, pa zna da radi sa
dijalogom kao sa osnovnim izražajnim sredstvom, a kao filmski
reditelj je već pokazao u svom prvencu Thoroughbreds da ima dobre
ideje i da se ne libi da ih upotrebi čak i kad bi konačni rezultat
više ličio na stilsku vežbu nego na film za publiku. Ovde uspeva
da bude komunikativniji nego u svom prvencu, ali da svejedno ne bude
banalan igrajući na lake poene.
Tajna
uspeha filma Bad Education je vrhunski "casting", ne
samo zvučna glumačka postava, nego i izuzetna podela. Geraldine
Viswanathan se može pokazati kao veliko otkriće, Alex Wolff se već
ispraksovao na antipatičnim srednjoškolskim ulogama (ovde igra
urednika školskih novina i tešku kukavicu), a Rafael Casal ima
ulogu u pod-zapletu koji nema smisla otkrivati. Ray Romano nastavlja
sa nizom manje ili više komičnih filmskih epizoda (nakon karijere
koju je napravio u televizijskim "sitcomima"), a zbunjenost
njegovog lika, predsednika nadzornog odbora koji povlači sve
pogrešne poteze, pravi je mali dragulj. Allison Janney je navikla na
uloge žena koje su sklone vređanju sagovornika, u različitim
klasnim i statusnim kontekstima, ali ovde je zaista izuzetna u tome
kako kanališe histeriju, ali ne onu izmišljenu i izmaštanu, nego
histeriju osobe kojoj se cela brižno građena fasada koja joj je
smisao života ruši odjednom.
Heroj
filma je ipak Hugh Jackman. Versatilni glumac iz Australije proslavio
se uglavnom nasilnim i herojskim ulogama, naročito kao Wolverine u
Marvelovim franšiznim filmovima. Međutim, on je kroz celu svoju
karijeru zapravo bio dosta bolji komičar, i to ne samo zato što ne
okleva da se propisno izblamira i izglupira (videti pod: Chappie).
Miks između simpatičnosti i ljigavosti, taštine i ljudske drame
koji pronalazi za svoj lik sve vreme ostaje u neposrednoj blizini
komičnog registra i zaista je nešto unikatno i taj komično-ozbiljni
balans od Bad Education stvara film koji će možda diktirati
standarde u budućnosti.
No comments:
Post a Comment