Sons of Denmark / Danmarks sonner

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Ulaa Salim

uloge: Zaki Youssef, Rasmus Bjerg, Mohammed Ismail Mohammed, Özlem Saglanmak, Olaf Johannessen, Morten Holst, Elliott Crosset Hove

Na globalnom nivou, naše vreme obeležavaju dve mržnje, potpuno iracionalne, neretko nasilne, suprotnih predznaka i zbog toga sukobljene, spojene samo negacijom globalizacije kao činjenica i kosmopolitizma kao jedine ispravne etičke kičme. Te dve mržnje, zapadni desni populizam i islamski terorizam, zapravo jedna drugu hrane i rade na ubrzanju akceleratora nasilja do tačke pucanja sa koje više nema povratka. I jedna i druga strana imaju svoje argumente koji se čine validnima na prvu loptu, a da bi se raščivijalo celo to klupko netrpeljivosti i zameranja potrebno bi bilo promeniti paradigmu i umesto iz svetonazorske, etničke ili religijske, celu stvar pogledati iz klasne perspektive.

Dugometražni prvenac reditelja Ulaana (Ulaa) Salima Sons of Denmark se do neke tačke činio kao film koji će tako nešto pokušati, da bi se putem pogubio u klišeima, generičkim dramaturškim rešenjima, opasnim generalizacijama i jednostranim politizacijama. To je, naravno, šteta koja je još veća ako se uzme u obzir da je ovde reč o filmu koji se izdaje za žanrovski (podvrsta: skandinavski noir i proceduralni triler), ali i na tom polju podbacuje pteljajući suviše na kraju da bi se čekićem nabila poenta.

U prologu vidimo dokonog mladića (Elliott Crosset Hove, poznat po ulozi u filmu Winter Brothers) kako kupuje u pekari i pozdravlja se sa devojkom koja ubrzo gine u nasumičnom terorističkom napadu. Mladić nestaje iz daljeg toka priče koja odlazi nekoliko godina u budućnost i makar privremeno u fokus stavlja zvezdu u usponu danske radikalne desnice, Martina Nordhala (Bjerg) koji govori narodski razumljivo i zapaljivo, tražeći na mestu komemoracije potpunu zabranu imigracije, te proterivanje već postojećeg ne-danskog stanovništva iz zemlje uz parolu "Danska Dancima". Njegove reči su često propraćene delima nacionalističkih bandi (svinjske glave pred izbegličkim centrima, preteće poruke ispisane krvlju itd) sa kojima on, navodno, nema nikakve veze.

Sa druge strane, mladi i naizgled integrisani Arapin Zakaria (Mohammed) oseća potrebu da uzvrati udarac nakon napada na jedan od kulturnih centara u Kopenhagenu, za šta dobija podršku i mentorstvo mesijanski nastrojenog Hassana (Iman Abud Foul) koji ga upoznaje sa Alijem (Youssef) sa kojim će skupa izvesti teroristički, odnosno više partizanski čin atentata na Nordhala čija popularnost u masama nije propraćena ekvivalentnom političkom težinom. Ispostavlja se da je Ali ubačeni policajac pravog imena Malik koji će akciju sprečiti, a umešane pohapsiti, za šta će dobiti premeštaj i slučaj u kojem će pratiti agenta ubačenog u desničarsko podzemlje uz otežavanje od strane svog šefa, imperativ relativizacije i sve veću i stvarniju rasističku i fašističku pretnju...

Ovo u teoriji zvuči interesantnije nego što je to u praksi, iako Salim ima par vrlo dobrih i originalnih ideja kao, recimo, izbor da teroristička reakcija bude utemeljena na sekularnim razmišljanjima bliskim arapskom nacionalizmu (te stoga sličnija socijalnom buntu), a ne fundamentalističkim tumačenjima islamske vere i načelima političkog Islama. Samim time je lakše pronaći simpatije za njihovu očajničku akciju koju reditelj svejedno ne tretira u rukavicama, već je jasno prokazuje kao pogrešnu nastavljajući film dalje iz Alijeve, odnosno Malikove perspektive pripadnika manjine duboko integrisanog u srce sistema. Takođe, makar u prvom delu je desničarska pretnja nevidljiva osim u pasažima koji podražavu televizijske vesti, a i tamo je vidljiva tek na kratko, a do samog kraja nema direktne satanizacije tog tupog, nesnađenog naroda u potrazi za Velikim Vođom koji će im ponuditi laka rešenja.

Problemi koji nastaju na kraju rezultat su inflacije slabo tempiranih i slabo izvedenih obrata i šokantnih momenata pomoću kojih se autor jasno svrstava na jednu stranu u sukobu i abolira njenu krivicu za nasilje koje čini, pa ispada da je tu reč o nužnoj samoodbrani i pukom preživljavanju. Drugi problemi su, pak, prisutni od samog početka: iako Salim donekle uspešno dijagnostifikuje taj neki "angst" arapske izbegličke i imigrantske populacije na Zapadu i problem rigidnosti i nespremnosti društva da ih prihvati, on ipak tu arapsku kulturu ponašanja uzima zdravo za gotovo, bez ikakvog odmaka ili osude. Primera radi, žene su prisutne kao supruge i majke, dakle pasivni elementi koji jedino mogu biti žrtve. Drugih žena uglavnom nema ili su svedene na dekorativne uloge statista sa zadatkom. U filmovima sa drugim ambicijama to možda i ne bi bio problem, ali Sons of Denmark je film koji pokušava da secira društvo. Opet, ni dosta brojiniji muški likovi nisu do kraja profilirani, već su svedeni na trilerske klišee, što glumcima ne predstavlja naročiti izazov.

Takođe, od dva "lažna proroka" od polovine filma ostaje samo jedan, transformiran u zlo u ljudskom obliku. To samo po sebi nije problematično i dalja argumentacija nije ni potrebna: teroristi su bili i ostali marginalna pojava primamljiva samo određenim nevelikim grupama, dok populisti mogu mobilizirati veće mase. Problem je i u neku ruku nesrećan tajming, odnosno Salimova pogrešna procena o populizmu koji samo raste i raste, pa postaje sve radikalniji, odnosno fašistoidniji. On je, međutim, dostigao neki svoj zenit i polako je krenuo da pada jer se ispostavilo da ne nudi rešenja, bila ona laka ili nešto kompleksnija. To ne znači da ne treba biti oprezan i upozoravati, ali pitanje je koliko su bombastično intonirani, ofrlje napisani i tek školski režirani filmovi efikasno sredstvo u toj borbi.