Greed

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Michael Winterbottom

scenario: Michael Winterbottom, Sean Gray

uloge: steve Coogan, Isla Fisher, Shirley Henderson, David Mitchell, Asa Butterfield, Sophie Cookson, Dinita Gohil, Jamie Blackley

Ima li uopšte nečeg novog da se kaže na temu kako su bogataši temeljno uprskali stvar, kako svojim bogaćenjem, mimo svih etičkih i moralnih uzusa, tako i svojim troškarenjem koje samo perpetuira neukus i kulturu instant-gratifikacije? Ako ćemo o tome ređati ozbiljne filmove, najčešće dokumentarne, vrlo brzo ćemo upasti u ponavljanje jer shema serijskih muljaža, jednom kada se razloži, postaje i ostaje glupački jednostavna. Ostaje nam, dakle, da sve okrenemo na zezanje, da im se smejemo i da ih ismejemo. Tako se kolekciji komično intoniranih filmova o krizama i prevarama, nakon Scorseseovog "over the top" The Wolf of Wall Street (2013), The Big Short (2015) Adama McKeya i prošlogodišnjeg The Laundromat Stevena Soderbergha, pridružuje i Greed Michaela Winterbottoma. Kako to obično biva sa onima koji dolaze na kraj banketa, reč je o najslabijem filmu iz grupe, ali opet ni izbliza lošem.

Reditelj filma, Michael Winterbottom, ima status hiper-produktivnog (prosek od jednog naslova godišnje, uz rad na televiziji), ali njegovi filmovi variraju od potpuno konvencionalnih do krajnje inovativnih. Teme crpi uglavnom iz stvarnih događaja i stvarnih ličnosti, smeštenih uglavnom u bližu i srednje-daleku prošlost, ali se ne libi ni potpune fikcije i meta-filmskih intervencija. Usled tolike versatilnosti, Greed svakako nije njegov najbolji film, ali nije ni najslabiji, iako se stiče dojam da je u njega sve i svašta natrpao i temeljno "prokuvao", ali da se svejedno nije sve potpuno proželo,

Jedna od relativnih konstanti kod Winterbottoma su njegovi glumci, recimo vrsni komičar Steve Coogan, zvezda njegovog The Trip filmskog i televizijskog serijala, koji ovde unekoliko reciklira tip uloge. On, doduše, ovde ne igra samog sebe, odnosno komičara sa javnom personom i profesionalnom rutinom govnara, već igra bogataša - govnara i secikesu, tipa koji se obogatio neetičnim muljanjem i jajarskim cenkanjem, uništavanjem konkurencije, isisavanjem vlastitih firmi i podjarmljivanjem radnika na drugom kraju sveta. Anti-junak filma Richard "Pohlepni" McCreadie je zapravo baziran na stvarnom britanskom magnatu modne konfekcije Philipu Greenu čiji je model poslovanja bio uglavnom isti.

U glumačkoj postavi takođe važno mesto zauzima i Shirley Henderson, još jedna od stalnica kod Winterbottoma, koja igra njegovu priprostu i lajavu, ali visprenu i zaštitnički nastrojenu majku. Njen tvrdi irski akcenat bi mogao da prođe kao još jedan od likova u filmu. Od poznatih imena, tu su i Isla Fisher kao njegova bivša žena i večita poslovna partnerka, čime se objašnjava njena lojalnost, Asa Butterfield kao sociopatski sin i Sophie Cookson kao kćerka koja je reality zvezda. Oko svih njih se mota novinar Nick (Mitchell), tipičan primerak šeprtlje i gubitnika, kojem posao pisanja biografije može spasiti ne samo karijeru, nego i život i koji je zbog toga servilan pred očima svojih gazdi, a otrovan njima iza leđa. Otkriće filma je Dinita Gohil kao zaposlenica na planiranju McCreadiejeve zabave, a koja je sa Richardom bila povezana i na jedan drugi način u svom "prethodnom životu".

Okvir priče je zabava koju McCreadie priređuje za svoj šezdeseti rođendan. Mesto radnje je ostrvo Mykonos u Grčkoj, a tema je starorimska, jer u glavama polu-obrazovanih skorojevića to itekako ima smisla. S tim u vezi se gradi replika rimske arene, angažovan je i navodno dresirani lav znakovitog imena Clarence (jer Richard misli da je "spiritualni naslednik" istoimenog engleskog kralja koji je nosio nadimak Lavlje Srce) i pregovara se sa muzičarima: za koliko će James Blunt otpevati jednu pesmu (pojavljuje se u filmu i verovatno mu je izrečena cifra bila honorar), da li angažovati preskupog Eltona Johna ili ne toliko popularnog Toma Jonesa po diskontnoj ceni i snima se "reality", a da njegova glavna zvezda ne shvata da je njen "partner" gej. Istovremeno, na plaži "kampuju" sirijske izbeglice (igraju ih prave izbeglice iz pravih kampova), a McCreadie i njegova svita se dovijaju kako da ih oteraju ili makar angažuju u svoju korist pod ropskim uslovima.

Lik novinara Nicka je utoliko važan što otvara jednu drugu paralelnu radnju. Njegovo pisanje i istraživanje služi kao materijal za flashback momente Richardovih poslova i uspona, od napuštanja škole, preko prvog butika sa polovnom robom do nekoliko lančanih modnih imperija, istrage pred komisijom za utaju poreza i poslova koje imao sa radionicama odeće na Šri Lanki gde se ta markirana odeća šila po tarifi od nekoliko dolara za desetočasovni radni dan. Arogantni nastup, obaranje cene po svaku cenu i prilična blatantnost u iskazivanju ambicija su prisutne i tu, a Jamie Blackley izvrsno igra lika koji će izrasti u McCreadyja kakvog ga Coogan predstavlja, sa debilnim kezom, izbeljenim zubima i dignutim nosem.

Poneki humorni momenat pogađa suštinu, poneki promašuje. Većina detalja je na mestu, neki su izlizani (Mora li baš uvek da se čuje London Calling grupe The Clash kada ambiciozni nikogović sa namerom dođe u veliki grad?), neki ne dolaze do izražaja (ceo taj izbeglički kontekst koji zaslužuje poseban film), a neki su razorno moćni na emotivnom nivou (sve vezano za Šri Lanku i radionice odeće). Winterbottom se trudi da od glumaca izvuče maksimum i da ostvari privid organizovanog haosa ne samo oko Richardove žurke, nego i oko sveta modernog biznisa, i to mu u solidnoj meri i uspeva.

Opet, u svemu tome nije jasna Winterbottomova vizija: on, naravno, zanatski odrađuje sve što je zacrtao, uključujući i igrarije sa različitim formatima snimaka, ali šta je u svemu tome hteo da iskomunicira sa publikom. Greed je ponajbolji film kada je rediteljeva ambicija da govnara ismeje, a publiku zabavi, pa momenti na koje računa kao na emotivne dosta često nemaju vremena da prodišu i da se razviju da bi udarili kako treba. Povrh svega, Winterbottom se uspeva da se odbrani od napasti da nam objasni ono što bi nam iz filma moralo biti jasno, pa zato na kraju drži predavanje tekstualnim karticama. Ali, i pored toga, reč je o filmu vrednom makar jednog gledanja.