Starfish

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: A.T. White

uloge: Virginia Gardner, Christina Masterson, Eric Beecroft

Prvi utisak nakon završetka gledanja dugometražnog debija autora kratkih filmova i muzičara A.T. Whitea Starfish glasio bi otprilike ovako: Ovo apsolutno nema nikakvog smisla, ali makar izgleda lepo i dojmljivo i muzika (uglavnom indie rock iz Whiteove "kuhinje") je super. Smisao je vrlo često precenjen i zapravo nije ni nužan za prihvatanje nečega, ali mi ljudi smo kao vrsta, a naročito filmski kritičari kao pod-vrsta, skloni tome da ga tražimo i prema njemu se orijentišemo. Prema svom nekom smislu, to jest, jer iz Whiteove perspektive Starfish itekako ima smisla, što ga čini više nego legitimnim primerkom tripoznog, žanrovski obojenog art-filma.

Film se otvara dojmljivo i elegantno na sahrani očigledno mlade osobe po imenu Grace (Christina Masterson u kratkim, emocionalno nabijenim snolikim flashback scenama). Nebo je prigodno sivo, a ljudi ćutljivi. Iz gomile lica izdvaja se Aubrey (Virginia Gardner koja praktično ima "one woman show" jer je uglavnom sama u kadru), vidno potresena po čemu možemo zaključiti da je pokojnici bila verovatno stara, a svakako bliska prijateljica. Nakon sahrane ona provaljuje u njen stan u minijaturnom gradiću i okružuje se njenim stvarima, knjigama, pločama, nameštajem i aparatima koji asociraju na neko drugo vreme, neodređeno u prošlosti, sa hipsterskom aurom "vintage" stila.

Za sada sve deluje kao tipična indie filmska špranca, doduše sa nešto distinktivnijim stilom i nešto više duše. Situacija koja je osvanula ujutro, međutim, nije nimalo u skladu sa onom koja je bila na snazi protekle noći. Ulice su puste i sa tragovima apokaliptičnog uništenja, a opasnost vreba od bića koja definitivno nisu sa našeg sveta. Aubrey je sama, sa malom količinom zaliha, Graceinim kasetama na kojima su snimljeni muzika i monolozi za kraj sveta i improvizovanom mapom koja će je poslati na "pešački reli" po gradu u potragu za tragovima šta i kako dalje. Prisutan je i Gracein prijatelj i partner u nekom smislu, Edward (Eric Beecroft), telefonski kao jedini oblik pomoći.

Ono što sledi je nadrealno, apstraktno iskustvo koje više liči na lucidni san sa primesama košmara, u svrhu čega White upotrebljava različite filmske formate i tehnike, čak i pastelno-stripovsku animaciju i sve to izdašno podvlači muzikom, raznolikom, ali u distinktivnom indie i alternative ključu. U samom zapletu nije teško uočiti poveznice sa SF i horor literaturom, pre svega sa klasicima kao što su H.G. Wells i H.P. Lovecraft, ali i sa nešto savremenijim tomovima koji dolaze iz domena "weird fiction" pod-žanra, što otvara asocijaciju prema prošlogodišnjem naslovu Annihilation Alexa Garlanda koji je oštro podelio publiku i kritiku.

Razlika sa pomenutim filmom je pre svega u očiglednim namerama autora. Za razliku od Garlanda koji je ekranizovao prvi tom književnog serijala Jeffa VanderMeera, te pokazao određene filozofske i antropološke aspiracije, White se zapravo bavi ličnim iskustvom (film je, prema njegovim rečima, autobiografski) i refleksijom o emocijama glede gubitka drage osobe i perioda tugovanja. Smak sveta, iako je u filmu vrlo snažno i grafički oslikan, ipak treba shvatiti pre svega metaforički i na tragu antičke filozofije, odnosno Zenonovih aporija: postoji li svet uopšte ako odlučimo da ga ne primećujemo više? Sa druge strane, nameće se još jedno pitanje - imamo li pravo na svoj lični kraj sveta, na svoju ličnu viziju tog kraja, ili makar na svoj lični predah od tog sveta.

Oslonjen na impresivnu glumačku izvedbu Virginije Gardner koja do sada nije imala pravu priliku da pokaže nivo i versatilnost svog talenta, izvrsno režiran i montiran, Starfish je beskompromisan film svakako vredan gledanja makar iz radoznalosti jer Whiteovu viziju možemo prihvatiti ili odbaciti. Sa druge strane, Starfish takođe može biti i kalkulantski, portfolio film u kojem nije glumica jedina koja mora demonstrirati sposobnost igranja u različitim ključevima, već je to i reditelj. U suštini, film liči na muziku na koju se oslanja i odaje isti dojam nasnimljene kasete.