tekst originalno objavljen na: FAK-u
2014.
režija:
David Cronenberg
scenario:
Bruce Wagner
uloge:
Mia Wasikowska, Julianne Moore, John Cusack, Olivia Williams, Evan
Bird, Robert Pattinson, Sarah Gordon, Carrie Fisher
Jedan
od filmaša koji je uhvatio stazu promene i te staze se drži (toliko
da je kod njega promena gotovo jedina konstanta) je David Cronenberg.
Od njega smo po pravilu očekivali “body horror” i on nam je do
dostavljao na redovnoj bazi na početku svoje karijere (izuzev Fast
Company, što je opet deo jedne njegove privatne opsesije). U
žanr koji, ako nije izmislio, onda ga je barem definirao, Cronenberg
polako uvodi druge elemente, kibernetiku i psihološku (ili bolje
psihoanalitičku) komponentu, koje polako preuzimaju osnovu njegovih
filmova.
Psihoanaliza
se kod njega učvrstila 90-ih i krenula u interakciju sa društvenim
temama i promišljanjem sveta i civilizacije i ostala sastavni
element većine njegovih filmova. A oni su postali najrazličitiji
mogući, snimani posebno ili u parovima. Mnogima diptih o nasilju A
History of Violence / Eastern Promises nije najbolje seo,
mnogi su pomislili da se Cronenberg udaljava od svoje biti (ako
epitet žanrovskog autora može biti nečija bit). Meni, sa druge
strane, nikako nije odgovarao A Dangerous Method, kostimirana
drama nominalno o istoriji psihoanalize, a zapravo ko zna o čemu.
Najnoviji film Maps to the Stars je opet deo diptiha (nazovima
ga “hermetičkim”) sa prethodnim Cosmopolisom. Oba filma
se bave skoro potpuno zatvorenim krugovima, Wall Streetom i
Hollywoodom, i indirektno se bave trulim temeljima kapitalističkog
društva i u oba filma igra poprilično “daskasti” Robert
Pattinson. Ali, kao što su ta dva društva i pojavno i po mehanizmu
različita, tako su različiti i filmovi koji ih tretiraju.
Osim
Pattinsona, zajednička im je i hladnoća, klinička preciznost sa
kojom se Cronenberg hvata disekcije, ali to je nešto kao
Cronenbergov “trademark” koji potiče iz njegove prirodnjačke
prošlosti (studirao biologiju pre prebacivanja na književnost). On
postavi metodologiju i pusti stvari da se razvijaju. Pored te hladne
distance, u Maps to the Stars ima svega i svačega: porodične
drame (hm, tragedije), satire, Hollywooda, sociologije slave i moći,
psihologije instanta, fantazije, horora, ludila, incesta, duhova
prošlosti i duhova sadašnjosti i “žlica” ili dve Lyncha.
Imamo
dve povezane familijarne priče. Prva počinje sa Agathom Weiss
(Wasikowska), mladom devojkom koja opekotine po telu krije dugim
rukavicama i konzervativnom odećom, koja sleće u Los Angeles i seda
u iznajmljenu limuzinu. Vozaču Jeromu Fontani (Pattinson), jedinom,
hajdemo reći, neutralnom posmatraču, prodaje priču da upravo
dolazi sa Floride i da je bila dete-glumac nekada davno, ali Los
Angeles i Hollywood poznaje malo suviše dobro da bi ta priča bila
uverljiva. Kasnije saznajemo da je Agatha deo “klana” Weissovih i
njihova crna ovca koje su se oni javno odrekli, a koja želi da se sa
njima pomiri, ma šta to značilo.
A
Weissovi su priča za sebe. Klinac Benjie (Bird) je dete-glumac,
zvezda komične franšize i za obnovu uloge mora da se testira, pošto
je neko vreme proveo na rehabilitaciji od droge. Isprva ga vidimo
kako obavlja svoju “celebrity vizitu” umirućoj devojčici, zatim
kako se dere na asistenta koji je fulao traženu dijagnozu, kako visi
po klubovima sa nešto starijim kolegama i koleginicama teen-zvezdama
i kako maltretira mlađeg partnera (ali boljeg glumca) na snimanju.
Slika i prilika “celebrity” moći u ranoj dobi. Njegova majka
(Williams) ima jedino zaduženje da bude njegov agent i menadžer, te
da usmerava njegovu karijeru i tera tabloide. Familijarni patrijarh,
otac Stafford (Cusack) je guru self-helpa, psihoterapeut, masažni
terapeut, prodavac zmijskog ulja, magle i šarenih laža koji je u
Hollywoodu stekao bogatstvo, moć i poštovaoce.
Jedna
od njih je i centralna figura druge priče, Staffordova pacijentkinja
Havana Segrand (Moore), ostarela i propala glumica koja je u
Hollywoodu odrasla i bila bi uspešnija kao menadžer. Ona očajnički
želi da se vrati na velike ekrane, a posebno je fiksirana na ulogu
koju je njena pokojna majka igrala u filmu iz 60-ih. To, naravno,
znači da sa njenim odnosom prema pokojnoj majci nije sve u najboljem
redu, a majka će se pojavljivati i kao duh (Gordon). Dve priče se
spajaju kada Agatha počne da radi kao Havanina asistentkinja i samo
je pitanje trenutka kada će sve otići u vražju mater u ekploziji
duboko zakopanih i dobro čuvanih tajni.
Mesto
radnje je Hollywood i to nije ništa novo. Još od novohollywoodskih
vremena postoji običaj da se povremeno istakne surova, socijalno
nepravedna i psihički poremećena (The Day of The Locust) ili
košmarna (Mullholand Dr) komponenta fabrike snova. U
poslednje vreme imali smo brojne primere filmova koji su uzimali
Hollywood na zub, od napušenog preseransa This is The End,
preko filmova o “rubnim zanimanjima” (In a World, Trust
Me) do veoma oštrog igrano-animiranog filma The Congress,
pa čak i razigranog, na Broadway smeštenog Birdmana možemo
dodati u isti koš. Ovde se, i pored fiktivnih glavnih likova (osim
Carrie Fisher u cameo ulozi same sebe), Hollywood ne čini kao
nekakva izmišljena konstrukcija, nego kao verodostojni prikaz. Tome
pomaže i gađanje sa imenima (pominje se izvesni Harvey, pominju se
i Ryan Gosling i P.T. Anderson) i vidimo stvarne lokacije, filmske
studije i ulice.
Jedan
od razloga za to što Maps to the Stars deluje uverljivo je i
činjenica da je scenario (a i novelizaciju, zlu ne trebalo) napisao
Bruce Wagner, insajder / autsajder u svetu bogatih i slavnih,
svestrani autor (romani, stripovi, scenariji, režija) i bivši šofer
slavnih (eto poveznice sa Pattinsonovim likom). U zavisnosti od
pozicije gledaoca, njegova perspektiva može biti iskrena do srži, a
može biti i lažna i folirantska, pošto Wagnera ni posle ovako
oštre kritike bogati, slavni i moćni nisu isterali iz svog društva.
Njegov scenario je razigran, ali precizan, humorističan, ali
otrovan, fantastičan, a opet nekako realan. Ide i u širinu i u
dubinu, i jedina opipljiva mana (ako je to mana uopšte) mu je to što
se na kraju suviše glatko sklapa u jednu celinu. U svakom slučaju,
čak i kad ga “ne kupujemo” i kad mislimo da preteruje, dovoljno
je zabavan da nas drži i ne ispušta ni na trenutak.
Razlog
za to su i solidni do odlični likovi i sjajni glumci koji ih igraju.
Možda zvuči neverovatno da je najsvesnija i najrealnija osoba u
filmu histerična i površna žena pred klimaksom koja zna i priznaje
da je starost čeka iza ugla i da mora ugrabiti svoju poslednju šansu
da ne padne u zaborav. Julianne Moore je igra perfektno, iako je to
njen manje ili više standardni arsenal glumačkih trikova. Izvedba
joj je donela nagradu u Cannesu, a šuška se i o nominaciji za
Oscara (pitanje je samo glavna ili sporedna uloga, u filmovima sa
više priča je to uvek tako). Evan Bird (serija The Killing)
je brutalno uverljiv kao Benjie, iako je lik malo karikaturalan.
Doslovno, želimo da ga pridavimo, ali se ipak setimo da je to samo
jedan običan balavac. Olivia Williams ima nešto bolje napisanu
ulogu od svog proseka i unosi dovoljno ličnog pečata, ali njen lik
majke na ivici nervnog sloma je zapravo najmanje upečatljiv od svih
koji su u priči. Mia Wasikowska potvrđuje svoj “typecast” male
čudakinje i posao radi sjajno, samo je pitanje kako će to uticati
na njenu dalju karijeru. John Cusack je ovde ostvario jednu od svojih
najboljih uloga ikada, prosto ti agresivni i ludački tipovi mu
odlično leže. Pattinson je, rekoh, malo daskast, ali to čak i nije
neka prepreka za njegovu poziciju neutralnog i zbunjenog posmatrača.
Cronenberg se čak u filmu nekoliko puta grubo šali na njegov račun
i na račun njihove prethodne saradnje u Cosmopolisu.
Neki
će pomisliti, potpuno krivo, da Cronenberg “pljuje na ruku koja ga
hrani”. To ne može biti dalje od istine. Njegova saradnja sa
Hollywoodom i studijskim sistemom je vrlo ograničena i sporadična,
njegovi izvori finansiranja su drugde, na kraju je i njegova publika
drugde. Otud premijera u Cannesu, hitra evropska bioskopska
distribucija uporedo sa festivalskom turnejom, pa onda “kod kuće”
u Torontu. Američka distribucija će verovatno biti ograničena,
Maps to the Stars nije sniman sa idejom o velikoj zaradi. Po
poslovnom pristupu, a ne samo po nadrealnim motivima, ovo dosta liči
na Lyncha, autorska sloboda je tu iznad pustih miliona.
Bilo
kako bilo, ta autorska sloboda je ovde uradila plodom. Priznajem,
subjektivan sam. Ja sam “movie nerd” i gotovo fetišistički
uživam u pogledima unutar Hollywooda, u analizama pojmova slave i
moći i u pogledima u ludilo glumaca i umetnika. Maps to the Stars
je izuzetno zanimljiv film koji nastupa na nekoliko frontova, spaja
malo previše stvari, skače iz realizma u nadrealizam i nazad, ali
uspeva biti koherentan i koncizan. Da ne pominjemo uvrnut i otrovan.
Svakako ima moju preporuku.
No comments:
Post a Comment