Starfish

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: A.T. White

uloge: Virginia Gardner, Christina Masterson, Eric Beecroft

Prvi utisak nakon završetka gledanja dugometražnog debija autora kratkih filmova i muzičara A.T. Whitea Starfish glasio bi otprilike ovako: Ovo apsolutno nema nikakvog smisla, ali makar izgleda lepo i dojmljivo i muzika (uglavnom indie rock iz Whiteove "kuhinje") je super. Smisao je vrlo često precenjen i zapravo nije ni nužan za prihvatanje nečega, ali mi ljudi smo kao vrsta, a naročito filmski kritičari kao pod-vrsta, skloni tome da ga tražimo i prema njemu se orijentišemo. Prema svom nekom smislu, to jest, jer iz Whiteove perspektive Starfish itekako ima smisla, što ga čini više nego legitimnim primerkom tripoznog, žanrovski obojenog art-filma.

Film se otvara dojmljivo i elegantno na sahrani očigledno mlade osobe po imenu Grace (Christina Masterson u kratkim, emocionalno nabijenim snolikim flashback scenama). Nebo je prigodno sivo, a ljudi ćutljivi. Iz gomile lica izdvaja se Aubrey (Virginia Gardner koja praktično ima "one woman show" jer je uglavnom sama u kadru), vidno potresena po čemu možemo zaključiti da je pokojnici bila verovatno stara, a svakako bliska prijateljica. Nakon sahrane ona provaljuje u njen stan u minijaturnom gradiću i okružuje se njenim stvarima, knjigama, pločama, nameštajem i aparatima koji asociraju na neko drugo vreme, neodređeno u prošlosti, sa hipsterskom aurom "vintage" stila.

Za sada sve deluje kao tipična indie filmska špranca, doduše sa nešto distinktivnijim stilom i nešto više duše. Situacija koja je osvanula ujutro, međutim, nije nimalo u skladu sa onom koja je bila na snazi protekle noći. Ulice su puste i sa tragovima apokaliptičnog uništenja, a opasnost vreba od bića koja definitivno nisu sa našeg sveta. Aubrey je sama, sa malom količinom zaliha, Graceinim kasetama na kojima su snimljeni muzika i monolozi za kraj sveta i improvizovanom mapom koja će je poslati na "pešački reli" po gradu u potragu za tragovima šta i kako dalje. Prisutan je i Gracein prijatelj i partner u nekom smislu, Edward (Eric Beecroft), telefonski kao jedini oblik pomoći.

Ono što sledi je nadrealno, apstraktno iskustvo koje više liči na lucidni san sa primesama košmara, u svrhu čega White upotrebljava različite filmske formate i tehnike, čak i pastelno-stripovsku animaciju i sve to izdašno podvlači muzikom, raznolikom, ali u distinktivnom indie i alternative ključu. U samom zapletu nije teško uočiti poveznice sa SF i horor literaturom, pre svega sa klasicima kao što su H.G. Wells i H.P. Lovecraft, ali i sa nešto savremenijim tomovima koji dolaze iz domena "weird fiction" pod-žanra, što otvara asocijaciju prema prošlogodišnjem naslovu Annihilation Alexa Garlanda koji je oštro podelio publiku i kritiku.

Razlika sa pomenutim filmom je pre svega u očiglednim namerama autora. Za razliku od Garlanda koji je ekranizovao prvi tom književnog serijala Jeffa VanderMeera, te pokazao određene filozofske i antropološke aspiracije, White se zapravo bavi ličnim iskustvom (film je, prema njegovim rečima, autobiografski) i refleksijom o emocijama glede gubitka drage osobe i perioda tugovanja. Smak sveta, iako je u filmu vrlo snažno i grafički oslikan, ipak treba shvatiti pre svega metaforički i na tragu antičke filozofije, odnosno Zenonovih aporija: postoji li svet uopšte ako odlučimo da ga ne primećujemo više? Sa druge strane, nameće se još jedno pitanje - imamo li pravo na svoj lični kraj sveta, na svoju ličnu viziju tog kraja, ili makar na svoj lični predah od tog sveta.

Oslonjen na impresivnu glumačku izvedbu Virginije Gardner koja do sada nije imala pravu priliku da pokaže nivo i versatilnost svog talenta, izvrsno režiran i montiran, Starfish je beskompromisan film svakako vredan gledanja makar iz radoznalosti jer Whiteovu viziju možemo prihvatiti ili odbaciti. Sa druge strane, Starfish takođe može biti i kalkulantski, portfolio film u kojem nije glumica jedina koja mora demonstrirati sposobnost igranja u različitim ključevima, već je to i reditelj. U suštini, film liči na muziku na koju se oslanja i odaje isti dojam nasnimljene kasete.

A Film a Week - Manta Ray / Kraben rahu

previously published on Asian Movie Pulse

The directorial debut of Phuttiphong Aroonpheng called “Manta Ray” premiered in the Orizonti section at this year’s edition of Venice, scooping the main award and getting on an extended festival tour that included Toronto, Vancouver, Busan, Thessaloniki (where it pocketed Best Director award for Aroonpheng, Artistic Achievement award for the cinematographer Nawarophaat Rungphiboonsophit and Human Values award) and, among others, Zagreb, scoring Special Mention in the main competition. Austere in dialogue, but rich in atmosphere, this film realized in Thai-French-Chinese co-production puts its writer-director in the spotlight as someone worth attention in the future.

“Manta Ray” starts with a dedication to Rohinya, a stateless people which faces horrific persecution by the government forces in their homeland in north-western Myanmar. Many Rohinya are driven out of their homes and they live as refugees in the other states of South and South-East Asia, in Arab countries (the majority of Rohinya are Muslims) and in the Western World. Some of them are being smuggled into Thailand which is, as the region’s most Western-oriented country in the political sense, considered to be a decent starting point before seeking political refuge somewhere else. But the welcome they are facing is usually far from being warm and it can get pretty violent.

 

Those things, however, are not easy to be read from the film itself, but are a part of Aroonpheng’s production notes which he frequently uses in his interviews and festival appearances, since “Manta Ray” is primarily about the humane experiences like melancholy, poverty and solitude. However, the first thing we should see after the title card is a man patrolling the coastal region, lit up with Christmas lights and with a gun in his hands. We never learn his name, only his unorthodox appearance with his hair dyed blond and his never-changing daily routing of work on a fishing boat and patrols with his colleagues.

On one of his rounds, the nameless fisherman (played by Wanlop Rungkamjad) finds a severely wounded, mute Rohinya man (Aphisit Hama) he takes home and nurses to health. He even names him Thongchai, after his favourite singer Thongchai “Bird” McIntyre (apparently, considered to be evergreen in Thailand). Thongchai appreciates the help he gets and quickly learns the skills his host teaches him, like fishing, motorbike driving and digging for sparkly gems that are to be used later to attract the titular fish. The fisherman, on the other hand, appreciates having company and someone to talk to and to share his pain with. However, when he disappears following a suspicious phone conversation with his boss, Thongchai takes over his life, his job and his wife (a music star Rasmee Wayrana in her acting debut)…

A voiceless refugee might seem as a heavy symbol, especially in the times of refugee crises all over the world, but it actually works well on the cinematic level. The pain both Thongchai and his host are sharing is not so different after all, they were both with limited chances, restricted to poverty and for them the life has always been an uphill struggle. Also, that enables Aroonpheng to show rather than to tell, to use the visual language, the music and the atmosphere less to tell a specific story that unfolds in a meditative pace, and more to create a certain feeling of being a failure, pushed to the margin of society, but also regaining trust in humanity.

With not much dialogue to work with, the actors do a terrific job of showing the chemistry among them and recreating an unlikely friendship. That especially goes for Hama who has to act in very fine nuances, which he does fine. Rungkamjad’s challenge is, however, of the other kind, not exactly the lack of dialogue, but the lack of significance in the words he speaks since he speaks them to a silent recipient and not necessarily to the audience and he excels in it.

Even more interesting are the formal aspects of film, the visuals, the set design, the editing and the sound scheme. Cinematographer Nawarophaat Rungphiboonsophit does a brilliant job balancing the poetic value of the dream-like almost surreal moments between the two men with the grit of the daily life in a poor fishing village, and being a cinematographer himself, Aroonpheng is able to communicate what he exactly wants. The editing by Lee Chatametikool and Harin Paesongthai is superb, while the music by the French duo Christine Ott and Mathieu Gabry fits in well.

“Manta Ray” is not a piece of political statement, nor it is a futile exercise in form. It is an accomplished debut feature, an immersive, strong experience that needs to be seen, heard and felt.

Collateral Beauty

2016.

režija: David Frankel

scenario: Allan Loeb

uloge: Will Smith, Edward Norton, Kate Winslet, Michael Pena, Helen Mirren, Keira Knightley, Jacob Latimore, Ann Dowd, Naomie Harris

Krećemo “u glavu”, sa presudom, odmah, na licu mesta. Collateral Beauty je jedan od onih groznih “new age” filmova koji nam prodaju jeftinu psihologiju i filozofiju iz udžbenika samopomoći kao vrhunsku i ultimativnu mudrost tako da prema njemu škrabotine Paola Coehla deluju kao decentan komad literature.

Naravno, ima loših i loših filmova, a ovaj čak nije ni zanimljiv u svojoj lošosti, toliko da se čovek upita zašto je uopšte snimljen i pušten u distribuciju. Da stvar bude blesavija, izgleda da je veliki studio Warner Bros. ovaj film razvijao sa nemalim ambicijama, možda čak i sa nagradama u planu. Reditelj David Frankel (Marley & Me, Devil Wears Prada) i scenarista Allan Loeb (The Switch, 21) možda nisu neka velika, zvezdana imena, ali važe za profesionalce na koje se može računati da naprave više nego pristojan film. Glumačka imena su, pak, par stepenica iznad toga i većinom svoj posao odrađuju stoički i na nivou svog poslovičnog profesinalizma. Šta je onda otišlo dovraga?

Nije tu stvar ni u tome što se celokupni logički kontinuitet filma raspada na paramparčad u poslednjih pet ili deset minuta. Taj raspad kontinuiteta je epski, ali je nekako “telefoniran” još u prvoj, uvodnoj sceni tako da nam je od samog početka jasno s čim imamo posla. Nije ni celo to “new age” preseravanje jedini krivac, premda stoji u korenu smaranja. Ono što film definira i potapa je ridikulozna premisa o žalujućem direktoru (Smith) kojem njegovi uposlenici i prijatelji (Norton, Winslet, Pena) iz svojih sebičnih i ne tako sebičnih razloga prirede igru a la Božićna priča sa glumcima koji igraju Ljubav (Knightley), Smrt (Mirren) i Vreme (Latimore). I ne, to nije smešno i parodično, premda bi moglo i trebalo biti, već je urađeno sa samrtnom ozbiljnošću i suptilnošću slona u staklarskoj radnji.

Jedna se stvar, doduše, mora priznati: za ovakvu lošost je trebalo imati “cojones”. Nije li spoj glamurozno ukrašenog prazničnog New Yorka i narativa kojim dominiraju mrtva deca, razvedeni roditelji, utučeni očevi, buđavi prijatelji, umirući ljudi, žene kojima otkucava biološki sat, muškarci koji žale što su ispali svinje, vidoviti glumci, lude babe koje poziraju kao detektivi, i grupne terapije na temu žalovanja totalno radikalan? Nije li štos da umesto slavlja imamo festival suza makar malo subverzivan? I nisu li rasprave o teoriji teatra i školama glume iz vedra neba začin na nivou Woodija Allena iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka? Svakako. Samo što to ne tvori neki veći i dalji smisao, pa je Collateral Beauty sa sve zombificiranim Willom Smithom najbolje preskočiti. Jer jednom kada ga pogledate, teško da ćete ga zaboraviti.

Per amor vostro / Anna

2015.

režija: Giuseppe M. Gaudino

scenario: Giuseppe M. Gaudino, Isabella Sandri, Lina Sarti

uloge: Valeria Golino, Massimiliano Gallo, Adriano Giannini, Eduardo Cro, Elisabetta Mirra, Daria D'Isanto, Salvatore Cantalupo

Kada film uspe u svojoj nameri, kažemo da je ambiciozan. Posebno ako je ta namera grandiozna i skoro nemoguća, a prisutna otkad je umetnosti. U ovom slučaju, to je spoj unutarnjeg sveta naslovne junakinje i mističnog i opasnog neposrednog okruženja, to jest spoljašnjeg sveta oličenog u Napulju kao gradu i njenoj nimalo veseloj porodičnoj situaciji. Kada film, odnosno njegov autor, ne uspe u svojoj nameri, možemo jedino reći da je pretenciozan, u konačnici čak i banalan, što je ovde svakako slučaj.

Anna (Golino) je još u uvodu, neo-tradicionalnoj napuljskoj pesmi napisanoj za potrebe filma, nazvana lakomislenom. Nakon nesrećnog i traumatičnog detinjstva, čini se da je uspela u životu: radi posao koji voli (prompter je na setu gde se snima sapunica), bogato se udala za bivšeg pop-pevača, sa njim ima troje dece i živi u penthausu koji gleda na zaliv. Ali Anna je nesrećna i to je vidljivo na njenom licu i u filmskim postupcima: njen život je snimljen crno-belo (autor bi rekao u nijansama sive, ali to je to), dok njene more ponekad dobijaju boju, a uvek su i neizostavno preteće. Šta to zapravo mori Annu?

Pa, recimo da je to život. Njen muž Gigi (Gallo) je nasilan prema njoj i pevačku karijeru je zamenio kriminalnom, pa je sav taj njegov novac zapravo teret. Njihov sin (Cro) je gluvonem, a kćeri (Mirra, D'Isanto) su hirovite tinejdžerke. Njeni roditelji i brat koji su joj priredili traumatično iskustvo u prošlosti je još uvek iskorištavaju u sadašnjosti. Čak i posao dolazi sa prtljagom: prijatelj i bivši mentor (Cantalupo) je optužuje da mu je uzela posao i preko potrebni izvor prihoda. Srećom pa se na poslu zbližila sa glumcem Micheleom (Giannini) i sa njim započela vezu koja je može ispuniti. Ili to baš i nije srećna okolnost...

Sve u svemu, vrlo standardna priča o ženi na granici nervnog sloma ili spoznaje. Problem je, dakle, u realizaciji. Crno-beli vizuali i povremeni uleti nadrealizma deluju zanimljivo do određene tačke, ali posle toga ostaju samo maska za relativno tanku priču. Posebna priča je muzika, odnosno pesma koja se ponavlja na još nekoliko mesta na filmu i u maniru renesansnih trubadura najavljuje šta će se dalje dešavati. Shvatam plemenitu nameru da se priča iz života u filmu poveže sa tradicijom podneblja, ali to je potpuno nepotrebno, naročito zato što već imamo standardni katolički motiv žene kao žrtve. Drugo od Napulja kroz vekove i Napulja sad (recimo vrlo razvijenu krimi-scenu) baš i ne vidimo...

Dosta toga je na plećima glavne glumice i ona se toga hvata hrabro. Pritom je sve vreme u nebranom grožđu jer je njen lik, iako sveprisutan, jednostavno tanko napisan. Valeria Golino je velika glumica sposobna za mikro-glumu i brzu promenu ključeva od realnih do nadrealnih i to ovde demonstrira i gotovo sama čini Per amore vostro gledljivim iskustvom, što su prepoznala dva žirija u Veneciji i dodelila joj nagrade. Ostatak glumačkog ansambla je prati koliko može, zapravo se u tome najbolje snalaze mladi i nesputani glumci, dok odrasli manjak karakterizacije “rešavaju” prenaglašavanjem te jedne ili dveju osobina do maksimuma.

Giuseppe M. Gaudino je poznatiji kao autor dokumentarnih filmova nego li igranih, Per amor vostro mu je tek drugi i to posle pauze od 18 godina. Pohvalno je da se kao muškarac odlučio za priču o ženi i to u sredini razapetoj između patrijarhalne tradicije i modernosti, ali to ni uz najbolju nameru nije sproveo na zadovoljavajući način. Zapravo, sve što je pokušao deluje kao umetničarenje sa ciljem da stvori iluziju kreativnog haosa (priča se da je i snimanje bilo takvo) kojom maskira generičnost priče. Nema tu neke velike istine i umetnosti, možda možemo da kupimo osnovnu emociju, ali i ona ostaje nekako nemušta.

Evolution

2015.

režija: Lucile Hadžihalilović

scenario: Lucile Hadžihalilović, Alante Kavaite, Geoff Cox

uloge: Max Brebant, Julie-Marie Parmentier, Roxande Duran, Mathieu Goldfeld

More kao izvor života. Dečak koji u njemu pliva. Ostrvo Lanzarote sa svojim crnim, vulkanskim peskom. Drugi dečaci. Njihove majke. Igra i učenje novih veština. Večera koja ne izgleda nimalo primamljivo. Lek. Bolnica koja deluje sablasno. Eksperimenti ili kakvi već medicinski zahvati. Medicinske sestre. Žene koje noću odlaze na obalu i predaju se ritualu dok su dečaci pod ključem. Gde su odrasli muškarci? Gde devojčice? Šta znači izolacija?

Jasno, ovo nije realni svet u kome važe pravila koja se sama po sebi podrazumevaju. Ovo je bliže logici radoznalog deteta, logici sna ili bolje rečeno košmara. Filmski poznavaoci će tu pronaće odjeke Cronenbergovih ranih body horora, još ponešto od drugih autora, ali to bi bilo lenjo razmišljanje. Lucile Hadžihalilović je jedna od zanimljivijih pojava u savremenoj kinematografiji, ne samo u rodnoj Francuskoj, nego i šire.

Većini publike je najpoznatija kao ko-scenaristkinja Gaspara Noe na Enter the Void i iza sebe u dvadesetak godina karijere ima samo dva kratka filma, jedan srednjemetražni i Evolution joj je drugi dugometražni naslov. Tempom stvaranja je donekle slična Noeu, ali reč je o sasvim drugačijoj autorskoj ličnosti sa samo svojim spektrom tema i ideja koje izlaže u eliptičnim fantazijama od filmova koji se uglavnom bave transformacijama usled odrastanja. Uostalom, izuzetno zanimljivi Innocence (2004) to potvrđuje, a Evolution samo nastavlja.

Kvaliteti Evolution ne odnose se samo na Lucilinu autorsku viziju i ideju, koliko na izvedbu u pojedinim segmentima. Lokacije su pažljivo odabrane i vrhunski usnimljene kamerom Manuela Dacossea, uglavnom u tamnim tonovima morskih dubina, sumraka, noći i slabo osvetljenog enterijera. Briljantan je i izbor glumaca i rad sa njima, naročito sa decom (Lucile Hadžihalilović očito ima žicu za to koju je demonstrirala još u Innocence), a mali Max Brebant je pun pogodak za glavnu ulogu koja je esencija detinjstva.

Problem sa Evolution je samo i jedinu njegova preterana eliptičnost. U redu je “slowburn” pristup i odsustvo “crtanja” na koje je većina gledalaca naviknuta, ali problem nastaje kada nema dovoljno imaginarnih tačaka koje bismo morali da povežemo. Naslov je tu i očito je on ključ u kojem tumačimo začudne stvari koje vidimo pred sobom, moramo samo dokontati radi li se o razvoju jedinke ili razvoju vrste, ili jednom kroz drugi, ali to ne uspevamo. Praznine koje treba popuniti su prevelika distrakcija, a autorica nam ne ostavlja dovoljno jasnih putokaza, kao što reče jedan uvaženi kolega.

Sve to mi daje štofa za razmišljanje o jednom drugom filmu, tematski i izvedbeno sličnom, ali dosta uspešnijem u konačnici. Under the Skin (2013) Jonathana Glazera isto se u neku ruku bavio evolucijom i razvojem jedinke, bio je jednako eliptičan i začudan, narativna linija je možda bila čvršća, ali je išao ka nečemu određenom i na odredište stigao. Sa Evolution pokušava slično, ali zapravo komplicira i petlja, što je nepotrebno, naročito u formatu od 80-ak minuta u kojem fali barem 15 minuta nečega što bi povezalo razasute tragove u nešto konkretnije. Mada, i da se našlo tih nekoliko minuta više, čisto sumnjam da bi bili potrošeni na ublažavanje elipse.

Rosewater

2014.

scenario i režija: Jon Stewart (po autobiografskoj knjizi Maziara Baharija i Aimee Molloy)

uloge: Gael Garcia Bernal, Kim Bodina, Dimitri Leonidas, Haluk Bilginer, Shohreh Aghdashloo, Golshifteh Farahani, Claire Foy

Maziar Bahari je kanadsko-iranski novinar i dokumentarista sa londonskom adresom i angažmanom u raznim anglofonim globalnim medijima. Godine 2009. je za magazin Newsweek pokrivao izbore u Iranu i događaje koji su usledili – izbornu krađu, demonstracije i brutalnost policije i ostalih državnih i paradržavnih struktura tadašnje iranske diktature. Zbog svog angažmana i izveštavanja, proveo je 4 meseca u samici u zatvoru i istrpeo je psihičku i fizičku torturu dok njegov slučaj nije završio u rukama moćnih političkih figura u Americi.

Sa druge strane, Jon Stewart je komičar i satiričar, producent koji stoji iza The Daily Show i zapravo je čudno da se za svoj rediteljski debi opredeljuje za igrani film i to ozbiljne političke tematike. Veza između njih postoji, podvlači se čak dvaput u filmu, jednom u predizbornim danima u kojima Bahari daje izjavu novinaru The Daily Show koji pozira kao ignorantni američki špijun, i drugi put u zatvoru kada to dolazi na “naplatu” kod njegovih mučitelja. 

 

Istina, Iran je društvo paranoidnog straha od špijunaže i rovarenja (ne potpuno neutemeljeno, kada se uzme u obzir državni udar 1953. godine koji su pomogle vlade SAD i Velike Britanije), ali veća fascinacija, iako ne baš otkriće, mi je pandurski mozak kao takav: ako je i bilo smisla za humor, odstranjen je operativnim putem, pa je tim nesrećnicima nemoguće skužiti bilo kakvo zezanje, od vica do političke satire. Taj momenat apsurda je jedan od retkih potpuno funkcionalnih u filmu, jer Rosewater kao film nije baš najveštiji, iako mu je srce na pravom mestu, iako je potkrepljen ličnim poštovanjem i divljenjem za jednog poštenog čoveka i iako izbacuje par zanimljivih teza i tema za razmišljanje. Problem se krije u tome što Stewart, naviknut na druge forme i izražajna sredstva, ne uspeva da pogodi ton, tempo, dinamiku i osećaj urgence i važnosti. U dobroj nameri je potpuno zabrljao i napravio ne baš loš, ali svakako tek prosečan film.

Mora se priznati, filmovi sa političke tematike nisu baš najjednostavniji. Naprotiv, kompleksni su i zamke vrebaju sa svih strana. Prvo se treba opredeliti za dozu političnosti i paziti na opasnost od pamfletizma, kao i od apolitičnosti. Treba dobro balansirati između faktografije i ljudskosti priče. Na posletku, treba imati u vidu kojoj se publici film obraća, širokoj ili politički pismenijoj i zahtevnijoj. Retko koji film je takav da će podjednako biti zanimljiv svima, kao što je to bio slučaj sa Argom.

 

Dok ne dođe do zatvora i bavi se isključivo situacijom u Iranu, Rosewater je pomalo tipski, ali svejedno simpatičan film na jednu značajnu temu koja nam se možda čini kao bajata vest, ali takve stvari se ponavljaju. Portret Irana je bliži insajderskoj, Baharijevoj perspektivi nego jednostranoj, zapadnjačkoj. Iran je predstavljen kao zemlja sa trvenjima i kompleksnim političkim sistemom u kojem vera igra veliku ulogu, ali i zemlja puna nade da će se na izborima konačno nešto dogoditi, da će se konzervativna politika zameniti liberalnijom i da će popustiti stega. Bahari (Garcia Bernal) kao insajder odlazi na lice mesta da bi ispratio izbore i posetio svoju majku. Preko zvaničnih kontakata stupa u vezu sa vlastima, a preko svog vozača (Leonidas) i sa opozicijom, ne baš zvaničnom organizacijom, više nekim mladim ljudima koji ilegalno koriste satelit i konzumiraju alkohol. Stav tih mladih ljudi je pragmatičan: ako ih njihov kandidat razočara, naći će drugog, jer gore od trenutnog stanja nije moglo biti.

Naravno, uvek može gore i u to će se uveriti i Bahari i ti mladi entuzijasti željni slobode, jer će dosta njih završiti na meti policije, tajnih službi i pro-državnih militantnih grupa. Bahari je optužen za špijunažu u korist “Amerike i cionista” i dodeljen Javadiju (Bodina), brutalnom, ali ne previše pametnom ispitivaču, kojeg je on nazvao Rosewater zbog jakog parfema koji je nosio. Optužbe su, naravno, apsurdne i nemoguće je na njih odgovoriti. Ono što ćemo videti dalje je borba za preživljavanje i sudar dva sveta, dva načina mišljenja i sva poimanja istine. Za aparatčike, žbirove i siledžije, zvanična verzija je smisao života. Bahari je previše intelektualan i previše pošten da bi lagao i varao. Čak i kad je spreman da sarađuje sa svojim mučiteljima, on jednostavno ne zna kako bi to učinio. Zato će mu u pomoć doći duhovi oca i sestre, političkih aktivista i stradalnika u dva vrlo različita režima zbog istog “zločina”.

Nije problem u glumcima. Kim Bodina zaista ima zastrašujuće prisustvo i potpuno je uverljiv kao priprosti sluga režima. Od njega bez problema “kupujemo” replike poput one: “Ko ti je taj Anton Chekhov?” Gael Garcia Bernal je potpuno uverljiv kao intelektualac i pošten čovek u nevolji, sa svom silom ljudskih slabosti, ali nikako kukavica i pizdun, iako je spreman da svoje ideale prilagodi svojoj situaciji. On nije heroj, on je onaj koji bi preživeo da ispriča priču. I prisustvo turskog glumca Haluka Bilginera u ulozi pokojnog oca je osvežavajuće. 

 

Čak je i teza koja se kroz ceo film provlači da su mučitelji u većem problemu od zatvorenika, inteligentna i na mestu. Jednom kada taj režim prođe, a svaki prođe pre ili kasnije, oni više neće imati ništa od života jer su ceo svoj identitet gradili na nečijoj tuđoj fabrikaciji. Potresni dokumentarac The Act of Killing je ponudio suprotnu i jednako zanimljivu tezu da pokajanje ili promena svesti nisu obavezni pratilac smene režima, ali svaka revolucija i svako društvo imaju svoje specifičnosti.

Problem je što se ništa od toga ne čini autentičnim. Od internacionalnih glumaca koji igraju na engleskom s akcentima, preko snolikih intervencija koje su nekad poetične, nekad banalne, a nekad na rubu nenamernog humora (na početku sa grafitima i posterima koji govore i ponavljaju ono što narator izgovara), pa do zatvorske atmosfere. Scene protesta, kombinacije dokumentarnih i odigranih scena, obavezni “shaky-cam”, sve to dodaje na osećaj neposredne opasnosti. U zatvorskim scenama toga jednostavno nema. Ne samo da ne vidimo mučenje, ne možemo ga dovoljno jako ni naslutiti. I opet, nije suština fizička tortura, koliko mentalna manipulacija koja je u filmu izvedena veoma providno i mlako. Jednostavno, Baharijeva sudbina, sudeći po ovom filmu, bila 4 meseca intenzivnog smaranja i neveštog ubeđivanja, nadjebavanja i ispiranja mozga, a znamo da to nije bilo baš tako.

Dakle, svaka čast za plemenitu misiju, ispravan pogled na svet i iskreno divljenje čoveku koji je u borbi za istinu prošao kroz pakao. Ali ipak se čini da Jon Stewart nije dorastao zadatku da snimi ovako višeslojan i zahtevan film. Na kraju krajeva, Rosewater ostaje tek propuštena šansa.

Maps to the Stars

tekst originalno objavljen na: FAK-u

2014.

režija: David Cronenberg

scenario: Bruce Wagner

uloge: Mia Wasikowska, Julianne Moore, John Cusack, Olivia Williams, Evan Bird, Robert Pattinson, Sarah Gordon, Carrie Fisher

Jedan od filmaša koji je uhvatio stazu promene i te staze se drži (toliko da je kod njega promena gotovo jedina konstanta) je David Cronenberg. Od njega smo po pravilu očekivali “body horror” i on nam je do dostavljao na redovnoj bazi na početku svoje karijere (izuzev Fast Company, što je opet deo jedne njegove privatne opsesije). U žanr koji, ako nije izmislio, onda ga je barem definirao, Cronenberg polako uvodi druge elemente, kibernetiku i psihološku (ili bolje psihoanalitičku) komponentu, koje polako preuzimaju osnovu njegovih filmova.

Psihoanaliza se kod njega učvrstila 90-ih i krenula u interakciju sa društvenim temama i promišljanjem sveta i civilizacije i ostala sastavni element većine njegovih filmova. A oni su postali najrazličitiji mogući, snimani posebno ili u parovima. Mnogima diptih o nasilju A History of Violence / Eastern Promises nije najbolje seo, mnogi su pomislili da se Cronenberg udaljava od svoje biti (ako epitet žanrovskog autora može biti nečija bit). Meni, sa druge strane, nikako nije odgovarao A Dangerous Method, kostimirana drama nominalno o istoriji psihoanalize, a zapravo ko zna o čemu. Najnoviji film Maps to the Stars je opet deo diptiha (nazovima ga “hermetičkim”) sa prethodnim Cosmopolisom. Oba filma se bave skoro potpuno zatvorenim krugovima, Wall Streetom i Hollywoodom, i indirektno se bave trulim temeljima kapitalističkog društva i u oba filma igra poprilično “daskasti” Robert Pattinson. Ali, kao što su ta dva društva i pojavno i po mehanizmu različita, tako su različiti i filmovi koji ih tretiraju.

Osim Pattinsona, zajednička im je i hladnoća, klinička preciznost sa kojom se Cronenberg hvata disekcije, ali to je nešto kao Cronenbergov “trademark” koji potiče iz njegove prirodnjačke prošlosti (studirao biologiju pre prebacivanja na književnost). On postavi metodologiju i pusti stvari da se razvijaju. Pored te hladne distance, u Maps to the Stars ima svega i svačega: porodične drame (hm, tragedije), satire, Hollywooda, sociologije slave i moći, psihologije instanta, fantazije, horora, ludila, incesta, duhova prošlosti i duhova sadašnjosti i “žlica” ili dve Lyncha.

Imamo dve povezane familijarne priče. Prva počinje sa Agathom Weiss (Wasikowska), mladom devojkom koja opekotine po telu krije dugim rukavicama i konzervativnom odećom, koja sleće u Los Angeles i seda u iznajmljenu limuzinu. Vozaču Jeromu Fontani (Pattinson), jedinom, hajdemo reći, neutralnom posmatraču, prodaje priču da upravo dolazi sa Floride i da je bila dete-glumac nekada davno, ali Los Angeles i Hollywood poznaje malo suviše dobro da bi ta priča bila uverljiva. Kasnije saznajemo da je Agatha deo “klana” Weissovih i njihova crna ovca koje su se oni javno odrekli, a koja želi da se sa njima pomiri, ma šta to značilo.

A Weissovi su priča za sebe. Klinac Benjie (Bird) je dete-glumac, zvezda komične franšize i za obnovu uloge mora da se testira, pošto je neko vreme proveo na rehabilitaciji od droge. Isprva ga vidimo kako obavlja svoju “celebrity vizitu” umirućoj devojčici, zatim kako se dere na asistenta koji je fulao traženu dijagnozu, kako visi po klubovima sa nešto starijim kolegama i koleginicama teen-zvezdama i kako maltretira mlađeg partnera (ali boljeg glumca) na snimanju. Slika i prilika “celebrity” moći u ranoj dobi. Njegova majka (Williams) ima jedino zaduženje da bude njegov agent i menadžer, te da usmerava njegovu karijeru i tera tabloide. Familijarni patrijarh, otac Stafford (Cusack) je guru self-helpa, psihoterapeut, masažni terapeut, prodavac zmijskog ulja, magle i šarenih laža koji je u Hollywoodu stekao bogatstvo, moć i poštovaoce.

Jedna od njih je i centralna figura druge priče, Staffordova pacijentkinja Havana Segrand (Moore), ostarela i propala glumica koja je u Hollywoodu odrasla i bila bi uspešnija kao menadžer. Ona očajnički želi da se vrati na velike ekrane, a posebno je fiksirana na ulogu koju je njena pokojna majka igrala u filmu iz 60-ih. To, naravno, znači da sa njenim odnosom prema pokojnoj majci nije sve u najboljem redu, a majka će se pojavljivati i kao duh (Gordon). Dve priče se spajaju kada Agatha počne da radi kao Havanina asistentkinja i samo je pitanje trenutka kada će sve otići u vražju mater u ekploziji duboko zakopanih i dobro čuvanih tajni.

Mesto radnje je Hollywood i to nije ništa novo. Još od novohollywoodskih vremena postoji običaj da se povremeno istakne surova, socijalno nepravedna i psihički poremećena (The Day of The Locust) ili košmarna (Mullholand Dr) komponenta fabrike snova. U poslednje vreme imali smo brojne primere filmova koji su uzimali Hollywood na zub, od napušenog preseransa This is The End, preko filmova o “rubnim zanimanjima” (In a World, Trust Me) do veoma oštrog igrano-animiranog filma The Congress, pa čak i razigranog, na Broadway smeštenog Birdmana možemo dodati u isti koš. Ovde se, i pored fiktivnih glavnih likova (osim Carrie Fisher u cameo ulozi same sebe), Hollywood ne čini kao nekakva izmišljena konstrukcija, nego kao verodostojni prikaz. Tome pomaže i gađanje sa imenima (pominje se izvesni Harvey, pominju se i Ryan Gosling i P.T. Anderson) i vidimo stvarne lokacije, filmske studije i ulice.

Jedan od razloga za to što Maps to the Stars deluje uverljivo je i činjenica da je scenario (a i novelizaciju, zlu ne trebalo) napisao Bruce Wagner, insajder / autsajder u svetu bogatih i slavnih, svestrani autor (romani, stripovi, scenariji, režija) i bivši šofer slavnih (eto poveznice sa Pattinsonovim likom). U zavisnosti od pozicije gledaoca, njegova perspektiva može biti iskrena do srži, a može biti i lažna i folirantska, pošto Wagnera ni posle ovako oštre kritike bogati, slavni i moćni nisu isterali iz svog društva. Njegov scenario je razigran, ali precizan, humorističan, ali otrovan, fantastičan, a opet nekako realan. Ide i u širinu i u dubinu, i jedina opipljiva mana (ako je to mana uopšte) mu je to što se na kraju suviše glatko sklapa u jednu celinu. U svakom slučaju, čak i kad ga “ne kupujemo” i kad mislimo da preteruje, dovoljno je zabavan da nas drži i ne ispušta ni na trenutak.

Razlog za to su i solidni do odlični likovi i sjajni glumci koji ih igraju. Možda zvuči neverovatno da je najsvesnija i najrealnija osoba u filmu histerična i površna žena pred klimaksom koja zna i priznaje da je starost čeka iza ugla i da mora ugrabiti svoju poslednju šansu da ne padne u zaborav. Julianne Moore je igra perfektno, iako je to njen manje ili više standardni arsenal glumačkih trikova. Izvedba joj je donela nagradu u Cannesu, a šuška se i o nominaciji za Oscara (pitanje je samo glavna ili sporedna uloga, u filmovima sa više priča je to uvek tako). Evan Bird (serija The Killing) je brutalno uverljiv kao Benjie, iako je lik malo karikaturalan. Doslovno, želimo da ga pridavimo, ali se ipak setimo da je to samo jedan običan balavac. Olivia Williams ima nešto bolje napisanu ulogu od svog proseka i unosi dovoljno ličnog pečata, ali njen lik majke na ivici nervnog sloma je zapravo najmanje upečatljiv od svih koji su u priči. Mia Wasikowska potvrđuje svoj “typecast” male čudakinje i posao radi sjajno, samo je pitanje kako će to uticati na njenu dalju karijeru. John Cusack je ovde ostvario jednu od svojih najboljih uloga ikada, prosto ti agresivni i ludački tipovi mu odlično leže. Pattinson je, rekoh, malo daskast, ali to čak i nije neka prepreka za njegovu poziciju neutralnog i zbunjenog posmatrača. Cronenberg se čak u filmu nekoliko puta grubo šali na njegov račun i na račun njihove prethodne saradnje u Cosmopolisu.

Neki će pomisliti, potpuno krivo, da Cronenberg “pljuje na ruku koja ga hrani”. To ne može biti dalje od istine. Njegova saradnja sa Hollywoodom i studijskim sistemom je vrlo ograničena i sporadična, njegovi izvori finansiranja su drugde, na kraju je i njegova publika drugde. Otud premijera u Cannesu, hitra evropska bioskopska distribucija uporedo sa festivalskom turnejom, pa onda “kod kuće” u Torontu. Američka distribucija će verovatno biti ograničena, Maps to the Stars nije sniman sa idejom o velikoj zaradi. Po poslovnom pristupu, a ne samo po nadrealnim motivima, ovo dosta liči na Lyncha, autorska sloboda je tu iznad pustih miliona.

Bilo kako bilo, ta autorska sloboda je ovde uradila plodom. Priznajem, subjektivan sam. Ja sam “movie nerd” i gotovo fetišistički uživam u pogledima unutar Hollywooda, u analizama pojmova slave i moći i u pogledima u ludilo glumaca i umetnika. Maps to the Stars je izuzetno zanimljiv film koji nastupa na nekoliko frontova, spaja malo previše stvari, skače iz realizma u nadrealizam i nazad, ali uspeva biti koherentan i koncizan. Da ne pominjemo uvrnut i otrovan. Svakako ima moju preporuku.

Jauja / Land of Plenty

2014.

režija: Lisandro Alonso

scenario: Lisandro Alonso, Fabian Casas

uloge: Viggo Mortensen, Villbjork Malling Agger, Ghita Norby

Za neupućene, kao što sam pred gledanje filma i ja bio, Lisandro Alonso je šampion ne-narativnog filma. Pod tim mislim na one filmove gde se statične slike retko i sporo pomeraju, gde su likovi manje ili više zakucani od početka do kraja, vrlo malo se razvijaju, a mi ih vrlo malo upoznajemo i, na koncu, gde se lajne dijaloga mogu nabrojati na prste. To verovatno raduje prevodioce koji će svejedno naplatiti honorar, ma koliko malo posla zapravo imali, a mi ostali ćemo ili proklinjati trenutak kad smo se zajebali ili slaviti kad smo otkrili još jednog filmskog genija.

Imajući u vidu njegovu reputaciju i prethodnu filmografiju, Jauja deluje kao iskorak u komercijalnije vode. Prvo, dijaloga u prvoj polovini filma ima otprilike kao u svim ostalim Alonsovim filmovima zajedno (iskreno, i dalje deluje škrto), film ima scenaristu (koji je u slobodno vreme pesnik) i ima veliku zvezdu u glavnoj ulozi (iako se Viggo nalazi u fazi u kojoj bira opskurne art-projekte, naročito ako mu omogućavaju da govori na danskom ili španskom jeziku). Sve na prvu loptu deluje zavodljivo, pa čak i istorijski “setting” Argentine XIX veka i lokacije Pampe i Patagonije koje asociraju na western.

Nakon uvodne kartice koja nam objašnjava mit o Jauji (nekakva argentinska varijacija na temu El Dorada), u oči nam upada neobičan format slike, 4:3 sa lagano zaobljenim rubovima. Podseća na one stare fotografije na debelom kartonu, jedina razlika je boja. Vidimo grupu vojnika – inženjera u “pustinji”. Njima na lošem španskom zapoveda kapetan Dinesen (Mortensen) koji je na ekspediciju poveo i kćerku Ingeborg (Agger). Vojnici govore o čudnoj situaciji sa gotovo mitskim pukovnikom Zuluagom koji se otpravio u pohod na lokalne Indijance, i po jednima jednostavno nestao, dok se po drugima prerušava u žensku odeću i živi kao bandit. Krajolik je impresivan, ali je atmosfera napeta. Kada Ingeborg nestane sa mladim vojnikom (možda dezerterom) Cortom, Dinesen kreće sam u očajničku potragu za njom. Ali potraga će prkositi svim zakonima logike i razuma.

Fotografija Tima Salminena, stalnog Kaurismakijevog direktora fotografije, apsolutno je impresivna. Kadrovi su perfektno složeni i ostavljaju jak utisak. Slike netaknute prirode kombinaciji sa fantomskim likom Zuluage, u sećanje prizivaju Herzogovog Aguirra i Coppolinog / Conradovog Kurza, bivšeg vojnika koji je poludeo. Dalja dešavanja u filma, na vizuelnom, kao i na narativnom planu, međutim, više će asocirati na Lyncha ili Jodorowskog, uz obilje simbolike, tripova i “dream logica”.

I pored uverljive Mortensenove glume i detaljno osmišljenog lika, Jauja će nam jedva držati pažnju. Problem leži u generalnoj predvidljivosti, “dream logic” u ovom filmu nalikuje na “dream logic” u nekoliko drugih filmova. U konačnici, Jauja je izuzetno predvidljiv film iz razloga što nema dovoljno elemenata za misteriju. Osim impresivnih i uglavnom statičnih slika, svi ostali elementi se uklapaju u slagalicu na jedan jedini način, pa zapravo tu nema mesta za zagonetku. Istina, teza iza te zagonetke je intrigantna (o poreklu evropskog bogatstva stečenog u sumnjivim petljanjima u Latinskoj Americi), ali to je pitanje kojeg se ovaj film jedva dotiče.

Uvek je zanimljivo videti veliku zvezdu u malom filmu, posebno u filmu izvan svoje matične kinematografije. To, međutim, za Mortensena jedva da važi, on je već snimao u Španiji (čak mu je i kućna adresa u Madridu) i u Argentini. Upravo u Argentini je snimio jedan konkretniji i koherentniji film Everybody Has a Plan. Njega vam mirne duše preporučujem, dok Jauju ostavljam festivalskim žirijima i ostatku filmskog snoberaja.

Blind

2014.

scenario i režija: Eskil Vogt

uloge: Ellen Dorrit Petersen, Henrik Rafaelsen, Vera Vitali, Marius Kolbenstvedt

Slepilo i seksualni fetiši. Slepilo i voajerizam. Ide li to zajedno? Možemo li tako nešto zamisliti? Kakve su psihičke posledice hendikepa i nošenja sa istim? Koliko se naš život menja kada ostanemo bez onoga što nam je prirođeno? Je li odgovor u nejasnim i sve nejasnijim sećanjima? Je li odgovor u povlačenju u osamu? Možemo li imaginacijom dokontati ono što ne možemo videti? Možemo li to nekako drugačije osetiti.

Ingrid (Petersen) je slepa i to je posledica neimenovane degenerativne bolesti. Pre toga je radila kao učiteljica, ali kada ju je napustio vid, povukla se u privatnost svog prijatnog stana na dovoljno viskoj poziciji da je niko ne vidi. Za najosnovnije operacije, poput kuvanja čaja ili upravljanja sa mikrovalnom, Ingrid potroši mnogo više vremena nego ljudi koji vide, i te najosnovnije operacije ne izvede uvek uspešno. Njeno stanje je relativno novo, ona se još nije navikla. Vidimo kako se udara, kako zaboravlja koje je intervencije u prostoru napravila, kako ima modrice po licu i po cevanicama. Moderni uređaji poput glasovne asistencije na kompjuteru ili čitača boja joj pomažu, ali ne dovoljno. Ona ne može jednostavno proveriti je li osedela, na kojim delovima tela je dobila na težini ili pročitati test za trudnoću.

Ingrid ne voli da izlazi na ulicu i čini se da u tome ima puno pravo, pošto joj je orijentacija u stanu još uvek mozgolomka. To posebno nervira njenog muža (i može se ispostaviti kao veliki problem u budućnosti) Mortena (Rafaelsen), kojeg ona opisuje kao dosadnog arhitektu. Međutim, to što ne izlazi iz stana Ingrid ne sprečava da ima bogat život u unutarnjem svetu.

Morten je možda dosadan, ali očito da nije dovoljno dosadan da ne bi imao ljubavnicu ili više njih ili da ne bi lagao da je u teretani, a u stvari je u bioskopu, ili da ne bi makar tajno visio na nekakvom chatu. Einar (Kolbenstvedt) je Mortenov prijatelj sa studija, pornofil i voajer, ali ne i klasičan seksualni perverznjak ili nekakav prestupnik. On je jednostavno stidljiv muškarac koji ceo život pati od anksioze. Einar kroz prozor svog stana gleda na svoju lepuškastu susedu Elin (Vitali). Ona je Šveđanka, razvedena, majka jednog deteta koja deli starateljstvo sa svojim bivšim mužem i to od nje čini nekakvog zarobljenika norveškog društva. Ona nema neko akademsko zvanje, nema dobar posao, nema svoje prijatelje koji su tamo daleko i veći deo svog života provodi usamljena. Šta se dešava kad Elin počne da se preko interneta petlja sa jednako Mortenom koji gubi kontakt sa svojom slepom ženom? Šta kad i Elin iznenada oslepi?

Blind izgleda kao narativni haos, ali je trip pod punom kontrolom. Mi zapravo znamo šta vidimo, ali blagog pojma nemamo šta se dešava. Jesmo li slepi? Zbunjeni? Čiju perspektivu posmatramo? Je li to realno ili je plod nečije mašte? Šta od toga je život, a šta san? Zašto se iste scene i isti kadrovi ponavljaju, jedan za drugim kao varijacije na temu? Zašto je Elinino dete čas muško, čas žensko. Otkud tolike nekonzistentnosti u Mortenovim i Einarovim postupcima? Ključ za sve to nam je dat odmah na početku, u uvodnoj Ingridinoj naraciji, a autor Eskil Vogt nas sve vreme podseća kroz film. To nije ni naročito bitno, jer je trip zanimljiv, i vizuelno i na emotivnom planu, pa nam ne smeta to što ne znamo gde se nalazimo. U tom smislu, Mortenov monolog pred kraj filma deluje kao nepotrebno objašnjavanje.

Mi zaista možemo uživati gledajući glumce kako boje svoje kompleksne, iako verovatno imaginarne likove. Osećamo ljudskost i živost u njima. U nekom drugom filmu, Einar bi bio karikatura, ali ovde nam ga je žao kao što bi nam bilo žao nekog našeg školskog druga koji nikad nije imao devojku zato što nema hrabrosti da ijednoj priđe. U nekom drugom filmu bi Morten bio svinja koja se sprema da ostavi slepu ženu ili makar samo frustrirani karijerista kojem je slepa žena samo teret. Ne i ovde. Ovde ga možemo razumeti. Elin bi verovatno bila ili brakolomka ili očajnica, ali ovde je višedimenzionalna.

Posebnu pohvalu zaslužuje Ellen Dorrit Petersen u ulozi Ingrid. Zaista je teško portretirati osobu sa hendikepom kao kompletno ljudsko i seksualno biće. Zaista je teško preneti samo unutrašnji svet jedne takve osobe. Ona nijednom ne klizi u karikaturalnost niti u patetiku. Treba hrabrosti napisati takav lik, a treba hrabrosti i odigrati ga. Osobe sa hendikepom, čak i u filmovima na škakljive teme, poput Sessions (2012), uvek gledamo iz neke socijalne perspektive, čak i njihov seksualni život gledamo kroz prizmu socijalnih normi i očekivanja. Ingrid je lepotica sa živim seksualnim fantazijama upitne ostvarivosti i Petersenova je igra baš tako, hrabro, direktno i bez trunke blama i neprijatnosti.

Eskil Vogt je publici poznat kao scenarista za socijalne i ljudske drame Joachima Triera, Reprise (2006) i Oslo, 31. August (2011), a Blind mu je rediteljski prvenac kojeg Trier potpisuje kao producent. Vogtova mašta i odlazak u unutrašnji svet još su izraženiji nego u Trierovim filmovima, ali moguće je da je to uslovljeno tematikom. Vogt ima osećaja za svoje likove, neki od režijskih postupaka su potpuno pravilni, kao što su i citati Adaptation. Spike Jonzeja i Andy Kaufamana, Hitchcocka, De Palme (voajerizam) i Godarda (ulice), uz, naravno, neizbežnog Bergmana (pre svega Persona). Vogt već radi sa Trierom na sledećem projektu Louder Than Bombs i mogu reći da ga sa nestripljenjem čekam.

Blind je jedan od retkih filmova koji je igrao (i skupio nagrade) na Sundance festivalu i u Berlinu. Ova dva festivala nisu mnogo slični, skoro da je jedina sličnost među njima kalendarska bliskost. Malo filmova je to postiglo. Za Blind je potpuno jasno zašto: ovo je jedan legitiman umetnički film koji ima i stila i supstance i nije tupljavina. Preporuka filmofilima.