Fort Bliss

2014.

scenario i režija: Claudia Myers

uloge: Michelle Monaghan, Ron Livingstone, Emmanuelle Chriqui, Freddy Rodriguez, John Savage, Manolo Cardona, Oakes Fegley

Koncepcije ratovanja su se promenile u poslednjih 100 godina, što zbog tehnološkog razvoja (oružje za masovno uništenje, ratovanje na daljinu), što zbog pravnih konvencija, društvenih načela i generalne promene naše etike. Posle Prvog svetskog rata je počelo da se priča o ratnoj traumi kod preživelih, nevezano da li su bili na pobedničkoj ili poraženoj strani. Drugi svetski rat je pratila neviđena propaganda. Vijetnamski rat se paralelno odvijao na nekoliko frontova: oružanom i psihološkom na bojnom polju i oko javnog mnjenja kod kuće. Vijetnamski veterani su često bili prezreni i odbačeni i od države i od ljudi i često su služili kao inspiracija za filmove. Bilo je to doba Novog Hollywooda, na isteku doduše, ali je subverzija i propitivanje države bila dozvoljena, čak i poželjna.

Sećamo se filmova kao što su The Deer Hunter i Coming Home iz tog perioda. Ova dva filma su nastala na tvrdnji da veterani preživljavaju dvostruku traumu, prvu na bojnom polju, a drugu po povratku kućama kada moraju da se uključe u normalan, svakodnevni život. To podrazumeva svojevrsnu resocijalizaciju. Pred kraj modernog remek-dela Kathryn Bigelow The Hurt Locker imamo scenu u kojoj veteran poslednjeg rata u Iraku stoji u supermarketu i zabezeknuto gleda u police sa pahuljicama. Je li se on za to borio? Je li se društvo promenilo u njegovom odsustvu ili se on promenio pa ga zbunjuju stvari koje je uzimao zdravo za gotovo?

Ako primećujete, uglavnom se priča o muškarcima koji se vraćaju iz rata. Ali šta ćemo sa ženama koje su u savremenom svetu ravnopravne muškarcima u svemu, pa i u vojsci i vojevanju. Nije da žena nije bilo i ranije u vojsci. Imali smo bolničarke, mastiljarke, pravnice, sekretarice, čak i doktorke... Onda smo dobili žene na svim mogućim vojnim pozicijama. Fort Bliss u centar stavlja jednu sanitetsku narednicu.

Iako se pravna regulativa promenila u smeru apsolutne jednakosti, percepcija rodnih uloga se nije još. To ne važi samo za vojsku, nego i za civilna zanimanja. Očekuje se da se žena odrekne karijere pre nego muž. Očekuje se da je njeno prvo zanimanje da bude majka i domaćica. Ako muškarac ode na službeni put od nekoliko dana ili na misiju bogu iza nogu na nekoliko meseci, to je normalno i on se brine za svoju familiju. Ako to učini žena, ona je loša majka.

Upravo u takvu situaciju dolazi Maggie Swann (Monaghan) u filmu Fort Bliss. Ona se u naslovnu vojnu bazu pored El Pasa vraća nakon više od godinu dana u Afganistanu. Njen petogodišnji sin Paul (Fegley) je za to vreme živeo kod oca (Livingstone) i njegove nove devojke (Chriqui) koja mu je postala zamena za majku do te mere da majku više ne poznaje i da je se čak i plaši, trežeći sigurnost doma na koji je navikao. Jasno je da Maggie mora ponovo uspostaviti vezu sa svojim sinom i da joj neće biti lako. Bivši muž zahteva što normalniju okolinu za svog sina, u vidu ima svoj novi dom i novu familiju, ali nije jedan od onih govnara koji će iza leđa tražiti sudske odluke. Njena aktivna vojna služba je takođe rizična, iako makar na papiru Maggie još nije na redu za povratak na ratište, ali sa naređenjima se nikad ne zna, a i nezgodno ih je odbiti i nekolegijalno je za sebe tražiti poseban tretman.

Maggie će polako popravljati odnos sa sinom, zapravo ga iznova upoznavati, sa njim graditi i prijateljstvo i međusobno uvažavanje. U tome će joj pomoći i simpatični meksički automehaničar Luis (Cardona), njen novi dečko, inače smiren i strpljiv čovek pun razumevanja. Sve će izgledati donekle normalno (osim što će mali provoditi duge dane u vrtiću, od pre zore do predvečerja), sve dok ne stigne iznenadna prekomanda za Maggie... Bivši muž pritiska sa jedne strane, vojska sa druge i Maggie je u procepu da li bi pre bila žena i majka ili bi “služila svojoj zemlji”.

Claudia Myers je relativno nepoznato ime čak i u indie kinematografiji, a njena karijera sadrži neke video-radove snimljene za potrebe vojske, interaktivne filmove (zaživelo među kompjuterskim geekovima i pornofilima i nigde drugde) i dokumentarne rekonstrukcije, te nekoliko napisanih scenarija. To znači da je ona sa vojskom na domaćem terenu i to se u Fort Bliss jako dobro vidi: procedure deluju realistično, vojnici i oficiri su profilirani likovi sa razradom, motivacijom i psihologijom, a ne skice i dronovi sa po dve osobine i ulogom isključivo vezanom za zaplet. Maggina priča je iskrena na više nivoa i deluje kao goruće pitanje za sve veću populaciju žena u vojsci koja je i dalje muški klub sa ciničnim stavom “tražile ste jednakost, evo vam sad ta vaša jednakost, pa viditie šta ćete”.

Casting je takođe vrlo promišljen. Michelle Monaghan je apsolutno briljantna kao Maggie. Ron Livingstone se sjajno ufurava u ulogu “povređene žene”, ali je u izvedbi doziran tako da njegov lik deluje ljudski. Kolumbijski glumac Manolo Cardona je uverljiv kao Luis. Mali Oakes Fegley je ostvario izuzetno zahtevnu dečiju ulogu, što je za svaku pohvalu. Čak i John Savage koji ima jednu scenu savršeno služi kao posveta filmu The Deer Hunter u kojem je takođe igrao.

Fort Bliss je jedan zanimljiv indie film na jednu relevantnu temu. Budžetske granice se naziru, ali ne na način da to filmu smeta, što potvrđuje pravilo da ako film ima šta da kaže, biće dobar i za manje novca. Stvar je u tome da li vi želite da o tome slušate. Tema je specifična i nije za svakoga.