kritika objavljena na XXZ
2022.
režija: Mario Martone
scenario: Mario Martone, Ippolita Di Majo (po romanu Ermanna Ree)
uloge: Pierfrancesco Favino, Francesco Di Leva, Tommaso Ragno, Aurora Quattrocchi
Nostalgija je osećanje neodređeno, teško za definiciju, ali od njega ponekad patimo svi mi, što ga čini posve legitimnim. Objekti naše nostalgije mogu biti i ljudi, i periodi vremena, i mesta, i neka druga osećanja iz prošlosti koje pokušavamo ponovo doživeti i proživeti. U slučaju filma koji potpisuje italijanski autor Mario Martone, i sa kojim se nakon 24 godine pauze vratio u Cannes, objekat nostalgije glavnog lika je Napulj, grad u kojem je lik proveo mladost, a koji je Martoneu mesto obitavanja i stvaranja kroz celokupnu karijeru. Film je igrao na festivalu u Motovunu.
Posle 40-ak godina odsustva, Felice (Favino) se vraća u grad s primarnim ciljem da poseti svoju staru, fizičkom bolešću i demencijom načetu majku Teresu (Quattrocchi). On je grad napustio kao mlad, u žurbi i pod čudnim okolnostima koje će se do kraja filma obelodaniti, a život je proveo na Bliskom Istoku i u Egiptu, radeći u građevinskom sektoru i razvijajući karijeru. Svoj rodni grad prepoznaje jer se Napulj zapravo i nije puno promenio: i dalje je to mesto kontrasta između lepote i gadosti, lake zarade i teškog života, kriminala i dobročinstva.
Poseta majci i otkriće da ona više ne živi u svom stanu, već u podrumskom u istoj zgradi, za Felicea postaju okidač da pokuša da potraži onoga koji je takav posao aranžirao. U pitanju je Oreste (Ragno), njegov drug iz mladosti i "partner u zločinu", odnosno u klinačkom đilkošenju. On je u međuvremenu postao prominentna mafijaška figura, čovek za nadimkom "Zlikovac" kojem nije stalo ni do čijeg života i paranoidni "kralj" sirotinjske centralne četvrti Sanita koji tamo "stoluje" seleći se od stana do stana, skrivajući se od sveta (a naročito od policije) i izlazeći u noćne šetnje "maskiran" ogrtačem s kapuljačom.
Felicea i znani i neznani odgovaraju od potrage za Zlikovcem, nagovara ga čak i sam Oreste koji mu putem svojih potčinjenih šalje upozorenja u vidu cigle u prozor iznajmljene kuće, a u tome je najglasniji lokalni sveštenik, Padre Luigi (Di Leva) s kojim se naš junak sprijateljio. Luigijeva misija je upravo borba protiv mafije u centralnim četvrtima i njihovo oživljavanje kroz stvaranje novih veza među meštanima s crkvom kao komunalnim centrom neke vrste u sredini. Međutim, kako Felicea nešto vuče ka raščišćavanju starih računa, i kako je to sve više iracionalno, čini se da je susret koji itekako može biti fatalan ipak neizbežan.
Napulj smo do sada vrlo često gledali kao filmsku kulisu, po pravilu za mafijaške priče koje su radili i napolitanski i ne-napolitanski autori, sa tom razlikom da su lokalci uglavnom imali više osećaja za geografiju i teksturu mesta. I sam Martone se više puta okušavao u tome. Opet, kao i u svakom velikom gradu, i u Napulju teče jedan drugi, normalan život u kojem se deca rađaju i odrastaju, a odrasli bave i "civilnim" poslovima, što je takođe dolazilo Martoneu pod lupu u filmovima. Na kraju, Napulj i mladost provedena u njemu takođe može biti i predmet nostalgije, sa svim svojim divnim i teškim trenucima, kao kod Sorrentina u nedavnom uratku The Hand of God. Ono što je, pak, Martone u svom filmu uspeo je da izmeša sva ta tri elementa u jednu glatku smesu u kojoj su nam skoro svi elementi i njihovi omeri i redosledi poznati, ali čiju opojnu gorčinu sa zadovoljstvom konzumiramo.
Razlog tome može biti i sama lokacija na kojoj je nešto lepote moguće naći i u ruševinama ili skrivenu od sveta po podrumima i haustorima, kao i fotografija Paola Carnere koji sve to majstorski hvata u po pravilu toplim bojama koje su svakako nešto glatkije u glavnini filma čija je radnja smeštena u sadašnjost, a imaju nekakav "polaroid" efekat u pasažima smeštenim u prošlost koji su analogno snimljeni i javljaju se u formi "flashback" sekvenci. Drugi razlog je svakako Pierfrancesco Favino u glavnoj ulozi i njegovo markantno prisustvo u skoro svakoj sceni filma. Reč je o jednom od onih glumaca u čijem bi izvođenju i telefonski imenik bio pretvoren u spektakularnu predstavu, čiji je raspon ogroman, a izvedba opet prepoznatljiva (neka The Traitor posluži kao ilustracija), a koji je impozantan čak i u filmovima koji su kao projekti daleko ispod njegovog nivoa. Ovde se pokazuje u najboljem svetlu, fino dozirajući ponekad suprotstavljene emocije, i drži nas zakovanima za ekran. Nostalgia je zato jedan od kvalitetnijih filmova ovog festivalskog leta.
