Falling

 

2020.

scenario i režija: Viggo Mortensen

uloge: Viggo Mortensen, Lance Henriksen, Sverrir Gudnason, Terry Chen, Laura Linney, Hannah Gross, Bracken Burns

Kada glumac pređe u autorske vode, onda obično govorimo o egu i ničim potkrepljenoj potrebi da nam neko naviknut na izgovaranja teksta koji je neko drugi napisao sada sam poruči Nešto Jako Važno. Viggo Mortensen nikada nije izgledao kao takav tip glumca: birao je uloge po tome koliki su mu izazov, a ne da bi preko njih ganjao slavu i novac. Igrao je kod velikih autora poput Davida Cronenberga (koji mu ovde »vraća uslugu« jednom izuzetno koloritnom epizodom), ali i u filmovima »egzotičnih« produkcija koji bi bez njegovog prisustva ostali potpuno opskurni, te u filmovima koji su percipirani kao izuzetno važni, kao što je to bio nedavni »oskarovac« Green Book.

Čoveku prosto dođe da se zapita da li mu je Falling kao rediteljski prvenac zaista bio potreban u životu i karijeri. Sudeći po svemu, verovatno da nije, ali opet je teško reći da je u slučaju Mortensenovog angažmana, autorskog, a naročito glumačkog, tu reč o promašenoj kalkulaciji. Mortensen je u projekat verovatno ušao da bi ispričao nešto do čega mu je lično stalo, ali problem je što to baš i nije uspeo da iskomunicira, pa sve deluje kao lažnjak. Verovatno da je tu reč o iskrenoj pogrešci.

John Peterson (Mortensen) je pilot koji živi ispunjenim životom. Po struci je pilot, vezu sa svojim partnerom Ericom (Chen) je ozakonio i njih dvojica skupa s ljubavlju odgajaju kćerku Monicu. Njegovo strpljenje će, pak, doći pod upitnik, opetovano, kada životne okolnosti počne da mu diktira otac, Willis (Henriksen), koji boluje od uznapredovale demencije. Bolest tu nije jedini problem, već pre svega neka vrsta »pojačala« za ionako neugodan karakter iskazan kroz prevaziđene rasističke, homofobne i patrijarhalne stavove. Willisov dolazak u Kaliforniju i moguće preseljenje tamo sa farme u večito snežnom i hladnom ruralnom New Yorku biće test za njega samog (ipak ide u zemlju gde žive »pederi i spaljivači zastava«), ali i za sve oko njega, s tim da okruženje, uključujući i njegovu kćerku, a Johnovu sestru Saru (Linney), definitivno ima manje strpljenja nego što to ima John.

Od takvog predloška bi se mogla smućkati simpatična indie dramedija (film je ipak imao premijeru na Sundance Festivalu pre nego što mu je zaključavanje kao odgovor na pandemiju prekinulo festivalsku turneju na osam meseci) sa suzama i porodičnim svađama i možda sa malo optimizma. Crnilo kojim nas Mortensen zasipa je možda čak i osvežavajuće u toj situaciji jer makar razbija kliše »Sundance indie« filma, ali problem je što je sve, ama baš sve, u pogrešnom, preteranom emocionalnom registru, pa drama postaje melodrama, a u temelju svega stoji lažnjak i banalizacija.

Johnova veza sa Ericom deluje nerazrađeno i neuverljivo. Sarah i njena deca su samo skice iskorištene u jednoj sekvenci. Njihove ultra-liberalne vrednosti koje ih kroz život vode su prenaglašene, ali nikada nisu ispitane ili objašnjene. Suprotno njima, Willisov lik, naročito u Henriksenovoj afektirajućoj interpretaciji, deluje kao imitacija do nivoa parodije tipičnog Clint Eastwood lika, najviše Walta Kowalskog iz filma Gran Torino (2008), te stoga potpuno neuverljivo jer Henriksen ipak nije glumac Eastwoodovog nivoa i profila. Osnovni problem tu je manjkava motivacija (pre svega zanemarivanje faktora srama) koju Mortensen kao scenarista i Henriksen kao glumac pokušavaju da zamaskiraju ponekad izuzetno kreativnim vređanjem.

Prilika da se zamke repeticija i očiglednog lažiranja izbegnu ukazala se u verovatno najzanimljivijem aspektu filma, brojnim »flashback« scenama kojima Mortensen pokušava da objasni genezu odnosa između oca i sina. Problem je što i tu on Willisov lik (kao mladog ga igra islandski glumac Sverrir Gudnason) pokušava da objasni jednom rečju, odnosno jednim epitetom (»drkadžija«), pa tako njegovi propali brakovi, prvo sa Johnovom i Sarinom majkom Gwen (Gross), pa i onda i sa drugom suprugom Jill (Burns) deluju pomalo šablonizovani. Pitanje koje se postavlja na tom mestu je, ako je Willis već takav kakav je, sa ili bez demencije, zašto mu je John i dalje veran i zašto je spreman na beskonačnu žrtvu za njega. Na to pitanje Mortensen ne uspeva da ponudi uverljiv odgovor.

Kao što ne vidimo neku naročitu scenarističku inventivnost ili doslednost, teško je uočiti i bilo šta značajno u smislu Mortensenovog doprinosa režijom. Postavlja se pitanje koliko se njome uopšte i bavio (a koliko je, recimo, prepustio asistentima), imajući u vidu vreme koje provodi pred kamerom. Kao glumac je on standardno dobar i apsolutno u svom tipu čvrstog stoika, ali to i nije nikakvo iznenađenje. Ono što upada u oči je da je ostatak glumačkog ansambla prepušten sebi i svojim instinktima, pa se snalazi kako ko zna i ume. U tome ženski deo ansambla u proseku bolje koristi priliku od muškog, iako su u pitanju minijaturne uloge, ali malo šta od toga može da popravi utisak koji ostavlja Henriksenovo neobuzdano glumatanje koje stvara mnogo buke koja ne konvergira ničemu smislenom.

Loin des hommes / Far from Men

2014.
scenario i režija: David Oelhoffen (prema kratkoj priči Gost Alberta Camusa)
uloge: Viggo Mortensen, Reda Kateb

“Ovo nije western, ovo je njegov rođak”, reče autor David Oelhoffen pred projekciju svog novog filma, svojevrsnog festivalskog hita Far from Men. Usput je dodao da je u pitanju film o bratstvu, ali ne onakvom kakvo viđamo po filmovima, nego o jednom veoma specifičnom bratstvu. Sa drugom tvrdnjom bih se složio u većoj meri, bratstvo i zajedništvo ljudi bez izrazitih pripadnosti, svojevrsnih otpadnika (ne svojim zaslugama) svakako je centralna tema filma, kao i izvorne Camusove kratke priče. Sa tvrdnjom o westernu se ne bih složio, ovo je zaista western malo drugačijeg, usporenijeg ritma prilagođen drugačijoj kulturi. Ne samo da koristi žanrovske matrice u gotovo svim detaljima, od “settinga” pustinje i planina do vrlo jasnih posveta klasicima žanra, nego mu je takva i mehanika, čak i tipologija likova.
Glavni adut filma na festivalskom ciklusu i u mogućoj (pre svega) arthouse distribuciji je njegov glavni glumac, fenomenalni Viggo Mortensen. Ovde je njegova “screen” persona i reputacija iskorištena do maksimuma. Njegov lik je učitelj, pacifista, veruje u važnost znanja i pismenosti, ali mu se na licu vidi da je prošao svašta i da je sposoban da se pobrine za sebe i za druge. Mortensen, nekada hollywoodski “headliner” je nakon svog najvećeg komercijalnog uspeha rešio da gradi karijeru u drugom pravcu, pa uglavnom bira art filmove, snima u Evropi i Latinskoj Americi na najrazličitijim jezicima. Nakon danskog, engleskog i španskog, sada je ubeležio i francuski i arapski.

Njegov učitelj Daru živi svoj život u usamljenoj školi stisnutoj među brdima, gde lokalnu arapsku pastirsku decu uči pismenosti na francuskom jeziku, istoriji i geografiji. Na njegov mentalni sklop ne utiče previše ni to što je upravo izbila pobuna Alžirskog Nacionalnog Fronta i što se sprema iscrpljujuća i očajnička borba između francuske vojske i kolonista sa jedne strane i lokalnog arapskog stanovništva sa druge. Njegov jednostavni život će postati složeniji kada mu patrolirajući žandarm poveri zadatak da zatvorenika dopremi do najbližeg grada, gde će ovaj imati suđenje za ubistvo rođaka.
Učitelj će to, naravno, odbiti iz uverenja: nije njegovo da čoveka odvede u smrt. Ali kada zatvorenik po imenu Mohamed (Kateb) ne pokaže želju za bežanjem iako je potpuno slobodan da to učini, i kad Daru shvati da nesrećnog čoveka možda čeka i gora sudbina od ruke njegovog plemena, nekako će se prihvatiti zadatka. Mohamedova priča je izuzetno kompleksna, u moralnoj dilemi da li da nastavi obavezu krvne osvete i svojoj mlađoj braći natovari bedu na vrat, on se odlučuje da sam okonča svoje i tuđe patnje tako što će poginuti od ruke stranaca. Učitelju koji veruje u svetost ljudskog života ta odluka nije baš prihvatljiva, ali odlazak na put će svakako biti bolja opcija nego čekanje smrti, bilo od ruku osvetoljubivih pripadnika plemena, bilo od francuskih kolonista kojima je uvek potrebno žrtveno jagnje.

Kontekst ratnih sukoba se nikako ne može zanemariti, i dvojica putnika-namernika će to itekako osetiti na svojoj koži, nalećući što na arapske teroriste ili borce za slobodu (stvar perspektive), što na nimalo strpljivu francusku vojsku. Obojici je to ultimativno iskušenje: Mohameda proganjaju u jedni i drugi, svako iz svojih razloga, a Daru u sukobu nije baš opredeljen. Delom je razlog za to njegova nacionalna i klasna nepripadnost nijednoj od zaraćenih strana. Iako je, uslovno rečeno, francuske kulture i lojalan građanin, on je ipak stranac, potomak siromašnih španskih imigranata. To, međutim, ne znači da ga Arapi neće percipirati kao Francuza, kolonistu i neprijatelja.
Normalno je da će se dvojica ljudi, u principu samih na ovom svetu, zbližiti. I to se dešava na putovanju, u dosta sporom tempu, ali to ne znači da je film ijednog trenutka dosadan. Umesto nizanja događaja i obrata, imamo duo-dramu koja se dešava u nesvakidašnjem pejzažu planinskog masiva Atlas i njegovog pustinjskog podnožja koji je fantastično uhvaćen kamerom Guillauma Deffontainesa. To ne znači da nema izliva akcije i pre svega napetosti, posebno u susretu sa naoružanim grupama. Naprosto, film nas drži čvrsto i ne pušta iz zagrljaja atmosfere urgentnosti.

Da je Mortensen sjajan i studiozan glumac, to znamo i imamo prilike da se uverimo iz filma u film. Njegovi likovi zrače integritetom. David Oelhoffen ga ovde sjajno koristi. U odličnom izdanju je i Reda Kateb (Zero Dark Thirty, Un Prophete) kao Mohamed, na nekako svedeniji i više “low key” način, što se zapravo i traži od njegovog lika, priprostog čobanina. Sjajno su uverljivi i brojni epizodisti, počevši sa Nicolasom Giraudom, protagonistom u Oelhoffenovom prethodnom filmu Nos retrouvailles / In Your Wake, pa do brojnih manje poznatih francuskih i alžirskih glumaca.
Osim glavnog glumca, veliki marketinški plus su i Nick Cave i Warren Ellis koji potpisuju filmsku muziku. Ona je zanimljiva, pre svega zanimljivo snimljena i potpuno u skladu sa ritmom i atmosferom filma. Međutim, u svoj svojoj ambientalnosti, teško je tu prepoznati potpis dvojice poznatih autora.
Loin des hommes je veoma dobar film, pametno zamišljen, pametno posložen i usmeren na to da provocira razmišljanje. Izvorni materijal se prepoznaje u autorskom stavu, osim možda na kraju koji odstupa od Camusovog pesimizma i apsurdizma. Film vrlo pametno koristi geografiju i žanrovske odrednice, ne klizi u eksploataciju i reciklažu, a rasprava na temu western ili ne će još neko vreme biti aktuelna. U svakom slučaju, ovaj retko kompletan i zaokružen film je svakako vredan vaše pažnje.

Jauja / Land of Plenty

2014.

režija: Lisandro Alonso

scenario: Lisandro Alonso, Fabian Casas

uloge: Viggo Mortensen, Villbjork Malling Agger, Ghita Norby

Za neupućene, kao što sam pred gledanje filma i ja bio, Lisandro Alonso je šampion ne-narativnog filma. Pod tim mislim na one filmove gde se statične slike retko i sporo pomeraju, gde su likovi manje ili više zakucani od početka do kraja, vrlo malo se razvijaju, a mi ih vrlo malo upoznajemo i, na koncu, gde se lajne dijaloga mogu nabrojati na prste. To verovatno raduje prevodioce koji će svejedno naplatiti honorar, ma koliko malo posla zapravo imali, a mi ostali ćemo ili proklinjati trenutak kad smo se zajebali ili slaviti kad smo otkrili još jednog filmskog genija.

Imajući u vidu njegovu reputaciju i prethodnu filmografiju, Jauja deluje kao iskorak u komercijalnije vode. Prvo, dijaloga u prvoj polovini filma ima otprilike kao u svim ostalim Alonsovim filmovima zajedno (iskreno, i dalje deluje škrto), film ima scenaristu (koji je u slobodno vreme pesnik) i ima veliku zvezdu u glavnoj ulozi (iako se Viggo nalazi u fazi u kojoj bira opskurne art-projekte, naročito ako mu omogućavaju da govori na danskom ili španskom jeziku). Sve na prvu loptu deluje zavodljivo, pa čak i istorijski “setting” Argentine XIX veka i lokacije Pampe i Patagonije koje asociraju na western.

Nakon uvodne kartice koja nam objašnjava mit o Jauji (nekakva argentinska varijacija na temu El Dorada), u oči nam upada neobičan format slike, 4:3 sa lagano zaobljenim rubovima. Podseća na one stare fotografije na debelom kartonu, jedina razlika je boja. Vidimo grupu vojnika – inženjera u “pustinji”. Njima na lošem španskom zapoveda kapetan Dinesen (Mortensen) koji je na ekspediciju poveo i kćerku Ingeborg (Agger). Vojnici govore o čudnoj situaciji sa gotovo mitskim pukovnikom Zuluagom koji se otpravio u pohod na lokalne Indijance, i po jednima jednostavno nestao, dok se po drugima prerušava u žensku odeću i živi kao bandit. Krajolik je impresivan, ali je atmosfera napeta. Kada Ingeborg nestane sa mladim vojnikom (možda dezerterom) Cortom, Dinesen kreće sam u očajničku potragu za njom. Ali potraga će prkositi svim zakonima logike i razuma.

Fotografija Tima Salminena, stalnog Kaurismakijevog direktora fotografije, apsolutno je impresivna. Kadrovi su perfektno složeni i ostavljaju jak utisak. Slike netaknute prirode kombinaciji sa fantomskim likom Zuluage, u sećanje prizivaju Herzogovog Aguirra i Coppolinog / Conradovog Kurza, bivšeg vojnika koji je poludeo. Dalja dešavanja u filma, na vizuelnom, kao i na narativnom planu, međutim, više će asocirati na Lyncha ili Jodorowskog, uz obilje simbolike, tripova i “dream logica”.

I pored uverljive Mortensenove glume i detaljno osmišljenog lika, Jauja će nam jedva držati pažnju. Problem leži u generalnoj predvidljivosti, “dream logic” u ovom filmu nalikuje na “dream logic” u nekoliko drugih filmova. U konačnici, Jauja je izuzetno predvidljiv film iz razloga što nema dovoljno elemenata za misteriju. Osim impresivnih i uglavnom statičnih slika, svi ostali elementi se uklapaju u slagalicu na jedan jedini način, pa zapravo tu nema mesta za zagonetku. Istina, teza iza te zagonetke je intrigantna (o poreklu evropskog bogatstva stečenog u sumnjivim petljanjima u Latinskoj Americi), ali to je pitanje kojeg se ovaj film jedva dotiče.

Uvek je zanimljivo videti veliku zvezdu u malom filmu, posebno u filmu izvan svoje matične kinematografije. To, međutim, za Mortensena jedva da važi, on je već snimao u Španiji (čak mu je i kućna adresa u Madridu) i u Argentini. Upravo u Argentini je snimio jedan konkretniji i koherentniji film Everybody Has a Plan. Njega vam mirne duše preporučujem, dok Jauju ostavljam festivalskim žirijima i ostatku filmskog snoberaja.

The Two Faces of January

2014.

scenario i režija: Hossein Amini (po romanu Patricie Highsmith)

uloge: Oscar Isaac, Viggo Mortensen, Kirsten Dunst, Daisy Bevan, David Warshowsky

Atina, početkom 60-ih. Mediteran u punom nostalgičnom sjaju. U ovakvim filmovima nema mesta za bedu, vojne režime, nasilnu policiju i siromašni plebs koji se giba od rezignacije do besa i nazad. Ovakvi filmovi se kreću u naizgled finijem miljeu bogatih američkih turista, lepih i pametnih studenata i elegantnih prevaranata. The Two Faces of January je film nastao po romanu Patricie Highsmith, autorice “ženskih” krimića koji su možda okićeni glamurom i finim manirima, ali je njihova suština mračna i cinična. Patricia Highsmith nam je podarila serijal romana o Tomu Ripleyu (snimljeno je nekoliko filmova, a najpoznatiji i produkcijski najbogatiji je The Tallented Mr. Ripley Anthonija Minghelle), a po njenom romanu je i veliki Hitchcock snimio jedan od svojih potpisnih filmova (Strangers on a Train). Ako vam se “ripleyevski” ili “hitchcockovski” štih učine poznatima, na pravom ste mestu, pošto je Aminijev cilj bio što vernija rekonstrukcija perioda i u vizuelnom smislu i u smislu filmskih formula.

Igranje sa nostalgijom kod gledalaca može biti opasno iz mnogo razloga. Prvi je pravilo dobrog ukusa: previše nostalgije vodi u patetiku. Drugi je pravilo marketinga: nostalgični filmovi su namenjeni nostalgičnim ljudima, a mlađa publika koja ne čita pola veka stare krimiće se tu može osetiti isključenom. Treće pravilo je razrada drugog i nazvaću ga pravilom ignorancije: stare formule su nekada radile sav posao, ali ne treba izgubiti iz vida tehnološki, civilizacijski i filmski napredak ostvaren od tada, u suprotnom previše nostalgičan film postaje nekomunikativan. Zato treba dobro paziti sa prebacivanjem klasika u novo ruho ili ostavljanje istog u starom, izvađenom iz naftalina i blago propranom.

 

The Two Faces of January je primer za potonje, i u nekim segmentima sjajno funkcioniše, dok se u drugim gotovo raspada. Priča je jednostavna. Mladi Amerikanac Rydal (Isaac) živi u Atini, gde zarađuje kao turistički vodič, privatni pratilac i prevodilac i sitni prevarant, tip čoveka koji uhvati naivnu studentkinju i vara je na kursu za 10 dolara. Kada snimi bogati američki par koji sačinjavaju arogantni biznismen Chester (Mortensen) i njegova dosta mlađa žena Colette (Dunst), Rydal će pomisliti da je našao svoje nove žrtve koje će izlevatiti za malo ozbiljniju kintu. Međutim, ispostavlja se da će razviti stvarni interes za Colette, a da Chester nije nimalo naivan, već je prevarant iz visoke biznis-klase, ratni veteran i paranoik sposoban da ubije kada je ugrožen. Kada se to dogodi, Chester i Colette moraju da beže, a Rydal je jedini koji može i hoće da im pomogne. Problemi nastaju kada atinski “setting” ustupi mesto krfskom. Pritisnuti brigama, paranojama i pogrešnim procenama, a bez turističkih zanimacija da ih zaokupe, Chester i Colette se sve češće sukobljavaju, a uzrok tome je Chesterova ljubomora koju oseća prema mladom i zgodnom zemljaku i strah da mu krelac ne preotme ženu.

Upravo u tom drugom činu film gubi na tempu i Amini od svih pogrešnih rešenja poseže za najpogrešnijim. Umesto nespretnog ljubavnog trougla, film skreće u nadmudrivanje i pravolinijski juri prema očekivanom zaključku. Par scena uspeva da malo podigne napetost, ali to ni u kom slučaju ne poništava činjenicu da manje ili više znamo celi sled događaja. Sam zaključak filma je melodramatičan i patetičan, možda bi sjajno poslužio svrsi u romanu za plažu iz 60-ih, ali ne i u filmu iz novog milenijuma. The Tallented Mr. Ripley je makar završen sa moralnom dilemom i misterijom, dok ovde imamo samo ljigu.

Što se likova tiče, film je uspešan sa dvotrećinskom većinom – Rydal i Chester su dobro napisani likovi, dok je Colette samo poprilično pasivna, ponekad uplašena žena. Shodno tome i glumci ostvaruju svoje uloge. Viggo Mortensen svom liku prilazi pravilno i portretira ga slojevito, pre svega na moralnom planu, te se njegovo ostvarenje može nazvati među najboljima u celoj karijeri. Oscar Isaac je uverljiv kao mladi prevarant koji se malo preigrao, ali ga to ne sprečava da uči i napreduje. Kirsten Dunst nije na njihovom nivou, sa više “mesa”, odnosno sa bolje napisanim likom bi bila idealna femme fatale, a ovako ne svojom krivicom ispada anemična.

 

Hossein Amini je vrlo pouzdan i dobar scenarista koji se ne plaši različitih žanrova, od britanskih romansi (The Wings of the Dove, za koji ima i nominaciju za Oscara), preko ambicioznih artističkih filmova (Drive) pa do hollywoodskog štanceraja (Snow White and the Huntsman). The Two Faces of January je njegov rediteljski debi i nije izabran slučajno. U pitanju je adaptacija knjige kojom je bio opčinjen. Njegova režija tu nije upitna, on sa relativno skromnim sredstvima uspeva da napravi uverljivi “period piece” i da ubaci dašak mediteranske egzotike zajedno sa nostalgijom. Problem nastaju u scenariju, razradi likova, njihovih moralnosti i uverljivosti njihovih postupaka. Primera radi, analogija između Chestera i Rydalovog pokojnog oca je često pominjana, ali iz nje dobijamo ništa supstancijalno do pred kraj filma, a ni tad ne valja. Videćemo kako će se snaći na svom sledećem scenarističkom projektu, po tom pitanju još zahtevnijem Le Carréu, čiji je roman Our Kind of Traitor adaptirao.

I pored svega, The Two Faces of January nije loš film, niti predstavlja bačeno vreme. Ako ništa drugo, zanimljivo je videti film koji, iako nov, deluje jako staro i koji do kraja igra na kartu nostalgije. Problem je što nam daje samo pogled pun poštovanja prema starim majstorima, a ne pokušava da ih nadogradi, prevede i približi. Zbog toga će biti zanimljiv mojoj i vašoj majci ili babi, i pasioniranim nekritičkim ljubiteljima žanra. Ostali neka ponovo pogledaju Ripleya, lokacije su jednako dobre, a likovi i zaplet još i bolji.