Collateral Beauty

2016.

režija: David Frankel

scenario: Allan Loeb

uloge: Will Smith, Edward Norton, Kate Winslet, Michael Pena, Helen Mirren, Keira Knightley, Jacob Latimore, Ann Dowd, Naomie Harris

Krećemo “u glavu”, sa presudom, odmah, na licu mesta. Collateral Beauty je jedan od onih groznih “new age” filmova koji nam prodaju jeftinu psihologiju i filozofiju iz udžbenika samopomoći kao vrhunsku i ultimativnu mudrost tako da prema njemu škrabotine Paola Coehla deluju kao decentan komad literature.

Naravno, ima loših i loših filmova, a ovaj čak nije ni zanimljiv u svojoj lošosti, toliko da se čovek upita zašto je uopšte snimljen i pušten u distribuciju. Da stvar bude blesavija, izgleda da je veliki studio Warner Bros. ovaj film razvijao sa nemalim ambicijama, možda čak i sa nagradama u planu. Reditelj David Frankel (Marley & Me, Devil Wears Prada) i scenarista Allan Loeb (The Switch, 21) možda nisu neka velika, zvezdana imena, ali važe za profesionalce na koje se može računati da naprave više nego pristojan film. Glumačka imena su, pak, par stepenica iznad toga i većinom svoj posao odrađuju stoički i na nivou svog poslovičnog profesinalizma. Šta je onda otišlo dovraga?

Nije tu stvar ni u tome što se celokupni logički kontinuitet filma raspada na paramparčad u poslednjih pet ili deset minuta. Taj raspad kontinuiteta je epski, ali je nekako “telefoniran” još u prvoj, uvodnoj sceni tako da nam je od samog početka jasno s čim imamo posla. Nije ni celo to “new age” preseravanje jedini krivac, premda stoji u korenu smaranja. Ono što film definira i potapa je ridikulozna premisa o žalujućem direktoru (Smith) kojem njegovi uposlenici i prijatelji (Norton, Winslet, Pena) iz svojih sebičnih i ne tako sebičnih razloga prirede igru a la Božićna priča sa glumcima koji igraju Ljubav (Knightley), Smrt (Mirren) i Vreme (Latimore). I ne, to nije smešno i parodično, premda bi moglo i trebalo biti, već je urađeno sa samrtnom ozbiljnošću i suptilnošću slona u staklarskoj radnji.

Jedna se stvar, doduše, mora priznati: za ovakvu lošost je trebalo imati “cojones”. Nije li spoj glamurozno ukrašenog prazničnog New Yorka i narativa kojim dominiraju mrtva deca, razvedeni roditelji, utučeni očevi, buđavi prijatelji, umirući ljudi, žene kojima otkucava biološki sat, muškarci koji žale što su ispali svinje, vidoviti glumci, lude babe koje poziraju kao detektivi, i grupne terapije na temu žalovanja totalno radikalan? Nije li štos da umesto slavlja imamo festival suza makar malo subverzivan? I nisu li rasprave o teoriji teatra i školama glume iz vedra neba začin na nivou Woodija Allena iz 80-ih i 90-ih godina prošlog veka? Svakako. Samo što to ne tvori neki veći i dalji smisao, pa je Collateral Beauty sa sve zombificiranim Willom Smithom najbolje preskočiti. Jer jednom kada ga pogledate, teško da ćete ga zaboraviti.

Point Break

kritika  originalno objavljena na  monitor.hr

2015.

režija: Ericson Core

scenario: Kurt Wimmer, Rick King, W. Peter Iliff

uloge: Luke Bracey, Edgar Ramirez, Teresa Palmer, Ray Winstone, Delroy Lindo, Mathias Varela, Clemens Schick, Tobias Santelmann, Max Thieriot

Ako ćemo iskreno, i originalni Point Break (1991) je bio prepun rupa u svojoj najosnovnijoj priči. Mislim, agent-novajlija koji se infiltrira među surfere da bi među njima otkrio pljačkaše banaka koji nose maske bivših američkih predsednika, ali se usput navuče na životni stil, filozofiju i adrenalin. Takav zaplet bi bio jednako prihvatljiv i za legitimni akcioni film i za akcionu komediju i za parodiju, a sve bi ovisilo jedino od intonacije.

Međutim, genijalna Kathryn Bigelow je u toj čudnoj priči uspela da pronađe i stil i “All-American” ikonografiju i psihologiju i homoerotiku i New Age kakav je onda bio. Najvažnije, film je odavao dojam urgentnosti i bio efektan na visceralnom nivou. Sastavljen od običnih sastojaka i sa osrednjim do solidnim glumcima, film je bio zabavan, predivno snimljen, znalački režiran, dozirano referentan na prave stvari kada je o surfu reč (u tom smislu je Miliusov Big Wednesday obavezna lektira) i zbog toga je postao kultni film koji se urezuje duboko u pamćenje.

Nova verzija direktora fotografije i reditelja Ericsona Corea jednostavno nije takva. Naprotiv, u pitanju je mešavina svega i svačega, uglavnom ravna, bez prepoznatljivog konteksta i psihološke težine. Iz originalne priče je odstranjena poenta, izmenjena skoro do neprepoznatljivosti (imena najznačajnijih likova su ista i to je otprilike to) i megalomanski napuhana, odnosno raširena na globalni nivo kako bi Core dobio najatraktivnije lokacije da ih snimi u 3D tehnici i zapakuje u nešto što liči na razduženi foršpan za Eurosport. New Age, onakav kakav je danas, u filmu je još prisutniji, ali bez ikakve dubine, pa deluje kao eko-svesno preseravanje kakvo možemo naći u brošurama, a iz filma je proterana svaka opuštenost i natruha hedonizma.

Čak ni Johnny Utah (Bracey) više nije onakav “zelenko” kakav je bio u originalu. Mislim, još uvek je novajlija u FBI-ju, ali je pre toga bio ekstremni sportista i youtube zvezda koji se iz tog sveta povukao kada mu je u jednoj motorističkoj egzibiciji stradao prijatelj i kolega. Sada, kao sveži agent, uspeva da poveže drske “robinhoodovske” pljačke i eko-terorističke napade sa izazovom iz sveta ekstremnog sporta, Ozakijevom osmicom. Izazov je navodno izmislio japanski eko-ratnik Ozaki Ono i sastoji se od osam nemogućih poduhvata koji slave lepotu Zemlje i prirodne sile, a uz svaki od tih poduhvata treba nešto vratiti Zemlji. Čini se da su frajeri to malo odveć bukvalno shvatili, pa napadaju američke korporacije.

Bilo kako bilo, naš Johnny će pretpostaviti koji je sledeći izazov, veliki valovi usred Atlantika i sa svojom reputacijom ekstremnog sportiste će pokušati da se uvuče među ekipu tamo i nešto pronjuška. Na tom zadatku partner mu je stari, nadrkani Pappas (Winstone). Johnny se uvlači u ekipu, upoznaje gurua Bodhija (Ramirez), njegovo društvo i lepu Samsaru (Palmer), te posle nekoliko provera postaje deo ekipe. Hoće li usput zaboraviti za koga sada radi?

Priča, ovako blesava i “all over the place”, geografski i metaforički, služi samo kao osnova da se film može elementarno pratiti. Na tu priču se kači jeftino eko-popovanje, jeftina moralizacija, kartonski likovi bez profila i pomenuti foršpan-kadrovi koji reklamiraju ekstremne sportove. Ima tu materijala za ljubitelje takvih prizora, a 3D svakako dodaje na atraktivnosti. Međutim, problem je što Ericson Core u ulozi reditelja još uvek razmišlja kao kamerman, pa ti atraktivni kadrovi i scene nisu utkani u neku strukturu, zapravo nemaju smisla i ne služe ničemu osim da gledaocima zabavljaju oči. Takvi kakvi su na gledaoca neće ostaviti nikakav psihološki ili emotivni utisak kao što su to činile neuporedivo jednostavnije akcione sekvence u originalu.

Da Core nije reditelj se vidi i u njegovom radu, odnosno neradu sa glumcima. Ray Winstone i Delroy Lindo su tu samo zbog honorara, otaljavaju posao i to ne kriju, a opet su njihova glumačka ostvarenja svojevrsni “masterclass” za sve ostale. Luke Bracey je toliko loš kroz ceo film da to Keanu Reevesu, inače standardno “daskastom” u originalu, apsolutno vraća glumački kredibilitet. Edgar Ramirez isto ništa nije pokazao, a i kako bi, nesrećnik, sa ulogom sastavljenom isključivo od klišea. Najgore od svih je ipak prošla Teresa Palmer, inače sposobna da ponešto i odglumi, ovde svedena na generičku devojku koja služi da našem junaku ispriča loše napisane, patetične pozadinske priče. Nemojte ovaj komentar shvatiti kao seksizam, ali, realno, sa onolikim grudima ova zgodna glumica ni u kom slučaju ne može proći kao cura koja se bavi ekstremnim sportovima. Tako ona čak ispada “misscast” za ulogu koju bi mogla odigrati bilo koja manekenka bez ikakvog glumačkog iskustva.

Možda sam ja surov pa ovaj uradak snimljen iz ko zna kog razloga, verovatno finansijskog, da pokupi novac publici kojoj nije do teških filmova iz sezone nagrada, poredim sa puno boljim originalom. Na žalost za novi Point Break, takvo poređenje je neizbežno. Koja je uopšte poenta remake-a ako sve, od teksta do konteksta, tretira kao nužno zlo i svojevrsni balast na svom putu da nas zaspe sa atraktivnim kadrovima? Nije li Ericson Core mogao snimiti dokumentarac ili igrani film o ekstremnim sportovima, ako mu je to već zanimacija. Zašto Point Break? Neke stvari je najbolje ne dirati.

Aloft

2014.

scenario i režija: Claudia Llosa

uloge: Jennifer Connelly, Cillian Murphy, Mélanie Laurent, Oona Chaplin, William Shimell, Peter McRobbie, Zen McGrath, Winta McGrath

Moj prvi susret sa Claudiom Llosom bio je njen drugi film, The Milk of Sorrow (2009), kandidat za Oscara u vrlo oštroj konkurenciji. Od pet nominovanih, taj mi je bio ubedljivo najlošiji. Ne samo najlošiji, bio je loš. Tačka. Metiljav i muljav, tipičan primerak festivalskog umetničarenja od one najneprijatnije i najpretencioznije, berlinalske sorte. Njen prvenac na engleskom jeziku, nastao u kanadsko-špansko-francuskoj koprodukciji, naslanja se na tu istu festvalsku poetiku, pretenciozni i pseudo-filozofski new age mumbo-jumbo, ali primetan je pomak prema razumljivost i jasnosti običnom gledaocu, ali i treniranom kritičaru.

Ako ništa drugo, film je vizuelno pogođen. Totali zaleđene kanadske zabiti su izuzetno atraktivni, a iznimno dugi krupni kadrovi plitkog fokusa uspevaju pogoditi emotivnu žicu. Opet sav taj stil jedva da uspeva sakriti činjenicu da filmu fali fokusa i poente i da mu je supstanca tanka poput flis-papira. Zato se valjda i oslanja na prenaglašene (umalo sapuničaste) emocionalne manipulacije i na tu nazovi-misteriju ljudske duše.

Prva od tih lažnih dilema je ispočetka čak i intrigantna. Film nas u prvo vreme vodi kroz žanrovsku dilemu je li u pitanju nekakva post-apokalipsa u zaleđenom pejzažu ili razrađenija socijalna priča. Upoznajemo Nanu (Connelly), od siromaštva ogrubelu majku dvojice dečaka, mladog sokolara Ivana i od neizlečivog raka bolesnog Gullija (braća McGrath). Očajna od nemoći, ona uglavnom zanemaruje, starije, zdravo dete i upire svu svoju snagu da bi našla čudotvoran lek za mlađe, makar je prema svemu duboko skeptična. To će je sa dvoje dece odvesti na put duboko u divljinu gde se smestio iscelitelj imena Arhitekta Newman (Shimell) koji prima po jednog pacijenta dnevno. Kako je Ivan sa sobom poveo svog sokola i pustio ga da leti u šumi, to će izazvati žešće sranje kad ptica uleti u šamanovu kolibu od granja i sruši je na izlazu. Lečenje deteta koje je bilo unutra biće prekinuto, a detetov besni otac će, na Ivanov užas, upucati nesrećnu pticu.

Igrom slučaja ili ironije, dete kojeg šaman nije ni pipnuo će se polako oporaviti, a šaman će pretpostaviti da je to zbog Naninih isceliteljskih moći. Nakon početne skepse, Nana će prihvatiti svoju novu misiju u životu, ali će ostati frustrirana time što ipak ne može pomoći Gulliju. Sled događaja će trajno narušiti odnose između nje i Ivana.

Drugi tok radnje izložen paralelno smešten je nekih 20-ak godina kasnije. Ivan (Murphy) sada ima ženu (Chaplin) i sina, još uvek je sokolar, ali sa majkom nema kontakta. Njemu će se na vratima pojaviti “Quebecois” novinarka i autorica dokumentarnih filmova Jannia (Laurent). Isprva misleći da su tema dokumentarca njegovi sokolovi, Ivan će se vrlo uvrediti kad shvati da Janniu više zanima isceliteljski rad njegove majke, ali će svejedno poći na putovanje s njom u nadi da će taj jedan poslednji susret daleko na severu, preko linije Arktičkog Kruga, konačno rešiti ili makar razjasniti odnose između majke i sina.

Oba toka radnje su izložena tako da je to dovoljno pratljivo i pamtljivo, dovoljno vešto i razumljivo, ali svejedno ostavlja utisak razvučenosti i istanjenosti. U nekim momentima to ima psihološkog efekta, ali na narativnom planu deluje prazno, lažno i usiljeno, kao i svako mudrovanje. To barem stoji za festivalsku verziju filma od nekih 110 minuta. Verzija za američko bioskopsko tržište je nekih pola sata kraća, što je bila verovatno ispravna odluka jer je u originalnom “cutu” bilo sasvim dovoljno materijala za uštede. Festivalska verzija koja me je dopala je bez dileme odavala utisak grandioznosti ideje i pretencioznosti u konačnici.

Ako ništa drugo, barem su glumci svi do jednog sjajni. Jennifer Connelly se već dokazala kao sposobna i ekspresivna glumica, ali ovde ima ulogu života. I pored šlampavo i melodramatično napisanih dijaloga, njena izvedba je besprekorna i nijansirana, i tako je njen portret problematične majke apsolutno uverljiv i na mestu. U drugoj priči imamo sjajne Cilliana Murphija i Mélanie Laurent koji u zajedničkim scenama briljiraju. Te scene pršte od njihove međusobne hemije, iako su takođe nepametno, klišeizirano napisane.

Problem, kao što ste mogli zaključiti, leži u scenariju koji u svojoj neveštosti ostaje lažan, isfoliran i pretenciozan. Logično, ovakvi filmovi služe za punjenje festivalskih programa. Tako je kako je, tome su i namenjeni. Njihovi dometi su ograničeni, ma šta o tome mislili njihovi autori, producenti i finansijeri. Claudia Llosa očito pokazuje nemali talenat za vizuale i poigravanje sa emocijama, sada se to može reći i za rad sa glumcima, ali njenim delima fali supstance, ideje, priče, čak i stava. Aloft je svakako korak napred u odnosu na izvikani The Milk of Sorrow, ali ni izbliza dovoljno da bi se mogao nazvati dobrim filmom. Par glumačkih bravura i par atraktivnih kadrova ipak nisu dovoljni za pozitivan utisak. Srednja žalost.