The Ugly Stepsister / Den stygge stesosteren

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako bolje razmislimo, bajkoviti arhetipi su štetni jer nam, prvo, nameću nerealistične standarde, i, drugo, za njih nude nerealistična, instantna rešenja. Naravno, reći će neki, bajke ne bi trebalo shvatati doslovno, ali koliko će od njihovih poklonika kritički preispitati šablone koji su im servirani. Od bajki, možda su najveću štetu napravili Andersenovo Ružno pače i Pepeljuga Braće Grim. Obe bajke su povezane fokusom na fizičku lepotu koju vide kao rešenje za sve, kao i čvrstim uverenjem da se unutrašnja lepota (odnosno plemenitost) protagonista mora preslikati i na spoljašnost. To preslikavanje je i nagrada po sebi, ali i put prema materijalizaciji iste.

Kad smo kod Pepeljuge, u glavi nam je češće ona Diznijeva verzija gde se magičnom intervencijom sve srećno završi i za našu protagonistkinju, ali i za njene mučiteljice koje ipak dobiju iskupljenje. Verzija braće Grim je morbidnija i brutalnija, a kazna u njoj surovija, ide čak u smeru telesnog horora. Zbog toga se ideja da se Pepeljuga ispriča kao „body horror“ na tragu Kronenberga ne čini kao loša ideja, uspeh Korali Faržea i The Substance od Kana prošle godine do Oskara ove je samo potvrda za to, ali šta se tu može reći da je novo, a da je smisleno.

Norveška autorica Emili Blihfelt je rešila da u svemu tome promeni perspektivu, pa fokus s Pepeljuge skrene prema jednoj od njenih ljubomornih sestara. Tako smo dobili The Ugly Stepsister koji je nakon svetske premijere na Sandensu i evropske na Berlinalu zaigrao i u noćnom programu Crossing Europe festivala u austrijskom Lincu, odakle donosimo ovu kritiku.

Naslovna junakinja Elvira (Lea Miren) nije baš ružna kao grob, već je pre nezgrapna kakve tinejdžerke znaju da budu. Ona je starija kći udovice Rebeke (Ane Dal Torp) i ona sanja o bogatoj udaji za princa. Mlađa kći Alma (Flo Fagerli) suviše je mlada da bi takve snove makar i pokušala ostvariti. Njih tri upoznajemo na putu kočijom u stranu zemlju gde će se Rebeka udati za naočitog udovca Ota (Ralf Karlson).

U Otovom dvorcu dočekuje ih i njegova kći iz prvog braka Agnes (Tea Sofi Loh Nes), očita Pepeljuga u ovoj priči. Ona, međutim, nije baš tiha i smerna, već je u svojoj očitoj lepoti pomalo i ohola. Kada Oto iznenada umre, otkriva se da je brak iz interesa bio neka vrsta obostrane prevare: nijedno od dvoje supružnika zapravo nije imalo novca. Za Rebeku je, dakle, jedina slamka spasa bogato udati Elviru, a vest da princ Julian „raspisuje“ bal na kojem će izabrati svoju suprugu čini se kao prilika.

Dotle, međutim, treba nekako obespraviti i sakriti lepu i prirodno elegantnu Agnes, a Elviru treba nekako prolepšati. Treba joj skinuti protezu sa zuba, „ispraviti“ joj nos i doterati liniju, te naglasiti oči novim trepavicama. Imajmo u vidu da ovo nije vanvremenska bajka, već da je smeštena u nešto što jako nalikuje na XIX vek, a što opet ima svoje posledice. Tako se devojke smiruju opijumom, „operacija“ nosa se izvodi lomljenjem pomoću čekića i dleta, pa srastanjem u kalupu, a „liposukcija“ se vrši – pantljičarom.

Ako smo nedavno ponovili neulepšanu verziju braće Grim, mogli smo da očekujemo ponešto telesnog horora uglavnom u smislu sakaćenja, ali u svom čitanju Blihfelt odlazi par koraka dalje. Tako imamo prelome, opadanje kose, crve koji jedu leš, pantljičaru koja je ušla kao jajašce, zbog koje krče creva, i koja mora nekako da izađe – videćemo kako. Ono što treba naglasiti je da pristup Emili Blihfelt tim užasima telesnih deformacija nije samo maksimalistički, već je i pametan i zanatski precizno izveden, uz znalačko variranje uglova kamere (pohvala Marselu Ziskindu), praktičnih efekata, dizajna zvuka i preciznu montažu Olivije Nergord-Holm.

The Ugly Stepsister je, dakle, izuzetno ružan film, ali je to s jako dobrim razlogom. Ne radi se tu samo o kritici opsesije lepotom, odnosno fizičkim izgledom, u prošlosti. Ne, ta vremena i ti trendovi nisu prošli. Fizički izgled i društveni status su i dan-danas jedine monete koje se u pojedinim krugovima priznaju. Sad, što imamo odeću koja ogoljava umesto korseta i krinolina, Ozempik umesto pantljičare, anesteziju umesto opijuma, botokse, silikone i stručnije plastične operacije stvari čini humanijim na površini. Ali samo na površini.

Wild Men / Vildemaend

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Podsetimo se one najbistrije opservacije u filmu ,,Eight Mountains“ Feliksa van Groningena, recenziranog nedavno na ovim stranicama.

Ona se svodi na to da strahopoštovanje prema prirodi, ponekad uzdignuto do nivoa religijske opsesije, najčešće gaje gradski ljudi koji je doživljavaju kao neki apstraktni i holistički koncept. Dok su oni koji u prirodi i od prirode žive, skloniji njenom raščlanjavanju na upotrebljive elemente: planine za osmatranje, šume za lov, reke, potoke i jezera za ribolov, livade za ispašu i sve u tom stilu.

O bekstvu od „normalnog“ i stresnog svakodnevnog života u divljinu, prirodu ili makar na selo uglavnom maštaju gradski tipovi koji imaju malo pojma kako stvari tu funkcionišu. Pustimo Crnog Bombardera koji je pretio da će otići u Indiju da gaji konoplju jer je zapravo pretio iz prazne puške, a i imao bi dobar razlog za takav poduhvat, u vidu policije koja mu je za petama. Ali frajer koji se napali na neku fantaziju o selu / prirodi / divljini je vrlo standardni koncept koji se često koristi u skandinavskoj literaturi i kinematografiji (roman ,,Dopler“ Erlenda Lua i film ,,Out of Nature“ Olea Gjevera i Marta Vold iz 2014, na primer). Odakle nam u nekom izmenjenom, crno-humornom i žanrovskom obliku dolazi i danski ,,Wild Men“ Tomasa Daneskova, prikazan poslednjeg dana Motovun Film Festivala.

Prvi od naših „divljaka“ koje upoznajemo je Martin (Rasmus Bjerg) koji je na klasičnu fantaziju o muškarcu – lovcu i sakupljaču koji živi (zapravo kampuje) u prirodi dodao i onu vikinšku. To u prevodu znači da Martin nije bacio mobilni telefon, samo se na njega ne javlja, a kad mu ponestane sakupljene ili ulovljene hrane, ide u supermarket, s vikinškim obrtom da umesto karticom ili kešom on nudi trampu kao opciju plaćanja. Za njegove kože i sekire niko nije zainteresovan, ubeđivanje dovodi do tuče, pa policija biva alarmirana da neki ludi „Viking“ teroriše malo mesto.

Dodatna nepovoljna okolnost po Martina je to da je ipak stranac, Danac u Norveškoj, pa štrči i jezikom, a ne samo pojavom, zbog čega ga zapravo nije teško pronaći. Sve smrdi na privlačenje pažnje, naročito kad saznamo da mu je pozadina biznismenska, a da je pobegao od svoje servilne žene i dve kćerke koje ga vole zato što ne razumeju njegovu potrebu da se oseća kao muškarac.

Drugi „divljak“ u ovoj priči je tu silom prilika. Musa (Zaki Jusef) je takođe Danac, ali je karijerni kriminalac u bandi srednje-krupnih švercera hašiša u begu do skrovišta na teško dostupnom ostrvu. Kada zajedno s „kolegama“ doživi saobraćajnu nesreću, deluje kao da je on jedini preživeli, pa povređen uzima torbu i naleće na Martina koji ga uzima pod svoje i u smislu brige i u smislu „obuke“ za preživljavanje, dok Musa samo želi da se skloni.

I jednog i drugog, naravno, juri policija, a ni predstavnici zakona najčešće nisu puno bistriji od lovine. Izuzetak je jedino mudri načelnik Ejvind (Bjern Sundkvist) koji pokušava da shvati situaciju i reaguje pravovremeno i odmereno, u čemu mu pomaže njegova dugogodišnja praksa „meditativnog“ pecanja na mušicu. U poteru se uključuje i Martinova žena Ane (Sofi Grabel) s kćerima u pratnji, dok Musu jure i njegove kolege koje su ipak preživele sudar s irvasom i misle da ih je on namerno pokrao. Pičvajz za finale je, dakle, zagarantovan.

Ustrojen kao pažljivo složena crna komedija s elementima trilera i filma preživljavanja, ,,Wild Men“ počinje snažno i u prvoj polovini vrlo dobro „radi“ zbog žanrovskog miksa na tragu filma ,,In Order of Disappearence“ (Hans Peter Moland, 2014) koji se, opet, poziva na američki postmoderni žanrovski film. Dakle, na Tarantina i braću Koen, čiji se tragovi osete u dugim dijaloškim scenama koje, su nosilac ne samo humornih momenata, nego i pronicljivih opservacija na temu moderne muškosti, prirode, unutrašnjeg divljaka kojeg moramo probuditi i onih deluzija koje prvo gutamo, a onda i sami gajimo. Vrhunac humora je onaj apsurdni pasaž u vikinškom „selu“ (zapravo kampu) koji nudi „autentično vikinško iskustvo“ (i svejedno zahteva plaćanje karticom ili u domaćoj moneti).

Kako film grabi prema kraju sve više skreće prema domenu drame o prijateljstvu i lojalnosti i nekakvom pseudoakcionom trileru sa sve jurnjavom, pucnjavom i tučnjavom, tako gubi momentum. A situacija sa početka, u kojem se kratki padovi u tempu brzo otklanjaju verbalnim ping-pongom, ovde se menja u takvu da generalno predvidljiv prosede biva tu i tamo isečen nekakvim bljeskom neočekivanog. Olakšavajuća okolnost je i to što u filmu nema očitih nevinih žrtava i pozitivaca, odnosno da su svi, neki manje, a neki više zapravo budale, svaki iz svog razloga, ali da u tome mogu biti izuzetno simpatični ili makar zanimljivi.

Do sada relativno nepoznati reditelj Tomas Daneskov prilično solidno režira scenario koji je napisao u kolaboraciji s debitantom u formatu bioskopskog dugometražnog filma Mortenom Papeom, fokusirajući se pre svega na razradu likova. Glumci za uzvrat „proždiru“ svoje mesnate likove i čini se da se usput jako dobro zabavljaju, dok je upotreba fotografije inteligentna u podvlačenju toga da se lokacije norveških planina, šuma, ostrvaca i fjordova čine impresivnim iz daljine, ali ni izbliza toliko podatnim jednom kada smo tamo. Takav kakav je, ,,Wild Men! sasvim zgodno dolazi kao relaksacija na kraju festivala.

The Worst Person in the World / Verdens verste menneske

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta osobu čini dobrom ili lošom? To je prilično arbitrarna stvar i u principu zavisi i od društvenih konvencija, odnosno očekivanja, ali i od individualnih preferencija, kako dotične osobe, tako i posmatrača.

Jedno je, međutim, jasno: gradnja karaktera je proces koji podrazumeva odrastanje i učenje o samom sebi, što opet podrazumeva i interakciju s drugim ljudima. A odrastanje i interakcija s drugim ljudima podrazumevaju različite stvari za različite generacije.

Svi filmovi norveškog reditelja Joakima Trira za koje je scenario napisao u saradnji s Eskilom Vogtom su u neku ruku filmovi o odrastanju, odnosno o prolasku kroz važne tranzicijske faze u životu. Tako se autorski dvojac u Trirovom prvencu ,,Reprise“ (2006) bavio prijateljstvom i rivalstvom mladih ljudi s literarnim ambicijama. Još uvek najbolji Trirov film ,,Oslo, August 31st“ (2011) prati jedan dan u životu lečenog narkomana dok je isti na odsustvu iz klinike za rehabilitaciju, a taj dan bi lako mogao biti ona prelomna tačka između dve faze života. Njihov internacionalni prvenac ,,Louder Than Bombs“ (2015) studira odnose u porodici između oca i dvojice sinova nakon smrti supruge, odnosno majke, pa ga možemo posmatrati i kao film o odrastanju odraslih i odraslijih. Konačno, Trirov izlet u okrilje žanrovskog filma ,,Thelma“ (2017) je psihološki horor koji prati mladu studentkinju u suočavanju s novom sredinom, ali i sa vlastitim težnjama.

Njihova najnovija saradnja na filmu naslovljena je ,,The Worst Person in the World“. Premijeru je imala ove godine u glavnom takmičarskom programu Kana, odakle se glavna glumica Renate Reinsve vratila s nagradom za najbolju. Od tada film kruži festivalima i oduševljava žirije, publiku i kritiku, a u našoj regiji je već ostavio traga na Paliću, gde je skupio i glavnu nagradu Zlatni toranj i nagradu kritike. Za sada poslednja stanica mu je Zagreb film festival, gde igra u paralelnom takmičarskom programu „Ponovo s nama“.

,,The Worst Person in the World“ prati prolongirano odrastanje protagonistkinje Juli (Reinsve) koja može, ali i ne mora da bude naslovna najgora osoba na svetu u periodu od četiri godine koje pokrivaju kasne dvadesetete do otprilike 30. rođendana. Ona je možda naslovni epitet zaslužila činjenicom da je vidimo na ekranu kako ostavlja dva svoja, po svemu sudeći, dobra ili „dobra“ dečka, srljajući iz veze u vezu. 

Juli ipak verovatno nije najgora osoba na svetu, samo je nestalna i traži se u vezama baš kao što se pre toga tražila u smislu svoje akademske i profesionalne karijere. Još u prologu saznajemo da je prvo studirala medicinu, da bi posle prešla na psihologiju („jer je um interesantniji od tela“), pa onda na fotografiju, da bi i od toga odustala i na kraju se zaposlila kao prodavačica u knjižari i pokušavala pisati kolumne u stilu osavremenjene #MeToo verzije ,,Sex and the City“.

Svog prvog dečka „na ekranu“ koji je bio njen model, ostavila je zbog drugog, osetno starijeg strip-crtača po imenu Aksel (Trirov regularni glumac Anders Danijelsen Li). I on bi, pak, mogao da nosi epitet najgore osobe na svetu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog ponekad latentnog, a ponekad otvorenog seksizma u svojim stripovima koji brani klasičnim argumentom da umetnik zadržava pravo na slobodu da nekog svojim delom i uvredi.

On prema njoj možda nije „loš čovek“, kamoli „najgori na svetu“, ali je razlika u godinama, generacijama i stavovima između njih evidentna. On je u fazi da želi stabilnost, zajednički život i porodicu, a ona se još nije ni pronašla, da ne govorimo o tome da se nije ostvarila. Uostalom, šta je ta tačka posle koje mlada osoba postaje odrasla? Roditeljstvo, karijera ili makar stalni posao koji podnosimo? Kredit za kuću i auto?

Čini se da Juli o tome baš i ne razmišlja i uživa u nestalnosti svog karaktera i svog života. Zato i ostavlja Aksela zbog momka koji je u sličnoj fazi kao i ona, Eivinda (Herbert Nordrum), a kojeg upoznaje na venčanju nepoznatih ljudi na koje je upala. I Eivind, pak, ima svoj emocionalni bagaž koji nosi, pa je pitanje je li baš to ono konačno rešenje kojem se nada.

,,The Worst Person in the World“ je delom studija milenijalske generacije, njenih životnih, emocionalnih navika, kao i ponašanja u različitim situacijama, ali, opet, nije samo to. Trir i Vogt studiraju i njen odnos sa drugim generacijama, pre svega s generacijom X koja joj je prethodila i njenom slobodom koja je zamenjena za udobnost od koje je ostalo samo pravo na provokativnost koje danas sredovečni ljudi prisvajaju.

Još više od toga, ,,The Worst Person in the World“ je primer temeljnog promišljanja i osavremenjivanja par žanrova za koje se čini da su u nova vremena uniformnosti maskirane u različitost i unikatnost ispali iz mode. Radi se tu o skoro pa jednakom omeru drame o vezama, romantične komedije i filma o (prolongiranom) odrastanju. Film je to interesantne strukture u dvanaest poglavlja s prologom i epilogom, ali su te vinjetice prilično glatko povezane tako da klize od jedne do druge nehajno poput svoje glavne junakinje. Kroz priču o Juli nas vodi glas naratorke kojeg Vogt i Trir koriste obilato, ali je takav literarni element ovde zapravo neophodan da bismo se kao gledaoci mogli orijentisati.

Iako se klasici žanra, odnosno žanrova, povremeno citiraju, a još češće dotiču (ima tu svega i svačega, od Vudija Alena do Nore Efron), Vogt i Trir se ipak trude da nas često iznenade skretanjem smera radnje i skretanjem fokusa, izmičući nam svakih nekoliko minuta tlo pod nogama i držeći nas tako zainteresovanim za dva sata priče koja može biti priča o svima nama. Neke od minijatura od kojih je film sačinjen graniče se s genijalnim, poput animirane sekvence tripa nakon gutanja ludih gljiva, žanr-scene jurnjave kroz grad u naručje drugome posle dugog dijaloga / dvostrukog monologa oko raskida, sekvence posete Akselovim prijateljima koji žive porodičnim životom ili kadra u teretani u kojem Juli dok vežba na televiziji gleda kako predstavnice nove generacije feministkinja „roštiljaju“ Aksela zbog mizoginije u njegovim stripovima.

U tome se Trir dosta oslanja na glavnu glumicu Renate Reinsve koja se s lakoćom i igrivošću probija kroz svoj vrlo atipičan filmski lik kojeg je teško uhvatiti „za glavu ili za rep“. Reinsve veliku pomoć ima i u prekaljenom Andersu Danielsenu Liju i u vrlo ležernom Herbertu Nordrumu, ali i u mnoštvu epizodista koji igraju u sinergiji s njom tako da sve pršti od hemije.

Uz ovakav opis, čini se da je „The Worst Person in the World“ savršen i revolucionaran novi film koji zaslužuje gotovo unisono slavljenje filmske kritike. Istina je da tu ima dosta toga novog i dosta toga dobrog i da je genralni utisak svež, ali to novo i to dobro se ponekad ne poklapaju, pa ima i nekih problema koji se ne mogu zanemariti.

Prvi od njih je upravo glavna junakinja, kako u smislu svoje svežine, tako i u smislu reprezentativnosti za svoju generaciju. I pored truda Trira i Vogta da je predstave kao organsku, ona i dalje deluje kao tipični primerak fantazije, filmske i uglavnom muške. Juli upada u trip „manic pixie dream girl“ o „kroćenju“ koje filmski autori fantaziraju otkako je filma kao umetnosti.

Drugi set problema je zapravo povezan sa samom junakinjom koja je, sudeći po postupcima, često čudna čudnosti radi, pa se taj utisak vrlo često preliva i na sam film i nešto pojedinačnih narativnih, stilskih i tehničkih rešenja u njemu. Tako naratorka postaje iritantna sveprisutnošću i sveznanjem, tako kamera i montaža u pojedinim kadrovima deluju napadno nervozno bez ikakvog opravdanja, a spektar ispranih boja koji film čini gotovo crno-belim uz napadne hladno-plave filtere naprosto nema smisla. Pa opet, ,,The Worst Person in the World“ je jedan od onih filmova koji ostavljaju utisak i potiču na razmišljanje, pa i na raspravu.

Are You Leaving Already? / Skal dere ga allerede?

kritika objavljena na XXZ:

2019.

scenario i režija: Mona J. Hoel

uloge: Nicole Madeleine Aurdahl, Mattias Cantzler, Raymond Lorentzen, Kjersti Holmen, Rickard Kleven, Cheila Steen, Aracelly Reinoso

Mi smo kao vrsta skloni idealizacii sistema, recimo državnog. Tako ćemo sa divljenjem govoriti o skandinavskoj socijal-demokratiji, stepenu zaštite ljudskih prava, socijalnoj sigurnosti i spremnosti države da individui pruži drugu šansu. Ono što previđamo je da je svaki sistem manjkav i rupičast, da ga zato stalno treba popravljati i da svaki od njih zavisi od ljudskog faktora od najvišeg nivoa (jer su sve zapravo ljudi i osmislili), do nivoa onih koji to u praksi implementiraju i onih na koje se to u praksi implementira. Film norveške autorice Mone J. Hoel Are You Leaving Already? koji je prikazan na nedavno završenom Stockfish Film Festivalu, jednom od poslednjih održanih u fizičkoj, ne-web formi, može poslužiti kao studija slučaja o zavisnosti ljudskog bića od sistema, ali još i više od drugih ljudskih bića.

Elin (Aurdahl) je devojka u 20-im godinama čija je prošlost problematična (bila je u zatvoru), a sadašnjost ne nudi neke naročite izglede. Majka nikad nema vremena za nju, a otac ne želi da sa njom ima više od onoga što mora. On joj je na preporuku socijalne službe kupio derutni stan u centru Osla kako bi se u potpunosti rehabilitovala kroz samostalni život. Problem je što stan treba srediti, za šta socijalna pomoć koju prima nije dovoljna, pa Elin mora da potraži posao. Međutim, s njenom zatvorskom prošlošću i verovatno manjkom specifičnih radnih veština, nijedan poslodavac ne želi da rizikuje i zaposli je.

Sa druge strane, Raymond (Lorentzen) i Mattias (Cantzler) su dvojica molera sa severa zemlje koji su se u potrazi za poslom kombijem dovezli do Osla, pa se može reći da su tek za nijansu manje očajni od Elin. Njih dvojica deluju kao da su malo šašavi i ne naročito sposobni, ali ne može se reći da su loši momci, posebno u trenutku kada iz altruističkih namera prihvate škrtu ponudu Elininog oca da obave neophodne popravke u stanu. Uz njih i svoju novu drugaricu u čiju se plesnu trupu uključuje, Elin će pridobiti možda i ključni resurs za svoj samostalni život - prijatelje.

Mona J. Hoel je norveška predstavnica u pokretu Dogma 95 koji su pokrenuli danski sineasti, a njen film od pre 20 godina, Cabin Fever, jedan je od najtipičnijih predstavnika pokreta koji prati skoro sve tačke čuvenog manifesta. Za Are You Leaving Already? se takođe može reći da se relativno striktno pridržava Dogme, naročito na planu filmske estetike: neprofesionalni glumci, kamera iz ruke, što manje naknadnih montažnih rezova, bez veštačkog osvetljenja, bez muzike i sa minimalnom obradom zvuka. Međutim, sa odmakom od 25 godina od manifesta, a 20 od njegove vršne popularnosti među filmskim autorima, čini se da je sav taj stil u najmanju ruku preteran, da inducira naivnost i naglašava amaterizam, te da prevladava nad supstancom do te mere da je prosto devalvira. Are You Leaving Already? tako ostaje film plemenitih namera koji će nas podstaći da se oslonimo na druge ljude i da mi njima poslužimo kao oslonac i koji će možda učiniti da se na kraće staze osetimo bolje sami sa sobom i sa drugima u našem okruženju, ali će kao takav dopreti do ograničene količine fanova Dogme, dok će ostalima u priličnoj meri testirati strpljenje.

Exit

kritika objavljena na portalu dokumentarni.net

Nije teško pretpostaviti šta ljude privlači ekstremizmu i radikalizmu. Osoba, najčešće mlada, poseduje želju za pripadanjem, pažnjom i osećajem da čini razliku. Ključna razlika odnosi se na koketiranje s ekstremizmom, odakle se čovek čupa odrastanjem; odnosno ekstremizma kao tvrde vere te načina života i ponašanja. Kako bi pobegao iz potonjeg, pojedincu neretko treba vanjska ruka spasa. Dokumentarne i igrane filmove slične tematike gledali smo u nebrojeno varijanti, ali ono što “Exit” (2018) izdvaja od njih biografija je njegove norveške autorice Karen Winther, bivše nacistkinje koja se ovim dokumentarcem suočava sa svojom prošlošću, tražeći oprost sama za sebe i sama od sebe.

Winther ovo nije prvi film na istu temu: prethodni “The Betrayal” iz 2011. godine tematizira njenu konverziju od militantne levičarke u jednako zagriženu desničarku, odnosno izdaju koju je počinila prema svojim bivšim kolegama i prijateljima. Razloge i opravdanja za svoje postupke pronašla je u vlastitom lošem odgoju, koji ju je gurao prema haosu i nasilju kojima je kao takvima bila fascinirana. Toga se, u manjoj meri, dotiče i u “Exitu”, otvorivši film sa scenom iz “Christiane F.” (1981) nemačkog reditelja Ulricha Edela i komentarom o partijanju i fiksanju u Berlinu kao njenom prvom životnom snu.

Winther je, dakle, u mladoj dobi privlačilo devijantno ponašanje, stoga je uzročna ideologija ovde manje bitna dokle god je nasilje maksimizirano a strah minimiziran. U njenom slučaju čak ni konverzija i nagli otklon od ekstremne levice prema ekstremnoj desnici nije toliko čudan, jer se pre svega radilo o nasumičnom nasilju i naklapanju negoli punokvrnoj revoluciji; pre ili kasnije čovek se mora suočiti s posledicama svog delovanja i u tome Karen nije jedinstvena. “Exit” možda počinje kao sasvim lična priča, ali se brzo uključuju i drugi akteri koji potvrđuju da nije sama u svojoj odluci povratka na pravi put, jednako kao što nije usamljena u strahu od nasilja i odmazde.

Autorica je u svom filmu zapravo sporedan lik, gotovo sidekick. Prvo je tu Ingo, nekadašnji Führer Berlina koji je svoja iskustva napuštanja pokreta dokumentovao u knjizi i od tada živi u skrivanju. Zatim upoznajemo Manuela zvanog Pištolj, koji je napustio pokret suočivši se s kontradikcijama tek nakon dolaska u zatvor, pa je sad na meti svojih bivših kamerada. U Americi je Angela, takođe bivša nacistkinja, a sada gorljiva aktivistkinja koja formira mrežu za pomoć drugim ženama koje napuštaju ekstremističke organizacije. Nju je u tom pravcu pokrenulo suočavanje s posledicama bombaškog napada u Oklahoma Cityju, delo terorista njoj bliskih stajališta. S leve strane u filmu se pojavljuju bivši danski militantni antifašista Soren koji u jednom trenutku shvaća da se u igri nalazi uglavnom zbog nasilja kao takvog, dok antifašizam postaje samo ideološko opravdanje; i David, francuski dvostruki konvertit koji je prvo prigrlio Islam, pa džihad, da bi na kraju teškom mukom u zatvoru oboje napustio.

Iako etički upitan zbog autoričine sklonosti ka apologiji vlastitih izbora, relativizacije i pokušaja izjednačavanja različitih ekstremizama čija je mehanika funkcionisanja možda ista, ali razmere i posledice nisu, “Exit” je neobično važan dokumentarac kao svedočanstvo o napuštanju opasne ideologije i prakse iz vlastitog iskustva. Kao takav je na IceDocs došao nakon ekstenzivne festivalske turneje (CPH:DOX, DOC NYC, DOK Leipzig, DokuFest, IDFA…) uz nekoliko manjih nagrada. S druge strane, jedan od najvećih problema dokumentarca norveške autorice, tretman je Manuelovog lika – stav je da on, samo zato što se odrekao nacizma, zaslužuje drugu šansu bez obzira na nasilje kojem je bio sklon i za kojim povremeno ponovo poseže (doduše, ovog puta ne prema ženama, deci i trudnicama), pa je pitanje koliko se zapravo promenio.

Čisto filmski, “Exit” dobacuje do nivoa solidnog, montaža van šablona koja obiluje naglim rezovima i odsustvom sinhronizacije između viđenog i izgovorenog je osvežavajuća, upotreba arhivskog materijala dodaje na verodostojnosti, dok su pokušaji poetizacije situacionim kadrovima koji često ostaju van konteksta češće neuspeli nego uspeli. Karen Winther, iako raspolaže znanjem i tehnikom, trenutno je ipak autorica od jedne jedine teme. Doduše, izuzetno važne.

What Will People Say / Hva vil folk si

kritika originalno objavljena na Monitoru

2017.

scenario i režija: Iram Haq

uloge: Maria Mozhdah, Adil Hussain, Ekavali Khanna, Ali Arfan, Sheeba Chaddha, Lait Parimoo, Rohit Saraf, Nokokure Dahl, Isak Lie Harr

Nikada nisam bio za cenzuru, ali ponekad bi određene duboko ukorenjene stvari trebalo proterati iz umetnosti na nekoliko godina koliko da se od toga odmorimo. To “nešto” može biti i potpuno bezazleni kliše poput ostavljanja velike plišane životinje u krevetu prilikom iskradanja iz istog (mislim, je li to neko u životu zaista uradio?), a mogu biti i ozbiljnije stvari kao što su tipski portreti određene kulture koje cenimo po tome iz koje kulture dolazi njihov autor. Ako je, recimo, tema represija nad ženama u muslimanskim migrantskim zajednicama na Zapadu, a autor je svetlije boje kože i, k tome, muškarac, njegov ćemo film odmah proglasiti kulturno neosetljivom, čak rasističkom desničarskom propagandom. Ako isti film na istu temu snimi žena, još i pripadnica druge generacije migranata, njeno delo ćemo prozvati hrabrim i beskompromisnim insajderskim pogledom. Bilo kako bilo, What Will People Say je kriv po obe tačke optužnice, i kao film prepun naoko bezazlenih klišea, i kao jedan od nastavljača trendova serviranja imigrantskog “misery porna” po “istančanom” ukusu zapadnjačke publike.

Priča je to sedamnaestogodišnjoj Nishi (Mozhdah) koja odrasta u Norveškoj rastrzana između zapadne kulture koju vidi u školi i na ulici i pakistanske kulture svojih roditelja koja podrazumeva striktne norme, kako u religijskom smislu, tako i po pitanju svakodnevnih navika. U početku se čini kako Nisha uspeva da pliva kroz različite socijalne pejzaže kako u školi i na ulici, tako i u kući, uvek igrajući ulogu koja se od nje očekuje. Čini se i da je konzervativizam njenih roditelja svakako nekakvog blažeg oblika, i da im je prva briga njena dobrobit, budućnost i karijera. Majka (Khanna) će je, recimo, dobrohotno opomenuti kako da se obuče kad ide po oca u radnju, a otac (Hussain) će svesno riskirati sramotu tako što za svoj rođendan želi da cela familija pleše u istoj sobi, što u pakistanskoj kulturi nije dozvoljeno.

 

Nishi je, međutim, dovoljna samo jedna nepažnja da joj se život izvrne naglavačke. Nepažnja kao preglasno zvono mobilnog telefona njenog dečka (Harr) koji se nekako uvukao u njenu sobu. Naizgled mirni otac će izgubiti živce, pomisliti na katastrofični scenario seksualne aktivnosti i premlatiti nesretnog mladića, a Nisha će završiti u sigurnoj kući, što će samo još više uzburkati duhove u maloj, ali tesno povezanoj, tračanju i javnom sramoćenju sklonoj pakistanskoj zajednici. Pomislivši da se prašina slegla posle jednog telefonskog poziva, ona biva namamljena u klopku: uz pomoć brata (Arfan), otac je otima, odvodi na aerodrom i dalje u Pakistan, nekih 300 kilometara od Islamabada, gde je ostavlja kod svojih rođaka. Nevolje za zapadnjački nastrojenu Nishu tu tek počinju jer rođaci očeve generacije (Chaddha, Parimoo) nisu baš tolerantni prema njenim eskapadama, pa će posle pokušaja kontakta sa prijateljicom u Evropi završiti u potpunoj izolaciji iz koje će je povremeno izbavljati mlađi rođak (Saraf), što vodi u još veću nevolju.

Svako se barem jednom u životu susreo sa pitanjem “šta će selo / susedi reći”. Ako ga već nisu postavili naši roditelji, onda su to sigurno učinili bake i dedovi. Takav pritisak sredine je prisutan u obe varijante konzervativizma, bilo u onoj rigidnoj gde se ljudi slepo drže (javno-)moralnih normi propisanih tradicijom, ili onoj usmerenoj na uspeh i socijalnu mobilnost gde se na “devijantno” ponašanje potpuno normalno za mlade ljude gleda kao na zamku koja će ih odovojiti od važnih stvari poput akademskog i karijernog napretka. Takav pritisak je prisutan i više je nego legitimna tema za filmove.

 

Problem sa What Will People Say je odsustvo bilo kakvog smisla i interne logike u tretmanu te važne teme. Otac i majka menjaju strane od “progresivnog” do retrogradnog konzervativizma kako im paše, odnosno kako je to zgodnije autorici da vodi priču dalje, pa tako dolazimo do nekonzistentnosti od scene do scene da, recimo, otac prvo želi udati kćer za koga god u Pakistanu ili na Zapadu, pa je želi naterati na samobistvo, da bi na koncu žalio što bi ona u slučaju udaje morala odustati od obrazovanja i karijere. Osim što im je motivacija klimava, oni i zapravo ne egzistiraju kao likovi, dok je starija generacija pakistanske rodbine svedena na stereotip zlih rođaka, a mlađa generacija i u Pakistanu i Norveškoj je portretirana kao mlitava i nesposobna. Kao lik zapravo ne postoji ni naša protagonistkinja, čija je jedina funkcija da neprestano pati i zuri u prostor ispred sebe. Možda na početku dobivamo nekakvu informaciju o vanjskim manifestacijama njenog života (u suštini, klasično tinejdžersko ponašanje), i možda možemo “face value” prihvatiti ambicije njenih roditelja glede njenog obrazovanja, ali o njenom unutarnjem životu ne saznajemo apsolutno ništa, tako da su se svi njeni postupci mogu shvatiti isključivo kao aparati zapleta.

Čak i ako na jedvite jade prihvatimo da je ovakav jednostrani portret pakistanske kulture (u samom Pakistanu, to jest) kao represivne i nasilne plod autoričinog neposrednog ili makar posrednog iskustva sa istom, a ne “doctoringa” i igranja na kartu (kultur-rasističkih) sentimenata kod zapadne publike kojoj je film i namenjen, problem ostaje u tome što tu ne vidimo ništa novo, sveže, šokantno i autentično. Osim lošeg scenarija, za to je svakako kriva i režija Iram Haq prepuna očevikanih, stereotipnih, pešačkih rešenja poput fingiranja trilerske tenzije pomoću “soundtracka” u trenucima kada film pada u tempu.

Uzevši sve u obzir, ostaje nejasan taj topli prijem na koji What Will People Say nailazi od strane kritike i publike širom sveta. Šta god rekli za još i veći “hype” oko slično intoniranog Mustanga od pre nekoliko godina, taj je film makar imao neka elementarno zanimljiva estetska i vizuelna rešenja. Teško da razlog za to može biti reputacija Iram Haq koja je pre ovog snimila svakako superiorniji, ali ne baš impozantan film I Am Yours (prikazan pre nekoliko godina na beogradskom FEST-u uz nekakvu nagradu) o višestrukim problemima samohrane majke pakistanskog porekla u Norveškoj. Biće da to ipak ima najviše veze sa političkom korektnošću i oklevanjem da se takav nazove lošim čak i kad po svemu viđenom ispunjava standarde konzervativne propagande.

Thelma

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Ako ćemo filmsku 2017. godinu po nečemu pamtiti, nevezano za ne baš filmske seks-skandale koji potresaju Hollywood, onda će to biti definitivno priznanje da žanr, napose horor, ne spada više u trivijalije, već predstavlja punokrvni artistički izraz u kojem je ono ispod površine važnije od onoga što šokira i upada u oči. Del Torov The Shape of Water je pokupio Zlatnog Lava u Veneciji, mother! Darrena Aronofskog je najkontroverzniji film godine, a na taj vlak je uskočio i Joachim Trier poznat po svojim dramama (Reprise, Oslo, 31. August, Louder Than Bombs) sa puno ličnog naboja koje ciljaju na duboke emocije. Njegova Thelma možda ne hvata na šokove i možda deluje studioznije, ali zbog toga nije ništa manje strašan, naprotiv.

Thelma se kreće u nekakvoj skandinavskoj verziji Carrie sveta, gde naslovnu junakinju nakon neprijatne scene iz detinjstva (otac je nišani lovačkom puškom) upoznajemo kao lepu, zrelu devojku na univerzitetu. Igra je Eili Harboe, nekima možda poznata iz filma katastrofe The Wave, mlada glumica sa vrhunskim prisustvom na ekranu. Ona je upravo upisala studije biologije u Oslu i odselila se od svojih roditelja, oca Tronda (Henrik Rafaelsen) i majke u invalidskim kolicima Unni (Ellen Dorrit Petersen), koji je sve bez obzira na kilometarsku udaljenost sve vreme kontroliraju telefonom i zasipaju je savetima. Thelma je odgojena u veoma restriktivnom i represiranom hrišćanskom duhu, pa u poređenju sa svojim kolegama slobodnijih nazora deluje pomalo čudno.

To će se možda promeniti kad u njen život uđe lepa i slobodna Anja (Kaya Wilkins), koleginica sa univerziteta koja u njoj pobudi zabranjenu žudnju. Problem je, međutim, u tome što to koincidira sa Thelminim napadima nalik na epileptične, koji, pak, koincidiraju sa natprirodnim pojavama (čitaj telekinetičkim fenomenima) koje pogađaju ljude oko nje na vrlo neprijatne načine. Je li Thelma uopšte ima mogućnost kontrole nad njima? Je li ih makar svesna? Ima li to veze sa njenom prošlošću koju gledamo u flashback momentima ili sa prilično mutnom porodičnom istorijom koju ona pokušava istražiti?

Referenca na Carrie Stephena Kinga više nego njenu filmsku adaptaciju Briana de Palme (o svetogrdnim novim adaptacijama bolje je ne govoriti) je ovde dvostruka, vezana i za religijsku represiju i za telekinezu, ali reč je ipak o potpuno drugačijem filmu. Jasno je šta stoji u korenu, ali Thelma nije na meti svojih vršnjaka i zapravo ne zna sa čime se nosi, što njenu situaciju čini psihološki kompleksnijom. Thelma iskače iz tih krvavih okvira i na vizuelnom planu, snimljena je u hladnim tonovima uz punu pažnju posvećenu simetriji mizanscena i sa savršenom postavkom kadrova. Poenta je možda donekle i slična, s tim da represija ovde nije nužno religijskog porekla koliko izvire iz kuće, a naslovna junakinja možda nije samo i isključivo žrtva u tom zamršenom odnosu.

I druge stvari se tu događaju. Recimo, Ellen Dorrit Petersen koja opet igra osobu sa hendikepom je očita referenca na još jedan hladni art-horor Blind Eskila Vogta, Trierovog stalnog scenariste. Njena uloga ovde je svakako manja, ali zato jezivija (na tragu prošlogodišnjeg horor-iznenađenja Shelley). Isto se može primeniti i na njeno ponovno uparivanje sa Henrikom Rafaelsenom, što možda navodi gledaoca na pomisao da je Thelma više Vogtov nego Trierov film, što možda nije od presudnog značaja.

Ono što se, pak, mora istaći je da Thelma, ma koliko metodično delovala u pojedinim kadrovima i scenama, nije savršeno ujednačen film. Naprotiv, neki delovi i celi pod-zapleti poput hitchcockovske misterije vezane za njenu prošlost nisu do kraja razrađeni i poentirani, nemaju baš smisla u filmu i nabijaju minutažu u ionako sporovoznom filmu. Takođe, Thelma možda nikad ne dolazi do nekakve konkretizacije što je efektno možda za ugođaj dubinske jeze, ali film čini možda suviše eteričnim. Pa opet, reč je o jednom inteligentnom i slojevitom filmu koji će se doimati još boljim sa svakim dodatnim gledanjem.

The House / Huset

2016.

scenario i režija: Reinert Kiil (uz prevodilačke usluge Jana Helgea Lillevika)

uloge: Mats Reinhardt, Frederik Wolf, Sondre Krogtoft Larsen

Nacistički oficir Kreiner (Reinhardt) i vojnik Fleiss (Wolf) nakon što su izgubili svog vezistu moraju sprovesti zarobljenog borca Norveškog Pokreta Otpora Runea (Larsen) kroz zavejanu šumu. Kako ih kompas zeza, a karte nisu baš precizne, orijentacija im je problem. Sreća u nesreći je da nalete na veliku, osamljenu kuću na proplanku gde se makar mogu odmoriti, oporaviti i sačekati da oluja prođe. Ali, kako smo na terenu horora, kuća na osami je retko kad dobra vest...

Pripremite se, dakle, za klasične paranormalne aktivnosti. Sve počinje pomalo začudno, ali ne baš izravno opasno: u kući nema žive duše, ali je na štednjaku toplo jelo i radio je uključen i sam menja stanice. Tu je negde i sveska sa dečijim crtežima koji su malo morbidni, ali još uvek ništa ne pali lampice. Rune na uvezanoj knjižici i na vratima ormara su već druga priča, pa će se tako norveška zastava pojavljivati na jarbolu na kome su nacisti okačili svoju, partijsku, Rune će umirati i oživljavati, kretati se po kući i menjati krevete, a Kreiner i Fleiss će ugledavati prikaze iz svog života, svađati se i tonuti u ludilo dok se dani pretvaraju u Dan Mrmota.

Kuća, naravno, ima svoju pred-istoriju, slučaj egzorcizma iz prošlosti ne baš jasno povezan sa događajima u vremenu sadašnjem, ali prisutan u nekoliko flashback momenata. Te scene izgledaju zgodno na foršpanu, ali čini se da im je to i jedina namena, dok Kiil tek na kraju, uz prilično dobar obrat, uspeva da ponudi suvislo objašnjenje koje sa egzorcizmom nema neke naročite veze.

Prvi kvalitet filma je njegova ekonomičnost: snimljen za desetak dana na ograničenom broju lokacija i za samo 100-ak hiljada dolara, film se više oslanja na pametno složen produkcijski dizajn nego na efekte. I njih ima, ali su relativno diskretni. Mana te ekonomičnosti je što je nije teško pročitati, pa tako loše osvetljenje često deluje kao maska u iznudici nego neki nameran psihološki ili kakav već efekat.

Drugi kvalitet filma je relativno uspela karakterizacija likova. Kreiner je obrazovaniji, kulturniji, razboritiji, pa čak i humaniji od nacističkog dvojca, dok je Fleiss fanatični vojnik partije na ivici živaca i željan osvete zbog smrti svog saborca. U njihovim međusobnim okršajima, oficir će se često pozivati na čin, sa sve manje i manje efekta. Problem je, međutim, što su njih dvojica nacisti sa kojima se publika ne može i ne treba saživljavati (nemojmo se zavaravati, The House ni u kom slučaju nije nekakav snažni anti-ratni film poput Peckinpahovog Cross of Iron, već film o ukletoj kući koji Drugi svetski rat koristi kao pozadinu), a Rune kao žrtva je zamišljen kao enigma, ali zapravo deluje pasivno i skoro mutavo. Najvažnije, on ne pruža nikakvu perspektivu.

The House ostaje film dobre ideje kojoj u suštini fali razrade. Idealan format za nešto takvo bi bio kratkometražni jer materijala zapravo ima za 20-30 minuta. Sve preko toga deluje kao razvlačenje i ponavljanje jednog te istog bez nekog naročitog efekta. The House izgleda kao prvi, dramaturški nespretni dugometražni film autora koji je zanat pekao na kratkom metru, ali to nije. Reinert Kiil je prekaljeni asistent scenografije i reditelj nekoliko kratkih i dugometražnih filmova, od kojih je Whore (2009) jedan od skandinavskih low-budget klasika. Od njega smo, dakle, videli i bolje, čak i za manje para.

Bolgen / The Wave

2015.

režija: Roar Uthaug

scenario: John Kare Raake, Harald Rosenlow-Eeg

uloge: Kristoffer Joner, Ane Dahl Torp, Jonas Hoff Oftebro, Edith Haagenrud-Sande, Fridtjov Saheim, Arthur Berning, Layla Goody

Čudno, ali filmovi katastrofe nam nisu zanimljivi zbog ljudske patnje i nemoći pred prirodom ili tehnologijom koja se otrgla kontroli. Zanimljivi su nam zbog upravo suprotnih stvari: junaštva i zajedništva pred nadmoćnim, bezličnim protivnikom. Istini za volju, najatraktivnije scene u filmovima katastrofe su upravo slike te katastrofe nafilane skupim efektima na koje odlazi veći deo budžeta, a u slučaju Hollywooda i vremena filma. I u tome se često gube likovi, odnosno ljudi koje scenario šeta od tačke A do tačke B kako bi ih proterao kroz nevolju.

Srećom, Bolgen nije takav film jer naprosto nije bilo novca za toliko efekata. To ne znači da efekata nema, imamo “money shot” odrona, pa onda i vala koji nastaje u fjordu i uništava pitoreskno selo, imamo slikanje iz helikoptera ili “dronea”, imamo podvodne scene u trećem činu koje se oslanjaju na Cameronov The Abyss, pa čak i CGI koji može da prođe. Ograničena sredstva su uticala i na to da vršni udari te katastrofe deluju realistično, prljavo i bez šminke. Uz to, imamo ono što nam hronično fali kod sličnih filmova iz hollywoodske kuhinje: kakvu-takvu priču, razvoj likova, pa čak i lagano blasfemične obrate na putu.

To opet ne znači da se film ne oslanja na gomilu klišea, samo ih usput dorađuje. Evo, recimo, naš junak Kristian (Joner) troši svoje poslednje dane na poslu osmatranja planine koja će se svako malo odroniti u more, što će izazvati potop slatkog malog turističkog gradića. Scenario odlazi korak dalje, on je već prihvatio novi posao u naftnoj industriji i seli se sa familijom u drugi grad. Štos je u tome što mu vrag ne da mira da zanemari čudna očitanja sa senzora i ode nedovršena posla. Njegova radna etika nervira njegove ukućane, pre svega ženu Idun (Ane Dahl Torp, jedna od onih prirodno elegantnih glumica), recepcionarku u hotelu, ali i sina tinejdžera kojem ionako sve ide na živce, dok je za mlađu kćerku njen tata i dalje heroj. Njegovo zalaganje nervira i kolege koji bi voleli da ih ostavi na miru, umesto da širi paniku. “Newsflash”, Kristian je u pravu, a drugi će to skapirati tek kasnije...

Drugi set klišea se odnosi na klasični “trope” razdeljene familije, bilo da je ona razdeljena na dvoje, troje ili čak četvoro. Takve situacije su omogućene u podužoj ekspoziciji, a scenaristički dvojac i reditelj na tone sasvim solidno profitiraju. Jednom kada se sranje zaista dogodi, dešava se to da otac traži kćerku u brdima, a majka sina po hotelu u paralelnoj montaži. Potom, otac traži majku i sina u ruševinama i prevrnutim automobilima. Potraga za bližnjima je jednako instiktivna i stoga napeta kao i preživljavanje, a poseban dodatak je ono čega u Hollywoodu nema: etička siva zona.

Autorskom tandemu se može zameriti da su ekspoziciji posvetili previše vremena, ali to ima svoje zašto. Film je čak i tada kinetičan, naročito dok pratimo istresiranog Kristiana, a jednom kada se katastrofa zaista dogodi, više ne možemo da skinemo pogled s ekrana, iako smo sve to u nekom obliku već videli ranije. U tom smislu treba pohvaliti glumce, naročito centralni dvojac, koji aktivno nose priču i svoje likove. Kristoffer Joner deluje kao manična varijanta Kevina Bacona, ponekad malo previše manična za svoje dobro, a Ane Dahl Torp je izrazito ležerna kao žena-majka-lavica.

Reditelj Roar Uthaug (apsolutno cool ime) je neko ko se intenzivno fura na žanrove ne toliko tipične za skandinavsku kinematografiju. Iza sebe ima horor, fantaziju i srednjevekovni akcioni triler, a Bolgen je prvi norveški film katastrofe. Uthaug je na tom planu razmišljao i lokalno (tragedije sa odronima i valovima nisu nikakva novina u Norveškoj i mogu se dogoditi nenadano i pored sve tehnologije za praćenje, a film i počinje sa arhivskim snimcima) i filmski, obilato se koristeći američkim uzorima. Nije to loše, naročito kada Uthaug mora da se dovija kako da ih dostigne, pa ih čak i prevazilazi. Uostalom, čovek je dobio angažman na re-bootu Tomb Raidera, što nije mala stvar. Dok nam ne stignu nove-stare avanture Lare Croft, cunami u fjordu može poslužiti kao ideja za gledanje.

Mot naturen / Out of Nature

kritika originalno objavljena na monitor.hr

2014.

režija: Ole Giaever, Marte Vold

scenario: Ole Giaever

glavna uloga: Ole Giaever

Mogu reći da sam jedan od onih koji ne kapiraju baš najbolje celu tu fascinaciju prirodom. Mislim, nemam ništa protiv prirode kao takve, volim ponekad otići na izlet ili se prošetati s psom nekoliko sati, jedno popodne ili tako nešto, čak i prespavati u nekom kampu ili u automobilu ako baš moram. Samo u glavi moram imati da mi je civilizacija relativno blizu i da ću se u nju sasvim sigurno vratiti. Prosto, o civilizaciji i određenom nivou tehnologije sam ovisan, moj život je tako ustrojen i to je to. Uostalom, bez toga ne bih mogao da pišem svoje filmske kritike kod kojih se trudim da održim kontinuitet.

Evo, recimo, ovaj sada tekst pišem u graničnom području između civilizacije i prirode, na filmskom festivalu u Motovunu. Stvar je takva da signal na mobitelu moram loviti jer se pojavljuje tek tu i tamo (anti-reklama za jednog od hrvatskih operatera ili možda za jednog od kineskih proizvođača mobitela, ili za oboje), a interneta, neophodnog da pošaljem tekst svom uredniku, ima tek na određenim mestima. Ni festivalski život sam po sebi nije pesma, jer zahteva organizaciju i stvara stres. U gradu sa infrastrukturom se to sve nekako da izvesti, ali oni mali, zabačeni festivali u prirodi nas privlače zbog svoje atmosfere. E, sad, kako do njih doći, koliko ostati i kako otići su druge neke stvari koje zahtevaju još organizacije i podrazumevaju još stresa. Jedino što sigurno znam je da mi posle trećeg za redom treba odmor.

U toj situaciji preferiram veoma pasivni odmor koji se sastoji uglavnom od spavanja i aktivnosti koje možemo nazvati žvakom za mozak - gledanja glupavog TV programa, recimo serija. I tako barem nekoliko dana dok se ne oporavim. Neki u tim slučajevima savetuju prirodu i tu se slažem, reka ili šuma ne bi bile na odmet, čisto zbog mira i tišine. Međutim ima i onih genijalaca kojima mirno sedenje, sabiranje misli i gledanje u jednu tačku nisu dovoljni, pa onda prelaze po nekoliko desetina kilometara dnevno lupajući svojim nordijskim štapovima, bicikliraju po prometnim cestama, gube se po šumama i veru po planinama. To ventilira stres, kažu.

Možda to ventilira stres, ali i blejanje u prazno ga savršeno čisti, o spavanju na duge staze da i ne govorim, pa ne vidim neki hype oko toga. Uostalom, možda smo pod različitim stresom oni i ja. Možda je moj stres prijatniji jer radim najbolji posao na svetu, a možda kod njih nije u pitanju stres nego frustracija jer provode po 8 sati dnevno u nekakvoj kancelariji, što nikako nisu želeli, pa jedino kroz aktivnost mogu biti nasamo sa mislima. Možda nisu ni probali da budu sami sa sobom, a okruženi ljudima, možda jesu, ali im ne odgovara.

Raspisao sam se o svojim glupostima, ali za to ima razloga. Naime, Out of Nature, drugi film Ole Giaevera je upravo jedan od onih introspektivnih filmova u kojem je glavni glumac zapravo više narator svojih i autorovih meandrirajućih misli nego kakav aktivan lik. Martin, kojeg igra sam Giaever, je jedan od onih korporativnih dronova koji ne voli svoj posao i koga žena i dete kod kuće smaraju, pa jedinu utehu nalazi u fizičkim aktivnostima, ponajviše u vikend-odlascima u prirodu. Postavlja se samo pitanje je li to dovoljno da smiri njegovo nezadovoljstvo ili će ga svako odstupanje od plana (kao kad ga lovac omete u, da prostite, drkanju) gurnuti preko ruba provalije.

 Ono u čemu je ovaj film efikasan je kontrast koji postiže između tog unutarnjeg haosa Martinovih misli i idilične, stabilne i nepokolebljive priroda. U tom smislu su kadrovi prolećno-letnje Norveške sa svim tim šumama, brdima, planinama i potocima apsolutno impresivni i čak primamljivi i meni, skeptičnom prema bespućima. Takođe, makar u ranoj fazi Out of Nature je nabijen humorom i manično montiran što gledanje nečega što je bazično monodrama (doduše u pokretu i sa ponekim prolaznikom) čini prihvatljivim i širokoj publici.

Problem se, međutim, skriva u tome što osim par bazičnih crtica tu nema puno toga, svakako ne materijala za dugometražni film, čak ni za tih 80 minuta koliko traje. Druga stvar je što introspekcija na filmu možda zvuči sjajno, ali je prokleto teška za izvesti. S tim u vezi, Martinova priča nam je itekako poznata, ali u jednom drugom, primerenijem formatu. Knjiga se zove Doppler, autor je Erlend Loe i savetujem čitanje. Plus-minus par detalja, film i knjiga se preklapaju, a u tom srazu pobeđuje onaj stariji.

Out of Nature je podigao puno prašine, ne svojom zaslugom, kada je uvršten na ovogodišnji FMFS i time razvukao granicu Mediterana, kako bi cinici primetili. Pa ipak, publika ga je primila dobro i po hrvatskoj se stvorio hype. Ja sam ga uhvatio u Puli i mogu reći da nisam impresioniran. Već sam to čuo, video, čitao, doživeo. Čak ni tih egzistencijalnih ili bolje rečeno egzistencijalističkih pitanja ne manjka na filmu. Neki drugi naslovi imaju i malo više stava, a malo manje “gimicka”.

I za iskupljenje obećavam da ću sledeći tekst biti manje introspektivan i da će biti o novom Terminatoru kojeg sam uhvatio na pravom mestu za takav spektakl, u pulskoj Areni.

Blind

2014.

scenario i režija: Eskil Vogt

uloge: Ellen Dorrit Petersen, Henrik Rafaelsen, Vera Vitali, Marius Kolbenstvedt

Slepilo i seksualni fetiši. Slepilo i voajerizam. Ide li to zajedno? Možemo li tako nešto zamisliti? Kakve su psihičke posledice hendikepa i nošenja sa istim? Koliko se naš život menja kada ostanemo bez onoga što nam je prirođeno? Je li odgovor u nejasnim i sve nejasnijim sećanjima? Je li odgovor u povlačenju u osamu? Možemo li imaginacijom dokontati ono što ne možemo videti? Možemo li to nekako drugačije osetiti.

Ingrid (Petersen) je slepa i to je posledica neimenovane degenerativne bolesti. Pre toga je radila kao učiteljica, ali kada ju je napustio vid, povukla se u privatnost svog prijatnog stana na dovoljno viskoj poziciji da je niko ne vidi. Za najosnovnije operacije, poput kuvanja čaja ili upravljanja sa mikrovalnom, Ingrid potroši mnogo više vremena nego ljudi koji vide, i te najosnovnije operacije ne izvede uvek uspešno. Njeno stanje je relativno novo, ona se još nije navikla. Vidimo kako se udara, kako zaboravlja koje je intervencije u prostoru napravila, kako ima modrice po licu i po cevanicama. Moderni uređaji poput glasovne asistencije na kompjuteru ili čitača boja joj pomažu, ali ne dovoljno. Ona ne može jednostavno proveriti je li osedela, na kojim delovima tela je dobila na težini ili pročitati test za trudnoću.

Ingrid ne voli da izlazi na ulicu i čini se da u tome ima puno pravo, pošto joj je orijentacija u stanu još uvek mozgolomka. To posebno nervira njenog muža (i može se ispostaviti kao veliki problem u budućnosti) Mortena (Rafaelsen), kojeg ona opisuje kao dosadnog arhitektu. Međutim, to što ne izlazi iz stana Ingrid ne sprečava da ima bogat život u unutarnjem svetu.

Morten je možda dosadan, ali očito da nije dovoljno dosadan da ne bi imao ljubavnicu ili više njih ili da ne bi lagao da je u teretani, a u stvari je u bioskopu, ili da ne bi makar tajno visio na nekakvom chatu. Einar (Kolbenstvedt) je Mortenov prijatelj sa studija, pornofil i voajer, ali ne i klasičan seksualni perverznjak ili nekakav prestupnik. On je jednostavno stidljiv muškarac koji ceo život pati od anksioze. Einar kroz prozor svog stana gleda na svoju lepuškastu susedu Elin (Vitali). Ona je Šveđanka, razvedena, majka jednog deteta koja deli starateljstvo sa svojim bivšim mužem i to od nje čini nekakvog zarobljenika norveškog društva. Ona nema neko akademsko zvanje, nema dobar posao, nema svoje prijatelje koji su tamo daleko i veći deo svog života provodi usamljena. Šta se dešava kad Elin počne da se preko interneta petlja sa jednako Mortenom koji gubi kontakt sa svojom slepom ženom? Šta kad i Elin iznenada oslepi?

Blind izgleda kao narativni haos, ali je trip pod punom kontrolom. Mi zapravo znamo šta vidimo, ali blagog pojma nemamo šta se dešava. Jesmo li slepi? Zbunjeni? Čiju perspektivu posmatramo? Je li to realno ili je plod nečije mašte? Šta od toga je život, a šta san? Zašto se iste scene i isti kadrovi ponavljaju, jedan za drugim kao varijacije na temu? Zašto je Elinino dete čas muško, čas žensko. Otkud tolike nekonzistentnosti u Mortenovim i Einarovim postupcima? Ključ za sve to nam je dat odmah na početku, u uvodnoj Ingridinoj naraciji, a autor Eskil Vogt nas sve vreme podseća kroz film. To nije ni naročito bitno, jer je trip zanimljiv, i vizuelno i na emotivnom planu, pa nam ne smeta to što ne znamo gde se nalazimo. U tom smislu, Mortenov monolog pred kraj filma deluje kao nepotrebno objašnjavanje.

Mi zaista možemo uživati gledajući glumce kako boje svoje kompleksne, iako verovatno imaginarne likove. Osećamo ljudskost i živost u njima. U nekom drugom filmu, Einar bi bio karikatura, ali ovde nam ga je žao kao što bi nam bilo žao nekog našeg školskog druga koji nikad nije imao devojku zato što nema hrabrosti da ijednoj priđe. U nekom drugom filmu bi Morten bio svinja koja se sprema da ostavi slepu ženu ili makar samo frustrirani karijerista kojem je slepa žena samo teret. Ne i ovde. Ovde ga možemo razumeti. Elin bi verovatno bila ili brakolomka ili očajnica, ali ovde je višedimenzionalna.

Posebnu pohvalu zaslužuje Ellen Dorrit Petersen u ulozi Ingrid. Zaista je teško portretirati osobu sa hendikepom kao kompletno ljudsko i seksualno biće. Zaista je teško preneti samo unutrašnji svet jedne takve osobe. Ona nijednom ne klizi u karikaturalnost niti u patetiku. Treba hrabrosti napisati takav lik, a treba hrabrosti i odigrati ga. Osobe sa hendikepom, čak i u filmovima na škakljive teme, poput Sessions (2012), uvek gledamo iz neke socijalne perspektive, čak i njihov seksualni život gledamo kroz prizmu socijalnih normi i očekivanja. Ingrid je lepotica sa živim seksualnim fantazijama upitne ostvarivosti i Petersenova je igra baš tako, hrabro, direktno i bez trunke blama i neprijatnosti.

Eskil Vogt je publici poznat kao scenarista za socijalne i ljudske drame Joachima Triera, Reprise (2006) i Oslo, 31. August (2011), a Blind mu je rediteljski prvenac kojeg Trier potpisuje kao producent. Vogtova mašta i odlazak u unutrašnji svet još su izraženiji nego u Trierovim filmovima, ali moguće je da je to uslovljeno tematikom. Vogt ima osećaja za svoje likove, neki od režijskih postupaka su potpuno pravilni, kao što su i citati Adaptation. Spike Jonzeja i Andy Kaufamana, Hitchcocka, De Palme (voajerizam) i Godarda (ulice), uz, naravno, neizbežnog Bergmana (pre svega Persona). Vogt već radi sa Trierom na sledećem projektu Louder Than Bombs i mogu reći da ga sa nestripljenjem čekam.

Blind je jedan od retkih filmova koji je igrao (i skupio nagrade) na Sundance festivalu i u Berlinu. Ova dva festivala nisu mnogo slični, skoro da je jedina sličnost među njima kalendarska bliskost. Malo filmova je to postiglo. Za Blind je potpuno jasno zašto: ovo je jedan legitiman umetnički film koji ima i stila i supstance i nije tupljavina. Preporuka filmofilima.

In Order of Disappearance / Kraftidioten

2014.
režija: Hans Petter Moland
scenario: Kim Fupz Aakeson
uloge: Stellan Skarsgard, Pal Sverre Hagen, Bruno Ganz, Sergej Trifunović, Goran Navojec, Miki Krstović, Jakob Oftebro, Peter Andersson, Brigite Hjort Sorensen, David Sakurai

Kraftidioten je prokleto zabavan film. U pitanju je jedna postmoderna akciona triler komedija, na tragu Tarantina, braće Coen (poveznice sa Fargom su više nego uočljive) i braće McDonnagh. Sve to je upakovano u “revenge flick”, smešteno usred norveške ljute zime, napunjeno kriminalcima sa nadimcima iz hollywoodskih filmova i više nego duhovitim, ponekad potpuno apsurdnim dijalozima, te isprekidano umrlicama sa imenom, prezimenom, nadimkom i veroispovešću pokojnika koje kako film odmiče postaju sve zabavniji intermezzo.
Nils Dickman (Skarsgard) je upravo dobio titulu građanina godine u svojoj zapizdini u kojoj živi zahvaljujući svom predanom radu na čišćenju snega. Nils, međutim, nema vremena da se opusti i uživa, jer je njegov sin nađen mrtav i predoziran. Nils tvrdi da njegov sin nije bio narkoman, što norveška policija otpisuje kao još jedan slučaj u kojem roditelj ne poznaje najbolje svoje dete, ni prvi ni poslednji. Nils ipak ide za osećajem, a kada mu sinovljev drug kaže da su njih dvojica “o’ladili” lokalnu mafiju za 15 kilograma kokaina, te da ih ista ta mafija juri, Nils kreće na put osvete odozgo prema gore, sve vreme ostajući stoički hladan i skandinavski skroman, uz malo obavezne zdravo-seljačke naivnosti.

Put osvete ima svojih ograničenja, neki ljudi jednostavno ne žele izdati svog šefa, pa Nilsov samostalni pohod ne može doći do vrha kriminalne organizacije, uprkos tome što je rešio prvu trojicu na dnu na najjednostavniji i najelegantniji način, pomoću freza za sneg i žičane ograde za kokošinjac. On će se zato obratiti svom bratu, i samom bivšem kriminalcu pod nadimkom Wingman (Andersson) koji će mu namignuti u pravcu lokalnog šefa mafije, grotesknog Grofa (Hagen) i njegovu kliku veselih rasista.
U međuvremenu Grofu nije pravo da mu se ljudstvo osipa bez ikakvog razloga i traga, pa pretpostavi da iza svega toga stoji albanska ili srpska mafija, koji god da su, pa preventivno kreće u rat s njima. Srpski klan predvođen Ćaletom (Ganz) neće puno čekati da krene u osvetu, pa je krljačina neminovna.
Već samo radi zapleta, Kraftidioten je film koji je zabavno pogledati, nasmejati se scenama ubistava i “over the top” akcionim scenama i uživati u živopisnosti likova. Onda ga možda treba pogledati u društvu i ponoviti to isto, na kraju ga arhivirati nekamo u glavi i krenuti dalje. Srpski i hrvatski glumci poznati našoj publici su bonus, iako u svojim izvedbama ne odlaze dalje od uobičajenih i poznatih stvari. Sergej je Sergej, Navojec je Navojec, a Miki Krstović je Miki Krstović. Pa ipak ih je zanimljivo videti u stranom filmu, pa još kada je taj film skandinavski i žanrovski.

Genijalština Kraftidioten je negde drugde. Humorni efekat je ogroman, što zbog obilja nasilja, što zbog Stellanove mirne, cool face i naivnosti, što zbog konteksta. Upravo je kontekst ono o čemu treba razmišljati. Nije nimalo slučajno da norveški gangsteri furaju vikinški ili metroseksualni skandinavski imidž sa dugim kosama. Nije nimalo slučajno Grof koncipiran tako da se skriva iza poštenog biznisa, fura na veganstvo, organsku hranu i, što je najupečatljivije, nacionalizam i rasizam. Asocijacija je jasna: ovde nam je Andreas Breivik, duševni bolesnik i rasistički aktivista koji je pobio preko 70 ljudi i ranio preko 300 u bombaškom napadu u Oslu i strljačkom pohodu na otoku Utoya, dat u jednom drugom, farsičnom svetlu. Daleko od toga da je Breivik jedina bolna tačka skandinavskog, prilično tolerantnog društva, i to se u filmu sjajno vidi u raznim drugim odjecima što rasizma i nacionalizma (negde na početku sused hvali Nilsa kako je on pravi Norvežanin iako uopšte nije Norvežanin, i da bi svi stranci morali biti kao on, a i kroz ceo film se ispaljuju otrovne strelice prema susedima, naročito prema Dancima). Ima tu i drugih polarizacija, recimo selo - grad, bogatiji - siromašniji, kriminalci - mali, pošteni ljudi.
Posebno je zanimljivo nekoliko duhovitih "tarantinovskih" dijaloga u automobilima. Dva nesrećna nesposobna policajca se vozikaju okolo i komntarišu rat bandi koji je u toku. Norveški gangsteri raspravljaju o prirodi socijalne države (koja je, je li, nemoguća u toplim krajevima, jer šta će ti socijala, kada pružiš ruku i ubereš plod), a srpski o divoti robijanja u norveškom zatvoru (gde te niko ne siluje i ne maltretira, hrana je odlična, a možeš i neku školu da završiš). Iz naše perspektive zezanje sa brojkom 1389 i Grofovo mešanje Srba i Albanaca može delovati provokativno, ali je zapravo urnebesno smešno.

Glumci su odlični. Stellan Skarsgaard je pouzdan i bez problema iznosi ceo film. Pal Sverre Hagen je više nego koloritan u poprilično grotesknoj ulozi negde na pola puta između ljigavog imidža Toma Cruisea i Breivikove nakaradne ideologije. Bruno Ganz je uverljiv kao stari mafijaš, ali njegov srpski ipak deluje amaterski i smešno, što je otovorilo mogućnost za intervenciju u scenariju gde ga njegovi podređeni u klanu iza leđa nazivaju Šiptarom. Ostatak glumaca se trudi da uhvati svoj trenutak slave u brojnim epizodama koje su detaljno i koloritno napisane.
Hans Petter Moland je raznovrsan autor koji se hvatao raznih stvari, uključujući ratne filmove i drame. Sa Skarsgardom je sarađivao i ranije u karijeri. Njih dvojica su na prethodnom filmu, krimi-komediji A Somewhat Gentle Man, sarađivali sa danskim scenaristom Aakesonom i ta kombinacija je očito uspešna, pa su rešili da je ne menjaju. Taj trio scenariste, glumca i reditelja bi vrlo lako mogao da unese malo preko potrebne živosti u skandinavsku žanrovsku kinematografiju koja je potrošila svoju novost, ali još nije razvila dovoljno supstance da bi se mogla perpetuirati. Možda je postmoderni haos pravi odgovor na to pitanje.
U svakom slučaju, Kraftidioten je jedan od najzabavnijih, najuvrnutijih, najprovokativnijih i naj-"laugh-out-loud” filmova godine i, kao što rekoh na početku, prokleto je zabavan. Uživanje ga je za pogledati. Ogromna preporuka.

A Thousand Times Good Night / Tusen ganger god natt

2013.

režija: Erik Poppe

scenario: Erik Poppe, Harald Rosenlow-Eeg, Kristen Sheridan

uloge: Juliette Binoche, Nikolaj Coster-Waldau

U poslednje vreme nam iz Skandinavije dolaze razni trileri, od akcionih pa do špijunskih i političkih. Možda smo malo zaboravili, ali skandinavski film je nekada bio sinonim za teške, umetničke drame koje se dosta često odvijaju u unutarnjim svetovima svojih protagonista. Negde između ta dva puta stoji autorski rad Erika Poppea. On se bavi modernom dramom, onom koja tretira obične, svakodnevne probleme običnih ili neobičnih ljudi. Hawaii, Oslo (2004) je hyperlink priča o željama i snovima običnih mladih ljudi u Oslu, a Troubled Water (2008) o reintegraciji bivšeg robijaša u život. A Thousand Times Good Night je njegov prvi film na engleskom jeziku, snimljen u norveško-švedsko-irskoj koprodukciji i sa internacionalnim glumcima.

U pitanju je priča o jednoj ne tako običnoj ženi, britanskoj ratnoj foto-reporterki Rebecci (Binoche). Prvo je vidimo kako prati žensku terorističku ćeliju u Afganistanu na obredu pripreme jedne od njih na samoubilački bombaški napad, a posle toga prati njihov odlazak u akciju. Kombi biva zaustavljen na kontrolnom punktu, bomba pukne neplanirano rano, a Rebecca za dlaku izbegne smrt. Kada se delimično oporavi, kod kuće joj muž Marcus (Coster-Waldau) da ultimatum: ili će bataliti te ratne igre, ili će morati da napusti kuću i dve kćerke, jer ni on ni starija kćerka ne mogu više da podnesu brigu iz dana u dan šta će se njoj desiti na poslu.

Rebeccin odnos sa kćerkama takođe nije bajan. Mlađa ne kapira mnogo toga, ali kapira da nešto ne štima između njenih roditelja. Starija sa jedne strane majci zamera što zapostavlja dom i familiju radi posla, dok joj se sa druge strane divi što je jedina koja brine za neka mesta na koja su drugi zaboravili. Njihova zajednička poseta izbegličkom kampu u Keniji će biti prilika da se njih dve ponovo zbliže. Rebeccin šef tvrdi da je situacija bezbedna, ali neplanirani sled događaja će gurnuti Rebeccu u još veći jaz sa porodicom, ostaviti traume na njenoj kćerki i generalno joj učiniti život nepodnošljivim.

Tempo filma je spor i uglavnom se ništa ne događa, ali zato svedočimo kako Rebecca gradualno propada boreći sa dilemom. Nije to samo pitanje posla ili familije, to je pitanje da li ona želi podrediti sebe nekom drugom ili želi podrediti druge sebi. Ona je “war junkie”, a to nije baš hvale vredna i društveno prihvaćena karakteristika, posebno za ženu.

Priča se čini običnom i nekoliko puta ispričanom. Doduše, retko smo imali priliku da je čujemo iz ženske perspektive, ali to vrlo malo menja na stvari. Uspešnost ovog filma zavisi od dramaturgije, ritma i od glumaca. Dramaturgija je pogođena solidno. Ritam se ubrzava na tri akcentovana mesta, na početku, u sredini i na kraju, a sa ritmom raste i emotivni naboj. Gluma je perfektna. Nikolaj Coster-Waldau je odličan kao odgovorni muž i otac u senci svoje žene i vrlo nam je lako da se saživimo s njim. Juliete Binoche je jedna od najboljih i najkarakternijih svetskih glumica i vidi se da živi za izazov sa kompleksnim likovima. Kao Rebecca je apsolutno briljantna i zbog nje je ova rizična drama vredna gledanja, iako se na momente čini praznjikavom i nedorečenom. Preporuka za sve ljubitelje psiholoških ogleda na filmu.

Pioneer

2013.

režija: Erik Skjoldbaerg

scenario: Erik Skjoldbaerg, Nikolaj Frobenius, Hans Gunnarsson, Cathinka Nikolaysen, Kathrine Valen Zeiner

uloge: Aksel Hennie, Wes Bentley, Stephen Lang, Jonathan LaPaglia, Stephanie Sigman, Ane Dahl Torp, Jorgen Langhelle, Andre Eriksen

Pioneer prati tradiciju skandinavskog i korporativnog trilera. Za Skandinavce tipično, njegovi autori pokušavaju da prodru do dna tamne strane skandinavskog socijal-demokratskog sna i dokažu intrigantnu tezu da su ljudsko zlo, pohlepa i pokvarenost duboko u temelju skandinavskog uređenog društva, baš kao i svakog drugog. U Pioneeru imamo priču o Norveškoj i njenom naftnom bogatstvu kao okidaču za uspon.

Za razliku od većine korporativnih trilera, ovde nećemo imati komplikovanu priču o mehanizmima odlučivanja ili scene sa sednica upravnih odbora. Reditelj u nekoliko uvodnih scena pokazuje kakav će to korporativni triler biti, paranoidan, na granici špijunskog, napet, sa glavnim likom koji ne zna u šta se upleo. Retko ko bi tumačio 2001: A Space Odyssey kao korporativni triler, ali celi zaplet sa HAL-om 9000 i implikacija greške u programu su svakako elementi tog žanra. U Pioneeru je slično, samo su svemirska bespuća zamenjena sa dnom mora, a ne tako daleka budućnost sa ne tako dalekom prošlošću. 

 

Glavni lik Pioneera je ronilac čiji život visi o koncu. Početak je 80-ih, otkrivene su velike rezerve nafte na dnu Severnog Mora. Nafta se može crpeti pomoću platformi, ali njen transport je rizičan, pošto je naftovod na udaru jakih morskih struja i čestih nevremena. Jedino rešenje je da se naftovod ukopa u morsko dno, na 500 metara dubine, što je lakše reći nego učiniti. U tu svrhu norveško-američka kompanija mora da angažuje i istrenira međunarodni tim ronilaca koji mogu izdržati pritisak na dubini od 500 metara i spojiti cevi.

Pettera (Hennie) i brata mu Knuta (Eriksen) upoznajemo kada zajedno sa Amerikancem Mikom (Bentley) rade simulaciju pritiska u komori za kompresiju. Gubljenje motoričkih sposobnosti, halucinacije, nesvestice i oštećenja mozga su česti pratioci izlaganja visokom pritisku, a ni dekompresijska bolest nije redak propratni efekat vraćanja u normalne uslove. Pa ipak buduća tročlana ronilačka posada prolazi poslednji test pred pravu stvar. Sa manjim problemima, ali svejedno. Štos je u rezervoarima za vazduh, čije je punjenje predmet tajne, i za šta su zaduženi američki partneri predvođeni Ferrisom (Lang).

Međutim, simulacija je jedno, a pravo ronjenje drugo, i Petter izgubi svest, a Knut nastrada. Petter se ne seća ničega u vezi sa nesrećom, a sve strane nude različita objašnjenja koja se svode na grešku i nesrećan slučaj. Norvežani prebacuju odgovornost na Amerikance i obratno. Na to treba dodati i da je Petter pretrpeo oštećenje mozga, pa osim što ne može verovati nikome, ne može ni sam sebi, a ni mi njemu.

Taj štos je reditelj Erik Skjoldbaerg primenio u svom prvencu i prvom globalno prepoznatom skandinavskom trileru koji je doživeo hollywoodski re-make, čuvenoj Insomniji (1997). Oba filma su imala glavnog lika koji je funkcionisao i kao neka vrsta atipičnog naratora (nije bilo klasičnog voice-overa, ali oba filma su samo i isključivo iz perspektive glavnog lika), pritom veoma nepouzdanog. U Insomniji razlog za junakovu pomućenu svest su bile polarne noći, ovde je u pitanju promena pritiska, hemijski uticaj na mozak i moguće oštećenje. Ono što daje poseban šarm je to što u oba filma bolest nastupa iznenada i iznenada se povlači, pa još manje znamo kada junaci donose racionalne, a kada iracionalne odluke.

Ne kažem, štos je simpatičan i krajnje primenjiv u filmu, i Petterova stanja svesti u uslovima konspiracije u kojoj se ne zna ko koga mulja od Pioneera čine umereno zanimljiv film. Problem nastaje kada se ostatak utopi u konfuziju. Nije da su motivacije svakog pojedinačnog lika konfuzne ili kompleksne, prilično su jednodimenzionalne, problem nastaje što je likova previše i što automatski film čini teškim za praćenje. Kao i glavni lik, ili možda i više od njega, gledalac ostaje u potpunom mraku. Naprosto, deluje preterano i nepotrebno komplikovano.

Razlog za to je jasan, treba samo pogledati u oči činjenici da je scenario pisalo petoro ljudi. To nikada nije dobar znak, jer je teško uklopiti pet koncepcija u nešto koherentno. Drugi problem sa scenariom, čak i samom idejom filma je što nismo sigurni da li je u pitanju fikcija, film “po istinitom događaju”, ili nešto između. Slično smo imali u jednom od gubitnika “oscar sezone”, American Hustle, s tim da američki film jasno naglašava šta je faktografija, a šta fikcija, što njegov nered deluje kreativno, što ima stabilnog naratora i nije problematičan za praćenje. Možda je razlika u ambiciji, American Hustle nedvosmisleno prvo želi da zabavi, a usput da ukaže na neke loše prakse, dok se Pioneer iz sve snage trudi da nas pouči o lošim praksama sa početka naftnog booma u Norveškoj. Slažem se da je zanimljivo videti Amerikance kao zlikovce u evropskom filmu, ali to nije ni izbliza dovoljno da bi priča koja se, osim u uvodnim i zaključnim karticama, tek na momente bavi temom koju navodi kao glavnu učinila koherentnom, zanimljivom i kritičkom.

Sa pozitivne strane, Aksel Hennie (Headhunters) je zaista odličan i uverljiv, kao i većina drugih glumaca, iako je samo on zapravo imao izazov od zadatka. Scene u kompresijskim komorama i ronilačke scene su atraktivne i nabijene emocijama, veoma zanimljive, ali najčešće ne traju dovoljno dugo. Druge akcione scene su pristojno urađene, ali pitanje je koliko je dramaturškog opravdanja za njih. Konačno, film ima malih problema i sa tempom, jer je ekspozicija kratka, centralna scena koja inducira zaplet se nalazi na četvrtini filma i sve posle nje tone u konfuziju.

Pioneer nije loš film, ali nije ni naročito dobar. Neke dobre ideje i nešto zanatskog umeća ga ne mogu spasiti od utiska da je snimljen na silu. Možda je Erik Skjoldbaerg sa ovim filmom pokušao da se vrati na staze stare slave, reciklirajući neke zaboravljene tuđe i jednu intrigantnu svoju ideju, ali ne čini mi se da mu je uspelo. Za razliku od norveške države, Pioneer se suviše oslanja na nesigurne kredite.