2014.
režija:
Iain Forsyth, Jane Pollard
scenario:
Iain Forsyth, Jane Pollard, Nick Cave
Počinje
sa mozaikom fotografija iz života Nicka Cavea, od najranijeg
detinjstva, preko mladosti do zrele izvođačke dobi, venčanja sa
Susie Bick, rođenja dece... Sa druge strane ekrana je brojač koji
počinje od 1 i penje se prema 20.000, prateći dane koje je Cave
proveo na Zemlji. Ne prenosi se to tačno i bez ostatka u godine, ali
recimo da je to blizu 55 godina.
Film
nas vodi kroz jedan “običan” dan u životu slavnog muzičara,
pesnika, izvođača, mudrosera, mistifikatora i polu-boga, koji se,
eto, poklapa sa ti da je dan nekako “okrugao”. Vidimo ga kako se
budi u ukusno zamračenoj sobi, kako piše na staroj pisaćoj mašini,
kako šara po nekoj knjižici, kako pretače tekstove u pesme i to u
raznim fazama, od nekakvih polu-tupavih “jam sessiona” i
improvizacija na temu Lionela Ritchija i kratke kafe s mlekom, pa do
ozbiljnog rada na ozbiljnim pesmama na za sada poslednjem albumu Push
The Sky Away. Upoznati smo i sa njegovim zakazanim obavezama tog
dana: mora otići kod svog terapeuta i mora svratiti do arhiva. Usput
će se tu uglaviti ručak sa Warrenom Ellisom, njegovim trenutno
najznačajnijim kreativnim partnerom i priviđenja nekadašnjih
saradnika (pojavljuje se i Kylie, naravno) dok se vozika po “hoće
kiša – neće kiša” Brightonu gde živi, iako teško podnosi
englesko vreme.
Biće
tu svega, filozofije, uspomena iz detinjstva i mladosti, priče o
krativnosti, o stvaranju, o poeziji, muzici, biznisu, turnejama,
reputaciji, seksu i pornografiji, mudrovanju, nastupanju, izgradnji
te neke persone za javne potrebe. Pominje se i drogiranje i religija,
pominje se odnos sa publikom, relativnost vremena. Kao i u svojim
tekstovima, Cave izvodi mađioničarski trik: priča nam nepovezane
ili slobodno asocirane stvari, više slike i utiske nego nešto što
ima glavu i rep i pokušava da bude celovito. I nama sve to opet
deluje lično, iskreno, otvoreno, a stari lisac je postigao upravo
ono što je hteo: vrteo nas je u krug i dao nam još malo svoje
persone, ali nikad svoje stvarne, životne ličnosti. Cave je bio i
ostao “image”, prizor.
Pozitivno
sa 20.000 Days on Earth je da nije u pitanju dokumentarac o
poznatom muzičaru na koji smo navikli. “Talking heads” u vidu
njegovih poznanika, saradnika, kolega pričaju o njemu, on obavlja
kao šatro dnevne rutine, spema se za nastup, ima tremu u garderobi,
znoji se i luduje na pozornici pred publikom. Opet, ovo nije ni
nekakva simulacija njegovog običnog dana u kojem nas on, iako pod
strogom kontrolom, uvodi u intimu. Zapravo, sve je lažno, uređeno,
iskonstruirano. Navešću primer da njegov arhiv nije u Brightonu,
nego u Melbourneu. I da se pred psiho-terapeutom ponaša kao da se
prvi put vide (što bi za Cavea bilo malo čudno) uz ono poznato
opšte mesto “pričajte mi o svom ocu/majci/detinjstvu”. Od jutra
do večeri, sve je kao postavljeno na pozornicu, ali opet nam deluje
nekako originalno, čak i iskreno.
Problem
sa ovakvim filmovima i ljudima kao što je Nick Cave je što, za
razliku od njegove muzike, njegova filozofija (ovde data kroz
sveprisutnog naratora) može da zapila. On je rešio da nas daruje sa
nečim mudrim ili “mudrim”, bili mi spremi na to ili ne. Ne kažem
da ništa od toga nije vredno pažnje, naprotiv. Samo je teško za
praćenje celih 90 i više minuta, ume biti nepovezano, čini se bez
koncepta i strukture. Iain Forsyth i Jane Pollard se zbog toga jako
trude da ne udave, scene smenjuju upravo kad i kako treba i ubacuju
poneki muzički intermezzo, bilo da se radi o snimanju neke od
novijih pesama, bilo da se radi o koncertnim snimcima, u kojima u
praksi vidimo ono o čemu Cave neprestano priča, njegove uspomene,
njegov pristup, njegovu kreativnu energiju i sve ono što je na njega
uticalo.
Ovako
odmeren, ispoliran, istovremeno običan i neobičan, dokumentarac,
mockumentary i drama, 20.000 Days on Earth je jedan odličan
film, možda i za više gledanja sa guštom.
No comments:
Post a Comment