Maleficent

2014.

režija: Robert Stromberg

scenario: Linda Woolverton (prema klasičnoj bajci)

uloge: Angelina Jolie, Sharlto Copley, Elle Fanning, Sam Riley, Brenton Thwaites, Juno Temple, Lesley Manville, Imelda Staunton

Na mom blogu ovo je komad egzotike iz više razloga: ne zanimaju me suviše trendovi kod najvećih hollywoodskih studija, nisam preterano navučen na dečije filmove i dosta retko filmovima pristupam kroz psihoanalizu. Ovo treće se možda čini nebitnim, ali recimo da sam Maleficent odabrao kao film na kojem se može izbrusiti psihoanalitičko gledanje i tumačenje. Odlagao sam dugo, prokrestinacija je čudna stvar, ali na kraju sam se ipak prihvatio posla.

Recimo ovako, psihoanaliza je zgodna stvarčica za tumačenje nekih čudnjikavih filmova kojim se teško može pristupiti sa narativne strane i većine dečijih filmova. Budimo iskreni, ako dečiji film nešto valja, mora imati jasno posložene narativne elemente: jednostavnu, pratljivu i pamtljivu priču, likove sa besprekornim motivacijama, ritam i dinamičke akcente. Psihoanaliza se tu pokazuje kao korisna za tumačenje skrivenih značenja na simboličkoj ravni filma. Deca nisu naročito svesna publika i kroz filmove se, kao i kroz većinu ostalih aktivnosti, deca odgajaju (ili indoktriniraju, ako smo nemaštoviti i rigidni), što će reći da im se programiraju određeni obrasci ponašanja, kulture, religije, morala...

 

Sa Maleficent u tom smislu sve savršeno štima u prvoj trećini. U pitanju je revizionistička varijanta klasične bajke o Trnoružici, ovog puta ispričana iz perspektive zle vile koja, zapravo, i nije tako zla, bar nije rođena zla. Dakle, imamo dva kraljevstva, jedno je ljudsko i vodi ga kralj, drugo je vilinsko i u njemu vile, životinje i mitološka bića žive u skladu i harmoniji. Vilinsko kraljevstvo je bogato i zato je na meti pohlepnih ljudi. Dečak Stefan tako upadne unutra u potrazi za draguljima, ali ga naslovna junakinja uhvati i, umesto da ga kazni, njih dvoje se sprijatelje i čak možda i zavole. Međutim, kako odrastaju, putevi ih vode na različite strane. Ona postaje zaštitnica svog kraljevstva, a on kraljev verni sluga. Kada njena vojska porazi kraljevsku, umirući kralj raspiše nagradu: ko ubije krilatog monstruma oženiće princezu i naslediti presto. Stefan se posluži lukavstvom, zavede i omami svoju prijateljicu i amputira joj krila koja priloži kao dokaz kralju. Stefan postaje kralj i uskoro dobija kćerku. Ogorčena vila željna osvete na nju baca dobro poznatu kletvu sa šesnaestim rođendanom i preslicom, pa nastavljamo sa poznatom pričom.

Tu su prisutne dve grupe simbola, obe prilično očite. Jedni od njih su seksualni (amputacija krila kao gubljenje nevinosti, igla na preslici kao očiti falusni simbol – vraćanje istom merom) i generalno vezani za polni identitet (ljudsko kraljevstvo kao muško, vilinsko kao žensko i posledična intruzija). Druga grupa simbola je sociološke prirode (razlike između ljudske hijearhijske strukture i anarhoidno-divljačke vilinske i životinjske) i to nam priča priču o odsustvu tolerancije, osvajanju, pljačkanju i kolonizaciji.

 

Tih simbola ima i dalje kroz ceo film i oni možda jesu providni, ali sami po sebi nisu problematični. Problem leži u užasno odrađenoj fabuli i likovima. Nije se poradilo na motivaciji, pa su svi postupci slučajni i vode jednom velikom neredu na kraju sa jednim vrhunski čudnim obratom koji se može iščitati i kao feministički i kao neprimereno-lezbejski i kao konzervativan (u smislu nekog povratka u raj, na staro stanje stvari pre nego što su se nepočinstva dogodila).

U velikoj meri je i izvedba užasna. Scenario je prekrajan nekoliko puta od strane studijskih struktura (loš znak), a režija je amaterska na svim nivoima do te mere da su se producenti obratili za pomoć Johnu Hancocku koji je nekoliko scena ponovo snimio, ali je ostao nepotpisan. To ne treba da čudi jer se Robert Stromberg bavio vizuelnim efektima i scenografijom, a Maleficent mu je prvi film koji režira. Dakle, on nema osećaja za ritam i dinamiku (film jako pada u drugoj trećini, a treću sačinjava razdužena bizarna bitka), muzika je preglasna i generička i jedino što je uspeo da pristojno odradi su vizuali, ništa impozantno, samo pristojno.

Na području “castinga” i rada sa glumcima je pao na ispitu. On svoje glumce drži potpuno van kontrole, što je recept za katastrofu sa tako loše napisanim likovima. Tri male vile (Temple, Manville i Staunton) koje kasnije odgajaju Auroru su sigurni kandidati za Razzie (nagrada za najlošija ostvarenja). Sharlto Copley, obično sjajan gde god se pojavio, ovde preglumljuje i muči se sa ionako neutemeljenim (ludim i glupim u kombinaciji) likom odraslog kralja Stefana. Elle Fanning uglavnom statira kao Aurora, tako da je malo primetna granica između budne i uspavane lepotice. Statira i Brenton Thwaites kao njen princ na belom konju. Sam Riley kao sluga koji se pretvara iz ljudskog oblika u sve moguće životinje (najčešće u gavrana) jedini je koliko-toliko na visini zadatka.

 

Uostalom, oni su, kako u očekivanjima, tako i u prvim kritikama, smatrani manje bitnim u poređenju sa Angelinom Jolie u ulozi glavne junakinje. Ona je napravila četvorogodišnju pauzu od glume u igranom filmu, trogodišnju od glume uopšte i posvetila se režiji svog prvenca, očekuje se i drugi film, humanitarnom radu i glumljenju velike zvezde zajedno sa svojim mužem. Uloga u Maleficent dolazi posle jednog za nju traumatičnog događaja ili “publicity stunta” u cilju podizanja svesti ili čega god. Nakon mastektomije u stvarnom životu, njen lik na ekranu je hendikepiran, silovan, oduzet mu je identitet. Iskreno, nisam uhvatio tu “freaky” dimenziju. Događaj se dešava van ekrana, tada još uvek sa drugom glumicom, Angie dolazi na gotovo. Ako je u tome pronašla dodatnu inspiraciju, odlično. Njeno ostvarenje samo po sebi je polovično. Njen ničim izazvani britanski akcenat je zbunjujući i katastrofalan, njeni glumački zadaci se svode na prešetavanje po ekranu, mahanje rekvizitima, poneki preglumljeni pogled, poneku vrisku i nešto lajni hladnog humora. Od svega toga, humor joj nekako i najbolje ide. Sva je prilika da je ova nekada izvrsna glumica izgubila želju za glumom, ali ne i za slavom, pa uloge prihvata kao neku vrstu nužnog zla da bi ostala tražena roba na crvenim tepisima.

Najčudniji ishod od svega u ovom filmu je apsolutna dominacija na bioskopskim blagajnama. Obično ovakvi nevešti filmovi koji pucaju na svu moguću publiku na kraju izvise. Čini se da je Angie dovoljan magnet za gledaoce. Centralni problem sa ovim filmom je što zapravo nema svoju ciljanu publiku: za decu je suviše konfuzan, komplikovan i arbitraran, za tinejdžere nezanimljiv, za starije suviše ridikulozan.

Što se tiče mene i psihoanalize, nismo naročito kompatibilni. Naprosto, nikad je nisam naročito pušio (od podsvesti, preko podele ličnosti do kompleksnijih stvari, da ne pominjem preteranu seksualizaciju svega), pa se ni sa ovim iskustvom nisam konvertirao. Priznajem da je ponekad zgodna alatkica za gledanje filmova, ali sama psihoanaliza neće spasiti neuredan film.