Holy Spider

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Zabluda je da se serijska ubistva dešavaju negde drugde, daleko na „trulom Zapadu“, skoro pa isključivo u samom srcu divljeg kapitalizma, u dekadentnim Sjedinjenim Američkim Državama, kako to tvrde razne totalitarne propagande.

Najglasnija u tom smislu bila je sovetska komunistička propaganda, ali i SSSR je imao svog „konja za trku“ u domenu serijskih ubistava (o onim masovnim, neserijskim koja su dolazila s komandom državnog vrha izlišno je i govoriti) – Andreja Čikatila, kojeg su partijske veze štitile od progona sve do raspada zemlje.

Svoje „kandidate“ imale su i ostale evropske nacije na istoku i zapadu, čak i na socijaldemokratskom severu ili na mekom socijalističkom jugoistoku, u Jugoslaviji (Metod Trobec i Vinko Pintarić kao najpoznatiji), a fenomen je takođe prisutan i na svim drugim kontinentima, čak i u vrlo tradicionalnim i moralno-opresivnim društvima.

Iran tu nije nikakav izuzetak. Između 2000. i 2001. godine gradom Mašadom (koji ima status svetilišta posvećenog imamu Rezi, osmom od dvanaest kanonskih imama šiitskog islama) strah je širio serijski ubica nazvan Pauk koji je napadao gradske prostitutke. Kada je njegov identitet konačno utvrđen, ispostavilo se da se radi o Saidu Haneiju, građevinskom radniku, veteranu Iračko-iranskog rata, porodičnom i čak religioznom čoveku, koji je ubistva pravdao božanskom misijom čišćenja svetog grada od poroka.

Slučaj ubice Pauka dobio je filmske tretmane, kako dokumentarni u filmu ,,Along Came a Spider“ (Maziar Bahari, 2002), tako i igrani kroz film ,,Killer Spider“ (Ebrahim Iradžzad, 2020). A u Kanu, u maju ove godine, premijeru je imao i film ,,Holy Spider“ u režiji Alija Abasija koji stvarni slučaj verski motivisanih serijskih ubistava, traljavost istrage i podeljenost društva koristi kao predložak za fikcionalnu obradu. Abasi je inače skandinavski (švedski i danski) režiser iranskog porekla, poznat po dva prethodna filma, paranoidnom hororu na temu trudnoće ,,Shelley“ (2016), a naročito po svom drugom, fantastičnoj trolovskoj ljubavnoj priči ,,Border“ (2018).

Sa ,,Holy Spider“, Abasi prvi put radi dve stvari. Prvo, vraća se u Iran, makar tematski, ako već ne i fizički (film je snimljen u Jordanu), donekle i stilski budući da kompletnu glumačku i manji deo tehničke ekipe sačinjavaju Iranci. Drugo, Abasi ovde prvi put optira za realistički stil, lišen bilo kakve fantastike, ali svejedno vođen određenim žanrovskim okvirima.

Realistični stil možemo prepoznati od samog početka filma, uvoda u kojem pratimo prostitutku Somajeh (Alis Rahimi) u njenim večernjim rutinama priprema za odlazak na posao. Nakon što poljubi dete pred spavanje, izađe na svoje regularno mesto i odradi par klijenata, s akcentom na detalje poput „pozajmljivanja“ malo bogataške kozmetike, ona će se naći u nebranom grožđu kada je pokupi čovek na motoru. Taj čovek je upravo Said (Mehdi Badžestani), njena poslednja mušterija, koji je brutalno ubija davljenjem uz pomoć marame i njeno telo odlaže van grada.

Ona nipošto nije njegova prva žrtva, već osma od ukupno šesnaest, tako da on već ima rutinu, kako u svojim noćnim pohodima na motoru, tako i u održavanju fasade normalnog, skromnog porodičnog života sa ženom Fatimom (Foruzan Džamšinedžad) i decom. Možda Said neće ženi i kćerima pokazati da ga nešto muči, ali znakovi nelagode su prisutni u njegovom odnosu sa sinom za čije nestašluke koji uglavnom uključuju fudbalsku loptu ima manje strpljenja, ali ni to nije neočekivano za oca. Said će se možda najviše otvoriti svom ratnom drugu i šefu veteranskog udruženja Hadžiju (Firuz Ageli).

Dok jedna radnja priče nastavlja da prati Saida u njegovom pohodu i održavanju fasade normalnosti uz pokriće religioznosti, druga linija u centar stavlja teheransku novinarku Rahimi (Zar Amir Ebrahimi). I to od trenutka kada ona počinje da vodi svoju istragu, zajedno sa kolegom Šarifijem (Araš Aštijani). Njena pozicija je autsajderska, i privatno i profesionalno iz tek ovlaš objašnjenih razloga koji otkrivaju mizoginiju kao modus operandi iranskog društva, dok je njegova ipak malo bliže centru istrage, i to zbog Saidovih „zodijakovskih“ poziva upućenih baš njemu.

Dok policajci predvođeni kapetanom Rostamijem (Sina Parvaneh) tapkaju u mestu, možda čak i namerno jer ubica radi njihov posao „čišćenja ulica“, dvoje novinara čine sve da reše slučaj ili mu makar daju dovoljno publiciteta da ne može biti tek tako zataškan.

Potencijalni problem s Abasijevim vođenjem priče su njena linearnost i „spojleričnost“, u čemu se gubi osnovna misterija toga ko je ubica i zašto to čini. Slučaj je, doduše, vrlo dobro dokumentovan i već je bio predmet drugih filmova, ali ,,Holy Spider“ svejedno nije doku-drama pa da može tek tako da otkrije identitet ubice odmah. Gledalac će tako u svakom trenutku znati više od likova uključenih u istragu, pa će se činiti da oni linearno kasne za nama u publici, zbog čega se stvara rizik da film postane nezanimljiv.

Sa svoje strane, međutim, glumci se trude da fino podese emocionalni registar i doziraju aspekte unutrašnjeg života likova. Neumerenost u izrazu, teatralnost i preterana ekspresivnost inače znaju biti problem u iranskoj kinematografiji, ali Abasi, režiser s danskom diplomom, to uspeva da drži pod kontrolom i u žanrovskom ključu evropskog „noara“.

U tome mu dosta pomažu Nadim Karlsen sa fotografijom kamerom iz ruke na širok format slike u kojima jordanske lokacije sasvim fino igraju Iran s početka ovog veka, eklektična muzika Martina Dirkova u kojoj se kombinuju neoklasika, elektronika i električna gitara pomalo po uzoru na nedavno preminulog Vangelisa, kao i montaža Olivije Nergard Holm i Hajedeh Safijari koja održava trilersku napetost u visokom ritmu.

Abasija, međutim, više zanima nešto drugo što se nalazi u pozadini radnje: onovremeno, ali i savremeno iransko društvo obeleženo opresijom, korupcijom, siromaštvom, mizoginijom i verskim fundamentalizmom, kao i konflikti različitih grupa. Uostalom, biografski podatak da je autor, tada student tehničkih nauka, emigrirao netom nakon Paukovog terora, nije tek puka koincidencija, već ima značaj u smislu motivacije i inspiracije za ovaj film kao i za autorov pripovedački pristup.

To će se ponajbolje otkriti na kraju, u završnoj četvrtini filma u kojoj ćemo shvatiti da je Pauk tek jedan od mnogih produkata svoje surove sredine u kojoj ljudski život vredi malo i u kojoj se od ljudi stalno zahteva nekakva žrtva za viši cilj. Takođe, na suđenju ćemo shvatiti da je slika sveta protagonistkinje i antagoniste zapravo dosta slična, ma kako se na prvi pogled činila različitom. Oni, jasno, nastupaju s dijametralno suprotnih pozicija, ali i jedno i drugo vide zaveru konzervativnih krugova koja se sprema, samo je on očekuje i priželjkuje, a ona je se pribojava.

Iako otvoreno politički kraj popravlja utisak o filmu koji nam se do tada činio izrazito linearnim i predvidljivim, premda zanatski solidnim, dometi filma ,,Holy Spider“ ipak ostaju unekoliko ograničeni tom ranom linearnošću. Opet, bespoštednost prikaza i iskrenost motivacije za ovakav film se Abasiju ne mogu zameriti, tako da ,,Holy Spider“ zaslužuje pažnju i poštovanje.

Rosewater

2014.

scenario i režija: Jon Stewart (po autobiografskoj knjizi Maziara Baharija i Aimee Molloy)

uloge: Gael Garcia Bernal, Kim Bodina, Dimitri Leonidas, Haluk Bilginer, Shohreh Aghdashloo, Golshifteh Farahani, Claire Foy

Maziar Bahari je kanadsko-iranski novinar i dokumentarista sa londonskom adresom i angažmanom u raznim anglofonim globalnim medijima. Godine 2009. je za magazin Newsweek pokrivao izbore u Iranu i događaje koji su usledili – izbornu krađu, demonstracije i brutalnost policije i ostalih državnih i paradržavnih struktura tadašnje iranske diktature. Zbog svog angažmana i izveštavanja, proveo je 4 meseca u samici u zatvoru i istrpeo je psihičku i fizičku torturu dok njegov slučaj nije završio u rukama moćnih političkih figura u Americi.

Sa druge strane, Jon Stewart je komičar i satiričar, producent koji stoji iza The Daily Show i zapravo je čudno da se za svoj rediteljski debi opredeljuje za igrani film i to ozbiljne političke tematike. Veza između njih postoji, podvlači se čak dvaput u filmu, jednom u predizbornim danima u kojima Bahari daje izjavu novinaru The Daily Show koji pozira kao ignorantni američki špijun, i drugi put u zatvoru kada to dolazi na “naplatu” kod njegovih mučitelja. 

 

Istina, Iran je društvo paranoidnog straha od špijunaže i rovarenja (ne potpuno neutemeljeno, kada se uzme u obzir državni udar 1953. godine koji su pomogle vlade SAD i Velike Britanije), ali veća fascinacija, iako ne baš otkriće, mi je pandurski mozak kao takav: ako je i bilo smisla za humor, odstranjen je operativnim putem, pa je tim nesrećnicima nemoguće skužiti bilo kakvo zezanje, od vica do političke satire. Taj momenat apsurda je jedan od retkih potpuno funkcionalnih u filmu, jer Rosewater kao film nije baš najveštiji, iako mu je srce na pravom mestu, iako je potkrepljen ličnim poštovanjem i divljenjem za jednog poštenog čoveka i iako izbacuje par zanimljivih teza i tema za razmišljanje. Problem se krije u tome što Stewart, naviknut na druge forme i izražajna sredstva, ne uspeva da pogodi ton, tempo, dinamiku i osećaj urgence i važnosti. U dobroj nameri je potpuno zabrljao i napravio ne baš loš, ali svakako tek prosečan film.

Mora se priznati, filmovi sa političke tematike nisu baš najjednostavniji. Naprotiv, kompleksni su i zamke vrebaju sa svih strana. Prvo se treba opredeliti za dozu političnosti i paziti na opasnost od pamfletizma, kao i od apolitičnosti. Treba dobro balansirati između faktografije i ljudskosti priče. Na posletku, treba imati u vidu kojoj se publici film obraća, širokoj ili politički pismenijoj i zahtevnijoj. Retko koji film je takav da će podjednako biti zanimljiv svima, kao što je to bio slučaj sa Argom.

 

Dok ne dođe do zatvora i bavi se isključivo situacijom u Iranu, Rosewater je pomalo tipski, ali svejedno simpatičan film na jednu značajnu temu koja nam se možda čini kao bajata vest, ali takve stvari se ponavljaju. Portret Irana je bliži insajderskoj, Baharijevoj perspektivi nego jednostranoj, zapadnjačkoj. Iran je predstavljen kao zemlja sa trvenjima i kompleksnim političkim sistemom u kojem vera igra veliku ulogu, ali i zemlja puna nade da će se na izborima konačno nešto dogoditi, da će se konzervativna politika zameniti liberalnijom i da će popustiti stega. Bahari (Garcia Bernal) kao insajder odlazi na lice mesta da bi ispratio izbore i posetio svoju majku. Preko zvaničnih kontakata stupa u vezu sa vlastima, a preko svog vozača (Leonidas) i sa opozicijom, ne baš zvaničnom organizacijom, više nekim mladim ljudima koji ilegalno koriste satelit i konzumiraju alkohol. Stav tih mladih ljudi je pragmatičan: ako ih njihov kandidat razočara, naći će drugog, jer gore od trenutnog stanja nije moglo biti.

Naravno, uvek može gore i u to će se uveriti i Bahari i ti mladi entuzijasti željni slobode, jer će dosta njih završiti na meti policije, tajnih službi i pro-državnih militantnih grupa. Bahari je optužen za špijunažu u korist “Amerike i cionista” i dodeljen Javadiju (Bodina), brutalnom, ali ne previše pametnom ispitivaču, kojeg je on nazvao Rosewater zbog jakog parfema koji je nosio. Optužbe su, naravno, apsurdne i nemoguće je na njih odgovoriti. Ono što ćemo videti dalje je borba za preživljavanje i sudar dva sveta, dva načina mišljenja i sva poimanja istine. Za aparatčike, žbirove i siledžije, zvanična verzija je smisao života. Bahari je previše intelektualan i previše pošten da bi lagao i varao. Čak i kad je spreman da sarađuje sa svojim mučiteljima, on jednostavno ne zna kako bi to učinio. Zato će mu u pomoć doći duhovi oca i sestre, političkih aktivista i stradalnika u dva vrlo različita režima zbog istog “zločina”.

Nije problem u glumcima. Kim Bodina zaista ima zastrašujuće prisustvo i potpuno je uverljiv kao priprosti sluga režima. Od njega bez problema “kupujemo” replike poput one: “Ko ti je taj Anton Chekhov?” Gael Garcia Bernal je potpuno uverljiv kao intelektualac i pošten čovek u nevolji, sa svom silom ljudskih slabosti, ali nikako kukavica i pizdun, iako je spreman da svoje ideale prilagodi svojoj situaciji. On nije heroj, on je onaj koji bi preživeo da ispriča priču. I prisustvo turskog glumca Haluka Bilginera u ulozi pokojnog oca je osvežavajuće. 

 

Čak je i teza koja se kroz ceo film provlači da su mučitelji u većem problemu od zatvorenika, inteligentna i na mestu. Jednom kada taj režim prođe, a svaki prođe pre ili kasnije, oni više neće imati ništa od života jer su ceo svoj identitet gradili na nečijoj tuđoj fabrikaciji. Potresni dokumentarac The Act of Killing je ponudio suprotnu i jednako zanimljivu tezu da pokajanje ili promena svesti nisu obavezni pratilac smene režima, ali svaka revolucija i svako društvo imaju svoje specifičnosti.

Problem je što se ništa od toga ne čini autentičnim. Od internacionalnih glumaca koji igraju na engleskom s akcentima, preko snolikih intervencija koje su nekad poetične, nekad banalne, a nekad na rubu nenamernog humora (na početku sa grafitima i posterima koji govore i ponavljaju ono što narator izgovara), pa do zatvorske atmosfere. Scene protesta, kombinacije dokumentarnih i odigranih scena, obavezni “shaky-cam”, sve to dodaje na osećaj neposredne opasnosti. U zatvorskim scenama toga jednostavno nema. Ne samo da ne vidimo mučenje, ne možemo ga dovoljno jako ni naslutiti. I opet, nije suština fizička tortura, koliko mentalna manipulacija koja je u filmu izvedena veoma providno i mlako. Jednostavno, Baharijeva sudbina, sudeći po ovom filmu, bila 4 meseca intenzivnog smaranja i neveštog ubeđivanja, nadjebavanja i ispiranja mozga, a znamo da to nije bilo baš tako.

Dakle, svaka čast za plemenitu misiju, ispravan pogled na svet i iskreno divljenje čoveku koji je u borbi za istinu prošao kroz pakao. Ali ipak se čini da Jon Stewart nije dorastao zadatku da snimi ovako višeslojan i zahtevan film. Na kraju krajeva, Rosewater ostaje tek propuštena šansa.