kritika objavljena na XXZ
2020.
režija:
Liz Garbus
scenario:
Michael Werwie (prema knjizi Roberta Kolkera)
uloge:
Amy Ryan, Thomasin McKenzie, Oona Laurence, Gabriel Byrne, Lola
Kirke, Dean Winters, Molly Brown, Miriam Shor, Ana Reeder, Grace
Capeless, Reed Birney, Kevin Corrigan
Malo
šta govori o nejednakosti na ovom svetu kao što to govore ograđene
lokalne zajednice. Taj princip je možda razumljiviji, iako se
svejedno ne može moralno opravdati, tamo gde je nejednakost, bilo u
smislu pravnog, bilo u smislu socijalnog statusa, već zatečeno
stanje stvari, pa se bogate četvrti u Brazilu ili Južnoj Africi
ograđivanjem štite od uličnog kriminala. Ali u zemlji gde su od
samog početka navodno svi jednaki pred zakonom kao što su to
Sjedinjene Američke Države, taj princip pojačane socijalne
distance deluje gotovo perverzno i na površinu izvlači činjenicu
da je jednakost pred zakonim iluzija i da sve zavisi od materijalnog
stanja: ko ima novca da se ogradi, taj ima i uticaja da manipuliše
zakonom i "ljudskog kapitala" da na njegov poziv državni
mehanizmi sile i prinude reaguju promptno i sa dužnim poštovanjem.
Film
Lost Girls, igrani prvenac autorice dokumentaraca Liz Garbus,
radi se, između ostalog, ili čak prevashodno o tome, premda je
zapakovan u formu "docu-fiction" filma o stvarnom
stravičnom zločinu. Neke druge godine ovakav film bi se izgubio u
šumu između festivala (Sundance kao mesto za premijeru u principu
odgovara ovakvom profilu filma), bioskopske i video-distribucije.
Ovako, varijanta da se manje ili više direktno sa festivala pojavi
na Netflixu pokazala se kao pun pogodak i osigurala mu je možda i
više publike nego što je to bilo očekivano.
Lost
Girls počinje sa jednom propuštenom porodičnom večerom.
Samostalna tinejdžerka Shannan propušta da se pojavi na večeri kod
svoje samohrane majke Marie (Ryan) i mlađih sestara Sherre
(McKenzie) i Sarre (Laurence), a ne javlja se ni sledećeg dana. U
međuvremenu, majka dobija čudne i kontradiktorne informacije od
njenog dečka sa kojim nije bila u baš idiličnoj vezi i poziv od
izvesnog doktora koji kaže kako je, navodno, pokušao da joj
pomogne. Shannan je, naime, bila prostitutka koja je svoje usluge
nudila samostalno, oglašavajući se preko interneta i njen nestanak
znači da joj se verovatno nije dogodilo ništa lepo.
Kada
Marie konačno uspe da prijavi nestanak policiji koja se za takve
slučajeve uglavnom izmotava, tim predvođen starim i smoždenim
detektivom Dormerom (Byrne) otkriva ne jedan, već hrpu leševa oko
ograđenog susedstva Oak Beach gde je Shannan imala poslednjeg
klijenta, ali ne i njen. Ključno pitanje za policiju na tom mestu
nije radi li se tu o aktivnom serijskom ubici, već kako slučaju
pristupiti imajući u vidu razlike u statusu i navikama između
serijskog ubice koji je po svemu ugledni građanin i njegovih žrtava
koje dolaze s društvenog dna, te je li Shannanino ubistvo s time
povezano.
Neki
drugi autor bi se na tom mestu fokusirao na policijske procedure,
detalje istrage, dokaze i slično, posebno zato što se tu radi o
stvarnom slučaju koji je odjekivao i u medijima. I Liz Garbus,
budući da ima poreklo u dokumentaristici, što za televiziju, što u
formi bioksopskog filma, bi i to mogla rekonstruisati kada bi to
htela. Njen fokus, međutim, ostaje prikovan za Marie kao posrednu
žrtvu zločina i našu tačku gledišta, što je bitno iz više
razloga. Prvo, upoznajemo se sa patnjom jedne osobe koja se teško
može uporediti sa nečim drugim. Drugo, ta osoba dolazi iz
specifičnog socijalnog okruženja i svakako je u neravnopravnom
položaju u odnosu i na policiju i na potencijalnog ubicu, što ne
znači da će tek tako odustati.
Konačno,
i Marie ima svoju traumu u vezi sa Shannan i, ako gledamo površno,
možemo reći da se ogrešila o nju jer ju je u detinjstvu dala u
udomiteljski sistem. Njeno sasvim ljudsko opravdanje za taj postupak
koji uobičajeno izaziva osudu društva i pojedinca dato je kroz
jedan izuzetno moćan citat koji bi sam bio dovoljan razlog da ovaj
film istupi iz mnoštva drugih. Jednostavno, u Lost Girls nema
glume, foliranja, pridikovanja kako su takvi slučajevi anomalija u
inače lepom i uređenom svetu. Ne, Marie je takva kakva je, preke
naravi i tvrdoglava, ali zbog toga nije loša, policajcima su ruke
često vezane i ponekad je pritisak na njih jedini način da se
pokrenu, a ni eventualni ubica (slučaj se još uvek vodi kao
nerešen) možda to nije, već je sumnja na njega rezultat komšijske
svađe.
Uz
fotografiju u sivim i plavim tonovima koja temi filma i njenoj obradi
pristaje, lepak koji sve to drži na okupu je gluma Amy Ryan. Ona
retko kad ima priliku da igra glavnu ulogu u filmu, uglavnom je
pamtimo kao vrlo životnu i koloritnu epizodistkinju, ali ovde
zapravo ima svoj lični šou koji će je možda propelirati na novi
nivo. Njenoj energiji nasuprot stoji Gabriel Byrne, inače nedovoljno
cenjen glumac, i za njegovog starog i pregaženog detektiva nije
teško saosećati. U pozadini se vide i talenti Thomasin McKenzie i
Oone Laurence koje se profilišu kao ponajbolje glumice u svojoj
generaciji.
Sa
druge strane, ima i nedostataka. Recimo grupa majki i sestara
ubijenih devojaka funkcioniše jedino kao grupni lik, pojedinačne
osobe nisu dovoljno detaljno ocrtane, sa izuzetkom jedne devojke koja
istupa i dobija svoj pod-zaplet koji takođe ne funkcioniše u punom
obimu. Ni ostali pod-zapleti, a ima ih par, ne uspevaju da se razviju
prema nečemu konkretnom i zapravo služe kao nešto čime se skreće
pažnja sa glavnog zapleta koji zbog svoje konfiguracije u stvarnosti
nije moguće tek tako zapakovati u paket i vezati mu mašnu na vrhu.
Opet, kada se podvuče crta na kraju, Lost Girls predstavlja
jedan temeljan i razumljiv ogled o nepravdi, patnji, lošoj sreći i
ljudskoj gadosti.
No comments:
Post a Comment