Wild Men / Vildemaend

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Podsetimo se one najbistrije opservacije u filmu ,,Eight Mountains“ Feliksa van Groningena, recenziranog nedavno na ovim stranicama.

Ona se svodi na to da strahopoštovanje prema prirodi, ponekad uzdignuto do nivoa religijske opsesije, najčešće gaje gradski ljudi koji je doživljavaju kao neki apstraktni i holistički koncept. Dok su oni koji u prirodi i od prirode žive, skloniji njenom raščlanjavanju na upotrebljive elemente: planine za osmatranje, šume za lov, reke, potoke i jezera za ribolov, livade za ispašu i sve u tom stilu.

O bekstvu od „normalnog“ i stresnog svakodnevnog života u divljinu, prirodu ili makar na selo uglavnom maštaju gradski tipovi koji imaju malo pojma kako stvari tu funkcionišu. Pustimo Crnog Bombardera koji je pretio da će otići u Indiju da gaji konoplju jer je zapravo pretio iz prazne puške, a i imao bi dobar razlog za takav poduhvat, u vidu policije koja mu je za petama. Ali frajer koji se napali na neku fantaziju o selu / prirodi / divljini je vrlo standardni koncept koji se često koristi u skandinavskoj literaturi i kinematografiji (roman ,,Dopler“ Erlenda Lua i film ,,Out of Nature“ Olea Gjevera i Marta Vold iz 2014, na primer). Odakle nam u nekom izmenjenom, crno-humornom i žanrovskom obliku dolazi i danski ,,Wild Men“ Tomasa Daneskova, prikazan poslednjeg dana Motovun Film Festivala.

Prvi od naših „divljaka“ koje upoznajemo je Martin (Rasmus Bjerg) koji je na klasičnu fantaziju o muškarcu – lovcu i sakupljaču koji živi (zapravo kampuje) u prirodi dodao i onu vikinšku. To u prevodu znači da Martin nije bacio mobilni telefon, samo se na njega ne javlja, a kad mu ponestane sakupljene ili ulovljene hrane, ide u supermarket, s vikinškim obrtom da umesto karticom ili kešom on nudi trampu kao opciju plaćanja. Za njegove kože i sekire niko nije zainteresovan, ubeđivanje dovodi do tuče, pa policija biva alarmirana da neki ludi „Viking“ teroriše malo mesto.

Dodatna nepovoljna okolnost po Martina je to da je ipak stranac, Danac u Norveškoj, pa štrči i jezikom, a ne samo pojavom, zbog čega ga zapravo nije teško pronaći. Sve smrdi na privlačenje pažnje, naročito kad saznamo da mu je pozadina biznismenska, a da je pobegao od svoje servilne žene i dve kćerke koje ga vole zato što ne razumeju njegovu potrebu da se oseća kao muškarac.

Drugi „divljak“ u ovoj priči je tu silom prilika. Musa (Zaki Jusef) je takođe Danac, ali je karijerni kriminalac u bandi srednje-krupnih švercera hašiša u begu do skrovišta na teško dostupnom ostrvu. Kada zajedno s „kolegama“ doživi saobraćajnu nesreću, deluje kao da je on jedini preživeli, pa povređen uzima torbu i naleće na Martina koji ga uzima pod svoje i u smislu brige i u smislu „obuke“ za preživljavanje, dok Musa samo želi da se skloni.

I jednog i drugog, naravno, juri policija, a ni predstavnici zakona najčešće nisu puno bistriji od lovine. Izuzetak je jedino mudri načelnik Ejvind (Bjern Sundkvist) koji pokušava da shvati situaciju i reaguje pravovremeno i odmereno, u čemu mu pomaže njegova dugogodišnja praksa „meditativnog“ pecanja na mušicu. U poteru se uključuje i Martinova žena Ane (Sofi Grabel) s kćerima u pratnji, dok Musu jure i njegove kolege koje su ipak preživele sudar s irvasom i misle da ih je on namerno pokrao. Pičvajz za finale je, dakle, zagarantovan.

Ustrojen kao pažljivo složena crna komedija s elementima trilera i filma preživljavanja, ,,Wild Men“ počinje snažno i u prvoj polovini vrlo dobro „radi“ zbog žanrovskog miksa na tragu filma ,,In Order of Disappearence“ (Hans Peter Moland, 2014) koji se, opet, poziva na američki postmoderni žanrovski film. Dakle, na Tarantina i braću Koen, čiji se tragovi osete u dugim dijaloškim scenama koje, su nosilac ne samo humornih momenata, nego i pronicljivih opservacija na temu moderne muškosti, prirode, unutrašnjeg divljaka kojeg moramo probuditi i onih deluzija koje prvo gutamo, a onda i sami gajimo. Vrhunac humora je onaj apsurdni pasaž u vikinškom „selu“ (zapravo kampu) koji nudi „autentično vikinško iskustvo“ (i svejedno zahteva plaćanje karticom ili u domaćoj moneti).

Kako film grabi prema kraju sve više skreće prema domenu drame o prijateljstvu i lojalnosti i nekakvom pseudoakcionom trileru sa sve jurnjavom, pucnjavom i tučnjavom, tako gubi momentum. A situacija sa početka, u kojem se kratki padovi u tempu brzo otklanjaju verbalnim ping-pongom, ovde se menja u takvu da generalno predvidljiv prosede biva tu i tamo isečen nekakvim bljeskom neočekivanog. Olakšavajuća okolnost je i to što u filmu nema očitih nevinih žrtava i pozitivaca, odnosno da su svi, neki manje, a neki više zapravo budale, svaki iz svog razloga, ali da u tome mogu biti izuzetno simpatični ili makar zanimljivi.

Do sada relativno nepoznati reditelj Tomas Daneskov prilično solidno režira scenario koji je napisao u kolaboraciji s debitantom u formatu bioskopskog dugometražnog filma Mortenom Papeom, fokusirajući se pre svega na razradu likova. Glumci za uzvrat „proždiru“ svoje mesnate likove i čini se da se usput jako dobro zabavljaju, dok je upotreba fotografije inteligentna u podvlačenju toga da se lokacije norveških planina, šuma, ostrvaca i fjordova čine impresivnim iz daljine, ali ni izbliza toliko podatnim jednom kada smo tamo. Takav kakav je, ,,Wild Men! sasvim zgodno dolazi kao relaksacija na kraju festivala.

The Northman

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Nešto odmah odskače u slučaju filma ,,The Northman“ od ostatka filmografije Roberta Egersa. I ,,The Witch“ (2015) i ,,The Lighthouse“ (2019) imali su zvučne festivalske premijere. Jedan je premijerno prikazan na Sandensu, drugi u Kanu, kako to i priliči filmovima koji se mogu etiketirati kao izdignuti žanrovski („elevated genre“), odnosno kao art-žanrovski hibridi, te kako priliči i režiseru koji je presudno doprineo uspostavljanju takvog filmskog postupka.

,,The Northman“ je, pak, uleteo direktno u bioskope, ali svejedno sa hipotekom jednog od naiščekivanijih filmova ove godine, što nam govori i o unekoliko promenjenim pravilima igre koju Egers sada igra. Dok su prethodna dva filma bila nezavisna ili makar polunezavisna, tj. mogli su, dakle, da budu snimljeni s manje sredstava, a pod punom autorskom kontrolom (kada bolje pogledamo, oba ta filma su bila pre svega kamerna), ,,The Northman“ je od početka produkcije intoniran kao spektakl, što znači da Egers svoju kreativnu kontrolu mora da podeli sa studiom.

Koliko je od Egersa, koji je autor kojeg pre svega zanima dubinsko propitivanje paradigme, uopšte moglo da ostane u tom i takvom aranžmanu? U slučaju ,,The Witch“, paradigmu je predstavljao folklor prvih američkih kolonista, umnogome obojen puritanskom verom s kojom su krenuli na put iz Engleske, i u toj paradigmi su veštice, demoni, ugovori sa Đavolom i jezive životinje koje govore, stvarna stvar. ,,The Lighthouse“ je obitavao u paradigmi kasnog romantizma američke horor-varijante, gde izolacija vodi do ludila, a ludilo do pokolja. Sada su na tapetu Vikinzi...

Godina je 875, i mladi princ Amlet (Oskar Novak) čeka oca, kralja Aurvandila (Itan Hok) da se vrati s trijumfalnog vojničkog pohoda. Čim ga s vrha brda ugleda, odlazi da javi majci Gudrun (Nikol Kidman), a na dvoru se priprema gozba. Među gostima na gozbi će se naći i Aurvandilov brat Fjelnir (danski glumac Klaes Bang), a jedan komentar dvorske lude Heimira (Vilem Dafo) naslutiće da odnosi na dvoru nisu baš idilični.

Aurvandil se možda vratio kao pobednik, ali se takođe vratio ranjen, a sam po sebi je opterećen sudbinom i imperativom da pogine u borbi i ode u Valhalu, zbog čega oseća poriv da mladog Amleta što pre usmeri na putu od dečaka do muškarca i pogura u odrastanju. Nakon što u hramu otac podeli sa sinom tajne u prisustvu vrača, sin sutradan svedoči atentatu koji je na Aurvandila pripremao njegov brat Fjelnir, ali uspe da pobegne, pritom odgrizavši jednom od napadača nos. Dok vesla čamcem prema pučini, zaklinje se na osvetu.

Dosta godina kasnije, sada već odrasli Amlet (Aleksander Skarsgord) je „beserker“, ludi ratnik u transu, zajedno sa saborcima u jedinici za specijalne namene sejanja terora i hvatanja robova iz redova seljana. Mesto radnje je zemlja Rus (zapravo, termin „rus“ označava svaki istočnoslovenski posed uređen u nešto nalik državi), verovatno negde na teritoriji današnje Rusije ili Belorusije. Amlet i njegovi saborci napadaju selo i unose strah u kosti, odvajaju „upotrebljive“ robove i robinje od onih neupotrebljivih koje čeka smrt u plamenu. Čini se da je Amlet zaboravio svoj zavet i napustio svoju sudbinu, ali ga na njegovo kraljevsko poreklo i zavet podseti lokalna veštica-vidovnjakinja (niko drugi nego Bjork).

Kada sazna koju grupu robova vode gde, on se preruši u jednog između njih i uvuče na čamac koji tranšu prevozi Fjelniru na Island. Fjelnir je, naime, u međuvremenu izgubio kraljevstvo, ali je zajedno sa Gudrun, svojim iz prvog braka Torirom, njihovim zajedničkim sinom Gunarom i grupom vernih slugu i ratnika, osnovao koloniju i farmu na dalekom ostrvu. Na brodu Amlet upoznaje pronicljivu slovensku robinju Olgu (Anja Tejlor-Džoj kojoj je uloga kod Egersa u ,,The Witch“ lansirala glumačku karijeru) koja ima i skrivene moći. Ono što dalje sledi je osveta koja se polako priprema i izvodi, dok se kod Amleta rađa dilema je li važnije osvetiti se neprijateljima i onima koji su ga povredili, ili, pak, zaštititi svoje, odnosno one do kojih mu je stalo.

Prosede u scenariju koji je Egers napisao s islandskim piscem, pesnikom, libretistom, muzičarem i eruditom Sjonom, apsolutno je predvidljiv - od imena glavnog junaka napred jasno nam je da se zaplet zapravo oslanja na ,,Hamleta“. Opet, imajući u vidu i Egersa i Sjona, ovde se ne radi o pukom prepisivanju Šekspira, već pre o pokušaju trasiranja originalne nordijske legende, koju je Bard pretočio u jedno o svojih najpoznatijih i najizvođenijih dela.

To nas opet dovodi do paradigme kojoj obojica scenarista posvećuju dužnu pažnju i od nje grade detaljističku pozadinu koja ponekad preuzima i konce „mehanike“ u suštini jednostavne i dosta puta ispričane priče o osveti. Za početak, svi natpisi koji označavaju mesta radnje ostavljeni su u runama, sav neupravni govor u formi monologa ili ritualnog mantranja ostavljen je u autentičnim jezicima kao što su staronorveški i istočna varijanta staroslovenskog, a nordijski i slovenski paganizam diktiraju sisteme vrednosti likova. U pozadini takođe možemo videti i sliku vikinškog društvenog uređenja, a osećamo i prisustvo natprirodnih pojava poput trolova i divova duboko ukorenjenih u folklor i verovanja.

Egersova opsesija paradigmom se preliva i na dizajn filma koji je detaljan, temeljan i morbidan, iako se on sam nije bavio detaljima scenografije ili kostima, već se i tu oslonio na svoje stalne saradnike Krega Letropa za scenu i Lindu Muir za kostim. Na poziciji direktora fotografije je opet Jarin Blaške koji sve to (krv, blato, livade i vizije) hvata u širokom formatu analogno na film od 35 mm, dok je za montažu opet zadužena Luiz Ford. Ako se mora izdvojiti scena za nagradu, onda bi to morala biti parafraza one scene iz filma ,,Come and See“ (1985) Elema Klimova, odnosno scena napada beserkera na selo izvedena u simulaciji jednog kadra sa skrivenim rezovima.

Glumački, Aleksander Skarsgord je unekoliko „zadat“ činjenicom da je on sam producent, i to onaj od čije je želje da igra ulogu Vikinga i potekla ideja za film. Sjonov uticaj na kasting se poznaje i u prisustvu Bjork, ali i njene kćeri Izadore Barni u jednoj manjoj ulozi.

Sa svoje strane, Egers je u film ubacio Anju Tejlor-Džoj (apsolutno savršeno, jer se u njoj stapaju zavodljivost, fragilnost i misticizam), ali i njene „filmske roditelje“ Kejt Diki i Ralfa Inesona u manjim ulogama. Klaes Bang je uverljiva, premda suviše očita zlica od prvog kadra (ipak je Fjelnir polubrat kopile tamnije kose, očiju i puti u „arijevskom“ okruženju plavookih), a Nikol Kidman deluje poluzainteresovano i prilično neprirodno moderno u filmu u kojem čak i kraljevske figure prljaju ruke i odežde. Što se, pak, Skarsgorda tiče, on je solidan kao i uvek, ali sa ovakvim likom, u suštini svedenim na brdo mišića koje poganja jednodimenzionalna, predestinirana osveta, neće uspeti da pokaže širinu svog glumačkog znanja kakvu bi, recimo, mogao kao neki klasičniji Hamlet s opipljivijom moralnom dilemom.

Kada se crta na kraju podvuče, ,,The Northman“ postaje i ostaje najslabiji Egersov dosadašnji film i to iz razloga što je najmanje Egersov. Odnosno, čini se da je Egers, potpuno van svoje paradigme, pristao na kompromis na koji se ne pristaje, pa je ono „svoje“ u filmu proturio kao pozadinu, začin, dekor i asesoar, u najboljem slučaju kao izbruh nečega što je svakako izuzetak od pravila. „Pravilo“ je u ovom slučaju studijski spektakl, staromodnog klasično-holivudskog tipa koji je po okusu novih vremena ipak malo umrljan blatom i poliven krvlju zaradi efekta realističnosti.

Da li je moglo drugačije? Svakako. Eto, Nikolas Vinding-Refn je napravio ,,Valhalla Rising“ (2009) za sitne pare, a film je bio vikinški do srži, krvav, brutalan, neretko spektakularan, i uvek visceralan, verovatno baš onakav kakvim ga je autor zamislio. Egers je očito imao nešto drugo u mislima, raskoš i zvezde, a za to mu je bio potreban studijski novac. Rezultat je tek solidan repertoarski film kojeg vodi standardna priča, koji uglavnom ne intrigira, već publici crta.

Kruži priča da je test-projekcija originalne verzije prošla loše pred fokus-publikom koja se pogubila u nordijskoj mitologiji, pa je studio od Egersa tražio novu, „pitkiju“ i „zabavniju“ verziju dostupnu svačijem intelektu i obrazovanju. Rezultat koji vidimo nije filmski impresivan, a pitanje je hoće li finansijski uopšte biti uspešan posle neimpresivnog vikenda otvaranja. Ako postoji film za koji bi vredelo izdati „director’s cut“, onda bi to mogao biti ,,The Northman“.